НОВИЦА ЂУРИЋ: ГУСЛЕ СУ НАШЕ БРОЈАНИЦЕ

Мало слова о славној прошлости овај раб божји дугује својим прецима чије су пјесме уз гусле сијевале као варнице из огњишта. Још се сјећам као ми је отац Милош Ников, прије буквара, у руке тутнуо гусле, које данас броје преко сто година и рече:

          „Ово су гусле – наша слава, свадба, мегдан и тека свих великих јунака и бојева. Почни да гуслаш. Овдје су неке пјесме а да би појао уз гусле мораш пјесме да знаш као Оће наш...“  

          Рече и још понешто, али то није за ово зборење.

          Тад ми каза да се гусле најћешће праве од сувог јавора које се, прије него га претворе у гусле, ставља на сто мука како касније не би испуцале, како би озвањале, односно јекнуле ранама својих јунака.

          И од тада стално пропиткујем зашто још нико није покушао да докаже је су гусле и дрво јаворово вршњаци. Ко је дан старији – нигдје у списима не нађох, а можда је негдје  остало записано.

Новица Ђурић

Нека ми буде опроштено, али је вјерујем како је Господ усред вељегорја посадио гранчицу која својом љепотом, бјелином и мекочом радости човјека. То чаробно стабло, та гранчица јаворова подари човјеку нови прибор за јело, посуђе, оруђе за рад а онда му се каза да налик на људку руку, односно шаку, издубити јавор, исклеше гусле.

          Како је Господ створитељ свега доброг за човјека предпостављам да је Бог засигурно прво посадио Јавор а потом послао нацрт по ком су од њега саграђене гусле. Затим је народ пропјевао, а слијепи гуслар пјевао и допјевавао.

          Гусле су памтише које најдуже памте. Биљеже вјекове. Сачувале су од заборава побједе и поразе. Опјевале јунаке и витешке ране. Сачувале пјесму, језик, говор... Увијек проговарале када је то другима било забрањено.

          Гусле су у српском роду слободарице. Претходнице. Проходнице. Прве стопе, затим пртине и путељци, а онда су се винуле у небеса. И тамо одјекују када овдје загрми –пријетечом тишином.  

          Гусле су наш видокруг. Наше бројанице. Амајлија.

          Гуслама се није дало да нешто прећуте. Да су нешто и хтјеле скрити, премућене гудалом, гусле су циједиле и последње слово истине. Зато су и проглашене истиноговорницама. У њима су похрањени они најузвишенији, Они изнад Оних. Они јединствени и непоновљиви, младари, перјанице рода и племена. Зато и тако сјаје. Зато су, како записа пјесник Амфилохије Радовић гусле  „дика рода мога“.

          Гусле су крик. Зов. Лелек. Јаук. Бол. Управо не мали је број примјера из историје Српског народа да су се гусле око људског бола савијале као винова лоза.

          Скоро да нема племена у Црној Гори, а да се гусле нијесу чуле иза кућног прага. Оне су испјевале историју племена и Црне Горе са нахијама. Не случајно, историја српских племена у Црној Гори, а тиме и гусала, потискује се из свакодневног политичко-културолошког живота. О бастадурима оног времена и племена тек се чује на манифестацијама које организују Митрополија црногорско-приморска, разна удружења гуслара и Српски национални савјет. Гусле су свјесно потиснуте из сјећања и препуштене забораву.

          Тај гранит и бисер, епско биће српског народа, преживио је све пакости и потирања и пркосно свједочи увијек изнова о личностима, мегданима, великим страдањима српског народа. Као ни у једној поезији, гусле су славно пјевале о непријатељима, не само што јунак са мегдана не би био јунак, већ да би и слава и побједа Црногорца са мегдана била славнија и већа. Славни гуслари су тако уз цијену јунака подизали и своју.

          Недавно ме скоро без ријечи остави пјесник Милутин Осмајлић, подсјетивши на примјере Милоша и Негосаве Осмајлић, који су се у болу гуслама исповиједали, видали, јер том болу другог лијека и не бијаше.

           Из тог славног времена је и прича о гусларима Милошу Милутинову Осмајлићу и његовој рођеној сестри Негосави, из поштовања званој Тетка Нега. Тетка Нега, иако слијепа, знала је уз гусле да отпјева “иљаду пљесама, орно ка и вазда”, те су је звали и паметарком. Својим умијећем гуслања и пјевања сврставали су је, раме уз раме, са Филипом Вишњићем, Тешаном Подруговићем, Старцом Милијом, Ђуром Милутиновићем, доказавши да гусле и гуслари не могу једно без другога, и да их везује нераскидива стега српске пјесме и традиције. С гуслама се оглашавала и ван њених Васојевића, па је тако прешла у Србију, гдје је умрла и сахрањена, кажу, са гуслама, на гробљу манастира Дивостин надомак Крагујевца, чија је била искушеница.

          Посебно ми се чини занимљивим детаљ на који подсјети Милутин, а односи се на професора Миодрага С. Лалевића, родом из Сеовца код Андријевице, сакупљача народних пјесама из Васојевића и Космета. Он је писао студије, есеје, чланке и приказе из етнологије и фолклора. Пишући о гусларима Милошу и Неги Осмајлић, године 1935. записао је сљедеће:

          “Кад се одигравају најжешће породичне и братственичке трагедије, домаћин скамењена срца често се вата гусала. Без гусала нема разговора... Причају да су то тужнији тренуци и од саме смрти, јер је таква пјесма много болнија и тежа но плакање. Тако се прича да је прије једно сто и више година Милош Осмајлић, брат добро познате ‘тетке Неге’, узео гусле и уз њих запјевао истог дана кад је сахранио рођеног брата Оташа у Буковој Пољани”.

          Историјске чињенице свједоче да је Милош Осмајлић осветивши брата убио колашинског Елез-бега Башова, док је његов блиски рођак Јоко Лазаревић убио беговог оца Баша, узевши му као трофеј кубуру из паса, па су га Љеворечани због тога прозвали Јоко Кубура, и родоначелник је бројног братства Кубуровића. Ето још једног примјера како се у то вријеме српство и уз гусле бранило.

          Пред гуслама је занијемио и Фидрих Први Барбароса када га је у Нишу још у 12. вијеку дочекао Стефан Немања.

          А гусле нијесу само данас и овдје предмет интересовања већ су оне поодавно проговориле на Ламаносову и на Сорбони гдје је, подсјетимо, др Андреј Фајгељ докторирао на тему гусала.

          Неко можда и помисли како су гусле, пред налетом еводисциплиновања, торовања народа и њихових култура, ретроградне. Не треба да забрињава тако површно тумачење, јер оно прије умре него ли што га народ упамти. Зато гусле пјевају своју пјесму. Без престанка. Вјековима.

          А кроз вјекове гусле су биле сапутник, видарке... По њих је слао и Господ баш онако како се позива ријеч спасења. А, ако добро разумјех, у Првој књизи Самуиловој - 16 глава, Господ савјетује Самуила да престане плакати за Саулом након што га је одбацио да не царује Израиљем, већ  да га шаље „ к Јесеју Витлејемцу“ да „између његових синова изабере себи цара“. И како би казано од Господа да гледа с осам очију, а не срцем Самуила нашта он упита Јесеја има ли још којег сина, а када му он каза да има још једног –најмлађег „ено га пасе овце“, он заповиједа да га доведу. Дође најмлађи, име му бијаше Давид,  „а бијаше смеђ, лијепих очију и лијепа стаса. И Господ рече: устани, помази га, јер је то“. И када Господ благодари, божи и „сиђе дух Господњи на Давида“.( 4Мој.27. 18. Суд. 11. 29. Псал. 89. 20. Псал. 89. 21. Зах. 4. 14. Дела. 13. 22.)

          И тек када „дух Господњи отиде од Саула“ јави се „зао дух“ као увек када човјек не само посумња већ окреће леђа од Господа, заповиједи слугама својим „да потраже човјека који зна ударати у гусле, па кад те нападне зли дух Божји, нека удара руком својом, и олакшаће ти се.“

          „И рече Саул слугама својим: потражите човјека који зна добро ударати у гусле, и доведите ми га.

          А један између слуга његових одговори и рече: ево, ја знам сина Јесеја Витлејемца, који умије добро ударати у гусле, и храбар је јунак и убојник, и паметан је и лијеп, и Господ је с њим“.

          Онај кој посумња у створитеља, кога напусти и Дух свети, спас једино видје у гуслама чије струне једино могу одагнати „зао дух“. А онај којем се дало да с гуслама проговори бијаше нико други до Давид.

          „ И када би дух Божји напао Саула, Давид узевши гусле ударао би руком својом, тад би Саул одахнуо и било би му боље, јер би зли дух отишао од њега“.

          Та мелодија која је одјекивала из руку, односно гусала по којима је Давид „ударао“ досезала је даље но што људско око допире. Јер, да није тако узалуд би била „борба“ са духом.

          А да су гусле видале тешке ране у Книзи над свим књигама читамо шта је записао пророк Изаија:

          „Тешко онима који ране, те иду на силовито пиће и остају до мрака док их вино распали, и на гозбама су им гусле и бубњи и свирале и вино; а не гледају на дјела Јеховина“. ( Изаија 5:11, 12. )

          Па ни похвала Богу, ода захвалности, исказ душе, исповест срца казује се уз гусле, оне које певају с љубављу, слатко и истанчано као славуј.

          „Радујте се Богу, који нам даје крепост; покликујте Богу Јаковљевом. Подигните песме, дајте бубањ, слатке гусле са псалтиром“. ( Псалми, 81:1–2)

          И док се радујемо Господу, док пазимо шта за живота чинимо како би имали лице с којим би могли пред њим изаћи онај који му пјева и који му слави казива:

          „ Славите Господа гуслама, ударајте Му у псалтир од десет жица.“ ( Псалми, 33:2 )

          А и Господу је ћулније када му похвала стиже одјеком, гласом гусала:

          „ Лепо је хвалити Господа, и певати имену Твом, Вишњи, Јављати јутром милост Твоју, и истину Твоју ноћу, Уз десет жица и уз псалтир, и уз јасне гусле!“      ( Псалми, 92:1-3)

          Гусле су задужиле васиону и зато не треба се питати за разлоге који „натераше“ руку да у ( Псалми, 150:3 ) запише:

          „ Хвалите Га уз глас труби, хвалите Га уз псалтир и гусле!“

         

Новица Ђурић,

предсједник Удружења књижевника Црне Горе

/ Округли сто: ГУСЛЕ У СРПСКОЈ ТРАДИЦИЈИ И КУЛТУРИ, Подгорица, 1. децембар 2016. године /

Учсеници Округлог стола

    Српски културни центар „Стефан Немања“ из Подгорице организује Округли сто „Гусле у српској традицији и култури“, који ће се одржати 1. децембра 2016. године у Хотелу Сити у Подгорици.

На округлом столу говориће: академик Светислав Божић, академик Љубомир Зуковић, академик Рајко Петров Ного, академик Зоран Лакић, др Момчило Вуксановић, , проф. др Јово Радош, проф. др Валентина Питулић, Драган Лакићевић, проф. др Саво Марковић, проф. др Божидар Бојовић, проф. др Миладин Шеварлић, др Будимир Алексић, протојереј-сатврофор Драган Митровић, Будимир Дубак, Новица Ђурић, Ранко Јововић, Веселин Матовић, Дејан Томић, Бошко Вујачић, Коста Плакаловић, Жељко Чуровић, Радован Пековић и Рајо Војиновић.