Пише: Новица Ђурић
Постидјела ме јуче учитељица Основне школе из Бара, Милена Зорановић. И то што ме постиђе можда би и било лакше да негдје дубоко у себи нисам чуо глас мојих васпитача из основне и средње школе којима је ћирилица била свето писмо.
Док родитељи ћуте, срам нас било, као да из сваког гроба израстају кости наших предака. Док родитељи ћуте, сијевају ћирилична имена са крстача њихових очева, ђедова... И та најтрајнија, након фрескописа, ћирилична читанка не да се уклонити нити избрисати из сјећања потомака. А записи на споменицима, културном наслеђу Црне Горе, поносно свједоче да је у Његошевој ћириличној Црној Гори на дјелу културни геноцид – протјеривања, параграфске и шаптачке забране ћирилице и забране употребе у текама образовних институција, прије свих дневницима и ђачким књижицама.
Прогон писма шта је друго ако не образовно-културолошки геноцид над језиком, писмом и народом који је његова храна, хљеб његов насушни. Писмо којим се од постојања православни народ у Црној Гори уписивао у књиге рођених. И они Срби од постанка, и ови Црногорци од нестанка ћириличне Црне Горе. А народ коме је ћирилица генетски код јесу и Црногорци и Срби у Црној Гори. Бар у години када славимо велики јубилеј – 1000 година од мученичке смрти св. Јована Владимира, прећутаног и заборављеног од званичне Подгорице до Цетиња подно порушеног споменика Његошу на Ловћену.
А ништа мање, ако не најзначајније у културној историји Црне Горе, јесу јубилеји – 70. година Удружења књижевника Црне Горе и његовог часописа „Стварање“ где нема писца, ни они који се упокојише протеклих деценија, до ових који печатају књиге, да нијесу прва књижевна остварења објавили у „Стварању“ а затим уписали себе у Удружење. Та чињеница се не да издићи на стакленим ногама протагониста геноцида над ћириличном у Црној Гори. Не да се, јер сваког трена љуби земљу покајницу и поново ураста у прошлост молећи за опрост Ободску штампарију и Мирослављево јеванђеље. Ето, нека ми опрости ова света књига, али је изложена светогрђу од када је унаприједише у одличје које се додјељује онима који су се одрекли српског језика, азбуке, ћириличног писма што је истинско одрицање јеванђеља.
Поодавно сам знао како се низ лице њиховог светогрђа сливају нове лавине преузетих обавеза авети с оне стране баре и планинског вијенца, али никада нијесам ни сањао да ће најљепши вез у Црној Гори у туђинца претворити интелектуалци за заслужне пензије, академска звања, министарска и посланичка мјеста и друге трице које и гладне грабљивице заобилазе.
Немали број пута бранио сам Црну Гору оним њеним истинским вриједностима које су одржале тај дијамант кроз вјекове разних бура и пакости туђинаца. Браним је и данас када је посрнула до те мјере и да јој нема повратка на темеље на којима је саграђена културна, световна, књижевна, сликарска и свака друга слава. Браним је стрицем Милијом, Вуком, Његошем, Љубишом, Лалићем, Булатовићем, Ивановићем... Лубардом, Ђурићем, Милуновићем, Почеком, Шобајићем, Мрдаком, Брауновићем, Павићевићем... Браним је срцем. Браним је, јер знам ко је.
Молим се за њу Острошком, Цетињском, Пиперском, и призивам хиљадугодишњу свјетлост и милост св. Јована Владимира да ваздигне крст поново над присиљеном браћом, и оном шачицом продатих иностраним поробљивачима који су уназадили и веће и моћније но што је то Црна Гора. Истина, многе од тих преваспитаних држава није било потребно злочиначки бомбардовати, као што су нас прије него су нам издиктирали нову азбуку, писмо, цркву и показали пут до сопственог културног суноврата.
Хвала учитељици Милени Зорановић што проговори онако како једино и мога – на српском језику и овјери ћириличним писмом.
Хвала учитељици и у име свих оних учитељица које немају храбрости ни шапатом јој рећи хвала.
Понајвише хвала онима који су се за један грош одрекли од својих очева и предака.
И на крају, родитељи, сјетите се својих учитељица.
Напишите им писмо – ћирилицом.
Обрадоваћете их.
Постидјела ме јуче учитељица Основне школе из Бара, Милена Зорановић. И то што ме постиђе можда би и било лакше да негдје дубоко у себи нисам чуо глас мојих васпитача из основне и средње школе којима је ћирилица била свето писмо.
Док родитељи ћуте, срам нас било, као да из сваког гроба израстају кости наших предака. Док родитељи ћуте, сијевају ћирилична имена са крстача њихових очева, ђедова... И та најтрајнија, након фрескописа, ћирилична читанка не да се уклонити нити избрисати из сјећања потомака. А записи на споменицима, културном наслеђу Црне Горе, поносно свједоче да је у Његошевој ћириличној Црној Гори на дјелу културни геноцид – протјеривања, параграфске и шаптачке забране ћирилице и забране употребе у текама образовних институција, прије свих дневницима и ђачким књижицама.
Прогон писма шта је друго ако не образовно-културолошки геноцид над језиком, писмом и народом који је његова храна, хљеб његов насушни. Писмо којим се од постојања православни народ у Црној Гори уписивао у књиге рођених. И они Срби од постанка, и ови Црногорци од нестанка ћириличне Црне Горе. А народ коме је ћирилица генетски код јесу и Црногорци и Срби у Црној Гори. Бар у години када славимо велики јубилеј – 1000 година од мученичке смрти св. Јована Владимира, прећутаног и заборављеног од званичне Подгорице до Цетиња подно порушеног споменика Његошу на Ловћену.
А ништа мање, ако не најзначајније у културној историји Црне Горе, јесу јубилеји – 70. година Удружења књижевника Црне Горе и његовог часописа „Стварање“ где нема писца, ни они који се упокојише протеклих деценија, до ових који печатају књиге, да нијесу прва књижевна остварења објавили у „Стварању“ а затим уписали себе у Удружење. Та чињеница се не да издићи на стакленим ногама протагониста геноцида над ћириличном у Црној Гори. Не да се, јер сваког трена љуби земљу покајницу и поново ураста у прошлост молећи за опрост Ободску штампарију и Мирослављево јеванђеље. Ето, нека ми опрости ова света књига, али је изложена светогрђу од када је унаприједише у одличје које се додјељује онима који су се одрекли српског језика, азбуке, ћириличног писма што је истинско одрицање јеванђеља.
Поодавно сам знао како се низ лице њиховог светогрђа сливају нове лавине преузетих обавеза авети с оне стране баре и планинског вијенца, али никада нијесам ни сањао да ће најљепши вез у Црној Гори у туђинца претворити интелектуалци за заслужне пензије, академска звања, министарска и посланичка мјеста и друге трице које и гладне грабљивице заобилазе.
Немали број пута бранио сам Црну Гору оним њеним истинским вриједностима које су одржале тај дијамант кроз вјекове разних бура и пакости туђинаца. Браним је и данас када је посрнула до те мјере и да јој нема повратка на темеље на којима је саграђена културна, световна, књижевна, сликарска и свака друга слава. Браним је стрицем Милијом, Вуком, Његошем, Љубишом, Лалићем, Булатовићем, Ивановићем... Лубардом, Ђурићем, Милуновићем, Почеком, Шобајићем, Мрдаком, Брауновићем, Павићевићем... Браним је срцем. Браним је, јер знам ко је.
Молим се за њу Острошком, Цетињском, Пиперском, и призивам хиљадугодишњу свјетлост и милост св. Јована Владимира да ваздигне крст поново над присиљеном браћом, и оном шачицом продатих иностраним поробљивачима који су уназадили и веће и моћније но што је то Црна Гора. Истина, многе од тих преваспитаних држава није било потребно злочиначки бомбардовати, као што су нас прије него су нам издиктирали нову азбуку, писмо, цркву и показали пут до сопственог културног суноврата.
Хвала учитељици Милени Зорановић што проговори онако како једино и мога – на српском језику и овјери ћириличним писмом.
Хвала учитељици и у име свих оних учитељица које немају храбрости ни шапатом јој рећи хвала.
Понајвише хвала онима који су се за један грош одрекли од својих очева и предака.
И на крају, родитељи, сјетите се својих учитељица.
Напишите им писмо – ћирилицом.
Обрадоваћете их.
(Аутор је предсједник Удружења књижевника
Црне Горе и новинар Политике)
дан.цо.ме/?ниво=3&рубрика=Став&цланак=564909&датум=2016-09-18&наслов=Родитељи – срам нас било
http://www.srpskenovinecg.com/stav/226-stav02/47125-roditelji-sram-nas-bilo
http://www.srpskenovinecg.com/stav/226-stav02/47125-roditelji-sram-nas-bilo
Нема коментара:
Постави коментар