Пише: Новица Ђурић
АКО
/ Слађана Папић Ћуковић, „Слике”, Аутор, Подгорица,
2019. године (Поезија) /
Слађана Папић живи од трептаја
и није једина, али јесте јер је то битисање подведено под назив библиотеке ЖОТ,
а значи Живи Од Трептаја. Уз све то ауторка
је и издавач књиге „Слике“.
Читаоца у свој пјеснички свијет
уводи с пјесмом без наслова баш онако као у поезији каже „И летим и ледбим...“.
Књигу је организовала дијелећи је на
шест циклуса: „Далека Тишина“, „Пред очима“, „Слике“, „На длану“, „Мјеста иста
називи различити“ и „Носиш бреме. И носићеш...“. На крају је рубрика „О писцу“,
у којој је наведено да је ауторка збирки поезије: „Гнијездо топлине“, „Одбјегле
тишине“, „Не бих ли те схватио животе“, „Тајна“, „Још једемо хљеба“ и „Плава поеме“
и на крају да је члан Удружења
књижевника Црне Горе.
Све пјесме у овој књизи не би се могле
сврстати у било који калуп, пјесничку форму. Тешко да би се могло речи да је то
она класична пјесма, устројених стихова
и строфа, није ни онај расути, необавезни стих, није ни пјесма у прози, ни прича,
а опет је од свега помало.
За пјесме у овој књизи треба и да су
намјерно, вјерујем, објављне без оне „фине руке“, како
се каже када се рукописи књига „умију“ прије него ће бити дате на дар читаоцима. Но, није ми намјера да улазим у ту врсту
анализе збирке „Слике“, већ да нотирам она мјеста која су ми се представила као
занимљива и која су заголицала моју спознају живота и свега од чега је он саткан
у свијету пјесника.
Можда
нигдје као у пјесми не постоји тајна тишине па и не чуди
што Слађана признаје да је „тишина призива“ и не занима је шта ће се све за живота
одјелотворити, већ “Занима ме само што траг оставља“, ( Далека тишина“).
Не чуди што је у циклусу „Пред
очима“ пјесникиња исказала сву бол и тугу што јој кућа у завичају – Малом Пољу,
кућа сама, али јој зато „Име стоји покрај куће“.
Слађанина
„Друга пјесма“ из циклуса „Слике“ најближе се примакла мом поимању тренутка у ком
мисао мастилу диктира запис, односно пјесму. Овај циклус се
завршава са двије слике из пјесме „За мене“ с којима овјерава сопствену спознају
о животу у њеном Малом Пољу гдје је осјетила како је „најтиша
суза сељака“.
„На
длану“ Слађане Папић, како назва један од циклуса, је дан који те „сатре или те самог
проклиње“, јутро у ком тражи руку предака својих, град у ком опомињеш потомке да
не забораве „пој владике“ и на крају аманет: „Не заборави сине ти си само сјена
и дио / Милости Божје“.
За
циклус „Мјеста иста називи различити“ усуђујем се рећи
да је реч о пјесничкој једночинки у којој су јунаци пјесникиња, Вук и сва
његова снага и моћ, призвани Савин штап, познати предјели само другачије
именовани, радња смештена у овом и оном добу до 300 година уназад и сунце које људе
не обасјава.
За
ауторку књиге „Слике“ важна је порука да човјек носи и носиће бреме али да не смије
„пасти у дубине свих понора који кором земље ричу и гутају неопрезне“. Чини то у
пјесми „Смири се срце моје“ гдје јој искуство пјева „земља ова ледом својим на стрпљење
опомиње“.
Пјесникиња вјерује како у молитви постојимо,
како смо с њом и с прецима повезани и не пјева, али зна да је молитва и за оне који
ће тек доћи како би им предочила да нијесу умолитвени „узалуд постојали“.
И све је то „милом творцу“ на радост и „Гором
вила пјесму поје...“ и својим чињењем и емоцијом „Богу лагодари“ / „За све дане
довијека“. (Дани нама дати).
Шта се све у човјеком животу не завшава
са оном ријечу – ако?! Све, баш све, али мало је одговора. Један је у Слађаниној
пјесми „Снага Заједништва“ је условно ишчекивање оне најинтимније капи
што „кане“ из срца и она из ока и ако их зрачак наде огрије можда буде и пјесме,
можда неко и запјева. Могла би та пјесма да се чује с братом, или, зар срценуше и окаче
нијесу браћа по болу?
Ако
Слађана Папић и наредним књигама избјегне све оно што пјесми омета њену мисаоност,
звучност, дода мало више строгоће ето и новог помјерања к висинама поезије.
/ Подгорица, 24.09.2019. године, Матица српска /
Нема коментара:
Постави коментар