Протокол о сарадњи Матице српске и Српског националног савје

                Матица српска и Српски национални савјет Црне Горе потписали су у Новом Саду протокол о сарадњи, чији је циљ унапређење заједничког дјеловања на очувању културног, језичког, вјерског и националног идентитета српског народа у региону. 

Са трибине „Очување српског идентитета у Црној Гори“ Матица српска у Новом Саду

Протокол о сарадњи потписали   проф. др Драган Станић и др Момчило Вуксановић.

            Протокол о сарадњи потписали су предсједник Матице српске проф. др Драган Станић и предсједник Српског националног савјета др Момчило Вуксановић.

Новица Ђурић говори о статусу писаца и издаваштва у Црној Гори

Учесници трибине у Матици

             Након потписивања протокола о сарадњи, у свечаној сали Матице одржана је трибина „Очување српског идентитета у Црној Гори“.

Будимир Дубак, Ђорђе Сладоје и Новица Ђурић

Новица Ђурић, Момчило Вуксановић, Драган Станић, Селимир Радуловић...

Дејан Томић, Ђорђе Сладоје, Драган Станић и Будимир Дубак

Новица Ђурић, Момчило Вуксановић, Драган Станић и Будимир Дубак

Ђорђе Сладоје, Новица Ђурић, Драган Станић и Будимир Дубак

Ђорђе Сладоје, Новица Ђурић и Будимир Дубак

Госте је у име Матице поздравио предсједник проф. др Драган Станић, а на трибини су говорили предсједник Српског националног савјета др Момчило Вуксановић, уредник Књижевне задруге Српског националног савјета Будимир Дубак и предсједник Удружења књижевника и Удружења новинара Црне Горе Новица Ђурић.

                                                                                                                 Ђ.Брујић

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ : Тајна код пјесничког Крста

Пише: Новица Ђурић

/ Милица Бакрач,“Вуковање", Књижевна задруга СНВ, Подгорица, 2017. године / (Поезија)

Преточила је себе у стихове. Исциједила. Она – њежна, пркосна, вучје ћуди када брани дјецу своју, праг свој прађедовски, писмо и језик њен Српски.

            Све је у њеној пјесми пјевљиво и све се да пјевушити, отакати емоцијом као у  њеним љубавним пјесмама. Ево се присјећам пјесме „Снени Сонет“ гдје је пјесникиња „стопалима босим“ у њедрима пјесму стиснула док „на уснама модрим” његов „пољубац носим“.

            Она је пјесникиња која све што више пјева све дубље и дубље скрива тајну, како је други не би разоткрили – наизглед, а вјерујем да ни сама не жели да је спозна.

            „Кошуља ће бела само тајну знати!/ Да си шапутао држећ ме за руку:/ Убраћу те некад , себи, ко јабуку...“

            Да је тајна велико бреме под којим су и снажнији пали и приморавала на предају, то пјесникиња зна, зато у пјесми „Последњи сонет – Теби“ то бреме, ту тајну вриједну патње – оставља оном кога воли, или коме вјерује. И не било гдје, што изражава стихом: „Остављам ти тајну код песничког Крста!” То је та судбина коју покушавам изнијети на свјетлост како би сваки човјек спознао како је тајна најбруталнији убица човјека која пријети и пјесникињи Бакрач, која је тог „погубљења” свјесна и стиху се исповиједа:

             „Да л сте чули некад Вучицу да рида?!/ Ако нисте? Ево! Вучица је мртва!”.

            Лијепословље можда је ријеч која најбоље изражава, представља, а тиме и презентује суштину, мелодичност и лакоћу Миличине поезије, прије свега њеног сонетског веза.

            Рима је вражја ствар, лијепо звучи, пјевљива је, с посебном емоцијом, лако се стихови памте, али је она вражја само зато што је то у пјесништву најтања, микронска нит која те уписује или исписује из антологије озбиљног, зрелог, а тиме и мисаоног пјевања.

             Рима је Милици диктат душе и ту се нема шта замјерити или додати. Свако пјева како му емоција диктира, па и овој пјесникињи, само што је код ње, можда, још тања нит она између пољупца и мача, баш као да је то она граница која сонетовање дијели од сонета с којим се изражавају само зналци ове пјесничке форме.

             У поезији, у књигама пјесника из Црне Горе, Србије, Републике Српске има велемајстора стиха, антологијских пјесама, цијелих књига, али значајан је број оних који вјерују како је све пјесма што уђену у стих, па и кад је то најобичнији запис, репортажа, биљешка и остали изрази који се ни по чему не могу сврстати у поезију и таквом пјесничком маниру, све присутнијем и у поезији која се презентује у Црној Гори, не припада Милица Бакрач. Она је чистунац у изразу, форми стиха, њеног сонета, и ту нема оне сувишности коју би могли одбацити или казати да не припада пјесми.

            Њен сонет је пјесничка цјелина у којој се ни за пола ноте не губи ритам, односно она мелодичност. Она сонетом најбоље разумије сва страдања њеног Српског језика и најузвишеније, а тим и најболније, брани Вукову азбуку, слова с којима се уписасмо међу писменим свијетом. Њено „вуковање” није само пјесничка фикција, а понајмање фраза, јер она даје потпуни смисао, вриједност, трајање и продубљује смисао постојања, али и одлучност да брани своју вучју домовину утемељену словима и покривену сонетима.

            И онај који нас је први увео у писмо, онај Најсветији међу Свијетлима, Свети Сава, није без разлога био заштитник вукова. Зато је и Он данас заштитник наш вучје, православне, многољудне породице. Није случајно што Бакрач своје пјесничко казивање суче око огњишта, односно око три рођена вучића. Утемељена у православном поимању живота, разумије се и смрти, Милица зна да је вучји трио она тачка гдје се увијек стапају и наша три прста молећи Господа за спас, опрост и васкрсење.

            Можда неко посумња, можда и не разумије, можда зна, а не да му се да призна, да је књига за дјецу „Вуковање”, Милице Бакрач, прожета свим оним крснорадосницама које су у бити православља и које су извезле и исказале, од првих стихова у пјесми „Вучиндан” до последње пјесме „Умјесто закључка (за крај)”, најдубљу, скоро задивљујућу љубав према православљу у ком су вучице, хајдучице, што у горама родише и хајдуке, памте своје пра-пра претке, али и умножавају свој „вучји чопор” који, не само да одлучно брани пјесничко вуковање, већ и пјева једну нову и посебну пјесму којој још нијесу једино написане ноте.

            Из бауна пјесничких форми Милица је одабрала сонет и с њиме се прстеновала и окитила националом љубављу која извире из њеног вуковања, од Светог Саве до Његоша, од њега до Вука, од Вука до Марка Миљанова, а од њега до Матије, али и од Цетиња до Пећи, и даље до Москве, и поново се враћа, као у пјесми „Не скрећи с пута!!!” гдје каже: „Дођи да пијеш с дугиног врела!!!”. Сонетна дуга Милице Бакрач није само повезала свако свето име и мјесто, већ су они њен духовни вез са оним је била и јесте духовна баштина њеног народа. 

            Сонет је најљепша посвета, љубав, молитва, чистота стиха, искрен и бисерни начин стиховања који даје снагу пјеснику и смисао, али не и право да с њим „бурдикује“ на салонским свечаностима и за дрхтај срца угледних званица. Сонет је господин који кроз вјекове постојања није мијењао ћуд, ко год да га је и како мјерио, појашњавао, хвалио или оспоравао, он је непрестано доказивао своју раздраганост. То чини и Милица Бакрач и овом књигом као и свим претходним књигама: „Нек ме птице криком буде“, „Жиг“, „Сонети и писма“, „Од злата јабука“, „Азбучник“, „Арсеније Чарнојевић по други пут међу Србима“, „Жена“, „Одбрана Азбучника“ и „Књига староставна“.

            Читајући поезију Милице Бакрач као да ишчитавам тестамент о сонету, језику и писму, а књига „Вуковање“ није поема о вуку нити новина у историји српског пјевања, али свакако јесте прва Вучица која је утоплила своје вучиће усред доба у ком се следило српском језику и ћирилици, гдје год се она вјековима уписивала, исписивала и читала као прво и најсавршеније писмо. Тако се и Милици вук јавио у сонету, а она га учини потребним, мудрим, желећи да пренесе сва његова казивања – о себи и његовом свијету знајући да се пјесник памти по ономе што нам је поручио, трудећи се да свако казивање утапа у непролазну мудрост која ће касније сама себе цитирати како би њеног аутора надживјела. Баш онако како су то чинили и бројни пјесници чији стихови нијесу дали да се позија потре, а бројни пјесници оду у заборав. И у „Вуковању“ Милица Бакрач је у снијегу оставила вукопој, препознатљив траг... Вјерујем трајан. Јер, од сад и „И вуци имају своје Вучиндане,/ Своје вучје славе! Своје свете часе / и кандила вучја! И иконостасе!”. 

Подгорица, 2017. 

           

 

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ : ПЈЕВА О КОСОВУ И ПЛАЧЕ

Пише: Новица Ђурић

/ Радојица Рајо Ф. Булатовић, “Видовдански календар”, ИТП Унирекс” Подгорица – Београд, 2016. године / (Поезија)

            Када пјевам о Косову знам да сам проговорио душом мојих предака. Док записујем само ређам слова што ми се шапућу.  

            Тај шапат осјећам да је издиктирао пјесничку забиљешку крштену као “Видовдански календар” пјеснику Рају Булатовићу.

            Он је пјесник који зна да нема пјесме без бола као што нема слободе без жртве. А слобода наша је жртва свеколика и нема јој равне осим оне коју је Господ поднио како би спасио људски род. И не само њега.

            Шта након такве жртве да раде пјесници? Чему да се надају? О чему да пјевају?       Пјевати мора таман као што је уз гусле пропјевао слијепи гуслар. Онај слијепи – Косовац. И овај Ровачки, мора допјевавати како би се слово започето наставило. Да траје. Да се ниже као косовски ђердан. И да свако ново слово буде онај ђердан који кад, онда, паде у крв косовских јунака никада се више не разниза док је и једног пјесника под Крстом Божјим. Зато пјесници морају па пишу, пјевају и плачу.

            Па и Радојица пјева, а болује. Пише, а плаче. Зида, позиђује обурдане зидове куле и двора Лазаревог, сриче, јечи набрајајући све до једног са Лазареве вечере. Жели да их изнова окупи за Лазаревом трпезом, јер док свијетли Лазарева глава, док се Срби окупљају за том светом трпезом Косово ће остати завјетна ријеч, темељ нашег постанка и тврђава нашег опстанка.

“Видовдански календар” похранио је све пјесникове сузе, Косовске, Видовданске, од 1998. до 2016. године када је и објављена ова књига. Двадесет пјесама предводи увијек она једна и једина пјесма “Косово”. То је пјесникова тужбалица за погубљеним најмлађим осветницима – дјецом косовском с којима су све наше славе “крвави пост”. Булатовић признаје да његовим, нашим косовским ранама нема лијека. Он је као сваки косовски завјетник, остао “ко сињи кукавац”, дозива и разговара  “лелекањем умјесто пјевањем”.

            Не случајно, Булатовић као последњу пјесму објављује “Косовку” коју је исписао 1965. године када и тада у сновима “нашао се опет са љепотом”, како аутор пјева, и у  Косовско поље провирује и види Симониду, Лазарицу, Грачаницу, Девич, Дечане, Грачаницу, Пећаршију, Бањску, Влашку цркву, Сопоћане... У том Божјем сазвежђу схвата да су тамом закривена она “чаробна сванућа”, гдје нестаде она љепота – Косовка дјевојка што га много пута у сну вином заливаше. Пјесник Рајо Булатовић се овом пјесмом придружује Косовском венцу, оној Пјесми која траје од оног судбоносног Видовдана 1389. године не мијењајући свој значењски, свој народни, свој васкрсни код до времена данашњег.

            Све су пјесме у Булатовићевој Видовданској свесци Молитва. Косовска Молитва. А о њој се ни пред страшним судом не проговара осим што јој се принесе покоје обожено словце. У тој молитвеној тузи, као у пјесми “Жеља”, Булатовић пјева ”Грачаницу видим ко робињу/  сва у црном обучена руху”/ и види Косовом и Метохијом како су богомоље “разагнате” питајући “да ли има већег ископања / но што ове свете мученице / кроз голготе пролазе и пате “/. Овим стихова Рајо Булатовић се повезује у пјеснички Косовски вијенац одабраних стихова и у сагласју са пјесницима претходницима означава стихом симбол – датум, јединствен, обиљежен трајним Словом и Пјесмом трајања.

            Стиховима какви су у пјесми “Молитва” пјесник пресликава стварност, слику таме, мрака и страха над сваком кућом православном. Записује да “цркве наше / самују и чамују / ко сужњи/ опкољени аветима / и камама”/.

            А да није Косовских рана како би смо писали – питање с којим као да се завршава свака Рајова пјесма.

            У овој косовској пјесничкој читанци нијесам “гледао” у стихове, односно строфе, како бих одабрао најбоље, нити оне које можда оговарају друге, већ ређао искрена, топла, људска осјећања преточена у стих Радојице Раја Ф. Булатовића, онако како већ умије срце да проговори. И да изда, ако се често с њим варакамо.

            Био бих неправичан према овој књизи ако не бих записао да је она добила посебну љепоту мајсторских руку које су осликале косовске светиње баш онако као се и следило око наших срца када оно Свето мјесто поста наше “грдно судилиште”. За љепоту тог мрака, исписану цртежима и илустрацијама заслуга, захвалност и признање припада њенима ауторима Огњену и Дражену Булатовићу, синовима овог Ровачког мученика.

/ Подгорица, 2017./

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ: Ћилимара традиције, обичаја и вјеровања

Пише: НОВИЦА ЂУРИЋ

 

/ Милица Краљ, “Чр­нил­ни­ца”, Књижевна задруга Српског народног вијећа, Подгорица, 2016. (Изабране и нове пјесме) /

Све је почело и почиње негдје прије но што нам се јави. Тако је и са стихоказјем пјесникиње Милице Краљ.

            Нијесам ја то тек онако забиљежио ову прву реченицу. Нијесам је ни смишљао. Једноставно, посве тачно, записа се тек што вирнух у књи­гу иза­бра­них и но­вих пје­са­ма Ми­ли­це Краљ „Чр­нил­ни­ца”.

            Вјерујем како не треба поезији гледати у вријеме, нити је сврставати у “старе” или “нове” књижевне правце већ јој треба гледати у душу. Јер пјесма без душе, пркоса, варничења, пламена и блаженствене њености и није пјесма. Или, није она за коју се може казати да припада поезији.

            То је основни разлог због којег у ниједан запис о књигама писаца нијесам унио књижевну одредницу којем књижевном правцу и припада. Важно је да се уселила и опстала међу најбољом пјесничком породицом. С тога ни о поезији Милице Краљ не пишем из те књижевно-теоретске визуре, мада држим до тога да је теорија за друга и широка исписивања, најчешће се користи кад се не схвата душа књиге. Но, не мора да буде тако.

            Има још неколико разлога зашто они који пишу о књигама, без обзира да ли је поезија или проза, чине све, улажу цијело знање до последњег слова, да покажу како су савладали материју теорије књижевности, а тиме избјегли да говоре, односно пишу о суштини књиге.

            Но, књига се чита и она сама одабира и одлази тамо гдје и припада.

Ова “Чрнилница” Милице Краљ је симболика туге, патње, страдања, трагике, људске пролазности из којих су се излили стихови – свједочанство, али и вјера у молитви да ће човјеку вратити оно што му и потоњу свијећу угаси подно трошног шљемена.

            Скоро да сам затечен сазнањем како је пјесникиња Краљ кроз досадашње стваралашто које се може у значајној мјери сагледати овом књигом, јер је “Чрнилница”  избор из поезије уз двадесетак нових пјесама, именовала вез као симбол непролазности, јер оно што човјек срцем извезе, како га год вријеме циједило, остаје на површини да свједочи и свијетли. Истина, има Милица и онај други вез гдје “Удева црни конац и сплиће дневи века / У гробно платно покрова...” (Гињенички вез).

             Пјесникињин вез није њено тренутно стање већ онај “црни конац” с којим продијева бол, тугу, спаја наслаге чемера и страдања, кајање и опрост.       

            Оно што интригира у овом пјесничком опусу Милице Краљ јесте поетика и фи­ло­зо­фи­ја пје­сни­киње која је снажно изражена у ранијим књигама које су скоро у цјелости уврштене у овај избор. У но­вим пје­сма­ма „Чр­нил­ни­це”, 34 пјесме, ко­је су могле бити и посебна књига, ова списатељица у великој мјери прави отклон од свих претходних рукописа, односно начина казивања којим на језичке и естетске “муке ставља” све претходне књиге и доноси један нову сјајну нит у дивни ћилим српског пјесништва.

             У “новим” пјесмама Краљ скоро да је избјегла све језичке замке којима се читалац упућује на накнадна појашњења, као рецимо рутвица, ендзије, мним, спим, срмена, хараскал, брокату, дрозду, сабахом, мирнеса и илфета, дзенина и земира, броката...

            У томе предњачи њена књига “Момачка грана” густо прожета неологизама и ријечи из усменог, лирског насљеђа и времена Оног, али не тако давног.

            “Све то, са једне стране, појачава експресивност и асоцијативност пјесничког језика. Са друге стране, то знатно смањује семантичку прозрачност и комуникативност ове књиге. Наравно, то није мана, већ врлина ове поезије”, записао је Милорад Дурутовић о поезији ове пјесникиње.

            “Чрнилница” је најупечатљивије пјесникињино остварење, суштина и оно вјечно трагање за свјетлошћу поезије, нијема мастионица из које се излило ово књижевно остварење, перница која ће испитати још много њених књига.

            Овдје с посебном радошћу уносим, исповијест, исказ пјесникињине душе коју у бескрају и плаветнилу, у животу и смрти, у патњи и страдању, у љепоти писања увијек води ријеч, пјесничка, пркосна и болна. Зато нека и овдје остане записана њена исповијест коју није унијела ни у једну књигу:

            “Ово је моја пјесма, моје судње ријечи из осаме сажете у несамјериви збир чији је коначни резултат пјесма. Ово је моја родна мелодија, заумни глас обредног пјесничког тајанства; трудим се да језик моје пјесме сачува златно, драгоцјено ризничарско обиље српског језика. Поезија је и моја опсесија, сваки њен звук, њен одјек, њен слог, њен призив искони и одзив неизразивог у смјеру је мог властитог захтјева за исписивањем апсолутне пјесме. Поезија је мој пут нановог рођења и бивања кроз ријечи, пут узлета златоносних ријечи које попут саћа праве – граде уточиште за све губитке и поразе, за све недаће и болове.

            Жудња за смислом, жудња за откривалачким предјелима и земног и небног свијета, за оживљавањем свевремених чудеса – то јесте мој глас из осаме, мој глас кроз осаму, мој глас који се разастире кроз тмину и свјетлост, кроз облак, листић, пијесак, иње и мастило… мој глас кроз вријеме који дозива вас”.

            Да, поезија Милице Краљ је духовна мастионица сабрана у “Чрнилници” која је похранила све њене претходне књиге, “Двери”, “Од свјетлости свјетлост”, “Људско месо”, “Небом расла бела црква”, “Засејах лан”, “Икона Грдана”, “Лепи Јован”, “Момачка грана” и нове пјесме “Чрнилница”.

            Ову пјесничку породицу, на почетку књиге, представио је пјесник Ђорђе Брујић уводником “Тематско-мотивски кругови и религијски фрагменти у поезији Милице Краљ”.

            Брујић је записао да су “неријешености из формула у поезији Милице Краљ поновно пробуђене, те да она не жели да дâ јасан одговор, да експлицитно саопшти своје ставове о тим вјечним непознаницама, него да дискретно, било мишљу или мелодијом, упућује гдје би, ако би уопште требало, потражити рјешење, које опет није за сва временна и није за сваког”.

            “Прихватање оваквих начела”, пише Брујић, “примјетно је у свим периодима стваралаштва Милице Краљ. Она је њен поетски правац, заједнички садржатељ и оса око које се издвајају најфинији кристали ове лирике.

            Емпиријску раван народног наслеђа, народног вјеровања и казивања, пјесникиња је пренијела у текст, у ауторско дјело, у пјесму”.

            Као да сам неким чудом приморан записујем и дајем одговор на Миличину последњу пјесму “што и то записала ниси” и циједим одговор из прве пјесме “Латицом до слеза” гдје пјесникиња пјева:

            “Ловиштем паука/ Нити смрти снује/ Грешна ова рука / Док Ријеч исписује/”.

            И у поезији ријеч је увијек била прва и потоња. Почетак и крај. Безгрешна, свакако.

 

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ : Књига људских страдања – свједочанство једне епохе

Пише: НОВИЦА ЂУРИЋ

/ Милош К. Војиновић и Тадија Б. Бошковић, „Комунистички злочини у Црној Гори и Херцеговини 1941 – 1942. године“Митрополија Црногорско-приморска, НИУ „Светигора“ Цетиње, Књижевна задруга Српског народног вијећа – Подгорица и НВО „Друштво за истраживање злочина над грађанима Црне Горе у Другом светском рату“ – Колашин, Колашин 2017. године. (Документа) /

            Оно за чим трагамо и нађемо. Некада случајно, а најчешће има рука која пода и оно што је скривено у „стотине јама“.      

            Једина тајна скровишта, разних одлука, фотографија, записа, судских пресуда полицијских докумената деценијима су, у неким случајевима и вјековима, скривана у пећинама и јамама безданицама. А и гдје би друго када у народу сваки други „елемент“ једним оком гледа у комшију, а другим у удбу. Онако како је то опјевао морачки поклисар, пјесник Момир Војводић, у књизи „Муке са ушима“.

            Значи, ријеч је о времену, односно временима када није било архива гдје је сваки папир пролазио кроз филтере партијске и властодржавске савјести.

            Из таквих архива, пећина, јама, па и гробница, истраживачима су вирнули подебљи и потежи завежљаји које су хронолошким редом укоричили у књизи „Комунистички злочини у Црној Гори и Херцеговини 1941 – 1942. године“, упорни и марљиви сакупљачи докумената о минулим временима, Милош К. Војиновић и Тадија Б. Бошковић.

            Издавачи књиге страдања су Митрополија Црногорско-приморска, НИУ „Светигора“ Цетиње, Књижевна задруга Српског народног вијећа – Подгорица и НВО „Друштво за истраживање злочина над грађанима Црне Горе у Другом светском рату“ – Колашин.

            Поред назнаке да је књига штампана „с благословом Његовог високопреосвештенства митрополита Амфилохија“, у близу 700 страна уводи нас народна пословица: „Не памти се злочин да би се злочин враћао, већ се злочин памти да се не би понављао!“.

            А као она Божја честица, оно савршеније и најпрецизније перо записује сваки трен на Овом и Оном свијету исто тако непогрешиво записује свако добро и лоше чињење човеково.

             Када тама надвлада људски ум, када му се разум претвори у људожерство, и то бива записано посебним словима у књигу човјековог страдања. Ова мисао није ми се тек реда ради казала како бих ову књигу уздигао или унизио, већ да саопштавајући истину одагнам лажи и безбожност. 

Говорећи о страдањима, о људима, о људској историји, о свим људским покољењима, о људском животу, о људској судбини на земљи, о Светој ријечи, како је казао Господ, митрополит Црногорско-приморски Амфилохије Радовић изговорио је испред цркве Св. Николе у Граховцу, 22.10.1994. године, између осталог, следеће:

            „Велика је срећа, за човјека, за људе, што последња ријеч о људима, о људској историји, о људској судбини не припада ни анђелима, ни људима, него припада живоме и вјечноме Богу, који је Бог живота, а не Бог мртвих. Суд о људима и људској историји Бог је узео у своје руке... Није Бог препустио људима да коначни суд буде у њиховим рукама, нити је Бог препустио људима да њихова правда буде коначна правда овдје на земљи, гдје је давно рекао пророк Божји да је правда људска као прљава крпа којом жена очисти своју нечистоћу, па је онда баци на ђубриште. Таква је правда људска, такви су, нажалост, и судови људски...“

            Није ми намјера да ни ја било чему у овој книзи судим, пресуђујем, сумњичим, већ да посвијетлим које слово тиме што трагам за изворима сваког зла, мотивима који човјека тјерају да суди и пресуди човјеку. У сваком свом чињењу и слова гледам да прислоним Правди Божјој.

            Клицу суровости људи у времену комунизма на просторима Црне Горе, Србије, Херцеговине, Његова светост, патријарх српски Варнава, у посланици за 1936. годину, својеврсном уводнику ове вриједне књиге је, између осталог, овако појаснио:

            „Многи се распитују какви су то извори, одакле извире та отровна сугестија, то разорно сјеме комунистичке струје! А не питају зашто, што се све комунистичке лепе приче заогрћу у невину одјећу... Главни извор комунистчких превара налази се у безбожништву , у материјалистичком разумијевању самог човека, света и живота уопште... Њима није потребна Истина. Неће они Бога. Њима је потребна лаж...“

            Војиновић и Бошковић унели су у књигу, прије документа о ратним пресудама и ликвидацијама, два посебна документа: Међународно ратно право (изводе) и Међународну повељу о правима човјека“, као и друга документа Савјета Европе, вјероватно како би у наредних неколико стотина страница докумената читалац разумио, како су навели, да је ријеч, о „ратном злочину с обзиром на то да је ратни сукоб у Црној Гори и Херцеговини 1941-1945. имао сва обиљежја грађанског рата...“

            Онако како су аутори казали тако и треба прилазити читању „ове студије“ у којој су, кажу, „прикупили грађу и утврдили чињенице које стављају на увид историчарима и грађанима, како би могли разумјети догађаје који су до данашњих дана оставили трага, безмало на свакој породици у Црној Гори“.

            По наводима аутора ове књиге заснованим на стотинама докумената, судских пресуда, записника са ислеђивања, изјава, фотографија, није само било пресуђено некомунистима већ и њиховим породицима уколико чланови ликвидираних породица нису били спремни да се одрекну најближих и прихвате комунистичке ликвидаторе као „род рођени“.

            Ову књигу разумијем као опомену да брат никада не удари на брата, на ближњег свога, на доброг човјека вјерујући у исказану искреност аутора када кажу: „Истина је пут до помирења“.

            Зато ни моја маленкост нема права да суди и изриче пресуде, већ само препоручује ову књигу као свједочанство једне епохе у којој су руке биле крваве од братске крви, да најавим нову свјетлост која из таме износи пред Божје лице страдалнике и оне који су знали и нијесу знали шта чине. А Божји суд је последњи, чега су свјесни и аутори који пишу како је „о осуди злочина комуниста у Црној Гори илузорно говорити...“

            Тек како је беспредметно било шта рећи да се човјеку судило само зато што није хтио да буде оно у шта није вјеровао, односно какво је сурово сазнање да су наводне пресуде, како то пишу аутори ове збирке документа, “доношене углавном тајно, у најужем руководству“.

            Поред вриједних и вјеродостојних докумената објављених на страницама овог, ја га крстим као – зборник архивске грађе, не треба занемарити ни чињеницу да је на 638 страна уписана 2751 фуснота, што довољно говори гдје су све завирили аутори књиге и којим су се изворима користили и консултовали.

            А деценије још увијек циједе оно вријеме у којем су човјека славили само зато што је био против човјека. Брат против брата. Отац и син на супротстављеним странама. Вријеме у којем су нож и пиштољ пресуђивали различитим политичким увјерењима, односно опредјељењима. Оно доба које се има чиме похвалити, али има се због чега и постидити.