Бити ту и тамо

Куда отићи а остати овдје,

заробљен у убјеђења, славе,

предати се сеобама, туђини,

а бити ту и тамо испред главе.

Љубити жене, дјецу, плотине,

калдрме, сокаке, улице нове,

гледати у фењер к’о у лампионе

талогом плочника како плове.

Кренути с првом кишом,

јахати на лишћу, сплаву траве,

носити стопе након корака

прерушени у сонетима славе.

Посјећи стабла, шуме непрегледне,

нек се пјевач у њима снађе,

птица пјевачица и уплакани путник

кад пут не знају нек пјева безнађе.

Све нека крене у сеобе,

срцу се разњежи, овјери човјека,

души допусти нека пјева, цвили,

ближи последњој пјесми из далека.

Нити сам тамо, нити сам овдје,

дуго трајаху узалудне сеобе,

миришем травке што пчелама меде,

не би ли устао из свеколике биједе.

Куд год да кренух

остајах овдје,

сеобе, сеобе....

TAN

МЕДУН ЈЕ ХРИСТОВ ПРИМЈЕР ЧОЈСТВА

Бесједа Новице Ђурића поводом награде Удружења књижевника Црне Горе "Марко Миљанов" која је додијељена за књигу прозе "Роман ти причам" чији је издавач Српска књижевна задруга из Београда

Поштована господо,
часна браћо Кучи,
уважени писци, поштовани жири,

Мени, добитнику најпрестижније књижевне награде која носи име човјека који се није дао поробити ни ријечима ни бритким сабљама, дозволите да извирим кроз ово освојено парче неба и присјетим се неких детаља из прошлости како бих данас видио што даље.

Сваке године овдје на Медуну у гласовитим Кучима пјесници полажу вијенац стихова војводи чојства и јунаштва Марку Миљанову Поповићу. Том букету најљепших стихова данас и ми прилажемо своје вјерујући да се дјело Миљаново понајбоље, најтрајније на тај начин и може доследно поштовати.

А ко је свјестан тога онда му и није важно када ће и како умријети. Чини ми се да је најважније умријети с осмијехом на лицу, оним смјешком који вас не оставља равнодушним, који је за све друге осим за вас загонетка.

Неки на лицу оних који одлазе срећни препознају, односно уочавају говор, последње изговорене ријечи, неко прекор, неко поруку „за далеко неко покољење“.

Ето, велики војвода и писац Марко Миљанов није оставио милионе на банкама по бијелом свијету јер и да је могао, а није, знао је како су дукати најчешће једнако проклети као они отети уклети, па је у аманет оставио примјере Чојства и Јунаштва.

Није нас имао чиме већим, трајнијим и непролазнијим наградити но примјерима чојства из његовог и не само његовог доба. И на нама је да оставио свој траг. Траг човјека. Доброг, хуманог и непоколебљивог. Човјека који похрањује и чува народ свој, писмо своје, језик свој, вјеру своју... Јер и није на нама да судимо и просуђујемо оно што иза нас у овом или оном облику остависмо као доказ да смо и ми постојали, већ да у вишевјековном мозаику о човјеку и његовим добрим дјелима и ми уградимо свој каменчић. На нама је да се добром даривамо, да с добром добро градимо, дограђујемо и помогнемо да свака добра ријеч, мисао, прича о добру буде записана како би временом крилатила и с кољена на кољено хранила наше потомство.

Није на нама да процјењујемо до којих висина за живота да се успесмо, докле досегнуше наше књиге, то ће вријеме и онај којега већ деценијама нема, онај који се негдје обестрвио, онај за којим трагамо и коме поклањамо наше књиге - господин Читалац. Он ће, након што прочита наше књиге уписати, као мачем зарезати редослед пјевања.Тако се позлатило и Марку.

Ријечи су биле обиљежје, међаш, знамење и понос блиставог пера и бритке сабље, писца и војводе Кучкога, Марка Миљанова са Медуна. И у доба Марково и ово што вирка на све четири стране свијета, Медун је био тврђава, отпор, порука, видиковац, морална громада која се није дала земним варкањима клесати и глачати већ оста, зашто не рећи, и Христов примјер, чојства.

О јунаштву, о слободи Црне Горе, још једино говоре гусле, неугаснице свих наших слобода, понос Црногораца и осталих Срба, златно перо наше књижевости којих се умало одрече Црна Гора.

Но, данас ни мени, а вјерујем ни војводи Марку, није до подсјећања на све глупости, невјере, издајства, слугерања, одрицања, већ да изнова освјежимо Маркова казивања која су најјача брана преметања нашег историјског и духовног бића. А свака ријеч изговорена о њему мора бити одабрана како би достојанствено свједочила о његовом дјелу и животу.

Када је Марко прислонио на божју постељу 1901. године, би Сретење и од тада као да се више на сретења ничим не понадасмо. Као да смо умало два вијека одрастали и сазријевали па се једино ове камене громаде нијесу у прах превориле, али овданашњи младени бистроте и ума не признају ону Маркову: „Природа се не мијења као мисли слабог човјека.“
А све што на лоше крене не креће од природе већ од лоших мисли, пакосних намјера, лажи, проневјере, безбожности чији је емитер слаби човјек.

Данас Војвода Марко Миљанов уписује у своје биљежнице и наше име а хоће ли изблиједјети на тим пожутјелим хартијама не зависи од њега, већ од нас и нашег сачињенија. Зато је данас најбоље поручити себи и подсетити друге на Маркове ријечи: „Који и мала добра чини, он ће и велика кад могне“, односно да и ми нашој дјеци и они њиховој и тако за вијек вјекова обнављамо ону његову завјетну мисао „не учините да сте се залуду родили својему народу и својој дужности...“

На Медуну,
8. маја 2014. године

ИШЧЕКИВАЊЕ ЧОВЈЕКА

Књижевник и новинар Новица Ђурић добитник је високог књижевног признања Удружења књижевника Црне Горе „Марко Миљанов“. Он је ову награду добио у конкуренцији 20-так других аутора за књигу прозе „Роман ти причам“, коју је објавила Српска књижевна задруга из Београда.

Ђурић ће званично примити награду сјутра на Медуну, на традиционалном  марковданском књижевном окупљању, што је био и повод да разговарамо са њим.

Бавите се професионално новинарством. Радили сте у највећим новинама СФРЈ, а данас сте дописник београдске Политике. Предсједник сте УНЦГ. Кажите нам нешто о стању професије коју заступате на тако високом нивоу.

Било је то вријеме части, достојанства, поштовања човјека, посебно оних који су другачије разумјели поједине појаве од официјалне власти. Било је то доба названо “једнопартијско једноумље”, а уствари ријеч је о добу које је знало да је са Драшком из Млетака боље него са младунима који би и Христа прекрстили само да се од њих мјери Ново доба, па макар то било и трагично за народ. У том и таквом амбијенту новинарство се бавило партијским програмима, једнопартијским, али је умјело, знало и имало моћи да снагом аргумента послератним „народним херојима” просвира чело тако снажно да га ни „другарска самокритика” није могла спасити. Ето, у том добу, када су грешници јавно саопштавали, онако самокритички – „ја, комуниста, борац за правду, признајем да сам нико па сам захваљући друговима постао неко, опет се огријеших и попих ракију без сагласности друга секретара…”, новинари се нијесу бавили пјандурама, коцкарима, проводаџијама, али јесу агитпроповцима, лажовима, преварантима, онима који су немилице трошили радничке новце, онима који су се клели у праведан систем а бринули само о себи и својим најближима. Онда је дошло „ново вријеме” и неки чистачи прозора, порезници, млађани жбирови, и казаше „ми осим новог човјека сада правимо нове новине, телевизије, портале, јер ово што пређе бијаше није ни постојало”. Тако танкоумни све то порадише и рекоше: „Лова напријед, новинарство нека пређе у сачекушу а новинари у стрелце, снајперисте…” И скоро да би тако. Новинарство се преобрази у бизнис, све ради стицања богатства оних који од иметка једва да су имали сва слова и падеже, у јавни терор, насиље, гомилу лоших ликова, безброј непровјерених чињеница, пардон лажи… Ни царско ни спахијско већ газдино. Ни независно већ премијерско. Ни слободно већ под дизгинима и канџијама већинских власника. Тешко да ће та бројна дружина признати, ни по цијену „с муком” стеченог богатства, да је новинарство које оне баштине понајвише зависно од незнања, лоших ријечи, недопустиво лошег заната, простачко и уличарско да се ускоро бити проглашено као урбано новинарство.

Каква је разлика између фолк-пјевачица са „Пинка” и фолк-спикерки,  фолк-најављивачица, фолк-водитељки, фолк-емитерки ставова власти, фолк-универзалних водитељки, али и манекена-забављача, манекена-полемичара који у својим серијалима само што не бију саговорнике, манекена – бранитеља лика и дјела првака власти… Провјерите ко су главни и одговорни уредници појединих медија, уредници озбиљних рубрика, коментатори, колумнисти, извјештачи… најкраће – ни у породици им не вјерују да су то што јесу па се данас воде силни разговори, „убијају се од учкура до грла бијела” како би доказали свој професионализам… Има и оних којима је новинарство заиста занат, професија из љубави, и који љубећи ближњег свог, значи истину, часно обављају мисију новинара. Доћи ће вријеме да разголишена професија поново се преобуче у часно одијело још увијек отмене професије – новинарства. Доћи ће.

Дуго се бавите писаним стваралаштвом. У скорије вријеме, пристижу бројне и значајне награде, па је ризница Новице Ђурића све тешња. Да ли је њихова учесталост знак да сте ви стекли потпуну стваралачку зрелост, или је то и награђивање минулог рада, с обзиром да се ваш књижевни стил није много мијењао?

Признајем да никада нијесам умио да хвалим то што радим, а то је и те како својствено ствараоцима, посебно у Црној Гори. Често сам био у прилици да слушам како себе хвале и проглашавају генијалним (ништа мање) писцем, новинаром, сликарем итд. То је ген и против тога се не треба борити. Треба радити, усавршавати себе, провјеравати сваку добру ријеч, записивати реченице од који се нећете постидјети. Вјеровати да ће редослед пјевања у нашој књижевности одредити вријеме. Треба бити стрпљив и писати по диктату срца. Што срце каже на глави је. Вјерујем да су награде признање – скретање пажње на нешто ново, другачије, свакако зрелије… Одговор на ово питање даће ваши читаоци као и они који читају моје књиге. Ја њихов суд поштујем.

Награда Марко Миљанов, носи име народног трибуна и хроничара о црногорском и брђанском поштењу и части. Колико би велики Марко, да се којим случајем врати међу нас, имао шта да допише из данашње Црне Горе у својим „Примјерима чојства и поштења“?

Марко је једини који је написао примјере за оне који ће доћи након њега, зато што је добро познавао Црну Гору са и без Брда. Велики Кучки војвода, мудар снажније и јаче него што је то била његова сабља, урезао је у Медунски љути камен јеванђеље по човјеку о човјеку како би они након њега знали ко су и шта им ваља чинити. Да којим случајем вирне, прије би поново заклопио очи него што би пожелио да је по други пут међу нама. Не знам ко би га осим наших мајки и очева могао данас у очи погледати. Вјерујем, искрено, да би прије на себе сабљу подигао него што би дописао било које слово у допуњеном антологијском дјелу какви су „примјери чојства и јунаштва“. Марко је витез части, достојанства, истине, чојства и тај свој дјелима подигнути споменик непролазности ничим не би потамнио, јер није тек онако записао: „Зубја истине свијетли многоме на гробу“. Да управо Његов гроб свијетли ништа мање но цетињског пустињака и ловћенског тамновидца Његоша. Зато су се муње са Медуна и Ловћена често сусретале али никад нијесу једна другу потирале. Свјетлост је њихов неизбрисиви траг. Зашто би Марко у овом свеопштом мраку било шта дописивао када нам узалуд деценијама муњама показује пут. Узалуд, чини ми се. Узалуд. Обневидјели народ не хода већ бауља.

Књига која је награђена је топло аутобиографско штиво и прича о једној породици. Многи су у њој препознали моделе понашања и догодовштине из сопственог дјетињства. Је ли било лакше одживјети те године, или забиљежити та најранија сјећања, на начин да у свом највјернијем опису дођу сервирана читаоцу?

Живот је ход ивицом амбиса, а породица је танана нит која се најлакше кида. Писати о сопственом животу, односно о породици је оштрица која, ако вам прокрвари лице, никад неће зарасти. Управо свјестан тог немилосрдног сјечива, брусио сам сваку реченицу како се истина, као да је рођена само у мом случају, не би дала дописивати, па макар то била она позната усмена књижевност новијег доба – гунђање. Живот је лакше снивати него бити свјестан њега када нас доведе пред свршен чин. Свако има свој живот, безброј детаља, догађаја, разних тренутака, али кад сте Ви, или било ко други рекли себи ово је сопствени, ово је мој тренутак. У мом новом рукопису на ком већ дуже радим један пасус Вам нуди као одговор: “…Сопствени тренутак. Тренутак очајања. Тренутак за друге. Тренутак за опрост. Тренутак за покајање. Тренутак за помиловање. Тренутак за несанице. Тренутак за сузе. Тренутак за невјерства. Тренутак за страдања. Тренутак за љубав. Тренутак за њежност. Тренутак за све тренутке у којима смо вјеровали у нестварно, а стварно протјеривали да би на крају остали без тренутка за себе. Сопствени тренутак, како је то далеко. Нестварно…”
Ипак, то доба, ничим сличном овом, било је тешко одживјети, па је скоро немогуће изрећи шта је било теже. Најрадије оживљавам тренутке. Није их лако оживјети. Подарити их другима. Али свакако да је најтеже све то поново преживјети, преживљавати и вјеровати како је човјек стијена која се најлакше урушава сопственим ријечима.

Ово је на неки начин и прича о једној Црној Гори у нестајању, о породици које више нема, о породичној љубави и присности какве више нема… Данашњи модели друштвено прихватљивог понашања говоре о некој другој држави и неком другом народу. Слажете ли се?

Да. Ви сте у праву. Ми нестајемо, нестају обичаји, писмо, језик, усмена књижевност и њен кроз вјекове незамјењиви записничар, у свијету признат као Гусле, а код нас скоро изложене на зиду за презир. Када тако Гусле прогласите ретроградним, а Његоша за геноцидног пјесника, а Петровиће и Православну цркву за преваранте и окупаторе своје вјере, своје Цркве и државе коју су уздигли на највећи пиједестал – световни, духовни, државнички, људски, литерални, хуманитарни, онда шта остаде од ње. Многи би рекли ништа. Можда су у праву, али ја вјерујем да су Марко, Његош, Старац Милија и мошти наших светаца небеска капа над Гором Црном и дâ се поново вратити у ријеч, понос, поштење, вјеру, језик, писмо… Да ће се подједнако гуслати и фејсбучити а мање хушкати, кривотворити, мрзјети, подметати све како би данас били неко а сјутра нико од никога.

Једино се не бих сложио са вама да је ријеч о неком другом народу. Не, ријеч је о једном народу само што су једни у својим родним листовима и даље уписали име оба родитеља, док су се ови други одрекли од очева и дједова, па је тако Црна Гора у свијету интелигенције препозната као држава са највећим бројем пунољетника без родитеља – сирочади у позним годинама. Ето, сада је Црна Гора само „њихова” и који сат млађа од њих. Прије њих нит је било, а када је није било онада, ту нико и није ни живио. Тако се њима позлатило, као Колумбу, након сто година открили су Црну Гору. Ја лично, као и моји преци, живим у Оној поносној, гласовитој, у свијету уписаној чојској и Његошевској Црној Гори у којој је вјера православна, језик српски, писмо ћирилично, а људска ријеч светиња. Надам се да тиме не вријеђам никога, а ко се осјети повријеђеним нека лијек потражи у сјећању и тефтерима. Тамо све пише. Препоручујем им да читају како пише, биће им лакше. И да не заборавим, нека пишу као што говоре, лакше ће их потомци разумјети. Након што проговоре, па онда нека говоре а након тога нека зборе до миле воље. То и тако никог не занима.

Писац и пјесник воде свјетске бриге, макар писали о травчици у пролеће… Зато би за крај било умјесно питати пјесника: јесте ли оптимиста да ће животи у нашим заједницама и државицама, поново заслужити безбрижност, мир и осјећај људскости, или ће и будуће генерације живјети у ломовима какве смо преживљавали вјековима?

Као одговор нудим вам следеће реченице из мог новог необјављеног рукописа.
„…Бојим се, истински ме страх, да се човјек не отуђи. Све ми се чини да је постао дистанца, да је од сваког човјека, не било кога већ пријатеља, претворио у детаљ. Као привезак за неважну стварчицу, рецимо – украсно дугме.

Човјек је, велим ти, ипак дистанца у односу на оно што преживљава у себи и онога што га окружује. То се не мијења ни временом ни годинама – једнако звучи када год одслуша ту судбинску симфонију. Вјерујем да то једнако звучи на свим језицима. Суштина је у свему ко год да је изговори. Ишчекивање је суштина човјека.

Све је у ишчекивању. Човјек. Дистанца. Отуђеност.

Тако је у мом свијету. Тако је, видим то, и у другим свјетовима, мада разрокост региструје само један свијет. Даљина и није суштина ако је мјерљива. Ни човјек није отуђен у својој бити, а да ли је бит човјекова суштина? Одговор треба тек да се дефинише.

Одговор ће потрајати, можда.

Можда тада и човјек крене неким другим током, зашто не узводно. Има нешто у том супротном правцу, супротном од свих, нешто магично, нешто што те поново повраћа у први план код човјека. Нека нова свјетлост која као да ти је пут, не само обасјала, већ проширила да има мјеста за оне из мог и оне из супротног правца. Опет као да свијетлим, јер схватам из којег год правца долазили, стижемо у један центар.

Можда сам ишчекивао нешто друго – ноћ у којој ће звијезде подједнако обасјати свако живо биће, сваку ствар, мјесто, тренутак у ком ће свијет бити без сјенке. Разумијем како је то само илузија, како је човјек у сталном ишчекивању несвјесног што не признаје као свјесно биће. Све је у животу ишчекивање. И на човјека се дуго чекало. А да се од човјека отуђи и није предуго. Прије но што је измјерена брзина свјетлости.“

Горан Ћетковић / ИН4С, 7. мај 2014.г. / 

НОВИЦА ЂУРИЋ ДОБИТНИК НАГРАДЕ „МАРКО МИЉАНОВ“

Новица Ђурић

Годишњу награду Удружења књижевника Црне Горе "Марко Миљанов" ове године је добио књижевник, новинар и публициста Новица Ђурић. Он је ово високо књижевно признање добио за књигу прозе "Роман ти причам", која се крајем прошле године појавила код најознатијег београдског издавача Српске књижевне задруге.

У предговору ове мемоарске прозе књижевник Матија Бећковић је записао: "Човек је оно што памти. То је истина о сваком смртнику, поготово песнику. Не може се знати по ком кључу је памћење нешто издвојило и запечатило, а нешто друго избрисало, као да га није ни било. То је једна од тајни нашег идентитета... Реч је о истинитим, личним доживљајима о којима песник зна више од икога, зато их и исписује, не осврћући се наоколо и не угледајући се ни на кога".

Треба напоменути да је у конкуренцији за ово признање у области литературе и етике била књижевна продукција од двадесетак наслова, а жири је донио ову једногласну одлуку у саставу Милица Бакрач, предсједник, Владо Поповић и Илија Лакушић.

Награда ће бити уручена 8. маја ове године у 11 часова на Медуну.

Илија Лакушић, предсједник УКЦГ

Честитка Српске књижвне задруге Новици Ђурић

ФОТО микс - из времена Омладинског покрета

Новица Ђурић, Драган Вукчевић, новинар РТВ Србије Раде Бранков и Божидар Шундић

Пјесник Чедо Вукићевић, ортопед Мићо Влаховић, и писци Новица Ђурић и Миодраг Трипковић

Н.Ђурић у разговору са Радомиром Никезићем, аутором фељтона "Ко је убио Рашка и Љубицу Божовић"

Технички уредник ОП-а Милорад Миња Радиновић и Н. Ђурић, главни и одговорни уредник ОП-а

Новица Ђурић, новинарка Побједе Ратка Јовановић, сликар Драгољуб Бато Брајовић и Милорад Радиновић

Директор "Титоград трејда" Раде Лакушић, предсједник Савеза социјалистичке омладине Црне Горе Драган Вукчевић и главни и одговорни уредник Омладинског покрета Новица Ђурић

Ђурић прима признање

Новица Ђурић и Будимир Дубак са младим новинарима 1984. године

Отварање изложбе - радова са конкурса за карикатуру "Живко Николић", Дом омладине "Будо Томовић" 18.01.1984, Олга Перовић, Ђуровић, Новица Ђурић и академик Чедо Вуковић

Д.Вукчевић, министар финансија Крунослав Вукчевић и Н.Ђурић

 Илија Јовићевић и Милош Вељић (новинари ОП-а), Р. Лакушић, Д. Вукчевић и Н. Ђурић

Детаљ са изложбе карикатура, Ђурић и Живковић

Мијајло Мики Ђурић, Милорад Ражнатовић, Н.Ђурић, Титов фотограф и Б. Дубак

Руска делегација новинара код уредника ОП-а, Ђурића

Новица Ђурић са предсједником СУБНОР-а ЦГ Ивом Костудићем

Промоција "Омладинског покрета" у Београду: Новинар НИН-а Боро Кривокапић, уредник културе ОП-а Будимир Дубак, новинар и уредник ДУГЕ Драган Барјактаревић, главни и одговорни уредник ОП-а Новица Ђурић

Ранко Павичевић, Новица Ђурић, фоторепортер ОП-а Ранко Башановић, писац Бранко Јањушевић и Будимир Дубак

Полицајац из Плава уручио налог за хапшење уредника ОП-а Новице Ђурића, новинар Вељић прикупља детаље

Предсједник владе Југославије др Радоје Контић, Вељић, Лакушић и Ђурић

Др Р. Контић, директор "Унифарма" Љубо Бурић, директор "Штампе" Јанко Никитовић и Н. Ђурић на прослави ОП-а

Редакција омладинског покрета 1986. година: Будимир Дубак, Милош Вељић, Роксандра Лола Вукотић, Новица Ђурић, Милета Брајковић, Јасна Вуковић, Миленко Перовић, Зорица Радуловић, Ранко Башановић и Милорад Миња Радиновић

Дио екипе  "Омладинског покрета", једине опозиционе новине осамдесетих година прошлог вијека у Црној Гори, Вера Павићевић, Илија Јовићевић, Зорица Глобаревић, Новица Ђурић, Раде Мујовић и Весна Радојевић

Руски новинар у посјети уреднику ОП-а, Н.Ђурићу

Директор "Обода" Момо Пејовић, Новица Ђурић и Крунослав Вукчевић

Једна од бројних посјета страних новинара редакцији ОП-а

Казивање стото

...Знам да ће сваком добру, па и овом мом, у зубе гледати. Не само гледати, већ ће му бити и замјерено. Узалуд ће бити свједоци, узалуд... Памтишама ће рећи да су излапљели, а словима да су погрешно записивала. У чуду ће се наћи истина. Биће на муке од невјера.

Лако је злу.

Зато и похрањујем кофер за човјека да има у шта руком захватити, да се може на сигурно слово загнати. Да нађе чему је на трагу. Да осване оно што до тада изговори.

Неко је чудно вријеме у Црној Гори, дуже се ћути но што се памти. Као да су догађаји, вријеме, датуми, актери умотани у неки непрозирни ћилим и похрањени на сигурно мјесто. Нешто сигурније но ово моје, Скровито.

Једино се повремено чује јаук и шкрипа зуба. Можда то само она ријеч затечена у грлу пјева тугу.

Одазива се, Тугу пјевајући.

Ријеч је била моја, а туга само њена.

Не дам јој да из грла излети. Нека остане она, једина ничим постиђена.

И на крају чамовања у мојој уџарици, присјећам се, и молим да се обистине ријечи нобеловца Ива Андрића:

„Када бих могао да нађем некога ко ће живјети умјесто мене“.

Ех, када би!...