На сопственом образу оставио част, а на лицу других задржао осмјех

 

Новица Ђурић

Како да говорим о Саву Греговићу, човеку који је обиљежио онај и значајно овај вијек, не само црногорско већ и југословенско новинарство.

            Није лако говорити о човјеку који је постао слуга мастиљнице из које је оштрином пера одабирао догађаје, причао, односно писао о људима с мјером како би на сопственом образу оставио част, а на лицу других задржао осмјех. Е, ту се, по мом дубоком осјећају, крије велићина новинарског вишедеценијског списатељства Сава Греговића. И Богами, она најважнија – људска мјера.

            Није лако било ни оно што се дешавало пре, ни оно од јуче, ни ово сада, а тек како ће бити оно што ће доћи увијек за новинара вјечна несаница – како све  то упаковати у један новинарски текст, вијест, извештај, причу, репортажу, коментар...

            Није лако ни живјети, али то је Божја и људска заслуга, али пристати да будеш новинар то је одабир срца, велика заклетва, проган, вјечни немир, туга за пропуштеном реченицом, да не кажем репортажом. Јер, Саво Греговић је пјесник међу репортерима. Оним касицима новинарства гдје је литерарна репортажа стилско и језичко плаветнило, дар Божји, она звијезда у бескрајно плавом кругу великана Милоша Црњанског... Ето, признајем да сам свако слово, стил и особеност казивања покушао да пронађем између Савовог књижевно-репортерског остварења и оног што занавијек плави над нашим словима. И рекло би се да сам тим Христовим зрном соли успјешно зачињавао сваку реченицу како ми слова узалуд не би блејала.

             Није било лако, признаћете, озбиљном ствараоцу какав је Греговић деценијама шарнути само по које слово, или принијети овог ванземаљца – диктафона који је уништио озбиљно новинарство, већ подарити бјелини папира душу у словима, оним најтананим нитима када затрепере прије него их прочита његово величанство – читалац. Зато је изгарао, брусио своје реченице, клесао оне које се лако не дадоше и притврди ону стару – не да се, али даће се.

            Није лако новинарима и писцима управо због оног Господина кога цијелог стваралачког хода тражим и због кога пишемо. А ако га не би и наше су руке пусте, као све узалуднодавалице.

             А није лако ни на свој траг стати, а камоли за туђим трагати. Али новинарска биљежница је баун записаних реченица од којих неке никада неће проговорити. Јер, зар је лако наћи у прашуми скакаваца и оног који се успротивио да буде штеточина и који је казао себи хоћу да будем човјек. Управо текстови Греговића су тражили човјека и они никада и нијесу престали да га траже... Е,  тај Господин, његово величанство – Читалац је наш гласноговорник, критичар, наша златни памтиша свих добрих и лоших наслова, добошар наше прошлости и једина веза – усмени казивач онима који долазе.

            И сада нека неко каже да лако бити новинар у вријема када га скоро више и да нема. Зато је Саво Греговић још снажнији угао новинарства и док такве громаде истрајавају има наде за добре приче, топле репортаже о мирним, ненаметљивим људима који су на својим мукама видали обољели свијет. Они градили, видали, а ми писали.

            Ко ће даље зидати и записивати, хоће ли за тим бити потребе, знаће се оног тренутка када међународни везир одреши кеку, купу све наше душе, оловке,  подигне огањ и каже – од овог трена ријеч је само моја!

            На то ће, вјерујем, ипак кроз наша пера проговорити муње и громови да онај који сијече бива неријетко и топлом реченицом умировљен.

            И није лако, али опет вјерујем да ће свијет побиједити добра и топла ријеч. За такве ријечи хвала Саву.

/ Новица Ђурић на вечери посвећеној 40 година новинарског рада  Сава Греговића /

Будва, 25. август 2016.