ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ: Миро Вуксановић, писац који је укоричио српску књижевност

 Пише:Новица Ђурић
/ О „Семољ гори“, „Даноноћнику“ и  "Десет вјекова српске књижевности" /

Ријетки су људи и дани које светкујемо зарад њих и нашег бољитка, али су још ређи догађаји, мјеста, вријеме и народи који могу да славе вјекове књижевне писмености.

            Слова су наша вишевјековна светковина. Слова с којим се све и завршава. Све што је јавило човјеку почињало је и крајчило се добрим словима. Бива и оних између непробраних, али су и она наша.

            Тако је и са литературом једног народа. Биљежи се с првим, али се с њим не завршава, јер се слова збирају у једно бистро врело, које сваком новом капљицом доноси нове реченице, странице, књиге, томове...  и то врело дуже од миленијума тече и протиче гдје год је у српској књижевности, Србији, Црној Гори, Републици Српској, Крајини, Херцеговини, Косову и Метохији, од Ловћена до Петњице и Тршића, од Андрићеве проклете авлије, до Владивастока и више томних дјела златоустог, а неријетко и прејакоречног пјесника и писца Митрополита Амфилохија Радовића који је словима завештао истину о једном времену и ону од јуче – страдању српског народа.

            Оно што желим подијелити с вама јесте осјећај да су српска дјела пресрела вјекове, не само тематици и по стилу односно начину казивања, модерности, већ зато што су свједочили и овјековјечили истину и то само и искључиво бираним словима. А када кажем „бираним словима“ онда је академик Миро Вуксановић изабрао саме бисере којима је украсио српску књижевност. Јер, писац мора да бира ријеч како би лакше живио на оба свијета. Данас се прегура до сјутра и тако дани гуркају један другога, а с њима се и човјек котрља све док не спозна сопствену лаж, након чега се обурда у амбис и ту му бива крај. Тек на оном свијету шта га чека!? Писци, попут Вуксановића из овог свијета виде и доживљавају људе и догађаје, уздајући се у небеско царство. Ко се сопственим дјелима Њему примакне - имао је рашта писати! 

Књижевник Новица Ђурић и академик Миро Вуксановић

 Да је среће, а срећи се често не да да се јавне у право доба, и оно врело Мира Вуксановића из Семољ земљи било би лингвистичка и стилска академија српском језику и ћириличном писму и у Црној Гори, као што и јесте гдје год је памети. Уз академика Матију Бећковића, морачког гробословца Момира Војводића и многих других, Миро Вуксановић је, с тог непресушног извора напајао наше душе препуне бола, чемера. И то је учинио у времену гдје је свеприсутно у медијима, у литератури и друштвеном говору, појава деградације и језика и литературе, па се множе књижице лупетања, јадиковки, примитивизма и пјесничких римопојки.

            И нема награде која је толико достојна трилогије „Семољ горе“, већ је свака награда награђена овим чудесним романом у 2.706 приповијести о ријечима,  планинским називима и надимцима... Овдје је Вуксановић показао како је свака ријеч роман за себе, сваки топоним историја мјеста и народа, како је слагалица ријечи на крају увијек налик на ону дивоту од Библије – књиге за сва времена. Е, када Господ обдари он онда обилато дарива као што је то не само даривао већ и шаптао и дошаптавао сваку ријеч из Семољ велеграда и горштака-варошана, њихових међа и биљега. Вођен руком завичаја, Миро Вуксановић је исклесао од ријечи Семољ гору, Семољ варош, Семољ камени град и то не могу одувати ни они чудни и моћни вјетрови с којима умију да разговарају само старице из његовог романа. Они који умију да скривено, а о томе се чујало, претварају у слике што им омогућава да виде јединствену слику завичаја у ком је све почело и завршило се словима и ријечима, баш као и Светом писму.

            Кад писац успијева да разговара са собом онда је то прилика да се сретну двије силе она небеска и она људска.  Човек и Господ. Вуксановић и књигама, не само својим, разговара са собом и објашњава нам појаве око себе, о онима прије, за његово доба и оне које наслућује. Све се то дешава у једној великој планини, гори, Гори таме и светлости, Гори у којој варничи, а не гори, у оној његов Семољ Гори и новопробраном Даноноћнику. Вуксановић је својим стваралачким неимарством одгајио књижевну прашуму - најљепшу невјесту, зор-ђевоју од бираних изданака које су уњедриле планине које, кад помахнитају, застрашујуће хуче, јече и одјекују Семољ Гором и Даноноћником. Ко није живио међу камењем, стијенама, литицама, вељој и малој Гори..., није му баш лако прихватити причу о шумама које плачу и лелечу, али ни о стијењу које хучи.

            Ево, прилика је да кажем да у књизи „Роман ти причам“ има један горостас, стијена-планина висока ко зна колико људских корака, јер је другачије и нијесу мјерили и око њега на дестине метара огромно ситно камење, односно како их Дријенчани зову крши. Та планиница се зове Кршија. Кажу када је била голометина чуло би се како јекне онај робусни камен и са себе стресе крше, мање и веће. А они крши около њега када дуне са Вучја и Сињавине, па се ту поломе, звоне кршија, проламају... а старице би скидале црне мараме и говориле:“Господе спаси нас да к нама не крену, да не будемо каменовани“. Данас је утихнула Кршија, обрасла у растиње... Упокојила се и последња старица и само вјетар гором прошета као некада њима чобанице. У горама, планинама и водама - ми ништа не одлучујемо, једино бивамо затечени ако не разумијемо њихове поруке. Ако не вјерујемо у њихову моћ говора остаћемо нијеми и скамењени. Као још једни „Камени јахачи“.

            Скоро да сам и у костима осјетио бол када сам прочитао Вуксановићеву красуљу о планимама и осамљеним старицама за које Миро каже да у њиховој „сузи има више туге но у нечијем океану“.  Кад би те наше мајке мученице, старице наше, ненадни гост запитао с ким разговарају оне би без оклијевања, нема потребе за присјећањем, онако брзо одговориле да вјетар „сваки дан долази и сити се испричамо“. Овакве бисере, које је живот „издиктирао“ старицама, просто је приморао овог прозног горостаса да их забиљежи, баш како су то чинили великани Петар Други Петровић Његош, Вук Стефановић Караџић и многи други.  Но, Даноноћником се каним посебно бавити ако ми Господ сачува памет. Надам се да се неће десити што и са Семољ Гором којој сам се много пута „залијетао“ и увијек остајао, чини ми се негдје прије почетка  још даље иза завршетка овом антологијског романа у три тома.

            И за Десет вјекова српске књижевности би се могло рећи да је Даноноћник једног народа, који је зато тако велики јер има величанствену литературу. Српска књижевност је у врху са руском, француском, њемачком, америчком књижевношћу, с тим што би увијек требало наглашавати како је српска књижевност једна од ријетких - светачких, јер су је својим дјелима украшавали, златословили Свети Сава, Симеон, Ловћенски Тајновидац, владика Николај Велимировић и сви они који су оставили у наследство молитвене записе, ремек дела духовне литературе.

            Хвала ти Господе што нам подари добре ријечи, што кроз вјекове водиш руку која исписује дарове живота и нека нам буде благословено и на радост новим нараштајима што је књижевник, академик Миро Вуксановић укоричио Десет вјекова српске књижевност као што је и својим дјелом наставио тиме и продужио књижевни вијек ( у ) српском народу.

/ Трећи књижевни фестивал „Ћирилицом“. Будва, 2. септембар 2019. године, Десет вјекова српске књижевности /