ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ: Поема о снијегу

Драган Лакићевић, / ПЕСНИК СНЕГА / Избор и предговор Александра Жежељ Коцић, Партенон, 2016. године, Београд

Све има своје вријеме, датум, рођење, тренутак крштења, па тако и списатељство, хоћу рећи пјесничка слова – прве пјесмме, потом прва књига...

            А прва књига „Између нас зима“ писца Драгана Лакићевића изашла је прије 40 година (1976) у издању Матице српске. У славу тог наслова, јубилеја Богу и аутору на радост, недавно се појавила књига „Песник снега“ као избор др  Александре Жежељ Коцић.

На почетку књиге Коцићева читаоце подсјећа како су о пјесниковим пахуљицама прије ње писали – Радивоје Микић, Рајко Петров Ного, Душко Бабић, Миодраг Ћупић ...

            Ова вриједна професорица помеђу корица сабрала је скоро све Лакићевићеве пјесме о снијегу јер је та чудесна магија пахуљица и ријечи била инспирација која се снажно осјећа и у обимном предговору ове књиге коју је објавио београдски „Партенон“.

            Послије предговора „Снег у поезији Драгана Лакићевића или непролазност блату у човеку“ Александра неуобичајено смешта библиографију којој и јесте место ту где је, након што се пажљиво прочита њен текст о пјесниковој поезији.

            Песник снега, како је избор крстила Александра Жежељ Коцић уствари је и друго име, оно пјесничко, умјетничко, оно које се скрива, које само Лакићевић зна како умије да студи и снијежи, а да буде то само његов лед, смрзлица, а опет она дивна и сликарима недокучива и неисказана љепота пахуљице.

            Изабране и нове пјесме у књизи „Снежна икона“ (2014) су пјесников пјеснички тестамент, али и печат на четири деценије како га је писцима, критици и читаоцима представила прва књига „Између нас зима“, али не и између нас снијег. Јер, снијег у Лакићевићевим пјесмама, како је копнио мојим ишчитавањем, јесте биће, Божји поклон, чак вјерујем како су то Исусове сузе – снијежнице. Оно што се таложи и леди, што се отапа при сваком људском даху, додиру. Зар све што се отуђи не бивају леденице, биле би и пахуље да нијесу Божје радуље.

            Тако је и у Лакићевићевим пјесмама од прве до оне која је у овом избору означила крај ове књиге. Ко није разумио топлину пахуљица, онај који се није покривао снијегом, онај који није њиме лице умивао тешко да ће схватити стихове „Снег је љубав/ Свему има краја/ Снег нема краја“ / (Бескрајни снег).

            Ја, скромни читач поезије, у пјесничким књигама увијек на њиховом крају тражим оно чега нема, а када ту застанем онда у наведеној пјесми заледим поглед за стих „Снијег не могу заменити мисли“.

            Ни пјесникову душу, то ткање осјећаја, њежности, тајности проткану патњом, личним и колективним болом не може ништа замијенити и за таквом душом се трага, вапи и пронађе се, или боље рећи осјети, када застуди, односно заснијежи. Тако, чини ми се, и Пјесник снијега у пјесми „Снег“ вјерује да вјечан биће „снијег што у нама пада“. Управо та студен, та измрзлица која се усели у човјека управо је смет који с годинама расте и подно којега остављамо своје језичко зрневље. А пјесничка слова, стихови, пјесме су непролазни кристали које је избрусио до савршенства управо тамо гдје се и љепота снијежне душе, пејзажа завршава у Лакићевићевим пјесничким пахуљама.

            Када се с краја књиге поново вратите на њен почетак, када почнете да тријебите ријечи и издвајате их у посебну ризницу условно названу „Словољубље пахуљама“, онда се мени намеће осјећај како су снијежне пахуље утемељене у првој колиби сред Мораче „Између нас зима“, уствари пјеснички дијамант, радост, љепота, снага, нада, даривање, визија, поглед, корак, путоказ, тишина, топлина, Божји дари...

            Богу хвала што подуже времена залутах у мећави Пјесника снијега и са ово не мало свога леда осјећам да залазим у шуме Вучја, Кршија и Сињајевине гдје таји и треба „наћи њежну звијер, сличну себи“ / У шуми поћи /.

            И он, што би вјешти приказивачи, што ја нијесам, удјенули у првих десетак редова мени се једино дало да то овдје смјестим. Наиме, књига „Песник снега“ као избор Александре Жежељ Коцић и њеном „мини студијом“ – предговором на 18 страна у значајан број коричене литературе, има само једно поглавље са 41-једном пјесмом. Управо и то је доказ да су све пјесме сабране у овај избор једна велика кристална скулптура – поема о снијегу.

            На самом крају књиге објављене су биљешке – о писцу, приређивачу и пјеснику.

            Издавач књиге „Пјесник снијега“ је угледна издавачка кућа „Партенон“ из Београда коју потписује њен главни и одговорни уредник Момчило Митровић. Књигу је као уредник „овјерио“ Бранислав Матић.

            Како писци воле да им је свака књига опремљена да буде као најљепши цвијет, као снијежна икона, таква је и ова књига заслугом графичког дизајнера Бранислава Степанова.

            И на крају мог записа, поново Лакићевићев стих: „Снијег је љубав“.

                                                                                          Новица Ђурић