ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ: ГОСПОДЕ, УМИЈ НАС СВЕТЛОШЋУ ТВОЈОМ

Душко Бабић, / УМИТИ СЕ, СУЗАМА / Српска књижевна задруга, 2016. године, Београд  

            Српска књижевна задруга објавила је књигу изабраних и нових пјесама „Умити се, сузама“, пјесника Душка Бабића. Избор из изабраних (чим се казаше оне су и изабране) Бабић ближњима и пјесничкој породици као да је овом књигом желио рећи: „Сине, ево ти куће!“ / Дивна Лудост /.

            А Бабићева пјесничка кућа саграђена је на „темељима“ већ објављене три пјесничке збирке: „Тескобе“, „Пјесме српског солдата“ и „Трпија“ и дограђена са новим пјесмама које је аутор објављивао у разним часописима и који наводи у поглављу „О овом избору“ да се у књизи „налази 14 потпуно нових песама“.

            Пјесме су у књизи „Умити се, сузама“ поређане мотивски и тематски и подијељене у седам циклуса: Дивна Лудост, Оставити, Клонули он, Гласови из сутерена, Пјесме српског солдата, Светлост која ме зна и Хтедох рећи.

            На крају књиге је и занимљив осврт на Бабићеву поезију писца Саше Радојичића насловљен „Трауме времена и божје ведрине“.

            И на почетку овог скромног записа питам:

            Има ли пјесника (ако је пјесник) који се није умио сузама?

            Вјерујем да нема, али је на претек оних који никада нијесу признали да су бар једном лице умили сузама.

            Сузама бола, туге, сјећања, покајања, признања, кајања... Не кажем да се понека суза радосница није скотрљала низ наша лица, а мушком поносу се таква „срамота“ и не признаје. С разлогом да су сузе радоснице ријеткост у времену великог личног страдања, а зашто не признати и колективног. И пјесник сам признаје да је оно што је некада радоснило човјека негдје усахло.

            А извориште радости, суза радосница, када једном пресахне тешко да поново прокапа.

            Пјесници се нерадо сузама умивају, али зато њима исписују своје стихове, строфе, пјесме... Записују свој живот.

            Оно што Саша Радојичић назива „сукоб двају начела“ гдје се исказују, односно афирмишу позитивне вриједности, односно „афирмације живота“ и оно друго „порицање живота“ су сузе које се представе као светлост и оне којима се исказује туга, гњев, бол гдје се наизмјенично смјењују афирмација и порицање живота. Из тих бисерница добра и зла као бисерница добра увијек у Бабићевој поезији побиједи оно божанствено што наставља свјетлост Хришћанства.

            А у пјесничком „лудилу“ свјетлост је траг којим се стиже до нове пјесме, а пјесма није само пјесничка истина. Свјетлост је у Бабићевим пјесмама траг. Истина. Пјесма. Пут. Нада. Повратак.

            Свјетлост је Божја Ведрина. Свјетлост је, записује Бабић, поглед једног „умиљатог Циганчета“ / У Богу је ведро /, али и свјетлост његовог огњишта је путоказ до кога стижу и „Слепе очи“ /Покажи се у таминама/. А Онај који се једини огњем потписао, како наводи Бабић, је Бог. /И Бог се ватром потписује/. Зато човјек и вјерује како све што најави тама мора на крају бити обасјано свјетлошћу. Оном једином – Божјом. Зато и свиће. Ако није тако шта је онда буђење ако не Божја Светлост.

            Ако сам добро разумио, Бабић из тог разлога и моли Господа за свјетлост с којом би се могле, ако не извидати, оно бар залечити разне ране. Бројне ране.

                                                                                                      Новица Ђурић   
http://www.srpskenovinecg.com/kultura/knjizevnost/44163-gospode-umij-nas-svetloscu-tvojom