 |
|
Јованка Стојчиновић
Николић, председница УК РС, Др Душко
Бабић, УК Србије
Новица Ђурић председник УК Црне Горе, Митрополит Амфилохије, Ранко Јововић и Новица Соврлић, председник Друштва књижевника
КиМ
|
Ваше високопреосвештенство, часни оци, поштовани писци
из братских удружења Србије, Републике Српске, Књижевног друштва Косова и
Метохије, колеге писци из Црне Горе, даме, драги Новљани –
господо српска, помаже Бог!
Уважена
господо, морам да вас замолим за посебну пажњу, без обзира што знам да ово мало
ријечи што ћу изговорити подједнако могу разумјети људи и мрави, али ја вас братски
молим – будите пчеле.
Како „Трг
од ћирилице“ није корида у којој се присилом човјек тјера у смрт или да усмрти другога
за трице, за сат дужи живот, а није, на срећу, ни округли сто, већ разговор нас, који овдје стижемо са онима са
небеса и овима у поднебесју, тако и ја говорим, срцем, снагом оног зрна соли које Отац наш подари свијету...
А наше зрно соли стало је у слово, ријеч,
стих, пјесме... Оно нас приведе вјери, након
што нас три пута озари крстом и оном росом Божијом попрска разум и ријечи, и каза,
ево, и док и ово говорим снажно чујем,
свједочите као људи, биљежите истину као људи, јер пјесници су она суза прокрварица
из Христовог ока.
Па када умочисмо перо у ту Божију и непресушну мастионицу, писци
у Христу, у вјери нашој православној, и не могу а да не исписују истине у сваком
вијеку. А скоро вијек, тачније 70 година, писци, књижевници Удружења књижевника
Црне Горе, свако испод свога крста, сјенчили су трен по трен у протеклих седам деценија.
Записивали и сабирали у прву књижевну свеску крштену као
„Стварање“. Управо том вршњаку УКЦГ који је за седам деценија похрањивао песничке
рукописе, недавно је стигао глас да ће бити избачен из просторија „Стварања“ за
чију адаптацију прикупљамо прилоге, али узалудно јер државна компанија неће да нам прикључи струју
коју држава годинама није платила, а била је дужна.
Данас „Стварање“, тај великан, тихује, утамничен
у сулудном прогону власти која се граничи са лудилом да не кажем колективном мржњом
монтенегринских списатељских бојовника који за свако протјеривање српских књижевника
и њихових дјела бивају посебно награђени, чак са двије књижице, или магистарског рада, неки само са партијском књижицом
постају академици. Тој бојовничкој ,,елити“ још мање треба остварења да добију статус заслужног ствараоца, па рецимо
један је за најбољи рад у средњој школи добио то признање, док је други био плодотворнији
па је од силних признања комисији предао доказ да је освојио Другу награду на подгоричким
Мајским руковањима.
Зашто ово рекох – да се разумије како је
истина и зашто ни актуелни министар културе није смио да буде ничим дотакнут када
је ријеч о ова два велика и највећа културна јубилеја
у Црној Гори. Тај министар протоколарне
културе, према уходама – извештајима државних медија и неких опозиционо-државних,
тај господин виђен је једино у „владиним сватовима“, дочеклијским здравицама разних
делегација за којима вапе и једна Француска, Енглеска, једва да смијем да кажем, и Русија. Тек како би замјерио Пушкин,
а да не кажем моја родина!
Много се о помоћи нијесу ни сјекирали, чак
нијесу нигдје јавно изговорили ријеч, лише наше куће – Митрополије црногорско-приморске, да је на дјелу прогон
дјела српских писаца у Црној Гори, да су забрањени у јавним медијима и Јавном сервису,
да су нам укинута сва средства, да су нам укинули све часописе, да су на улицу истјерали
све запослене писце, да живимо на рубу егзистенције, да милионе евра годинама дијеле
из наше заједничке касе, буџета Црне Горе, скрибоманима, неталентима – свима који
пристају да буду прозуни режима који на утемељењу историјских лажи покушавају Црну
Гору одвојити од Петровића, светог Јована Владимира и који се не либе да и јавно
понизе своје претке, како су
Мојковачка битка и Дубровник двије највеће црногорске срамоте.
Истина
је као тврда вјера Адамова, и она се ни
овим бјелосвијетским јаничарима
неће дати чак да им у помоћ притекне и цијела преписана хрватска граматика и добрим
дијелом први Црногорски ријечник, односно српски речник на црногорском језику. Све је то само
дјелић нове историје коју српски писци у Црној Гори ткају кроз пјесничке и прозне
књиге, о чему њихови представници у парламенту тек спорадично помену у неким репликама,
иако је то тема свих тема и она се брани, најблаже речено као јавно залагање
да би
им плате биле значајно повећане.
Но, овај јубилеј за мене грешнога није набрајање
његових дјела, јер су о њему проговориле књиге књижевника – чланова УКЦГ, нити тренутак у ком
би смо дијелили ордење, већ да свијет чује да нас има у Његошевој Црној Гори и да
смо још живи, да пишемо српским језиком и ћириличним писмом, али и да знају како
је на сред Цетиња – св. Петра Цетињског узбичио дух проклетог цара Дукљанина и скинуо таблу са улице коју су чак комунисти
крстили као улицу Вука Караџића, али није могло да се не чује, да је управо у тим данима на сред
Љубљане подигнут Вуку велелепни споменик. Мислим, ако се не варам, да је то онај Вучина из Петњице, да му тамо бјеше и споменик,
али шта вриједи када
се није изјаснио да
је Монтенегрин.
Јубилеј Стварања је такође стигао у незгодно вријеме, промашио вијек, кабинет
министарства културе, владе и владајуће партије и њихових чичака који се на сваком сукну лагано залијепе да их властодршци
осјете тек при првом нужном скидању. Али Стварање
зато и јесте бисер УКЦГ јер се није одрекао Марка Миљанова, Његоша, Љубише,
Вука, Лалића, Булатовића, Бећковића, Бањевића, Леса Ивановића, Војводића, Ћулафића
и бројних других дивних људи и писаца, али ни оних који су казали да ми више нијесмо
што деценијама бијасмо, нити што нам бијаху очеви и дједови, па ни онда када су казали да пишу новим језиком са још два
слова иако су све што вриједи прије тога написали на српском, они ће чак тешко признати
на српско-хрватском језику.
Све смо њих, и ове са 30 и ове са 32 слова,
јавно, у неколико наврата, позивали да прославимо седам деценија објављених књига
под кровом УКЦГ и свега вриједног што прво објавише у Стварању.
Умјесто тога, утекоше у јуче како би тамо
и остали, а истинским ствараоцима припада ово данас и ово што сјутра долази, а они
ће се опет, као увијек у животу, стидјети како је било нечасно служити лошим идејама
и њиховим промотерима, ауторима књига лажи и фалсификата.
Зато је
за мене овај тренутак, посвећен великим јубилејима, прилика за Истину којом се мора дочекивати само оно што је
вриједно, а тиме и неуништиво. Вјерујем да је трајно неуништиво што дочекамо истином
у времену када прослављамо, обнављамо порушене темеље ћириличном писму и српском
језику на цијелој планети. Јер, ови јубилеји нијесу за пука набрајања великих дјела
и имена, јер што се послије њих догоди једва да човјек може да изговори, а не да
слави.
Нијесу ли већ исписане многе странице књиге културног бешчашћа у Црној Гори
након што су писце протјерали из њихове куће на Немањином граду, потом је порушили,
продали приватнику, а затим препродали како би на темељима православних светиња
изградили Турски културни центар. Ипак, изгледа да су Турци разумјели како то није
паметно, односно како је гријех куповати оно што живи на Духу светом.
И на крају, свијетли владико, можда Ви једино
Божијим провиђењем можете казати како
ће се ово и послије нас звати, односно хоће ли бити ,,Стварања“ или ће нас и даље биљежити у књизи
„Страдања“?
Бесједа на Тргу од ћирилице поводом 70 година УКЦГ и Стварања.
Херцег
Нови, 24. август
2016.
Предсједник Удружења књижевника Црне Горе
Новица Ђурић
Нема коментара:
Постави коментар