ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ
Пише: Новица ЂУРИЋ
Крајишниково завјештање
/ Мр Момчило Крајишник
„Јачи од силе и судбине“, Књижевна задруга Српског народног вијећа, 2016. године
/
Увек се промијени вријеме.
Стигну нови догађаји. Најчешће они непредвидљиви, они којима се ни у сну не надамо.
Кад дођу морамо им бити наредни. А када све прође, као кроз сито времена, остану
они непоколебљиви, одважни који су снагом свога ума подарили оно најбоље што им
се у том тренутку догоди. А сваки тренутак је пресудан, зависи да ли се разумио
тај тренутак, односно доживио.
Тако
разумјех нову књигу „Јачи од силе и судбине“, коју завјешта њеним јунацима аутор
мр Момчило Крајишник.
 |
| Насловна страна књиге Момчила Крајишника |
На близу триста страна
књига „Јачи од силе и судбине“ похранила је личности које су оствариле ремек дело
– Републику Српску, и који су у том „епохалном дјелу“, како пише аутор, кад нису
могли сачувати стару отаџбину, своје срце и животе подарили оној јединој која је
тињала у њиховим грудима. А из тог унутрашњег жара, сваког од њих, цијелог Српског
народа огњем се исписала Република Српска.
„Личности
о којима пишем неодвојиве су од дјела које сам, не претерујући ни у чему, назвао
епохалним. То дело је Република Српска, а ове личности су ствараоци Републике Српске“,
с посебним нервом саопштава суд о том догађају и добу аутор споменичне књиге, здања
које се уклесало и опстаће као неизбрисиви запис на кремен-камену, градитељ, борац
и страдалник Момчило Крајишник.
Да
је тако забиљежио то се осјећа из сваког редка ове књиге. Од прве до последње
280. стране ове књиге. Тако је и у 11 поглавља књиге коју је издала Књижевна задруга
Српског народног вијећа из Подгорице.
У
уводном слову, на једном фоју хартије, аутор је мајсторски исциједио до тада суву
дреновину с којом је Српски народ 24. октобра 1991. године ударио темељ првој Скупштини
српског народа у Босни и Херцеговини, а затим Републике Српске. Темеље у које су
многи уградили своје животе, идеје, стремљења, снове, дјецу, или како записује Крајишник,
„разне недомице, неусаглашене ставове, вербалне спорове, притиске, уцјене, професионално
и лично проживети многе тешке, болне тренутке...“. И тако запечена овим највреднијим,
што има један народ, над темељима онога што су знали да хоће, могу и морају, Срби
су саградили кров над својом државом – Републиком Српском.
Можда
неко каже да није држава, али бројна документа која су објављена у овој вредној
кременуши говоре да јесте и да је то само крајичак од оног гувна које су овјерили
да је било и да припада Србима са простора ентитета Босне и Херцеговине (БиХ) која
од поодавно има своју вододелницу коју су, противно вољи српског народа, јазили
са српске на антисрпску воденицу. Да меље док у прах не претвори и последње зрно
како не би изнова ницало.
А
како и веће ријеке често мијењају свој ток, Она која је протицала кроз срце Српског
народа и болно га дијелила на два дијела, вољом народа уз Божју помоћ, усјековала
се у старо корито. О неимарима тог новог тока Крајишник пише као „о великанима који
умиру два пута“ свјестан да их заједно са собом враћа из тамнице у коју су их покушали
сатријети немани, погани, слуге туђег а не свог народа, издајници рода свога, никоговићи
и реализатори туђих наума, а све у служби сатирања сопственог народа. Зна аутор
да ће тек након ове књиге њеним јунацима, устаницима из 1991. године сваки частан
човјек дописати покоји ред доброчинства које као највеће богатство оставише потомцима
у аманет.
А
како је почело у БиХ многи су и заборавили, а понајвише је оних који кривотворе
истину, али управо поглавље тако насловљено непобитан је доказ тог догађаја. Зна
Крајишник, жестоко је то осјетио на сопственој кожи, како блиједе људске ријечи
и сјећања, па зато печата документа, стенограме, писма, фотографије које се не дају
кривотворити, односно зависно од воље дневне политике саопштавати како то одговара
домаћим слугама и западним диктаторима и креаторима Новог понижавајућег свјетског
поретка. А да ми не би запали у исту замку, у овом случају, свесно или не, Крајишник
ређа, односно именује незобилазне личности тог доба: предсједника Српске демократске
странке и предсједника Републике Српске Радована Караџића, проф. др Војислава Максимовића,
проф. др Биљану Плавшић, проф. др Николу Коњевића, Станка Цвијана, Рајка Дукића,
академика проф. др Славка Леовца, академика проф. др Милорада Екмечића, проф. др
Ненада Крцмановића, доктора Драгана Калинића, Милутина Најдановића, Горана Поповића,
Николу Перића, Милорада Додика, Владимира Настића, Михаила Јеремића, Даринку Ђурашковић,
Драгана Ђокановића, др Милована Милановића, Милоша Савића и бројну другу српску
господу.
Свакако
да није било могуће заобићи и прво Председништво Српске републике БиХ које су чинили:
Радован Караџић (1945.), Никола Кољевић (1936.) и Биљана Плавшић (1931.), затим
слиједе имена 143 имена судионика међу њима је аутор ове завјетне књиге мр Момчило
Крајишник који пише 2013. године академику Добрици Ћосићу да би желио да му вјерује
како би „остатак живота поделио на два равноправна дела, када бих могао, и један
део бих жртвовао за уједињење Републике Српске са Србијом...“.
Свјестан
да је сјећање непоуздан свједок, не само човјеку, ни трен након што се десио догађај,
Крајишник ређа ријетка документа од пасоша Републике Српске (ћирилични) до Споразума
о наступу заједничке делегације Савезне Републике Југославије и Републике Српске
на преговорима у Дејтону уз свједоке Патријарха Павла и Владику Иринеја – Бачког,
све етничке мапе, новинарске текстове, бројне декларације, записнике са састанака
делегација са разним преговарачима до Споразума Караџића и Холбрука по коме се Караџић
повукао са свих страначких и државних функција, али ништа мање важан документ –
Споразум између Биљане Плавшић и Момчила Крајишника уз свједочење Слободана Милошевића
како би се превазишла политичка криза након што је тадашња председница Републике
Српске Плавшић распустила Народну скупштину Републике Српске.
Као
свједоци догађаја су и десетине фотографија домаћих и бројних иностраних делегација
и званичника од којих су многи упорно покушавали да „БиХ-у врате мир на искључиву
штету Српског народа“. Не мали број иностраних званичника поштен човек ни у сну
не изговара, а камоли исписује у ову књигу подигнуту у знак чојства. Ни јунаштва
јој не фали.
А
има у протеклом двадесетом вијеку љепшег примера чојства од овога Крајишникова,
када пишући о другима одбрани их од себе и подари им заслужне медаље оданости, одважности,
пожртвовања, храбрости и истрајности. А ко истаје на оном зашта се борио тај ће
на томе трајно опстати. Разумије се, Крајишниковом мјером.
Нема коментара:
Постави коментар