ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ: Крајишниково завјештање

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ

Пише: Новица ЂУРИЋ

Крајишниково завјештање

/ Мр Момчило Крајишник „Јачи од силе и судбине“, Књижевна задруга Српског народног вијећа, 2016. године /

Увек се промијени вријеме. Стигну нови догађаји. Најчешће они непредвидљиви, они којима се ни у сну не надамо. Кад дођу морамо им бити наредни. А када све прође, као кроз сито времена, остану они непоколебљиви, одважни који су снагом свога ума подарили оно најбоље што им се у том тренутку догоди. А сваки тренутак је пресудан, зависи да ли се разумио тај тренутак, односно доживио.      

            Тако разумјех нову књигу „Јачи од силе и судбине“, коју завјешта њеним јунацима аутор мр Момчило Крајишник.

Насловна страна књиге Момчила Крајишника

На близу триста страна књига „Јачи од силе и судбине“ похранила је личности које су оствариле ремек дело – Републику Српску, и који су у том „епохалном дјелу“, како пише аутор, кад нису могли сачувати стару отаџбину, своје срце и животе подарили оној јединој која је тињала у њиховим грудима. А из тог унутрашњег жара, сваког од њих, цијелог Српског народа огњем се исписала Република Српска.

            „Личности о којима пишем неодвојиве су од дјела које сам, не претерујући ни у чему, назвао епохалним. То дело је Република Српска, а ове личности су ствараоци Републике Српске“, с посебним нервом саопштава суд о том догађају и добу аутор споменичне књиге, здања које се уклесало и опстаће као неизбрисиви запис на кремен-камену, градитељ, борац и страдалник Момчило Крајишник.

            Да је тако забиљежио то се осјећа из сваког редка ове књиге. Од прве до последње 280. стране ове књиге. Тако је и у 11 поглавља књиге коју је издала Књижевна задруга Српског народног вијећа из Подгорице.

            У уводном слову, на једном фоју хартије, аутор је мајсторски исциједио до тада суву дреновину с којом је Српски народ 24. октобра 1991. године ударио темељ првој Скупштини српског народа у Босни и Херцеговини, а затим Републике Српске. Темеље у које су многи уградили своје животе, идеје, стремљења, снове, дјецу, или како записује Крајишник, „разне недомице, неусаглашене ставове, вербалне спорове, притиске, уцјене, професионално и лично проживети многе тешке, болне тренутке...“. И тако запечена овим највреднијим, што има један народ, над темељима онога што су знали да хоће, могу и морају, Срби су саградили кров над својом државом – Републиком Српском.

            Можда неко каже да није држава, али бројна документа која су објављена у овој вредној кременуши говоре да јесте и да је то само крајичак од оног гувна које су овјерили да је било и да припада Србима са простора ентитета Босне и Херцеговине (БиХ) која од поодавно има своју вододелницу коју су, противно вољи српског народа, јазили са српске на антисрпску воденицу. Да меље док у прах не претвори и последње зрно како не би изнова ницало.

            А како и веће ријеке често мијењају свој ток, Она која је протицала кроз срце Српског народа и болно га дијелила на два дијела, вољом народа уз Божју помоћ, усјековала се у старо корито. О неимарима тог новог тока Крајишник пише као „о великанима који умиру два пута“ свјестан да их заједно са собом враћа из тамнице у коју су их покушали сатријети немани, погани, слуге туђег а не свог народа, издајници рода свога, никоговићи и реализатори туђих наума, а све у служби сатирања сопственог народа. Зна аутор да ће тек након ове књиге њеним јунацима, устаницима из 1991. године сваки частан човјек дописати покоји ред доброчинства које као највеће богатство оставише потомцима у аманет.

            А како је почело у БиХ многи су и заборавили, а понајвише је оних који кривотворе истину, али управо поглавље тако насловљено непобитан је доказ тог догађаја. Зна Крајишник, жестоко је то осјетио на сопственој кожи, како блиједе људске ријечи и сјећања, па зато печата документа, стенограме, писма, фотографије које се не дају кривотворити, односно зависно од воље дневне политике саопштавати како то одговара домаћим слугама и западним диктаторима и креаторима Новог понижавајућег свјетског поретка. А да ми не би запали у исту замку, у овом случају, свесно или не, Крајишник ређа, односно именује незобилазне личности тог доба: предсједника Српске демократске странке и предсједника Републике Српске Радована Караџића, проф. др Војислава Максимовића, проф. др Биљану Плавшић, проф. др Николу Коњевића, Станка Цвијана, Рајка Дукића, академика проф. др Славка Леовца, академика проф. др Милорада Екмечића, проф. др Ненада Крцмановића, доктора Драгана Калинића, Милутина Најдановића, Горана Поповића, Николу Перића, Милорада Додика, Владимира Настића, Михаила Јеремића, Даринку Ђурашковић, Драгана Ђокановића, др Милована Милановића, Милоша Савића и бројну другу српску господу.

            Свакако да није било могуће заобићи и прво Председништво Српске републике БиХ које су чинили: Радован Караџић (1945.), Никола Кољевић (1936.) и Биљана Плавшић (1931.), затим слиједе имена 143 имена судионика међу њима је аутор ове завјетне књиге мр Момчило Крајишник који пише 2013. године академику Добрици Ћосићу да би желио да му вјерује како би „остатак живота поделио на два равноправна дела, када бих могао, и један део бих жртвовао за уједињење Републике Српске са Србијом...“.

            Свјестан да је сјећање непоуздан свједок, не само човјеку, ни трен након што се десио догађај, Крајишник ређа ријетка документа од пасоша Републике Српске (ћирилични) до Споразума о наступу заједничке делегације Савезне Републике Југославије и Републике Српске на преговорима у Дејтону уз свједоке Патријарха Павла и Владику Иринеја – Бачког, све етничке мапе, новинарске текстове, бројне декларације, записнике са састанака делегација са разним преговарачима до Споразума Караџића и Холбрука по коме се Караџић повукао са свих страначких и државних функција, али ништа мање важан документ – Споразум између Биљане Плавшић и Момчила Крајишника уз свједочење Слободана Милошевића како би се превазишла политичка криза након што је тадашња председница Републике Српске Плавшић распустила Народну скупштину Републике Српске.

            Као свједоци догађаја су и десетине фотографија домаћих и бројних иностраних делегација и званичника од којих су многи упорно покушавали да „БиХ-у врате мир на искључиву штету Српског народа“. Не мали број иностраних званичника поштен човек ни у сну не изговара, а камоли исписује у ову књигу подигнуту у знак чојства. Ни јунаштва јој не фали.

            А има у протеклом двадесетом вијеку љепшег примера чојства од овога Крајишникова, када пишући о другима одбрани их од себе и подари им заслужне медаље оданости, одважности, пожртвовања, храбрости и истрајности. А ко истаје на оном зашта се борио тај ће на томе трајно опстати. Разумије се, Крајишниковом мјером.

 http://www.srpskenovinecg.com/kultura/knjizevnost/48422-zapisi-dok-citas-krajisnikovo-zavjestanje

Трг од ћирилице подарен јубилејима

Душко Бабић,Јо­ван­ка Стој­чи­но­вић Ни­ко­лић, Новица Ђурић, Митрополит Амфилохије, Ранко Јововић и
Но­ви­ца Со­вр­лић

             Јединствена културна манифестација “Трг од ћирилице” 1. августа 2016. у Херцег Новом, на Тргу херцега Стјепана била је посвећена  хиљадугодишњици упокојења светог Јована Владимира, стогодишњици мојковачке битке и седамдесетогодишњици Удружења књижевника Црне Горе и часописа “Стварање”.

Новица Ђурић беседи на „Вече великих јубилеја“

Милица Бакрач, Радмила Кнежевић, _Мићановић, Ранко Мићановић, Новица Ђурић и Радомир Уљаревић

Ђурић и Кнежевић

Новица Ђурић, Илија Лакушић, Јо­ван­ка Стој­чи­но­вић Ни­ко­лић, Радмила Кнежевић, Ранко Јововић, Милица Бакрач и Новица Соврлић

Новица Ђурић - беседи

Ђурић и Митрополит

Бе­сје­ду и обра­зло­же­ње на­гра­де „Пе­чат Хер­це­га Шће­па­на” Ран­ку Јо­во­ви­ћу из­го­во­рио књи­жев­ни кри­ти­чар Же­ли­драг Ник­че­вић.

Бабић, Ђурић и Амфилохије

            Манифестација „Трг од ћирилице“, према замисли организатора Митрополије Црногорско-приморске (МЦП), Удружења књижевника Црне Горе (УКЦГ) и Удружења издавача и књижара је опсежан пројекат, културна манифестација у трајању од месец дана где је организован сајам књига, промоције, предавања, изложбе, музички програми, позоришни комади са циљем очувања духовности, језика, културе и ћириличне писмености у Црној Гори.

            У програму манифестације „Трг од ћирилице“ учествовало је 400 стваралаца из свих области уметности, односно стваралаштва из Црне Горе, Србије, са Косова, Републике Српске и Албаније, Русије и Бугарске, Румуније...

            Током тридесетодневног трајања манифестације завршно вече било је посвећенојубилеју 70 година Удружења књижевника Црне Горе (УКЦГ) и „Стварања“.

„Трг од ћирилице“ је крунисан вечерју „Вече великих јубилеја“ на ком су,  поред пјесника – чланова УКЦГ, као гости учествовали представници Удружења књижевника Србије, Републике Српске и Друштва писаца из Косова и Метохије.

            Ко­ле­ге из Цр­не Го­ре су поздравили : Јо­ван­ка Стој­чи­но­вић Ни­ко­лић је у име Удру­же­ња књи­жев­ни­ка Ре­пу­бли­ке Срп­ске, Но­ви­ца Со­вр­лић, пред­сјед­ник Дру­штва књи­жев­ни­ка Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, др Ду­шан Ба­бић из Удру­же­ња књижвни­ка Ср­би­је, а за­тим су сво­је сти­хо­ве го­во­ри­ли Ви­шња Ко­со­вић, То­дор Жи­ва­ље­вић Ве­лич­ки, Ан­дри­ја Ра­ду­ло­вић, Ђор­ђе Бру­јић, Ве­се­лин Рак­че­вић, Пе­ри­во­је По­по­вић, Сло­бо­дан Ву­чи­нић, Сло­бо­дан Чу­ро­вић, Ми­лу­тин Ми­ћо­вић, Рај­ко Пе­тров Но­го, Мићановић, Ми­ли­ца Ба­крач, Рад­ми­ла Кне­же­вић. Пје­сник Бе­ћир Ву­ко­вић је пре­ста­вио но­во из­да­ње ча­со­пи­са „Срп­ски југ”.

Митрополит, о. Радомир Никчевић и Јововић

            „Тр­га од ћи­ри­ли­це” пам­ти­ће се и по то­ме што је то­ком ње уру­че­на на­гра­да „Пе­чат Хер­це­га Шће­па­на”, ко­ју је из ру­ку ми­тро­по­ли­та Ам­фи­ло­хи­ја при­мио пје­сни­к Ран­ко Јо­во­вић.

           

ДАН - ТРГ ОД ЋИРИЛИЦЕ: ВЕЧЕ УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА ЦРНЕ ГОРЕ

Мост од азбуке као загрљај

Јо­ван­ка Стој­чи­но­вић Ни­ко­ли, Ду­шан Ба­бић, Новица Ђурић, Митрополит Амфилохије, Ранко Јововић и
Но­ви­ца Со­вр­лић

Пре­ди­ван дан прет­хо­дио је пре­див­ној ве­че­ри 24. ав­гу­ста, гдје је на Бе­ла­ви­сти у бли­зи­ни цр­кве Све­тог Ахан­ге­ла Ми­ха­и­ла, а у пред­ве­чер­је пра­зни­ка Ве­ли­ка Го­спо­и­на, хр­мов­ској сла­ви слав­ног ма­на­сти­ра Са­ви­на, оџа­но је још јед­но ве­че тре­ћег „Тр­га од ћи­ри­ли­це”. Ово ве­че хро­ни­ча­ри 3. „Тр­га од ћи­ри­ли­це” пам­ти­ће по то­ме што је то­ком ње уру­че­на на­гра­да „Пе­чат Хер­це­га Шће­па­на”, ко­ју је из ру­ку ми­тро­по­ли­та Ам­фи­ло­хи­ја при­мио је­дан од на­ших нај­по­зна­ти­јих пје­сни­ка Ран­ко Јо­во­вић. Ово сла­вље је до­пу­ње­но и ис­пу­ње­но кул­тур­ним и књи­жев­ним про­гра­мом ко­јим су на­ши књи­жев­ни­ци оби­је­ље­жи­ли ју­би­леј - 70 го­ди­на, по­сто­ја­ња и ра­да Удру­же­ња књи­жев­ни­ка Цр­не Го­ре, ко­је већ се­дам де­це­ни­ја оку­ља пи­сце из ра­се­ја­ња и ма­ти­це.
Ма­ни­фе­ста­ци­ју је отво­рио до­ма­ћин ве­че­ри Но­ви­ца Ђу­рић, пред­сјед­ник Удру­же­ња књи­жев­ни­ка.
- Ов­дје, на овом све­том мје­сту ка­да су сти­гли по­што­ва­ни пи­сци из брат­ских удру­же­ња Ср­би­је, Ре­пу­бли­ке Срп­ске, Књи­жев­ног дру­штва Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, ко­ле­ге пи­сци из Цр­не Го­ре, „Трг од ћи­ри­ли­це” ни­је ко­ри­да у ко­јој се при­си­лом чо­вјек тје­ра у смрт или да усмр­ти дру­го­га за три­це, за сат ду­жи жи­вот, а ни­је, на сре­ћу, ни окру­гли сто, већ раз­го­вор нас, ко­ји ов­дје сти­же­мо са они­ма са не­бе­са и ови­ма у под­не­бе­сју, та­ко и ја го­во­рим, ср­цем, сна­гом јер овај тре­ну­так по­све­ћен је ве­ли­ким ју­би­ле­ји­ма, при­ли­ка за исти­ну ко­јом се мо­ра до­че­ки­ва­ти са­мо оно што је ври­јед­но, а ти­ме не­у­ни­шти­во. Вје­ру­јем да је трај­но не­у­ни­шти­во што до­че­ка­мо исти­ном у вре­ме­ну ка­да про­сла­вља­мо, об­на­вља­мо по­ру­ше­не те­ме­ље ћи­ри­лич­ном пи­сму и срп­ском је­зи­ку на ци­је­лој пла­не­ти. Јер ови ју­би­ле­ји ни­је­су за пу­ка на­бра­ја­ња ве­ли­ких дје­ла и име­на јер што се по­сли њих до­го­ди је­два да чо­вјек мо­же да из­го­во­ри, а не да сла­ви. Ни­је­су ли већ ис­пи­са­не мно­ге стра­ни­це књи­ге кул­тур­ног беш­ча­шћа у Цр­ној Го­ри на­кон што су пи­сце про­тје­ра­ли из њи­хо­ве ку­ће на Не­ма­њи­ном гра­ду, по­том је по­ру­ши­ли, про­да­ли при­ват­ни­ку – ка­зао је Ђу­рић.
Ско­ро ви­јек, тач­ни­је 70 го­ди­на, пи­сци, књи­жев­ни­ци УКЦГ, сва­ко ис­под сво­га кр­ста, сјен­чи­ли су трен по трен у про­те­клих се­дам де­це­ни­ја. За­пи­си­ва­ли и са­би­ра­ли у пр­ву књи­жев­ну све­ску кр­ште­ну као „Ства­ра­ње”. Упра­во том вр­шња­ку УКЦГ ко­ји је за се­дам де­це­ни­ја по­хра­њи­вао пје­снич­ке ру­ко­пи­се, не­дав­но је сти­гао глас да ће би­ти из­ба­чен из про­сто­ри­ја „Ства­ра­ња” за чи­ју адап­та­ци­ју при­ку­пља­мо при­ло­ге, на­вео је пред­сјед­ник УКЦГ.
- Да­нас „Ства­ра­ње”, тај ве­ли­кан, ти­ху­је, утам­ни­чен у су­луд­ном про­го­ну вла­сти ко­ја се гра­ни­чи са лу­ди­лом, да не ка­жем ко­лек­тив­ном мр­жњом мон­те­не­грин­ских спи­са­тељ­ских бо­јов­ни­ка, ко­ји за сва­ко про­тје­ри­ва­ње срп­ских књи­жев­ни­ка и њи­хо­вих дје­ла би­ва­ју по­себ­но на­гра­ђе­ни, чак са дви­је књи­жи­це, или ма­ги­стар­ским ра­дом, не­ки са пар­тиј­ском књи­жи­цом, а не­ки по­ста­ју ака­де­ми­ци. Тој бо­јов­нич­кој ,,ели­ти” још ма­ње тре­ба оства­ре­ња да до­би­ју ста­тус за­слу­жног ства­ра­о­ца, па ре­ци­мо је­дан је за нај­бо­љи рад у сред­њој шко­ли до­био то при­зна­ње, док је дру­ги био пло­до­твор­ни­ји па је од сил­них при­зна­ња ко­ми­си­ји пре­дао до­каз да је осво­јио дру­гу на­гра­ду на под­го­рич­ким Мај­ским ру­ко­ва­њи­ма - ка­зао је Ђу­рић.
Ђу­рић је ре­као да је на дје­лу про­гон дје­ла срп­ских пи­са­ца у Цр­ној Го­ри и ис­та­као да „про­зу­ни ре­жи­ма ко­ји на уте­ме­ље­њу исто­риј­ских ла­жи по­ку­ша­ва­ју Цр­ну Го­ру одво­ји­ти од Пе­тро­ви­ћа, све­тог Јо­ва­на Вла­ди­ми­ра и ко­ји се не ли­бе да и јав­но по­ни­зе сво­је прет­ке, ка­ко су Мој­ко­вач­ка бит­ка и Ду­бров­ник дви­је нај­ве­ће цр­но­гор­ске сра­мо­те”.
„Ства­ра­ње” је би­сер УКЦГ ко­ји се ни­је од­ре­као Мар­ка Ми­ља­но­ва, Ње­го­ша, Љу­би­ше, Ву­ка, Ла­ли­ћа, Бу­ла­то­ви­ћа, Бећ­ко­ви­ћа, Ба­ње­ви­ћа, Ле­са Ива­но­ви­ћа, Вој­во­ди­ћа, Ћу­ла­фи­ћа и број­них дру­гих див­них љу­ди и пи­са­ца, па чак ни оних ко­ји су ка­за­ли да пи­шу но­вим је­зи­ком са још два сло­ва „иако су све што ври­је­ди при­је то­га на­пи­са­ли на срп­ском, они ће чак те­шко при­зна­ти на срп­ско-хр­ват­ском је­зи­ку”.
- Све смо њих, и ове са 30 и ове са 32 сло­ва, јав­но, у не­ко­ли­ко на­вра­та, по­зи­ва­ли да про­сла­ви­мо се­дам де­це­ни­ја об­ја­вље­них књи­га под кро­вом УКЦГ и све­га ври­јед­ног што пр­во об­ја­ви­ше у „Ства­ра­њу”. Умје­сто то­га, уте­ко­ше у ју­че ка­ко би та­мо и оста­ли, а истин­ским ства­ра­о­ци­ма при­па­да ово да­нас и ово што сју­тра до­ла­зи, а они ће се опет, као уви­јек у жи­во­ту, сти­дје­ти ка­ко је би­ло не­ча­сно слу­жи­ти ло­шим иде­ја­ма и њи­хо­вим про­мо­те­ри­ма, ауто­ри­ма књи­га ла­жи и фал­си­фи­ка­та – на­вео је он по­здра­вљен бур­ним апла­у­зи­ма од при­сут­них пи­са­ца по­ли­ти­чара и цр­ве­них ве­ли­ко­дој­ни­ка ко­је су пред­во­ди­ли ми­тро­по­лит Ам­фи­ло­хи­је, члан Пре­сјед­ни­штва БиХ Мла­ден Ива­нић, ге­не­рал­ни кон­зул Ср­би­је у Хер­цег Но­вом Сло­бо­дан Ба­јић.
Ре­ђа­ли су се ре­дом сти­хо­ви ми­тро­по­ли­та Ам­фи­ло­хи­ја ко­ји је по­сје­тио на ју­би­ле­је ко­је оби­ље­жа­ва ово­го­ди­шњи „Трг од ћи­ри­ли­це” на­гла­сив­ши по­себ­но 1.100 го­ди­на од упо­ко­ље­ња Све­тог На­у­ма и 1.000 го­ди­на од упо­ко­ље­ња Вла­ди­ми­ра Јо­ва­на. Пје­сни­ци су ка­зи­ва­ли сво­је сти­хо­ве, а по­здра­вља­ју­ћи ко­ле­ге из Цр­не Го­ре Јо­ван­ка Стој­чи­но­вић Ни­ко­лић је у име Удру­же­ња књи­жев­ни­ка Ре­пу­бли­ке Срп­ске је по­ру­чи­ла да су пи­сци ту да на­пра­ве мост од ри­је­чи, „од ћи­ри­ли­це и да тим мо­стом пу­ту­ју и да бу­ду по­бјед­ни­ци”.
- До­ла­зим из отаџ­би­не гдје се срп­ски је­зик го­во­рио кад је ду­ши те­шко он­да је на­ла­ше го­во­ри­ти – по­ру­чио је Но­ви­ца Со­вр­лић, пред­сјед­ник Дру­штва књи­жев­ни­ка Ко­со­ва и Ме­то­хи­је.
Уче­сни­ке ове ве­че­ри по­здра­ви­ли су и др Ду­шан Ба­бић из Удру­же­ња књижвни­ка Ср­би­је, а за­тим су сво­је сти­хо­ве го­во­ри­ли Ви­шња Ко­со­вић, То­дор Жи­ва­ље­вић Ве­лич­ки, Ан­дри­ја Ра­ду­ло­вић, Ђор­ђе Бру­јић, по­себ­но бур­но по­здра­вљен Ве­се­лин Рак­че­вић, па Пе­ри­во­је По­по­вић, Сло­бо­дан Ву­чи­нић, Сло­бо­дан Чу­ро­вић, Ми­лу­тин Ми­ћо­вић. На­сту­па­ли су за­тим Рај­ко Пе­тров Но­го, Ми­ли­ца Ба­крач, Рад­ми­ла Кне­же­вић. Пје­сник Бе­ћир Ву­ко­вић је пре­ста­вио но­во из­да­ње ча­со­пи­са „Срп­ски југ”.
При­год­не по­кло­не из­ра­ђе­не у ра­ди­о­ни­ци „Мо­ја ћи­ри­ли­ца” ко­ја је ра­ди­ла у окви­ру ма­ни­фе­ста­ци­је ми­тро­по­ли­ту и ла­у­ре­а­ту Ран­ку Јо­во­ви­ћу. По­кло­не - је уру­чи­ла сли­кар­ка и гра­фич­ки ди­зај­нер Ол­ги­ца Сте­фа­но­вић, док су дје­ца по­ла­зни­ци ра­ди­о­ни­це иза­шли су на Трг са нат­пи­сом „Љу­бав” што је иза­зва­ло бур­не апла­у­зе.
Бе­сје­ду и обра­зло­же­ње на­гра­де „Пе­чат Хер­це­га Шће­па­на” Ран­ку Јо­во­ви­ћу из­го­во­рио књи­жев­ни кри­ти­чар Же­ли­драг Ник­че­вић.
-Ово ни­је по­е­зи­ја. Ово је глас са гра­ни­це. Са те гра­ни­це, са ла­ђе ко­ја то­не обра­ћа нам се Ран­ко Јо­во­вић ве­ли­ки мај­стор по­ли­тич­ког нео­ре­а­ли­зма, не­пот­ку­пљи­ви по­пи­си­вач чи­је ће анек­се на зби­љу мо­ра­ти да узме сва­ки бу­ду­ћи ана­ли­ти­чар. Јо­во­вић је је­дан од оних ри­јет­ких ди­јаг­но­сти­ча­ра ко­ји ниг­да се­бе не из­у­зи­ма­ју, не­го на­про­тив свје­до­чи сво­јим жи­во­том јед­на­ко као и сво­јим сти­хо­ви­ма. Иза Јо­во­ви­ће­вих же­сто­ких сти­хо­ва на­зи­ре се јед­на огром­на љу­бав пре­ма ско­ро оку­пи­ра­ном ско­ро из­гу­бље­ном за­ви­ча­ју. И огром­на ту­га. И вјеч­на ода­ност. Као уви­јек у на­шој исто­ри­ји као код по­нај­бо­љих на­ших ли­ча­ра, и ов­дје су ре­волт и по­ка­ја­ње, и там­ни при­зо­ри на­ци­о­нал­не дра­ме у пу­ном оби­му и пра­шта­ње, бес­крај­на ње­жност и вје­ра у по­нај­бо­ље што овај на­род има у ду­ши и чи­сте ри­је­чи пле­ме­на. Ма­ло је код нас пје­сни­ка ко­ји та­ко не­по­сред­но отва­ра­ју пје­сму за тзв. не­по­ет­ско гра­ди­во ко­ји су сто­вре­ме­но та­ко ро­ман­тич­ни. Ма­ло је срп­ских пје­сни­ка свој иде­а­ли­тет та­ко не­ми­ло­срд­но и пло­до­твор­но из­ло­жи­ли свом ре­а­ли­те­ту као штп је Јо­во­вић – на­вео је он. З. ША­КО­ТИЋ


Бож­ји дар и људ­ски за­гр­љај

- За Ср­бе се пи­ше и при­ча да су укле­ти на­род. Не­ка, не­ка су. Ни­је ри­јеч о то­ме већ о на­гра­ди „Пе­чат Хер­це­га Шће­па­на” ко­ја је, ево, при­па­ла ме­ни. Бож­јом во­љо, во­љом жи­ри­ја и во­љом по­е­зи­је. Ова­ко умо­ран и ма­хом за­гле­дан у не­бе­ском, о то­ме ни­је­сам са­њао. Ипак, ово при­зна­ње ме чи­ни ви­ше при­сут­ним на зе­мљи. Хер­цег Шће­пан је је­дан ви­тез ме­ђу ви­те­зо­ви­ма у оно до­ба, а ево да­нас је жив ме­ђу на­ма. Хер­цег Шће­па­н овај наш вој­во­да дао је име Но­вом Хер­цег Но­ви. А, овај Пе­чат ја при­мам као Бож­ји дар из ру­ке ми­тро­по­ли­та Ам­фи­ло­хи­ја. У овој и ова­квој Цр­ној Го­ри у ко­јој се до дна про­го­ни срп­ски на­род, да­кле и срп­ски пје­сни­ци. Ово ми при­зна­ње до­ђе као људ­ски за­гр­љај као кру­на Хер­це­га Шће­па­на – ре­као је Ран­ко Јо­во­вић за­хва­љу­ју­ћи на на­гра­ди „Пе­чат Хер­цег Шће­пан”. 

хттп://www.дан.цо.ме/?ниво=3&рубрика=Култура&датум=2016-08-26&цланак=561705&наслов=Мост%20од%20азбукекао%20загрљај

На сопственом образу оставио част, а на лицу других задржао осмјех

 

Новица Ђурић

Како да говорим о Саву Греговићу, човеку који је обиљежио онај и значајно овај вијек, не само црногорско већ и југословенско новинарство.

            Није лако говорити о човјеку који је постао слуга мастиљнице из које је оштрином пера одабирао догађаје, причао, односно писао о људима с мјером како би на сопственом образу оставио част, а на лицу других задржао осмјех. Е, ту се, по мом дубоком осјећају, крије велићина новинарског вишедеценијског списатељства Сава Греговића. И Богами, она најважнија – људска мјера.

            Није лако било ни оно што се дешавало пре, ни оно од јуче, ни ово сада, а тек како ће бити оно што ће доћи увијек за новинара вјечна несаница – како све  то упаковати у један новинарски текст, вијест, извештај, причу, репортажу, коментар...

            Није лако ни живјети, али то је Божја и људска заслуга, али пристати да будеш новинар то је одабир срца, велика заклетва, проган, вјечни немир, туга за пропуштеном реченицом, да не кажем репортажом. Јер, Саво Греговић је пјесник међу репортерима. Оним касицима новинарства гдје је литерарна репортажа стилско и језичко плаветнило, дар Божји, она звијезда у бескрајно плавом кругу великана Милоша Црњанског... Ето, признајем да сам свако слово, стил и особеност казивања покушао да пронађем између Савовог књижевно-репортерског остварења и оног што занавијек плави над нашим словима. И рекло би се да сам тим Христовим зрном соли успјешно зачињавао сваку реченицу како ми слова узалуд не би блејала.

             Није било лако, признаћете, озбиљном ствараоцу какав је Греговић деценијама шарнути само по које слово, или принијети овог ванземаљца – диктафона који је уништио озбиљно новинарство, већ подарити бјелини папира душу у словима, оним најтананим нитима када затрепере прије него их прочита његово величанство – читалац. Зато је изгарао, брусио своје реченице, клесао оне које се лако не дадоше и притврди ону стару – не да се, али даће се.

            Није лако новинарима и писцима управо због оног Господина кога цијелог стваралачког хода тражим и због кога пишемо. А ако га не би и наше су руке пусте, као све узалуднодавалице.

             А није лако ни на свој траг стати, а камоли за туђим трагати. Али новинарска биљежница је баун записаних реченица од којих неке никада неће проговорити. Јер, зар је лако наћи у прашуми скакаваца и оног који се успротивио да буде штеточина и који је казао себи хоћу да будем човјек. Управо текстови Греговића су тражили човјека и они никада и нијесу престали да га траже... Е,  тај Господин, његово величанство – Читалац је наш гласноговорник, критичар, наша златни памтиша свих добрих и лоших наслова, добошар наше прошлости и једина веза – усмени казивач онима који долазе.

            И сада нека неко каже да лако бити новинар у вријема када га скоро више и да нема. Зато је Саво Греговић још снажнији угао новинарства и док такве громаде истрајавају има наде за добре приче, топле репортаже о мирним, ненаметљивим људима који су на својим мукама видали обољели свијет. Они градили, видали, а ми писали.

            Ко ће даље зидати и записивати, хоће ли за тим бити потребе, знаће се оног тренутка када међународни везир одреши кеку, купу све наше душе, оловке,  подигне огањ и каже – од овог трена ријеч је само моја!

            На то ће, вјерујем, ипак кроз наша пера проговорити муње и громови да онај који сијече бива неријетко и топлом реченицом умировљен.

            И није лако, али опет вјерујем да ће свијет побиједити добра и топла ријеч. За такве ријечи хвала Саву.

/ Новица Ђурић на вечери посвећеној 40 година новинарског рада  Сава Греговића /

Будва, 25. август 2016.

             

Колеге о дјелу Греговића

Јована Тодоровић,Будо Симоновић,Новица Ђурић,Мирослав Стојановић,Ранко Павићевић и Саво Греговић

У прес центру хотела “Трекане” одржано је вече поводом 45 година новинарског и књижевног рада Саве Греговића у организацији НИП Арт прес из Будве.
             О раду Греговића говорили су:  дугогодишњи новинар београдске “Политике” - Мирослав Стојановић, новинар, публициста - Будо Симоновић,  писац, новинар и предсејдник Удружења књижевника Црне Горе Новица Ђурић и новинар и уредник Ранко Павићевић.
            Одломке из Греговићевих књига читала је Јована Тодоровић, студент глуме на Академији лепих уметности у Београду, у класи професорке Виде Огњеновић.