Пише: Проф. др Драго Перовић
Сам
наслов овог кратког излагања наговјештава да ће се у њему о стваралаштву Новице
Ђурића говорити из перспектике једне егзистенцијалне херменеутике, из једног
типа искуства који је настајао и постојао само у хоризонтима сеоског Sinngebung-а, а то ће рећи и из мог личног
искуства које је добрим дијелом, на моје изненађење, записано у изабраној књизи
Ђурићеве прозе Роман ти причам. Сажето
речено: бавићемо се искуственим и
животним основама ауторове животно-умјетничке
истине.
Ако се
подсјетимо да је херменеутика у свом историјском развоју прешла дуг пут од
помоћне методе тумачења до самог основа човјековог бивствовања, онда се овдје
сусрећемо са њеном савременом верзијом, протканом умјетничким изазовима и захтјевима homo hermeneuticus-a.
Вилхелм Дилтај, утемељитељ херменеутике као методе духовних наука, осим
одређења онога што промотер и критичар имају као
примарни задатак – разумијевање неког
дјела другог човјека, а то ће рећи „проналажење свога Ја у неком Ти“ – посебан
значај дајe
аутобиографском елементу као сопоту умјетничког дјела. Наиме, аутобиографија је
за њега „највиши и најпоучнији облик у коме се сусрећемо с разумијевањем
живота“[1]
при чему је само разумијевање живота живот сам. Како? По Дилтају једноставно,
једино у саморазумијевању властитог живота имамо потпуни идентитет између оног
који разумијева и оног што се разумијева. Тиме је већ наговијештено оно до чега
је дошао Левинас када је утврдио да ми као субјект разумијевања никада не
можемо бити у стању да без остатка разумијемо другог човјека, његов живот и
његово дјело. Не воде ли нас ти увиди директно у субјективизам који се не да
објективизовати? Дилтај тврди супротно. Аутор, самоинтерпертатор, је увијек-већ
самим својим животом „у сјећању издвојио
и истакао значајне моменте свога живота, а остале је предао забораву.“[2]
При том је, за Дилтаја, посебно значајно, да је аутор, вођен својим животом,
створио „јединства у којима су садашње и прошло повезани заједничким значењем“
на основи којег живот тумачимо „као остварење највишег добра“[3].
Управо ови елементи Дилтајевог разумијевања саморазумијевања – сјећање,
јединство, остварење највишег добра – носе роман Роман ти причам Новице Ђурића, роман који ће нам послужити као нит
водиља разумијевању његових Изабраних
дјела.
 |
| Проф. др Драго Перовић |
Као што
знамо, изабрана дјела су дјела која су прошла „сито и решето“, вишеструко
изабрана: она су стварала и бирала свог творца и изабраника као што је и он њих
стварао и бирао. То узајамно стварање и бирање крштавају критичари и колеге. У оно иза-брано, у један пут, уливају се безбројни
трагови који указују откуд је аутор дошао , гдје се налази и куда је кренуо, а
изнад свега свједоче неизбрисиви траг
ријечи у човјеку и покрет руке,
која их вођена тим трагом, исписује на неподношљивој бјелини папира. Траг који
се трагом исписује обасут је миомирисом ријечи које нас одвајају од земље и
настањују између ње и Неба.
Три
тома Изабраних дјела Новице Ђурића
(Унирекс Подгорица/Београд, Unireks Grup Podgorica, 2018) излажу човјеково (1
и 2) и пишчево (3)[1] „кућење“
у том простору Између. Пјесма и прича су од истог истом, двије врсте калема
којим наша душа калеми дивљаку нашег тијела, и притом га понекад окрвави, као у
првом калемљене јабуке од Новичине невјеште руке. Писац је тако калемар ријечи
који се поноси својим калемарским ранама, као што се родитељи-калемари поносе
својом дјецом. Због тога пјесник пјева „Није човек туђа мрвица“ (1, 187), него
калем душа својих најближих, њихових ријечи и руку дјело, њихово изабрано
дјело. Изабрана дјела изабраног дјела садрже све оно што у његовим „чулима
жубори“ (1, 196), све оно што се скућило у вјековном насљеђу језика док је кућа
још била кућа, породица породица, љубав љубав, завичај завичај, село село, а
језик језик.
О том
кућењу најбоље ће нам причати ријечи и руке, мрвице које су га скућиле. Чије?
Очеве и мајчине, Новичине. Свака његова пјесма, свака прича је једна мрвица, најслађи
окус свијета у цјелини, смок за врапца-дјечака. Свака збирка је отуда погача од
тих мрвица а изабрана дјела смок њиховог смока (2, 19). Она су везови бијелих
погачица које Новица скупља од мрвица, мијеси, пече и дарује дјеци и одраслима
да бисмо могли да их дијелимо међусобно, братски и сестрински.
[1] У даљем дијелу
текста Изабрана дјела Новице Ђурића
биће навођена у скраћеном облику: Камени
јахачи (Изабране пјесме): (1, бр. странице), Роман ти причам (Изабрана проза):
(2, бр. странице), Три лица љубави (Књижевно
дјело Новице Ђурића у огледалу критике): (3, бр. странице).
Ако је
вјеровати савременој науци, Новица Ђурић се родио најмање мјесец дана прије
него што су се огласиле пушке у Брскутима. Родио се тако што га је нерођеног и
његову мајку сам Сведржитељ узео у своје руке. А Божије руке су Ријеч. Иако је
мајчин пад био опасан, знала је поносно, већ тада, да носи и доноси тврд орах, своје
„Сунце“, „центар свијета“, коме ни ројеви пчела, ни „плес страха“ на трешњи, ни
ратоборна стрелица, ни моћни закотрљани балвани, ни многе песнице, ни „колективни
идиот“ неће моћи ништа.
У кући,
тј. са оцем и мајком, братом и сестрама, рођацима и ближњима, гдје су поштовање
и послушање врховне вриједности, почеће узајамно оплемењавање добром, лијечење љубављу,
заједницом и стијешњеношћу, почеће кућење са ледине, увијек изнова, по
једноставно рецепту његових родитеља: „Скупљаху мрвице, латице, пчелице,
травчице“ (2, 169). Родитељи који куће кућу од „хиљаде лаката“, даноноћно бдију
да се дјеци што не деси, да кога не увриједе, да буду људи, и исто тако да
гостопримством дочекају све који дођу. И све то као дар добра:
„Добро дарива
добро. А отац је вазда свако добро с нама дијелио“ (2, 43) пише Новица и пјева:
„Руке што дариваху/ у небо звездано
прати/ златоуста немо изговара/ увек добру добром врати“ (1, 135-136).
Приче
дјетињства су приче даровања, најслађих дарова из празне мајчине руке која себе
дарује миловањем. Као и Господ, и мајка има само да нас помилује, њен дар
миловања је основ сваког другог поклањања и имања. Рука која не милује, чак и
када је пуна свега, не умије да дарује. Миловање је једини дар који се не може
узвратити и за који не смијемо да се захваљујемо. У том дару, наглашава Ђурић,
скривена је тајна овога свијета: „Бог дарује руке које дају, да би увијек
имале“ (2, 18). Руке на раменима и ријечи у срцу и души. Добри људи, пише
Ђурић, „дароваху нас прво осмијехом, миловањем, погледом и жаљењем што њихова
рука, у том тренутку, нема шта да нам подари или им се учини малим то што
даваху“ (2, 114). Жак Дерида је феноменолошки описао феноман даривања из
позиције оног ко је дарован и истакао да је даривање даривање само уколико га
не прати захвалност. Овдје имамо опис истог феномена из позиције оног који жели
да дарује а чини му се да његов дар није довољно добар за оног који треба да
буде дарован. Управо у том што му се тако чини он истински дарује. То је дар
који не тражи уздарје, тражи само памћење и сјећање. Тражи да се не заборави не
због себе, него због тајне даривања на којој почива свијет. У сваком истинском
дару, видимо код Ђурића, добро односи побједу над злом, истина над лажи, правда
над неправдом. Село Дријенак оправдава постојање свијета у цјелини. Уједно
муком и радошћу, пјесмом и причом Новице Ђурића. А у њима...
Библијска
етика десет Божијих заповијести обликована нашим народним духом: љубав према
једном једином Богу, одбацивање идолопоклонства, „Не узимај узалуд имена
Господа Бога свог“ (Помози Боже. Помозииииииии!“ (2, 132), сјећања на „дан
одмора“, поштовање родитеља, забрана убиства, прељубе, крађе, издаје и шпијања
(„Не свједочи лажно на ближњег свога“), „Не пожели ништа што је туђе“, заповијест
која моли и у којој је све то још љепше речено: „Љуби ближњег свог као самога
себе“. Све оне су сливене у један историјски, вертикални, наследни, породични
стожер поштеног породичног живота од свога рада: „Није то чинио нико наш, па
нећемо ни ми“ (2, 135), ни ријечју ни рукама. И та констатација и заповијест се
као молитва на литургији стално понавља, и не може се претјерати у понављању,
јер мора да се сједини са сваким дамаром нашег бића, а не само да буде узета на
знање. Али то није једино што се мора. Свако ко живи на селу, у породичној
заједници, зна има своје морање да би заједница уопште опсттала као заједница.
Чак,
иако су празне руке, дланови су топли. Али, за дјецу мора да се „згучи“, за
остале, како се нађе. Једино што су сви морали да буду чисто обучени. Иако
свака чиста капуљача, сваки сингави чисти капут, иза себе крије промрзилне на
мајчиним рукама, настале било у ријеци-леденици, бунару-леднику или у
леденици-снијежници.
Очева
ријеч, ријеч која ствара, носи, оплемењује „гордост очевог сиромаштва“ (1, 47)
и суровост природе и његовог непресталног рада. И док се „уграђује“ у све што
ради, он који је, по дјечаку Новици, „створио рад“ (2, 29-30), доноси „радост
за све“ (1, 101). Руке и ријечи: очеве које доносе и мајчине које дају. Заједно
са њима су „дароруке“ руке доктора Миша, „једнако топле као ријеч“ (2, 113),
Зоркине пуне руке, „лица која су сијала доброту и руке које су увијек
даривале“, ђеда Ника, бака Благе и Данице, Љубице Радовић које је своје руке „браћи
подарила“ (2, 116), руке и ријечи које су у зноју лица свог стварале свијет као
умјетничко и људско дјело, свијет Ђурићеве поезије и прозе.
Њихов паралелизам
је одавно наглашен у критици. Пјесме прикривено, а приче отворено износе пред
нас ниску најинтимнијих „медаљона“ (Матија Бећковић, 3, 39) – Дилтајевих
јединстава прошлости и садашњости – у којима се стваралачки чува пишчев живот. У
сваком од тих медаљона, па би он наизглед сасвим небитан за човјечанство,
усликана је у другом, основном плану, универзална родитељска брига за добро и
доброту своје дјеце и човјека уопште, уткана је једна пуноћа животних односа,
заповијести, савјета, присности, стваралачке виспрености, умијећа трпљења и
с-трпљења. Изабрани „медаљони“ одрастања и сазријевања ако се забораве не
умањују оне који су у њима умедаљени, већ ниште оног ко их носи. Човјек је,
видимо код Ђурића, албум медаљона, окачених о нашој души, један кад отпадне,
човјек више није човјек, но пробушена, шупља љуштура свог сопственог настајања,
биће без континуитета. И не зна се који је од ових Новичиних медаљона вјернији
а који значајнији за одрастање човјека као човјека и за остваривање највишег
добра.
Ова
сјечања се могу сврстати у више група. Наравно, најбогатија је група коју чине
првине-медаљони. Прва жива ограда или први бунар, први колач или прва суза,
први кош или први радио, прва лопта или први ТВ, први ауто или прве и посљедње (Дарине)
брескве... Ту су још и изазови забрањеног, дјечје враголије и страх од новог,
убоји и ране који се не смију показати, казне и забране против којих се жели
али не смије да се побуни настајући дјечачки понос. И ови први и други одраз су
пуноће сеоског живота и могуће пуноће човјека. Село и природа, рад у природи и
у кућној заједници, развијају све наше могућности, све наше способности, сва
наша чула: јаук мајке који се једва чује, жуљеви који не могу да се не виде,
„мирис мајчиног ткања“ (1, 47), мирис другарства, укус који „ни данас не
блиједи“, они остају у нама иако више „нема оне сласти, оне топлине, мириса“
(2, 182), иако „нема више“ цијелог једног свијета који је изумро са смрћу наших
ђедова и баба, смрћу наших родитеља, смрћу села, ми га својим сјећањима морамо
ознова успоставити и одборавити. Новица Ђурић створен и као човјек и као писац
у том божанственом храму сеоског породичног живота страхује од заборава доброте
и љепоте, радости и људскости, љубави и среће, невиности и издржљивости,
стварности које више нема, поука које данашња дјеца не разумију.
Ако
писац тражи уздарје од читаоца његово писање је неискрено. Писац дарује себе
калемећи и оплемењујући наше ријечи, наш језик, наш живот, милујући нас својим
књигама као отвореним длановима који нас додирују без додира, јединим људским
додиром који племени нашу душу. Знајући да „дјетињство више памти но што се
може записати“ (2, 114) и да „неречене/ умиру многе ријечи“ (1, 76) он има само
једну жељу: да направи „мелем од речи“
(3, 31) и са њиме извида-опише „оно што /више никада поново/ видети“ (1, 145)
неће и само једну намјеру: „да потомке пробуди(м)“ (1, 137), а „нас помилује“
(3, 64) пјесмом. Пјевајући у то име: „Воћњаци се расцвјетали /једно дете крај
Плашнице/ цвет за цветом умножава/ као сузе радоснице“ (1, 138), Новица Ђурић
исписује аутопоетику свог стваралачког израза, искрено и прецизно, аутопоетику
која није ништа друго него ниска завичајних медаљона, односно сопствена личност
разумљена и описана у њеном животном настајању. Тиме свједочи: то што је „свака
нова канта воде“ из бунара-ледника била „некако најтежа“, свака нова пјесма,
свака нова прича, била је некако најлакше када се извлачила из безданог бунара
вјере, историје, рода, завичаја и дјетињства. У њима је уткана пишчева
забринутост за садашњост и будућност, али и нада да је и даље, упркос времену
људи „ниједне вјере“ (2, 137) и родитеља сирочади, кад више не постоје завичај
и дјетињство, кад се њихови медаљони бацају, кад нема куће и кућења, за Новицу
Ђурића љубав „једини / бесмртни певач. // И реч је бесмртна /када човек /дарује
љубав (Бесмртни певач, 1, 173). Амин
Боже, дај !
/ Проф. др Драго Перовић о Изабраним дјелима Новице Ђурића на Тргу од ћирилице. Херцег Нови, 14.08.2019. године /
Нема коментара:
Постави коментар