Новица Ђурић, добитник је Златне значке Културно-просветне заједнице Србије за 2019. годину

Културно-просветне заједнице Србије за 2019. годину. Ово признање се додјељује за дугогодишњи допринос развијању културних делатности - за несебичан, предан и дуготрајан рад, како стоји у образложењу жирија које потписује предсједник Милован Витезовић.

Златна значка КПЗ Србије

Златну значку додјељују Културно-просветнa заједницa Србије и Министарство спољних послова Републике Србије - Управа за сарадњу сa дијаспором и Србима у региону, а под покровитељством Министарства културе и информисања Владе Републике Србије.

 Новица Ђурић са признањем КПЗ Србије,трећи с лијева

Детаљ са манифестације КПЗС

Новица Ђурић је дописник Политике из Подгорице и предсједник Удружења књижевника Црне Горе.

До сада је објавио преко 25 књига поезије, прозе и есејистике и десетине хиљада новинских текстова у медијима од Вечерњих Новости, Дневника, Борбе, Политике, Гласа Црногорца, Омладинског покрета и бројних других медија Србије и Црне Горе.

 

Плакета КПЗС, Новици Ђурићу

Милован Витезовић и Новица Ђурић приликом уручења Златне значке у Београду

Недавно су му из штампе изашла Изабрана дјела у издању Унирекса. Добитник је бројних домаћих и иностраних награда, а дјела су му превођена на више страних језика.

 

Весна Филипић и Новица Ђурић

Признање Ђурићу је уручено на свечаности која је одржана у четвртак 18.априла 2019. у 12 часова у Народном позоришту Београду – Сцена „Раша Плаовић“, Француска 3.

Добитници Златне значке за 2019. годину у Народном позоришту Београд - Сцена "Раша Плаовић"

ИЛИЈА ВУЧКОВИЋ КИЧИЦОМ ДОСЛИКАО ЦРНУ ГОРУ

Ево човјека и сликара из сликарског тројства Браће Вучковић  – Илија, Тодора и Луке. Свијет их је прије препознао, но овдашња ликовна критика.

            Када сам прије тридесетак година писао о овим врсним сликарима чија платна, а и оне слике на стаклу сликане, красе највеће галерије од Париза,Токија, Рима, Беча, Њуорка... као и оне што топле домове не малог броја светских галериста, био сам из године у годину све поноснији на моје пријатеље, сликаре браћу Вучковић, јер су из тог образованог свијета стизале највеће похвале и признања за њихова сликарска остварења. Ето их сада у многим међународним, престижним монографијама и енциклопедијама.

Каталог

Илија Вучковић и Новица Ђурић

Једна од браће Вучковић, Илија који је сада излагач у галерији “Лубарда”, је одмакао и поодавно искорачио испред сликара за које се каже да су академски. Тако, када се глава нађе испред његових слика, а знајући духовне и цртачке пустоши не малог броја “академаца”, онда најприје питам себе – ко је овдје наивац?

            Како се, најчешће у недостатку аргумента, позивамо на ставове из свијета, у случају сликара Илије Вучковића је супротно. Управо се тај свијет  позива, не од јуче, на његову сликарску раскош коју им је предочио, истовремено не излазећи из традиције која је стално присутна на његовим платнима.

Бобан Велимировић, Илија Вучковић, Новица Ђурић и Драгољуб Бато Брајовић

Сања Гуришић и Новица Ђурић

Оно што импонује, поред сликарске вјештине и маште, јесте и чињеница да на његовом сликама нема ништа измишљено, нити Илија за тим има потребу. Он предочава слике из дјетињства, сјећања, доба његових предака и њиховог начина живота и рада, оно оскудно и можда за друге ништавно, он претвара у љепоту као нешто без чега се није могло.

            И не само то. Тако убједљиво преношење слика из живота на платна су само доказ његовог умјетничког мајсторства. На његовим се сликама налази све оно што ћемо препознавати из сопственог искуства, оно што се неповратно већ изгубило са земље и преточено бојама наставило да живи у сликама. Ко је год препознао дјелић насликаног, мора вредновати рад Илије Вучковића са посебним поштовањем.

 

Текст уз каталог

Детаљ са изложбе Илије Вучковића

Тако ја разумијем сликарски свијет Илије Вучковића и њега кога препознајем у сваком предјелу љепотом опјеване и сликаревом кичицом досликане Црне Горе.                                                                                                                          НОВИЦА ЂУРИЋ,

књижевник и публициста

/ Ријеч на отварању изложбе слика Илије Вучкoвића, Изложбени салон “Петар Лубарда” Подгорица, 14. јун 2019. године /

 

Коста је се родио и умро као пјесник

Поштујући последњу жељу Косте Радовића да изговорим опроштајне реченице о његовом животу и дјелу, данас се томе повинујем и кажем да је Удружење књижевника Црне Горе остало без једног од наистакнутијих чланова,  породица без узорног супруга, брижљивог оца, поносног ђеда, а Пива без особеног и значајног хроничара.

            Коста је се родио и умро као пјесник. Пјесник и просветни радник, човјек који је овјековјечио сваки детаљ нестајања Пиве и њене златне изворске жиле, чије Пивско Око сјаји у његовим књигама. Пива је била његова ријека с којом је стизао у сва мора и луке, а опет се добро пазио да се не удаљава од самог извора.

            И када се потопила Пива, Коста је остао до краја усамљен на њеним обалама. Ћутао је и патио. Ноћу записивао да му ни један детаљ не промакне и не остане незаписан. Да Пива, сваки засеок, пчелињак, гробље, свака травка љековита и трешња гркача, сваки воћњак и сиротињска окућница не остану ван његових “земљишних” књига. И тако је деценијама живио и радио, све до ове 84 -те године када оде међу Христове званице. Зато данас без двоумљена кажем да је живо Пивско Око захваљујући Кости, а и он ће живјети захваљући вриједном књижевном остварењу - десетинама објављених књига поезије, романа, путописна.. 

Детаљ са комеморативне вечери посвећене Кости Радовићу:Матија (унук) и Душко (син) Радовић, Милица Краљ и Новица Ђурић

Дугогодишњи и најстарији члан УКЦГ, Коста Радовић је рођен 1936. године у Маочи у Пиви. Учитељску школу завршио је у Никшићу, а студије српског језика и књижевности у Београду. Био је први директор три основне школе у Пиви, потом секретар Културно-просвјетне заједнице Црне Горе, помоћник директора Центра за савремену умјетност Црне Горе. Иницијатор је и актер подизања споменика Жртвама фашизма Пиве. Утемељивач је Југословенских књижевних сусрета „Пјесничка ријеч на извору Пиве“ 1970. године. Последњих година предано ради је на обнови Пиве, обнови манастира на Заграђу, спомен-капеле у Долима.

            Објавио је 19 књига поезије и избора поезије, три романа, и двије њиге кратке приче. Аутор је радио драме: “Убиство браће Тадић“, документарно-књижевне прозе: „Пива потоп“ (1998), „Сеоба манастира Пиве“ (2001), „Записи манастира Св. Богородица“ (2010) и путописне прозе „Путопис из Кине“ (1984).

            Радовићу је недавно Удружење књижевника Црне Горе на Медуну додијелило награду “Марко Миљанов”, а то највеће и најсјајније књижевно признање додијелио му је председник жирија Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије, иначе члан Удружења књижевника Црне Горе.

            Композитор Борислав Таминџић по стиховима Косте Радовића написао је кантату „Угарак тијела“(о геноциду у Пиви) и „Љубав се јавно каже“(о стријељању у Краљеву) које су јавно извођене.

            Коста Радовић био је и члан Управног одбора Епархијског савјета Митрополије црногорско-приморске, Савјета Енциклопедије ЦАНУ. Почасни је грађанин старе руске престонице Суздаљ и града Краљева. Био је вишегодишњи сарадник “Политике” и први дописник у историји Пиве.

            У писму које ми је, пар дана прије упокојена, дао Коста, између неколико опорука је и ова:

            „Драги брате Новица, на мом споменику да пише: Коста – Костадин, Матијев и Ружин син, из Пиве, књижевник“.

            Ето било му је важно чије и одакле је и гдје треба да одмори своју уморну душу.

            Поштовани Коста, нека ти је дар од Господа што си сада у његовом сазвежђу.

            Почивај пјесниче, живе ријечи, сузо Пивског ока и оне твоје што кануше нека буду залог свима који разумију како је важно часно живјети и упокојити се Богу на дар.

/ Опрошрајно слово испред Макавејске цркве у Толошима, од  Косте Радовића, 12.06.2019.године /

           

 

Опроштај од пријатеља поезије: АНДРЕЈ БАЗИЛЕВСКИ: МЕНЕ СУ ДОБРИ ЉУДИ УЧИЛИ ДА МИСЛИМ

Пише: НОВИЦА ЂУРИЋ

Упокојио ми пријатељ. Човјек. Брат. Пјесник,   преводилац, доктор филолошких наука Андреј Базилевски.

            Сарадник Института за свјетску књижевност „Максим Горки“ Руске академије наука. Састављач и преводилац  три капитална дјела: тротомне „Антологије српског пјесништва 20. вијека“, двојезичне антологије „Српски пјесници 20. вијека“ и изузетно обимни антологијски избор српског пјесништва дјеци и о дјеци „Књига радости“.

Новица Ђурић у разговору са Базилевским на Институту за свјетску књижевност „Максим Горки"

Био је уредник „Словенске библиотеке“ и „Српско-руске поетске библиотеке“ московске издавачке куће „Вахазар“, алманаха „Српско-руски круг“ (излази од 2010). Објавио је књиге стихова „Тачка“, „Како оно бјеше“ „Господине Хаос“, „На крају зиме“, „Једном и заувијек“, и „Нестварно вријеме“.

            У једном разговору који је објавила београдска „Политика“ рекао ми је да је прије спознао преводица у себи него пјесника, али да „свако има свој пут“.

            Прије него је почео да пише поезију било му је довољно што живи,  чита и „осјећа радост постојања“:

            „А по очевој смрти, коначно сам почео схватати нешто још важније. Нешто што можда до сада нисам сасвим разумио. Знам само једну ствар: од тог доба и поезија је – мој живот. Превођење живота у поезију – дио је мог бића“.

            И вјеровао је да није све написано и за превођење.

            „Најтеже је пронаћи оно што је заиста вриједно превођења“, говорио је.“Када се у томе погријеши (а грешке су, наравно - неизбјежне), последице за душу су исте као последице грешака у животу“.

            Поезију као незамењиво духовно пиће овако је разумио: „Стварни стихови помажу да се преживи, да се сачува достојанство и нада, да се пригуши у себи гордост и сујета.“

            Волио је своју историју и истину о православним народима. Међу свима је издвајао Србе. На свјетска лицемерја, испразну халубуку, лажну демократију гледао је с презиром. Цијелим бићем био је против вишедеценијских, чак и вјековних, пљачки Русије и Србије и свакако Црне Горе.

            „Мотивисала ме је монструозна криза са којом се суочавају наши народи, наше опљачкане и уништене земље. Ми живимо у вријеме колосалне замјене теза, утискивања у главу рефлексног одбацивања националне самосвијести, покушаја да се преокрене историја. Гаде ми се пароле попут „промовисања демократије“, тупи и цинични рекламни слогани, који урастају у подсвијест. Ја не желим да моја дјеца буду робови похлепе и мрачних инстинката (забашурених гламурозним фразама). Човек са тим не може да се помири. Мене су цијелог мог живота добри људи учили да мислим. Јогунио сам се, али су ипак неке лекције научене. Мрзим лажи и простоту, која је, како изрека каже – „гора од крађе“. Поезија увијек даје лекцију храбрости, снаге духа. Дакле – исцјељујућу инјекцију вјере, која може да блокира метастазу потрошачке заразе, лицемјерја, окрутности. Српска поезија носи у себи снажна антитијела која повећавају духовни имунитет!“.

Андреј Базилевски Москва,30.10,2010.Снимио Новица Ђурић

Он је за српску литературу урадио немјерљиво. 

            „Радим то, говорио ми је, како би формирао „сопствену слику националне поезије у цјелини“.

            Овај изванредни познавалац српске књижевности, или боље рећи дјела која се стварају на српском језичком простору, није крио да „цијелог  живота прави“ своју антологију, „свој цвјетни врт, збирку пјесама за под јастук“.

Андреј Базилевски и Новица Ђурић, Москва, 30.10,2010.

            И као неизбјежни дио наших разговора био је и онај који се односи на вишевјековне везе Руса и Срба. Једне прилике рекао је да „Срби воле Русију, али не воле истину о Русији“. Захтијевао сам да ми то детаљније појасни.

            „Љубав није спорна – волимо се. И ми вас, и ви нас. И није да се волимо како не треба. Само што волети – још не значи познавати. А не знати – значи не разумети опасности. Хранити илузије. Испољавати апсурдне претензије. Бити љубоморан на самог себе. Вјеровати у чуда, не у дјела руку својих. Дангубити. Да, још много тога. У политичка питања нећу да се удубљујем. Рећи ћу једно – ја од Срба чујем непрестане примједбе попут: „Ма пусти! Не треба Србима да говориш о томе како је код вас у Русији лоше, како је много неправде, а тако мало снаге. Па у шта да полажу наду – ако не у мајку Русију? Иначе, потпуно смо пропали.“ Шта онда – главу у пијесак? По мом мишљењу, из непажње може настати само штета. Простодушност је потребна, чак неопходна – како не бисмо постали жртве демона подозрења и сумње. Али, не у тренутку када све виси о концу (што се сваког дана потврђује широм свијета), када је технологија обмане и манипулације досегла савршенство, које је већ ван домашаја креативног ума“.

            Андреј је искрено осјећао како ово доба и јесте и није наклоњено поезији. Говорио је да није наклоњено јер „свуда буја лицемерје, подлост, издаја, а јесте јер је доста прочишћујућег бола, храбрости, сагледавања...“.

            „Све то скупа – тај предивни, разнобојни свијет, како год га звали – све то није довољно“, рекао би. "Свако га види и чује на свој начин, у свом регистру, према својој савјести. У ријечи је остварено све што је немогуће у видљивој стварности. Битно је нешто друго. Поезија је бесмртна – у истом смислу у којем је човјек бесмртан, и свако вријеме она себи потчињава, уздижући се над њим“.

Сергеј Шччеглов, Мирјана Булатовић и Новица Ђурић, Москва 2010.

Мирјана Булатовић, Новица Ђурић и Андреј Базилевски, испред Руске академије наука,Москва,30.10.2010.

Ето, бесмртни мој пријатељу... Гледам фотографије из Москве и вјерујем како твоји искрени пријатељ, пјесникиња из Београда Мирјана Булатовић и писац и преводилац из Краснојарска Сергеј Шчеглов, тугују, али негдје у дна душа скривају зрачак, онај траг о твојој бесмртности. А ти онако ненаметљив, скроман, њежан, без лоших ријечи о другима, виркаш из томова књига у нашим витринама.

            Добро је што си ту. Можда једино пријатељи остају и трају у књигама.

/ ДАН - додатак ЋИРИЛИЦА, 5.06.2019.године /