 |
Скоро да смо се бар два пута мјесечно дозивали телефонима. Истина, тај непоновљиви господин међу свјетским интелектуалцима увијек би ме обрадовао ријечима:
„Здраво добри мој, овдје ђед Владо. Како си ми ти? Ево и данас прочитах твој текст у „Политици” и хоћу да ти честитам. Изванредно и хвала ти. Много чиниш за истину. Сврати код ђеда Влада кад дођеш у Београд. Само ми јави, јер ја нијесам добро па ми ту помаже једна госпођа...” Ето то је само дио његових ријечи, јер се и од похвале, чак и ове пријатељске и братске, човјек мора припазити, да не би натрунио пријатељство, а себе неумјерено узвисио.
Посебно је био захвалан, што је скоро увијек помињао, на мојем
запису о његовој књизи „Црна Гора у Југославији“ коју је 2014. године објавила Књижевна
задруга Српског народног вијећа из Подгорице.
Текст који слиједи у наставку овог записа је Владо уврстио у своју књигу говорећи: „Ти си тим текстом у две картице сјајно саопштио суштину, главне поруке и ко то прочита знаће шта сам хтио са том књигом. Хвала Ти”.
А ево шта сам о књизи „Црна Гора у Југославији“ академика Влада Стругара, записао.
Обимна и студиозно концептирана књига „Црна Гора у Југославији” садржи три дијела, Црна Гора и Југославија – први дио, Српству Црна Гора – други дио и Прилози – трећи су дио књиге.
На око пет стотина страна ове књиге Стругар освјежава памћење генерацијама, и оставља у наследство онима који ће тек приспјети, скоро све најважније детаље о прошлости Црне Горе, њеном уједињењу са Србијом гдје су у оквиру овог поглавља читаоци први пут у прилици да прочитају Стругарево писмо предсједнику Предсједништва Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, Веселину Ђурановићу.
Намјерно у овом запису се опредјељујем за извод из Стругаровог саопштења које је изнио на Предсједништву Републике Црне Горе, у Подгорици 18. и 19. септембра 1992. године, тим прије што се оно по први пут публикује у овом непроцјењиво важном дјелу за историју Црне Горе, Србије и Југославије. У препорукама о Нацрту устава Црне Горе Стругар је његовим текстописцима између осталог сугерисао „да се на почетку нацрта (у преамбули) ријечи ‚црногорски народ‘ замијене именицом ‚Црногорци‘.
Због чега је на томе инсистирао, Стругар је одмах појаснио:
„Овакву измјену препоручујем стога што израз црногорски народ задовољава дио Црногораца, само оне који се сматрају и називају припадницима црногорске нације. Али то одређење одбијају, не примају за се, они Црногорци који се осјећају Србима – радо кажу – првима у Српству, у значењу сопственог народносног опредјељења...”
А поред сажетих и прецизних предлога на поједина рјешења из Нацрта устава Црне Горе Стругар је у појединим пасусима објелоданио свој књижевни дар и свјестан тих литерарних казивања која „не признају“ сувопарна парничка једносрицања, свој став је на поменутом скупу прецизирао:
„Лично мислим и весело говорим: Црногорци су Срби; Црна Гора је земља и држава у Српству; с овом садржином и сљубљеношћу она је саставак Југославије...”
Она последња, односно пета Стругарева препорука, била је да се посебним чланом устава напише да ни земља, ни острвце, ни цвјетић, ни поточић, нити виноград, нити лука ни голет на приморју Црне Горе не може „бити предмет трговине са странцима, посједник блага овдје, на црногорском приморју, може бити само – држављавин Југославије“.
Посебну вриједност књиге „Црна Гора и Југославија“ су мапе и списи, сабране на једном мјесту од 1559, односно од 1712. до 1945. године државе на Балкану послије Берлинског конгреса, односно разграничења европских држава од 1878. до 2006. године, ту су и карте чланица некадашњег Варшавског уговора као и НАТО алијансе. Међу бројним мапама ово поглавље се завршава мапом напада авијације НАТО на Савезну Републику Југославију од 24. марта до 10. јуна 1999. године.
Академик Владо Стругар био је непоправљиви родољуб у Српству, светионик с Ловћена одакле је боље и даље видио од сваког Црногорца. То што је видио више и даље „као ђак који учи штиво“ до последњег исписаног слова Стругар је „најживим напором ума и вида ишао свијешћу од ријечи до ријечи“, од догађаја до догађаја, од чињенице до чињенице, од епохе до епохе, градећи тако сазнање истине како га било који доказ из бауна кривотвораца историје не би затекло и на било који начин окрњило њену истинитост.
Није тешко разумјети зашто је академик Стругар ово јединствено и драгоцјено дјело завршио прогласима краља Црне Горе:
„Црногорци, грмио је краљ, ко је јунак нек слиједи корацима два стара српска краља: да гинемо и крв проливамо за јединство и слободу златну. Ми смо хтјели мир, подметнули су нам рат. Примите га као увијек, примите га српски и јуначки, а благослов вашег краља пратиће вас у свим вашим подвизима.
Живјели моји мили Црногорци.
Живјело наше мило Српство.
Живјела наша моћна заштитница Русија и њени савезници!“
Зна Стругар како то би. Можда потајно вјерује да још има оне памети која љуби браћу своју – Србију и Русију. Без изузетка. И разумије се, без санкција.
Новица Ђурић
Текст који слиједи у наставку овог записа је Владо уврстио у своју књигу говорећи: „Ти си тим текстом у две картице сјајно саопштио суштину, главне поруке и ко то прочита знаће шта сам хтио са том књигом. Хвала Ти”.
А ево шта сам о књизи „Црна Гора у Југославији“ академика Влада Стругара, записао.
Обимна и студиозно концептирана књига „Црна Гора у Југославији” садржи три дијела, Црна Гора и Југославија – први дио, Српству Црна Гора – други дио и Прилози – трећи су дио књиге.
На око пет стотина страна ове књиге Стругар освјежава памћење генерацијама, и оставља у наследство онима који ће тек приспјети, скоро све најважније детаље о прошлости Црне Горе, њеном уједињењу са Србијом гдје су у оквиру овог поглавља читаоци први пут у прилици да прочитају Стругарево писмо предсједнику Предсједништва Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, Веселину Ђурановићу.
Намјерно у овом запису се опредјељујем за извод из Стругаровог саопштења које је изнио на Предсједништву Републике Црне Горе, у Подгорици 18. и 19. септембра 1992. године, тим прије што се оно по први пут публикује у овом непроцјењиво важном дјелу за историју Црне Горе, Србије и Југославије. У препорукама о Нацрту устава Црне Горе Стругар је његовим текстописцима између осталог сугерисао „да се на почетку нацрта (у преамбули) ријечи ‚црногорски народ‘ замијене именицом ‚Црногорци‘.
Због чега је на томе инсистирао, Стругар је одмах појаснио:
„Овакву измјену препоручујем стога што израз црногорски народ задовољава дио Црногораца, само оне који се сматрају и називају припадницима црногорске нације. Али то одређење одбијају, не примају за се, они Црногорци који се осјећају Србима – радо кажу – првима у Српству, у значењу сопственог народносног опредјељења...”
А поред сажетих и прецизних предлога на поједина рјешења из Нацрта устава Црне Горе Стругар је у појединим пасусима објелоданио свој књижевни дар и свјестан тих литерарних казивања која „не признају“ сувопарна парничка једносрицања, свој став је на поменутом скупу прецизирао:
„Лично мислим и весело говорим: Црногорци су Срби; Црна Гора је земља и држава у Српству; с овом садржином и сљубљеношћу она је саставак Југославије...”
Она последња, односно пета Стругарева препорука, била је да се посебним чланом устава напише да ни земља, ни острвце, ни цвјетић, ни поточић, нити виноград, нити лука ни голет на приморју Црне Горе не може „бити предмет трговине са странцима, посједник блага овдје, на црногорском приморју, може бити само – држављавин Југославије“.
Посебну вриједност књиге „Црна Гора и Југославија“ су мапе и списи, сабране на једном мјесту од 1559, односно од 1712. до 1945. године државе на Балкану послије Берлинског конгреса, односно разграничења европских држава од 1878. до 2006. године, ту су и карте чланица некадашњег Варшавског уговора као и НАТО алијансе. Међу бројним мапама ово поглавље се завршава мапом напада авијације НАТО на Савезну Републику Југославију од 24. марта до 10. јуна 1999. године.
Академик Владо Стругар био је непоправљиви родољуб у Српству, светионик с Ловћена одакле је боље и даље видио од сваког Црногорца. То што је видио више и даље „као ђак који учи штиво“ до последњег исписаног слова Стругар је „најживим напором ума и вида ишао свијешћу од ријечи до ријечи“, од догађаја до догађаја, од чињенице до чињенице, од епохе до епохе, градећи тако сазнање истине како га било који доказ из бауна кривотвораца историје не би затекло и на било који начин окрњило њену истинитост.
Није тешко разумјети зашто је академик Стругар ово јединствено и драгоцјено дјело завршио прогласима краља Црне Горе:
„Црногорци, грмио је краљ, ко је јунак нек слиједи корацима два стара српска краља: да гинемо и крв проливамо за јединство и слободу златну. Ми смо хтјели мир, подметнули су нам рат. Примите га као увијек, примите га српски и јуначки, а благослов вашег краља пратиће вас у свим вашим подвизима.
Живјели моји мили Црногорци.
Живјело наше мило Српство.
Живјела наша моћна заштитница Русија и њени савезници!“
Зна Стругар како то би. Можда потајно вјерује да још има оне памети која љуби браћу своју – Србију и Русију. Без изузетка. И разумије се, без санкција.
Новица Ђурић
/ ДАН ( Људи и догађаји), 23.09.2019. године /
Линк:
https://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Ljudi%20i%20dogadjaji&clanak=713833&datum=2019-09-23
Нема коментара:
Постави коментар