Запиши док читаш : Пјесник је душа која плаче

Пише: Новица ЂУРИЋ

/ Ранко Јововић, “Ни дана без кајања”, ИТП “Унирекс”, Подгорица Београд, 2019. године  (Поезија) /

Ако разумијеш ову књигу,  препознаћеш се, открити многе притајене истине, оживјети многа сјећања и емоције, на то с разлогом упућује мото књиге, “Ни дана без кајања”, пјесника Ранко Јововић. А његова порука је:

            „ Ако прочиташ / Ако упознаш ову књигу / Препознаћеш своје мисли и своја

сјећања“.

            Занимљива је организација књиге која има пет циклуса. Писац није намјерно именовао први циклус у књизи већ оставља читаоцу да га сам именује, односно да га препознаје по првој пјесми „Дабогда цркли и ви и Библија“. Ријеч је о прозном тексту, пјесничкој молитви Господу и народу српском. И гдје би друго и на чему би се наслонила наредна пјесма у прози „Поема Његошу“ ако не на ову Јововићеву молитвеницу и Косову и Његошу.

            Посебно се треба запитати, ако је могуће и разјаснити, шта је аутор хтио са именовањем наредних циклуса: Ни дан без кајања, Ни дан без плакања, Ни дан без надања, па поново циклус Ни дан без плакања? Мени се чини да је желио да и на тај начин нагласи да сваки тренутак, не дан, у његовом животу препуном патње, страдања, али и лијепих и људских емоција  – није био без кајања, плакања, надања и све се на крају опет заврши са сузама. Све је то у стотинак нових пјесама уткао Ранко Јововић.

Ранко Јововић и Новица Ђурић

Пјесник је душа која плаче. Рођењем и за живота. Једино не плачу његове руке које љепоту ријечи исписују у залог читаоцу, народу свом.

            Шести циклус у овој књизи је похранио четири прилога – писма Добрице Ћосића, Епископа будимљанско – никшићког Јоаникија, Ивана Р. Миловића и биографије коју је припремила новинарка Марина Јочић.

            Има уклетих пјесника попут Ранка Јововића који су прегазили седму деценију пјевања и коричења на десетине књига поезије, који откривају да су живјели и живе „Ни дан без кајања“ и свако је на свој начин искајавао сузе грешнице, сузе покајнице, сузе радоснице, сузе уклетнице... Све те сузе су проливене куда је пјесник ходио, али и тамо гдје није допирао, стизала је његова ријеч, ријеч - суза уплакана.

            Пјесник Јововић не скрива да се „окупао крвавим сузама“ како то чини у пјесми „Фалим те Боже“.

            У овој исповиједној пјесми, не само Господу, већ свим творцима добра и зла, Јововић је захвалан Богу што је још жив и поред тога што се „зла накусао“ а да добра није „ни угледао“. И у разговору са „Творцем Добра и Зла“ пјесник признаје да за све недаће које су га „мљеле кроз живот“ криви себе, како пјева, „моја несрећна природа Човјека / Тешке памети.../ Фалим, Боже, могло је и горе."

            Из вишедеценијских личних и колективних страдања пјесник признаје како је „Страшно живјети у овој земљи“ али и „Страшно је умријети у овој земљи“ (пјесма „Страшно је“), али ништа мање неће бити ни другима од његових „пустих снова“. Јер, осјећа да је најтеже човјеку одбранити се од онога чега нема, а вјерује да има. Можда у том неспоју могла би се пронаћи нит која се провлачи кроз све Јововићеве пјесме у књизи „Ни дан без кајања“ баш онако као пјева у пјесми „Искрено - Молитва“. Управо у тој искреној молитви он пише: „Какви анђели,/ Какве трице -/ Сви су демони - убице“/. 

            Овдје се најочитије осликава Јововићево сјенчење добра и зла, свјетлости и таме, али ништа мање и сарказма гдје себе смјешта међу пјеснике „Свештенике“, гдје се одриче свих демона и Господа подсећа: „Ја сам се замонашио/ Ево неко доба / Преко свијета оба“.

            И тај бјег у пјесничко монаштво је покушај склањања љепоте ријечи, односно лијепих ријечи које је смјетио у циклусу „Ни дан без надања“, за који вјерујем да је пјесничко Јагње Божје. Пјеснички бисер ове књиге.

            Можда пјеник у позним годинама ипак препознаје оно што деценијама прије није уочавао па тако и Јововић пјева како је „Фин човјек/ Јагње“, али и да је „мимо свијета“ с једном маном „Што ништа не зна“ и кличе како је то „Дивота, дивота“ ( Дивота, Дивота).

            И тај и такав човјек у поезији (а поезија је овдје живот) је несрећан био заљубљен у себе или не, као човјека, како пјесника, јер дође и то доба када се човјек „Удаљава и од вас и од себе“ како то пјева у пјесми „Како сам несрећан“ Јововић за кога је то „мање важно“, јер  „Тамо је исто, исто заувијек“.

            Тек на тренутак као да бљесне и оно што никада не напушта човјека - сјај и радост љепоте жене и то „варничи“ у пјесми „Голубице“ гдје сунце сија из сваког дамара код неименоване жене, чије име исписује малим словом, „Од милице голубице“.

            Ништа не чуди што је Јововић у поезији искрени исповиједник који док спава са цијелим свијетом једино разговара, ради и све чује, так када се пробуди себе другачије види. Таква слика је најупечатљивија у пјесми „Бесмислице“ .

            „Шта радиш - / Спавам. /Вала ако се ти нијеси наспавао / Није нико. / -Мени се вазда спава./ Ја једино радим кад спавам, / А спавам поваздан. Ја једино и чујем / У спавању. / Кад се лијечак пробудим / Минут, два... ништа не ваљам“.

            Скоро да се не сјећам књиге Ранка Јововића а да није била, у значајној мјери, печат историје његове породице. И када то чини пјесник увијек пјева кроз душу оних које воли: оца, мајке, ето и даме, али и у трагању себе у „Горском Вијенцу“  не кријући како је његова младост „опасана“ „И Хамлетовским мукама“, ( Измијешала си ме са светином светињо и светино). Управо у овој пјесми по први пут се појављује пјесниково признање да вољети је „кукавичлук“. И када се чини да је пјесник увријеђен што таквом силином воли, схвата да је то оно што га је временом крунило иако је „преживио толике животе“. А није непознато да Јововићева младост, како биљежи, „није читала књиге“, посебно не „Марксова дјела“, јер, како пјева, „Моја младост је читала гробове / Мојих отаца / Крваве историје моје породице“.

            И све ово казује Јововић поезији иако би се могло разумјети као неименовај жени, али такав пјеснички глас, достојан пјесника класика, примјеран је само поезији из које вјерује да ће „изронити“ из њене „сјенке“, „из твојих, за мене опасних њедара / И упокојићу се“.

            Посебно у овој Јововићевој исповиједници импонује истинито свједочење као рецепт како човјек пјесмом да казује истину, односно како на историјским чињеницама пишући гради своју пјесничку слободу и у тим историјским ткањима провлачи и своју пјесничку даровитост: „Ја сам научио Вишњића како да пјева / Почетак буне против дахија“. ( Пјеснике је школовао Бог).

            Управо ова пјесма насловом предочава оно што сви потајно слутимо како је пјесма божје казивање и како је Господ предодредио пјесничке кодове. И не само из те захвалности Ранко Јововић у пјесми „Хвалим те Боже“, када је подвукао црту испод породичног, личног и колективог страдања ипак пише: „ Фалим, Боже, могло је и горе“.

            Могло је, у то нико не сумња, али ипак оно што је „Записано у незнању“ Јововићеве пјесме - исповиједа „кајање“ као његов живот.

            Колико су удаљени светови између кајања и покајања знају само они Божји следбеници који су у покајању нашли спасење, а то сваким стихом казује књига “Ни дана без кајања”, пјесника Ранка Јововића

/ Новица Ђурић, запис о новој књизи  Ранка Јововића „Ни дана без кајања” у Плавој сали Српске куће у Подгорици, 15. октобар 2019. године /

           

Новица Ђурић о Радојици Радовићу

Сура је била и његова стварност

Радојица Радовић и Новица Ђурић, новембар 2017.

" Његов роман „Сура гора” је упечатљиво свједочанство о једном народу коме је брозомирје помутило памет па се сада обурдава у духовни и морални амбис. Сура је била и његова стварност из које је узмицао пјесмом и молитвом. Сура је и његова животна драма у којој се није устручаво да стане испред сваке суровости и својим именом брани духовно сљеме и племе. Одласком Радојице Радовића изгубила је укупна књижевност, а ова која себе хоће да представи као наднационалну и не зна да је умро писац чији роман говори и о њима. Суре ли истине и сурове ли стварности", казао је у изјави за „Дан” поводом Радовићеве смрти, предсједник Удружења књижевника Црне Горе Новица Ђурић.


/Дан, култура, 15.10.2019./

Линк://www.дан.цо.ме/?ниво=3&рубрика=Култура&цланак=716922&датум=2019-10-15

 

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ, "Слика" - Слађана Папић Ћуковић

Пише: Новица Ђурић

АКО

/ Слађана Папић Ћуковић,  „Слике”, Аутор, Подгорица, 2019. године  (Поезија) /

Слађана Папић живи од трептаја и није једина, али јесте јер је то битисање подведено под назив библиотеке ЖОТ, а значи Живи Од Трептаја. Уз све то ауторка је и издавач књиге „Слике“.

            Читаоца у свој пјеснички свијет уводи с пјесмом без наслова баш онако као у поезији каже „И летим и ледбим...“.

            Књигу је организовала дијелећи је на шест циклуса: „Далека Тишина“, „Пред очима“, „Слике“, „На длану“, „Мјеста иста називи различити“ и „Носиш бреме. И носићеш...“. На крају је рубрика „О писцу“, у којој је наведено да је ауторка збирки поезије: „Гнијездо топлине“, „Одбјегле тишине“, „Не бих ли те схватио животе“, „Тајна“, „Још једемо хљеба“ и „Плава поеме“ и на крају да је члан Удружења књижевника Црне Горе.

            Све пјесме у овој књизи не би се могле сврстати у било који калуп, пјесничку форму. Тешко да би се могло речи да је то она класична пјесма, устројених стихова и строфа, није ни онај расути, необавезни стих, није ни пјесма у прози, ни прича, а опет је од свега помало.

            За пјесме у овој књизи треба и да су намјерно, вјерујем, објављне без оне „фине руке“, како се каже када се рукописи књига „умију“ прије него ће бити дате на дар читаоцима. Но, није ми намјера да улазим у ту врсту анализе збирке „Слике“, већ да нотирам она мјеста која су ми се представила као занимљива и која су заголицала моју спознају живота и свега од чега је он саткан у свијету пјесника.

            Можда нигдје као у пјесми не постоји тајна тишине па и не чуди што Слађана признаје да је „тишина призива“ и не занима је шта ће се све за живота одјелотворити, већ “Занима ме само што траг оставља“, ( Далека тишина“).

            Не чуди што је у циклусу „Пред очима“ пјесникиња исказала сву бол и тугу што јој кућа у завичају – Малом Пољу, кућа сама, али јој зато „Име стоји покрај куће“.

            Слађанина „Друга пјесма“ из циклуса „Слике“ најближе се примакла мом поимању тренутка у ком мисао мастилу диктира запис, односно пјесму. Овај циклус се завршава са двије слике из пјесме „За мене“ с којима овјерава сопствену спознају о животу у њеном Малом Пољу гдје је осјетила како је „најтиша суза сељака“.

            „На длану“ Слађане Папић, како назва један од циклуса, је дан који те „сатре или те самог проклиње“, јутро у ком тражи руку предака својих, град у ком опомињеш потомке да не забораве „пој владике“ и на крају аманет: „Не заборави сине ти си само сјена и дио / Милости Божје“.

            За циклус „Мјеста иста називи различити“ усуђујем се рећи да је реч о пјесничкој једночинки у којој су јунаци пјесникиња, Вук и сва његова снага и моћ, призвани Савин штап, познати предјели само другачије именовани, радња смештена у овом и оном добу до 300 година уназад и сунце које људе не обасјава.

            За ауторку књиге „Слике“ важна је порука да човјек носи и носиће бреме али да не смије „пасти у дубине свих понора који кором земље ричу и гутају неопрезне“. Чини то у пјесми „Смири се срце моје“ гдје јој искуство пјева „земља ова ледом својим на стрпљење опомиње“.

            Пјесникиња вјерује како у молитви постојимо, како смо с њом и с прецима повезани и не пјева, али зна да је молитва и за оне који ће тек доћи како би им предочила да нијесу умолитвени „узалуд постојали“. И све је то „милом творцу“ на радост  и „Гором вила пјесму поје...“ и својим чињењем и емоцијом „Богу лагодари“ / „За све дане довијека“. (Дани нама дати).

            Шта се све у човјеком животу не завшава са оном ријечу – ако?! Све, баш све, али мало је одговора. Један је у Слађаниној пјесми „Снага Заједништва“ је условно ишчекивање оне најинтимније капи што „кане“ из срца и она из ока и ако их зрачак наде огрије можда буде и пјесме, можда неко и запјева. Могла би та пјесма да се чује с братом, или,  зар срценуше и окаче нијесу браћа по болу?

            Ако Слађана Папић и наредним књигама избјегне све оно што пјесми омета њену мисаоност, звучност, дода мало више строгоће ето и новог помјерања к висинама поезије.

/ Подгорица, 24.09.2019. године, Матица српска /

                                                                                              

СЈЕЋАЊЕ НА АКАДЕМИКА ВЛАДА СТРУГАРА, ПРИЈАТЕЉА, ПИСЦА, РОДОЉУБА И ЛИРИКА

Све мање очекујем телефонских позива од пријатеља из прошлог вијека. Одласком академика Влада Стругара, пријатеља, писца, родољуба и лирика, биће још тише.
Скоро да смо се бар два пута мјесечно дозивали телефонима. Истина, тај непоновљиви господин међу свјетским интелектуалцима увијек би ме обрадовао ријечима:
„Здраво добри мој, овдје ђед Владо. Како си ми ти? Ево и данас прочитах твој текст у „Политици” и хоћу да ти честитам. Изванредно и хвала ти. Много чиниш за истину. Сврати код ђеда Влада кад дођеш у Београд. Само ми јави, јер ја нијесам добро па ми ту помаже једна госпођа...” Ето то је само дио његових ријечи, јер се и од похвале, чак и ове пријатељске и братске, човјек мора припазити, да не би натрунио пријатељство, а себе неумјерено узвисио.

Посебно је био захвалан, што је скоро увијек помињао, на мојем запису о његовој књизи „Црна Гора у Југославији“ коју је 2014. године објавила Књижевна задруга Српског народног вијећа из Подгорице.
Текст који слиједи у наставку овог записа је Владо уврстио у своју књигу говорећи: „Ти си тим текстом у две картице сјајно саопштио суштину, главне поруке и ко то прочита знаће шта сам хтио са том књигом. Хвала Ти”.
А ево шта сам о књизи „Црна Гора у Југославији“ академика Влада Стругара, записао.
Обимна и студиозно концептирана књига „Црна Гора у Југославији” садржи три дијела, Црна Гора и Југославија – први дио, Српству Црна Гора – други дио и Прилози – трећи су дио књиге.
На око пет стотина страна ове књиге Стругар освјежава памћење генерацијама, и оставља у наследство онима који ће тек приспјети, скоро све најважније детаље о прошлости Црне Горе, њеном уједињењу са Србијом гдје су у оквиру овог поглавља читаоци први пут у прилици да прочитају Стругарево писмо предсједнику Предсједништва Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, Веселину Ђурановићу.
Намјерно у овом запису се опредјељујем за извод из Стругаровог саопштења које је изнио на Предсједништву Републике Црне Горе, у Подгорици 18. и 19. септембра 1992. године, тим прије што се оно по први пут публикује у овом непроцјењиво важном дјелу за историју Црне Горе, Србије и Југославије. У препорукама о Нацрту устава Црне Горе Стругар је његовим текстописцима између осталог сугерисао „да се на почетку нацрта (у преамбули) ријечи ‚црногорски народ‘ замијене именицом ‚Црногорци‘.
Због чега је на томе инсистирао, Стругар је одмах појаснио:
„Овакву измјену препоручујем стога што израз црногорски народ задовољава дио Црногораца, само оне који се сматрају и називају припадницима црногорске нације. Али то одређење одбијају, не примају за се, они Црногорци који се осјећају Србима – радо кажу – првима у Српству, у значењу сопственог народносног опредјељења...”
А поред сажетих и прецизних предлога на поједина рјешења из Нацрта устава Црне Горе Стругар је у појединим пасусима објелоданио свој књижевни дар и свјестан тих литерарних казивања која „не признају“ сувопарна парничка једносрицања, свој став је на поменутом скупу прецизирао:
„Лично мислим и весело говорим: Црногорци су Срби; Црна Гора је земља и држава у Српству; с овом садржином и сљубљеношћу она је саставак Југославије...”
Она последња, односно пета Стругарева препорука, била је да се посебним чланом устава напише да ни земља, ни острвце, ни цвјетић, ни поточић, нити виноград, нити лука ни голет на приморју Црне Горе не може „бити предмет трговине са странцима, посједник блага овдје, на црногорском приморју, може бити само – држављавин Југославије“.
Посебну вриједност књиге „Црна Гора и Југославија“ су мапе и списи, сабране на једном мјесту од 1559, односно од 1712. до 1945. године државе на Балкану послије Берлинског конгреса, односно разграничења европских држава од 1878. до 2006. године, ту су и карте чланица некадашњег Варшавског уговора као и НАТО алијансе. Међу бројним мапама ово поглавље се завршава мапом напада авијације НАТО на Савезну Републику Југославију од 24. марта до 10. јуна 1999. године.
Академик Владо Стругар био је непоправљиви родољуб у Српству, светионик с Ловћена одакле је боље и даље видио од сваког Црногорца. То што је видио више и даље „као ђак који учи штиво“ до последњег исписаног слова Стругар је „најживим напором ума и вида ишао свијешћу од ријечи до ријечи“, од догађаја до догађаја, од чињенице до чињенице, од епохе до епохе, градећи тако сазнање истине како га било који доказ из бауна кривотвораца историје не би затекло и на било који начин окрњило њену истинитост.
Није тешко разумјети зашто је академик Стругар ово јединствено и драгоцјено дјело завршио прогласима краља Црне Горе:
„Црногорци, грмио је краљ, ко је јунак нек слиједи корацима два стара српска краља: да гинемо и крв проливамо за јединство и слободу златну. Ми смо хтјели мир, подметнули су нам рат. Примите га као увијек, примите га српски и јуначки, а благослов вашег краља пратиће вас у свим вашим подвизима.
Живјели моји мили Црногорци.
Живјело наше мило Српство.
Живјела наша моћна заштитница Русија и њени савезници!“
Зна Стругар како то би. Можда потајно вјерује да још има оне памети која љуби браћу своју – Србију и Русију. Без изузетка. И разумије се, без санкција.
Новица Ђурић

 / ДАН ( Људи и догађаји), 23.09.2019. године /

Линк:

https://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Ljudi%20i%20dogadjaji&clanak=713833&datum=2019-09-23

Топли дланови ријечи (уз Изабрана дјела Новице Ђурића)

Пише: Проф. др Драго Перовић

Сам наслов овог кратког излагања наговјештава да ће се у њему о стваралаштву Новице Ђурића говорити из перспектике једне егзистенцијалне херменеутике, из једног типа искуства који је настајао и постојао само у хоризонтима сеоског Sinngebung-а, а то ће рећи и из мог личног искуства које је добрим дијелом, на моје изненађење, записано у изабраној књизи Ђурићеве прозе Роман ти причам. Сажето речено: бавићемо се искуственим  и животним  основама ауторове животно-умјетничке истине.

Ако се подсјетимо да је херменеутика у свом историјском развоју прешла дуг пут од помоћне методе тумачења до самог основа човјековог бивствовања, онда се овдје сусрећемо са њеном савременом верзијом, протканом умјетничким изазовима и захтјевима homo hermeneuticus-a. Вилхелм Дилтај, утемељитељ херменеутике као методе духовних наука, осим одређења онога што промотер и критичар имају као примарни задатак – разумијевање неког дјела другог човјека, а то ће рећи „проналажење свога Ја у неком Ти“ – посебан значај дајe аутобиографском елементу као сопоту умјетничког дјела. Наиме, аутобиографија је за њега „највиши и најпоучнији облик у коме се сусрећемо с разумијевањем живота“[1] при чему је само разумијевање живота живот сам. Како? По Дилтају једноставно, једино у саморазумијевању властитог живота имамо потпуни идентитет између оног који разумијева и оног што се разумијева. Тиме је већ наговијештено оно до чега је дошао Левинас када је утврдио да ми као субјект разумијевања никада не можемо бити у стању да без остатка разумијемо другог човјека, његов живот и његово дјело. Не воде ли нас ти увиди директно у субјективизам који се не да објективизовати? Дилтај тврди супротно. Аутор, самоинтерпертатор, је увијек-већ самим својим животом  „у сјећању издвојио и истакао значајне моменте свога живота, а остале је предао забораву.“[2] При том је, за Дилтаја, посебно значајно, да је аутор, вођен својим животом, створио „јединства у којима су садашње и прошло повезани заједничким значењем“ на основи којег живот тумачимо „као остварење највишег добра“[3]. Управо ови елементи Дилтајевог разумијевања саморазумијевања – сјећање, јединство, остварење највишег добра – носе роман Роман ти причам Новице Ђурића, роман који ће нам послужити као нит водиља разумијевању његових Изабраних дјела.

---

[1] V. Diltaj, Izgradnja istorijskog sveta u duhovnim naukama, BIGZ: Beograd, 1980, 253-263.

[2] Исто, 261.

[3] Исто, 261-262.

Проф. др Драго Перовић

Као што знамо, изабрана дјела су дјела која су прошла „сито и решето“, вишеструко изабрана: она су стварала и бирала свог творца и изабраника као што је и он њих стварао и бирао. То узајамно стварање и бирање крштавају критичари и колеге.  У оно иза-брано, у један пут, уливају се безбројни трагови који указују откуд је аутор дошао , гдје се налази и куда је кренуо, а изнад свега свједоче неизбрисиви траг ријечи у човјеку и покрет руке, која их вођена тим трагом, исписује на неподношљивој бјелини папира. Траг који се трагом исписује обасут је миомирисом ријечи које нас одвајају од земље и настањују између ње и Неба.

Три тома Изабраних дјела Новице Ђурића (Унирекс Подгорица/Београд, Unireks Grup Podgorica, 2018) излажу човјеково (1 и 2) и пишчево (3)[1] „кућење“ у том простору Између. Пјесма и прича су од истог истом, двије врсте калема којим наша душа калеми дивљаку нашег тијела, и притом га понекад окрвави, као у првом калемљене јабуке од Новичине невјеште руке. Писац је тако калемар ријечи који се поноси својим калемарским ранама, као што се родитељи-калемари поносе својом дјецом. Због тога пјесник пјева „Није човек туђа мрвица“ (1, 187), него калем душа својих најближих, њихових ријечи и руку дјело, њихово изабрано дјело. Изабрана дјела изабраног дјела садрже све оно што у његовим „чулима жубори“ (1, 196), све оно што се скућило у вјековном насљеђу језика док је кућа још била кућа, породица породица, љубав љубав, завичај завичај, село село, а језик језик.

О том кућењу најбоље ће нам причати ријечи и руке, мрвице које су га скућиле. Чије? Очеве и мајчине, Новичине. Свака његова пјесма, свака прича је једна мрвица, најслађи окус свијета у цјелини, смок за врапца-дјечака. Свака збирка је отуда погача од тих мрвица а изабрана дјела смок њиховог смока (2, 19). Она су везови бијелих погачица које Новица скупља од мрвица, мијеси, пече и дарује дјеци и одраслима да бисмо могли да их дијелимо међусобно, братски и сестрински.

[1] У даљем дијелу текста Изабрана дјела Новице Ђурића биће навођена у скраћеном облику: Камени јахачи (Изабране пјесме): (1, бр. странице), Роман  ти причам (Изабрана проза): (2, бр. странице), Три лица љубави (Књижевно дјело Новице Ђурића у огледалу критике): (3, бр. странице).

  Ако је вјеровати савременој науци, Новица Ђурић се родио најмање мјесец дана прије него што су се огласиле пушке у Брскутима. Родио се тако што га је нерођеног и његову мајку сам Сведржитељ узео у своје руке. А Божије руке су Ријеч. Иако је мајчин пад био опасан, знала је поносно, већ тада, да носи и доноси тврд орах, своје „Сунце“, „центар свијета“, коме ни ројеви пчела, ни „плес страха“ на трешњи, ни ратоборна стрелица, ни моћни закотрљани балвани, ни многе песнице, ни „колективни идиот“ неће моћи ништа.

У кући, тј. са оцем и мајком, братом и сестрама, рођацима и ближњима, гдје су поштовање и послушање врховне вриједности, почеће узајамно оплемењавање добром, лијечење љубављу, заједницом и стијешњеношћу, почеће кућење са ледине, увијек изнова, по једноставно рецепту његових родитеља: „Скупљаху мрвице, латице, пчелице, травчице“ (2, 169). Родитељи који куће кућу од „хиљаде лаката“, даноноћно бдију да се дјеци што не деси, да кога не увриједе, да буду људи, и исто тако да гостопримством дочекају све који дођу. И све то као дар добра:

 „Добро дарива добро. А отац је вазда свако добро с нама дијелио“ (2, 43) пише Новица и пјева: „Руке што дариваху/ у небо звездано прати/ златоуста немо изговара/ увек добру добром врати“ (1, 135-136). 

Приче дјетињства су приче даровања, најслађих дарова из празне мајчине руке која себе дарује миловањем. Као и Господ, и мајка има само да нас помилује, њен дар миловања је основ сваког другог поклањања и имања. Рука која не милује, чак и када је пуна свега, не умије да дарује. Миловање је једини дар који се не може узвратити и за који не смијемо да се захваљујемо. У том дару, наглашава Ђурић, скривена је тајна овога свијета: „Бог дарује руке које дају, да би увијек имале“ (2, 18). Руке на раменима и ријечи у срцу и души. Добри људи, пише Ђурић, „дароваху нас прво осмијехом, миловањем, погледом и жаљењем што њихова рука, у том тренутку, нема шта да нам подари или им се учини малим то што даваху“ (2, 114). Жак Дерида је феноменолошки описао феноман даривања из позиције оног ко је дарован и истакао да је даривање даривање само уколико га не прати захвалност. Овдје имамо опис истог феномена из позиције оног који жели да дарује а чини му се да његов дар није довољно добар за оног који треба да буде дарован. Управо у том што му се тако чини он истински дарује. То је дар који не тражи уздарје, тражи само памћење и сјећање. Тражи да се не заборави не због себе, него због тајне даривања на којој почива свијет. У сваком истинском дару, видимо код Ђурића, добро односи побједу над злом, истина над лажи, правда над неправдом. Село Дријенак оправдава постојање свијета у цјелини. Уједно муком и радошћу, пјесмом и причом Новице Ђурића. А у њима...

Библијска етика десет Божијих заповијести обликована нашим народним духом: љубав према једном једином Богу, одбацивање идолопоклонства, „Не узимај узалуд имена Господа Бога свог“ (Помози Боже. Помозииииииии!“ (2, 132), сјећања на „дан одмора“, поштовање родитеља, забрана убиства, прељубе, крађе, издаје и шпијања („Не свједочи лажно на ближњег свога“), „Не пожели ништа што је туђе“, заповијест која моли и у којој је све то још љепше речено: „Љуби ближњег свог као самога себе“. Све оне су сливене у један историјски, вертикални, наследни, породични стожер поштеног породичног живота од свога рада: „Није то чинио нико наш, па нећемо ни ми“ (2, 135), ни ријечју ни рукама. И та констатација и заповијест се као молитва на литургији стално понавља, и не може се претјерати у понављању, јер мора да се сједини са сваким дамаром нашег бића, а не само да буде узета на знање. Али то није једино што се мора. Свако ко живи на селу, у породичној заједници, зна има своје морање да би заједница уопште опсттала као заједница.

Чак, иако су празне руке, дланови су топли. Али, за дјецу мора да се „згучи“, за остале, како се нађе. Једино што су сви морали да буду чисто обучени. Иако свака чиста капуљача, сваки сингави чисти капут, иза себе крије промрзилне на мајчиним рукама, настале било у ријеци-леденици, бунару-леднику или у леденици-снијежници.

Очева ријеч, ријеч која ствара, носи, оплемењује „гордост очевог сиромаштва“ (1, 47) и суровост природе и његовог непресталног рада. И док се „уграђује“ у све што ради, он који је, по дјечаку Новици, „створио рад“ (2, 29-30), доноси „радост за све“ (1, 101). Руке и ријечи: очеве које доносе и мајчине које дају. Заједно са њима су „дароруке“ руке доктора Миша, „једнако топле као ријеч“ (2, 113), Зоркине пуне руке, „лица која су сијала доброту и руке које су увијек даривале“, ђеда Ника, бака Благе и Данице, Љубице Радовић које је своје руке „браћи подарила“ (2, 116), руке и ријечи које су у зноју лица свог стварале свијет као умјетничко и људско дјело, свијет Ђурићеве поезије и прозе.

Њихов паралелизам је одавно наглашен у критици. Пјесме прикривено, а приче отворено износе пред нас ниску најинтимнијих „медаљона“ (Матија Бећковић, 3, 39) – Дилтајевих јединстава прошлости и садашњости – у којима се стваралачки чува пишчев живот. У сваком од тих медаљона, па би он наизглед сасвим небитан за човјечанство, усликана је у другом, основном плану, универзална родитељска брига за добро и доброту своје дјеце и човјека уопште, уткана је једна пуноћа животних односа, заповијести, савјета, присности, стваралачке виспрености, умијећа трпљења и с-трпљења. Изабрани „медаљони“ одрастања и сазријевања ако се забораве не умањују оне који су у њима умедаљени, већ ниште оног ко их носи. Човјек је, видимо код Ђурића, албум медаљона, окачених о нашој души, један кад отпадне, човјек више није човјек, но пробушена, шупља љуштура свог сопственог настајања, биће без континуитета. И не зна се који је од ових Новичиних медаљона вјернији а који значајнији за одрастање човјека као човјека и за остваривање највишег добра.

Ова сјечања се могу сврстати у више група. Наравно, најбогатија је група коју чине првине-медаљони. Прва жива ограда или први бунар, први колач или прва суза, први кош или први радио, прва лопта или први ТВ, први ауто или прве и посљедње (Дарине) брескве... Ту су још и изазови забрањеног, дјечје враголије и страх од новог, убоји и ране који се не смију показати, казне и забране против којих се жели али не смије да се побуни настајући дјечачки понос. И ови први и други одраз су пуноће сеоског живота и могуће пуноће човјека. Село и природа, рад у природи и у кућној заједници, развијају све наше могућности, све наше способности, сва наша чула: јаук мајке који се једва чује, жуљеви који не могу да се не виде, „мирис мајчиног ткања“ (1, 47), мирис другарства, укус који „ни данас не блиједи“, они остају у нама иако више „нема оне сласти, оне топлине, мириса“ (2, 182), иако „нема више“ цијелог једног свијета који је изумро са смрћу наших ђедова и баба, смрћу наших родитеља, смрћу села, ми га својим сјећањима морамо ознова успоставити и одборавити. Новица Ђурић створен и као човјек и као писац у том божанственом храму сеоског породичног живота страхује од заборава доброте и љепоте, радости и људскости, љубави и среће, невиности и издржљивости, стварности које више нема, поука које данашња дјеца не разумију.

Ако писац тражи уздарје од читаоца његово писање је неискрено. Писац дарује себе калемећи и оплемењујући наше ријечи, наш језик, наш живот, милујући нас својим књигама као отвореним длановима који нас додирују без додира, јединим људским додиром који племени нашу душу. Знајући да „дјетињство више памти но што се може записати“ (2, 114) и да „неречене/ умиру многе ријечи“ (1, 76) он има само једну жељу: да направи  „мелем од речи“ (3, 31) и са њиме извида-опише „оно што /више никада поново/ видети“ (1, 145) неће и само једну намјеру: „да потомке пробуди(м)“ (1, 137), а „нас помилује“ (3, 64) пјесмом. Пјевајући у то име: „Воћњаци се расцвјетали /једно дете крај Плашнице/ цвет за цветом умножава/ као сузе радоснице“ (1, 138), Новица Ђурић исписује аутопоетику свог стваралачког израза, искрено и прецизно, аутопоетику која није ништа друго него ниска завичајних медаљона, односно сопствена личност разумљена и описана у њеном животном настајању. Тиме свједочи: то што је „свака нова канта воде“ из бунара-ледника била „некако најтежа“, свака нова пјесма, свака нова прича, била је некако најлакше када се извлачила из безданог бунара вјере, историје, рода, завичаја и дјетињства. У њима је уткана пишчева забринутост за садашњост и будућност, али и нада да је и даље, упркос времену људи „ниједне вјере“ (2, 137) и родитеља сирочади, кад више не постоје завичај и дјетињство, кад се њихови медаљони бацају, кад нема куће и кућења, за Новицу Ђурића љубав „једини / бесмртни певач. // И реч је бесмртна /када човек /дарује љубав (Бесмртни певач, 1, 173). Амин Боже, дај !

 

---

/  Проф. др Драго Перовић о Изабраним дјелима Новице Ђурића на Тргу од ћирилице. Херцег Нови, 14.08.2019. године / 

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ: Миро Вуксановић, писац који је укоричио српску књижевност

 Пише:Новица Ђурић
/ О „Семољ гори“, „Даноноћнику“ и  "Десет вјекова српске књижевности" /

Ријетки су људи и дани које светкујемо зарад њих и нашег бољитка, али су још ређи догађаји, мјеста, вријеме и народи који могу да славе вјекове књижевне писмености.

            Слова су наша вишевјековна светковина. Слова с којим се све и завршава. Све што је јавило човјеку почињало је и крајчило се добрим словима. Бива и оних између непробраних, али су и она наша.

            Тако је и са литературом једног народа. Биљежи се с првим, али се с њим не завршава, јер се слова збирају у једно бистро врело, које сваком новом капљицом доноси нове реченице, странице, књиге, томове...  и то врело дуже од миленијума тече и протиче гдје год је у српској књижевности, Србији, Црној Гори, Републици Српској, Крајини, Херцеговини, Косову и Метохији, од Ловћена до Петњице и Тршића, од Андрићеве проклете авлије, до Владивастока и више томних дјела златоустог, а неријетко и прејакоречног пјесника и писца Митрополита Амфилохија Радовића који је словима завештао истину о једном времену и ону од јуче – страдању српског народа.

            Оно што желим подијелити с вама јесте осјећај да су српска дјела пресрела вјекове, не само тематици и по стилу односно начину казивања, модерности, већ зато што су свједочили и овјековјечили истину и то само и искључиво бираним словима. А када кажем „бираним словима“ онда је академик Миро Вуксановић изабрао саме бисере којима је украсио српску књижевност. Јер, писац мора да бира ријеч како би лакше живио на оба свијета. Данас се прегура до сјутра и тако дани гуркају један другога, а с њима се и човјек котрља све док не спозна сопствену лаж, након чега се обурда у амбис и ту му бива крај. Тек на оном свијету шта га чека!? Писци, попут Вуксановића из овог свијета виде и доживљавају људе и догађаје, уздајући се у небеско царство. Ко се сопственим дјелима Њему примакне - имао је рашта писати! 

Књижевник Новица Ђурић и академик Миро Вуксановић

 Да је среће, а срећи се често не да да се јавне у право доба, и оно врело Мира Вуксановића из Семољ земљи било би лингвистичка и стилска академија српском језику и ћириличном писму и у Црној Гори, као што и јесте гдје год је памети. Уз академика Матију Бећковића, морачког гробословца Момира Војводића и многих других, Миро Вуксановић је, с тог непресушног извора напајао наше душе препуне бола, чемера. И то је учинио у времену гдје је свеприсутно у медијима, у литератури и друштвеном говору, појава деградације и језика и литературе, па се множе књижице лупетања, јадиковки, примитивизма и пјесничких римопојки.

            И нема награде која је толико достојна трилогије „Семољ горе“, већ је свака награда награђена овим чудесним романом у 2.706 приповијести о ријечима,  планинским називима и надимцима... Овдје је Вуксановић показао како је свака ријеч роман за себе, сваки топоним историја мјеста и народа, како је слагалица ријечи на крају увијек налик на ону дивоту од Библије – књиге за сва времена. Е, када Господ обдари он онда обилато дарива као што је то не само даривао већ и шаптао и дошаптавао сваку ријеч из Семољ велеграда и горштака-варошана, њихових међа и биљега. Вођен руком завичаја, Миро Вуксановић је исклесао од ријечи Семољ гору, Семољ варош, Семољ камени град и то не могу одувати ни они чудни и моћни вјетрови с којима умију да разговарају само старице из његовог романа. Они који умију да скривено, а о томе се чујало, претварају у слике што им омогућава да виде јединствену слику завичаја у ком је све почело и завршило се словима и ријечима, баш као и Светом писму.

            Кад писац успијева да разговара са собом онда је то прилика да се сретну двије силе она небеска и она људска.  Човек и Господ. Вуксановић и књигама, не само својим, разговара са собом и објашњава нам појаве око себе, о онима прије, за његово доба и оне које наслућује. Све се то дешава у једној великој планини, гори, Гори таме и светлости, Гори у којој варничи, а не гори, у оној његов Семољ Гори и новопробраном Даноноћнику. Вуксановић је својим стваралачким неимарством одгајио књижевну прашуму - најљепшу невјесту, зор-ђевоју од бираних изданака које су уњедриле планине које, кад помахнитају, застрашујуће хуче, јече и одјекују Семољ Гором и Даноноћником. Ко није живио међу камењем, стијенама, литицама, вељој и малој Гори..., није му баш лако прихватити причу о шумама које плачу и лелечу, али ни о стијењу које хучи.

            Ево, прилика је да кажем да у књизи „Роман ти причам“ има један горостас, стијена-планина висока ко зна колико људских корака, јер је другачије и нијесу мјерили и око њега на дестине метара огромно ситно камење, односно како их Дријенчани зову крши. Та планиница се зове Кршија. Кажу када је била голометина чуло би се како јекне онај робусни камен и са себе стресе крше, мање и веће. А они крши около њега када дуне са Вучја и Сињавине, па се ту поломе, звоне кршија, проламају... а старице би скидале црне мараме и говориле:“Господе спаси нас да к нама не крену, да не будемо каменовани“. Данас је утихнула Кршија, обрасла у растиње... Упокојила се и последња старица и само вјетар гором прошета као некада њима чобанице. У горама, планинама и водама - ми ништа не одлучујемо, једино бивамо затечени ако не разумијемо њихове поруке. Ако не вјерујемо у њихову моћ говора остаћемо нијеми и скамењени. Као још једни „Камени јахачи“.

            Скоро да сам и у костима осјетио бол када сам прочитао Вуксановићеву красуљу о планимама и осамљеним старицама за које Миро каже да у њиховој „сузи има више туге но у нечијем океану“.  Кад би те наше мајке мученице, старице наше, ненадни гост запитао с ким разговарају оне би без оклијевања, нема потребе за присјећањем, онако брзо одговориле да вјетар „сваки дан долази и сити се испричамо“. Овакве бисере, које је живот „издиктирао“ старицама, просто је приморао овог прозног горостаса да их забиљежи, баш како су то чинили великани Петар Други Петровић Његош, Вук Стефановић Караџић и многи други.  Но, Даноноћником се каним посебно бавити ако ми Господ сачува памет. Надам се да се неће десити што и са Семољ Гором којој сам се много пута „залијетао“ и увијек остајао, чини ми се негдје прије почетка  још даље иза завршетка овом антологијског романа у три тома.

            И за Десет вјекова српске књижевности би се могло рећи да је Даноноћник једног народа, који је зато тако велики јер има величанствену литературу. Српска књижевност је у врху са руском, француском, њемачком, америчком књижевношћу, с тим што би увијек требало наглашавати како је српска књижевност једна од ријетких - светачких, јер су је својим дјелима украшавали, златословили Свети Сава, Симеон, Ловћенски Тајновидац, владика Николај Велимировић и сви они који су оставили у наследство молитвене записе, ремек дела духовне литературе.

            Хвала ти Господе што нам подари добре ријечи, што кроз вјекове водиш руку која исписује дарове живота и нека нам буде благословено и на радост новим нараштајима што је књижевник, академик Миро Вуксановић укоричио Десет вјекова српске књижевност као што је и својим дјелом наставио тиме и продужио књижевни вијек ( у ) српском народу.

/ Трећи књижевни фестивал „Ћирилицом“. Будва, 2. септембар 2019. године, Десет вјекова српске књижевности /