ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ: Ријеч о Оцу и Сину Поезије

/ Матија Бећковић, „Праху оца поезије“, (поезија), Српска књижевна задруга Београд, 2016. године /

Пише: Новица ЂУРИЋ

            Слово, Ријеч. Човјек. Све има свог наследника. Онога ко дође након нас, односно Њих. И увијек је један Отац. Отац који је Отац свих отаца.

             Чини ми се да је то тако од тренутка када се онај што је проговорио представи да је човјек. Односно, онај који први пропјева каза да је пјесник. А онај који то записа, ето могло би се рећи да је први описмењени човјек-пјесник. Јер, они што смишљаху и пјеваху помињу се као усмени приповједачи. Усмени, а писмени.

            А Овај кога Бог рукоположи да буде Пјесник је од Оног и Оног. Од Оног који дарива Господа и од Оног – пјесника над свим пјесницима Петра Другог Петровића Његоша је Матија Вука Бећковића. Матија од Вука.

Управо ми се чини да је у ових претходних пар реченица скривена тајна, не само најновије књиге поезије „Праху оца поезије“ пјесника Матије Бећковића, коју је недавно објавила Српска књижевна задруга из Београда.

            Праху оца поезије крстио је Бећковић свој пјеснички тестамент, у ком се свака од 46 цјелина завршава стихом „Небесима осијан пјесниче“. Знавенима је јасно да се Бећковић рефреном послужио из Луче, али и реториком која је препознатљива у овом јединственом пјесничком остварењу.

            Луча је задужбина, и Његошу смо сви дужни.

            Бећковић је дужан још од када се појави с првом пјесмом. Од тада до овог пјесничког тестамента Бећковић је све чинио не би ли се одужио Ловћенском тајновидцу. То Бећковић чини јер зна да су Он и Његош „Синови једног сина свих језика“.

            Овај Бећковићев завјет оцу поезије могли би крстити као Књигу велике оданости с којом не покушава да открије тајну што „остаде иза оних брава“ свестан да су многе тајне докучиве само оном ко их и учини таквима како би вјечно трајале. А перо можда зађе у најтананије дамаре сваке тајне, оне људске понајдубље, али увијек остаје недокучива она једна за коју се на стотине литара излило мастила. Изливаће се и опет остаће тајна. Као што је и човјеку необјашњиво зашто је баш Господ Његоша издвојио, као што ће доћи то вријеме у ком ће се писци, филозофи, разни теоретичари, верујуће душе питати зашто је Матију „Господ издвојио“.

            А Бећковић и Његош су се издвојили по „хљебу и језику“, по мисаоности, естетици и богатству језика у народу знаном, свијету непознатом.

            Обраћајући се Раду Томову, онако како мајстори стиха и једино умију, Бећковић скромно признаје да задатак „који си нам завештао“ само му задуго би дорастао црногорски Владика.

            У језичко каменовање, клесање у вријеме непролазности, Бећковић ставља тачку у горски вијенац, тамо гдје се језик „не шће у ланце везати“, већ се „окатуни у каменом скиту“, тамо гдје је и Његошева искра пронашла муњу у камену.

            И док се ту језик исписао, али не укаменио, Бећковић примјећује, саопштава велику истину да ће се језик понајприје од „света одрицати“, али да се неће, како ниже, предати, одустати, преименовати, наморити, изглибати... нити да ће „издајом себе своју главу спасти“ и на крају твори:

            „А да је језик чоека створио /, Нико није први то изговорио“.

            Матија је први пјесник који се у богослужби исповиједио Његошевом Цетињу пјевајући: „Знам и да је Цетиње цедило / Кроз које се небо процедило...“ и то онога трена кад се испод „грдила пепела“ српски језик „сажижио у једну варницу“, у „једну перницу“ као вјечна зубља за „пјесника – јединца“.

            Након ових стихова код читаоца, бар овог скромног, јави се, односно потврђује се увјерење да су све ријечи Његоша и Бећковића имале свог творца који је из њих пропјевао. „Да ниси рекао то што си рекао / Творац би се свога дела одрекао“, пјесникова је порука и увјерење да, ако би којим чудом нестало „нашег национа“, тамо смо гдје све једино и вјечно траје, у васиони. Доље на земљи светлост Луче би нам „образ осветлала“.

            Ако не за живота онда се истина о Његошу обистинила оног тренутка када је „први табак пресавио“, оног тренутка на Ловћену гдје је „Господ небеса савио“ па Бећковић „ту на престо реч устоличио“.

            Колико пута читасмо Његошева дјела, али нам никако не „паде на памет“ да је он икона „једне цркве“ и тако „судбину нашу одлучио“ и „Уречио је и овековечио“.

            И како су наречја само нијансе језика кога сви разумијемо, с којим пишемо и свијету се представљамо тако је оним Српским с „катунским“ и Његош проговорио, а Бећковић га истим језиком са ровачким наречјем обогати и тако оба једним језиком оциједише чисту поезију. Створише пјесничко јеванђеље.

            Онако како Матија пјева да је Његош трон „поставио на једном камичку“ и он је своју ријеч поставио на „камичак“ необориви који небеса и тајновидује, а зна се и с ким.

            Ни Матија не спори да је Његош пропјевао након што би изабраник Господа и да је од тада до данашњих дана највећи „син српског језика“ с којим су окићена овоземаљска Кршија.

            По првом стиху Његош се као пјесник препознао, у то вјерује Бећковић, а да је све касније што написа добро „испостио“, и да му је живот од ријечи зависио да би на крају, као сваки уклети пјесник, „у ваздух само поуздао“. Уосталом пјесник с радошћу пјева да је „Бог поезија“. А Бог је за поезију одабрао, пјева Бећковић, „твоје песмотворе“, па је она камена повојница постала „певница“ .

            Да се до пјесничких висина, до небеског пјесничког царства стиже само ко се уз себе до врха пео. А када се ријечи у крила претвориле небом су се проломиле, али „Пјесник који је језика оруђе / Никада своје стопе не меће у туђе/“ и слава га не може занијети „Да не остане увек при памети“.

            Док се Бећковић диви побједи умолитвене ријечи песника, владара, испосника, монаха којег Бог пови и повија у своја свезнанија, над Сатаном не може, а да се не појави душа Србинова на Косову пољу гдје је и Лазар „са књигом исконском/ Одступио ка царску поетском“ и у тим небоспјевима „непредата Милошева душа“ стиже и оста „поизнад Његуша“. Тако је, чини се, Бећковић није поезији предавао већ је његошевски продијевао како му не би искрсла „искрица сувисла“ онако као ни Луча „није искрсла случајно,/ Већ је богодарјем дарје даровано“/.

            Промишљајући суштину живљења, тајну човјека, смисао свега што је била тајна Његоша и Матије, обраћајући се небесима осијаном пјеснику, казао је: „ А суштина је у тајни човека / А тајна човеку човек је довека“/.

            И све од Његоша наовамо преобразило се, па тако у стиховима Бећковића ни памћење није оно што је било „Већ оно у шта се све преобразило“. И у таквом потирању свих биљега по којима се један народ и његови пјесници препознају јесте језик у ком се Његош скрио и његов „саздатељ“, „родна кућа и колијевка“, док је пјесник „знаније свештено“ а поезија „И овог и оног света створитељка“.

            Све је по Бећковићу у језику који постоји увијек за разлику од људи, народа и све је у једноме, у једно, од једног...

            На том трагу Бећковић пјева: „Од једног песника сви су постали песници/ Од једног језика сви други језици/............../ Једна књига је родила остале / А које није нису постојале“/.

            Тек како одзвањају стихови: „Сви су песници у сваком песнику / и сви језици у сваком језику“/, с којима уводи себе у сјећање Његошевих Христових година у којима се „смрти будуће сећао“.

            За пјесника су тајне вјечно извориште инспирације. Иако слути, Бећковић не жели до краја разоткрити зашто је и Његош, не мало деценија и сам аутор ове књиге, у земљи својих предака „и себе од себе скрио“ стварајући највеће пјесничко племе које не зна шта ће с њима а и без њих, али зна да обурдава вјечно пјесниково почивалиште, како не би били оно што једнио и јесу – Његошев народ. Управо Владика Раде је за свој народ „Учинио највише после Свемочнога / И због тога греха морао си знати / Да ти ни гроб не може остати/ Да се ниси на Ловћен копао/ Један од нас би лакше претекао“/.

            Нема сумње и нећу претјерати ако забиљежим да је и Његоша и Матију упутила једна родитељка, док Бећковић вјерује да нема другог који би Његош био „А ко си зна онај који те створио“.    

            Истина, нема пјесника који није заплакао над судбином свог народа. Плакао Његош, Свети Петар Цетињски, у плачу је и Бећковић, јер се у новије доба много исана од Божијег сина одрицало молећи га као младог мученика „Христових година“ да не обзнанује да нам је прошлост „будућност једина“.

            У молитви Бећковић створитеља моли „Сети се ко смо а не шта смо данас“, да подсети Светог Саву, Лазара и да пред Господом проговори о свом народу прије него постане ниједнавјера и, како пјева; „И постанемо мимосветна сорта / Што нема светиње сем запта и зорта“/.

            Док промишља живот, Бећковић зна како бијасмо велики све док његов народ није туђе ријечи куповао, позајмљивао и док се на својим ријечима подизао „И једино се од речи бојао / Без ништа могао и тако опстао“/.

Скадар, 2015. - Матија Бећковић, Будимир Дубак и Новица Ђурић

            Како су Црна Гора и њен народ били велики када бијаху сирочад, када ништа нијесу имали „сем језика“, рађала је пјеснике, славила косовске јунаке, издигла чојство изнад јунаштва које је „надјуначило“ „незнатно монаштво“, док им је „реч била и сва имовина“, „очевина и уштеђевина“ и када немаше ни за шаку соли „Горски вијенац није расплитала“, али од када је „душу продала животу“ уписала се у тањевину.

            У таквом обезбожењу, духовном и моралном хаосу и суноврату устоличавало се ново доба у ком „Свако постаде баш оно што није“, па тако помислише Његошеви потомци „Ако нису Срби да су Црногорци“ па се сада у сопственом незнању, пакости и бламу Црна Гора казива као „разнебошена и разњегошена“.

            У том свецрногорском и ништа мање међународном хаосу Бећковић види да би целу васиону без много муке сурвао ништа мање ни моћније но миш. А у свеопштом метежу све је као никада не би – море, снијег, ријеке, рибе, сунце, пљева, трава док су „људескаре онечовечене“ под присмотром „стене намрштене“.

            Ново доба, нове технологије, нови начин комуницирања обезгласио је човјека па Бећковић свједочи како нас више „нема у реалном свету“, али смо „свуд по интернету“.

            Болује пјесник што се човјек преселио „По профилима и на сајтовима / По фејсбуцима и по порталима“, што се потврђујемо „дигитално“, што смо се „Преселили у фотошопове“ и да због тога привидног постојања сада „Трајемо колико месечеве мене“.

            Поред свих нових сломовратишта једне епохе Бећковић не заборавља да поређа сва језикокаменовања оних који су хтјели да буду без знања и талента изнад Оног захваљући којем се и о њима чуло. Најприје као о јазавичарима који су из својих земуница Његоша, како пјева Бећковић, Срамотише, Прогонише, Клеветаше, Ругаше, Обурдаваше, Проклињаше, Распињаше, Оптимаше, Ископаваше, Крампаше и Разнебошаваше, али у томе не упијеваху већ се утираху.

            Ова књига је специфична и по томе што нема „класични“ садржај, већ је цијела пјевопојка „Праху оцу поезије“ сапјевана у једну пјесму. Пјесму –  Садржај Праху Оцу Поезије.

            Матијина благослужбена похвала, како је то у предговору „Служба Његошу“ записао Милован Данојлић, завршава сваки предзадњи стих ријечју којом дарива Његоша, односно прави ђердан похвалица: дожудиче, племениче, тајновидче, заветниче, нежениче, језичниче, причесниче, сажижниче, првопишче, космотворче, небодржче, прозорљивче, неботиче, особниче, побожниче, бираниче, Боговидче, посветниче, Богопримче, словесниче, Христоличе, псалмопојче, умотворче, лествичниче, паметниче, испосниче, лучоношче, смислениче, памјатниче, свештениче, цврноришче, виорниче, несмртниче, ископниче, бездомниче, свесветниче, одважниче, темељниче, извисвитче, братствениче, сунчаниче, очевидче, мучениче, довечниче и светрпниче.

              Тај и такав Његош за Бећковића је „Песмовођа“ и троименик. У име Оца, Сина и Поезије.           

            Сада прије Биљешке о писцу, питам себе: Ко је овдје кога родио?

            Отац Сина или Син оца.

            И једно и друго, треба вјеровати. Од истог претка.

            И би што вјеровасмо да бити не може!

           

О Његошу – Новица Ђурић, предсједник Удружења књижевника Црне Горе, за Вечерње новости

Новица Ђурић

Рекох недавно једном пријатељу:

 „Његош“, он ми не да другу да заустим већ, као се да љутну, упита:

„Па шта?!

„Ништа“, узвратих.

А Његош је глава сваке куће у Црној Гори, гдје је куће. А наша кућа, онако осиромашена, повијена под притисцима изблиједјеле Европе, слави Његоша по оној старој: „Не чула нам се ријеч!“

Чула се поново ријеч, али не Његошева, ни зарад његове славе, већ ради тога да и његов народ буде слављен. Сада када је допрла нова вијест – Његош није за празновање, мислим да је Орган који је такву одлуку донио у праву. Није Његошев датум рођења значајан за ову Црну Гору у којој се више не говори његовим језиком нити писмом, гдје се више не азбучи нити чириличи. Ја подржавам одлуку да о Његошу не могу нити имају морални кредибилитет да одлучују они који су прећутали, истина и награђивали, оне који су по бијелом свијету причали како је Његош геноцидни пјесник, да је фалсификатор историје, да је измислио истрагу потурица и других фукарлука које човјек не може ни да изговори, а камоли напише. Подржавам, није Његош за оне који не знају да је Његош.

/Вечерње новости, 28. децембар 2016./

 http://www.novosti.rs/vesti/planeta.300.html:642152-Dan-Njegosevog-rodjenja-Crnogorci-nece-slaviti

Пјеснички и новинарски златовез Миша Трипковића

Овај пјеснички помен, мом пријатељу писцу и новинару Мидрагу Мишу Трипковићу намјерно сјенчим његовом новинарском златовезу.

            Мишо је био вишегодишњи новинар, репортер и колумниста дневног листа „Побједе“, и  „Дан-а“. За цјелокупан новинарски опус и креативан рукопис, којим је, на особен књижевно-есејистички, еристички и пјеснички начин обиљежио странице црногорског новинарства, што је крунисано наградом за животно дјело Савеза новинара Србије и Црне Горе .

             Супериорношћу мишљења и брижљиво-заводљивом језичком артикулацијом, Миодраг Трипковић је - поготово својом колумном „Ноћна Светиљка“ коју је скоро двије деценије исписивао на страницама „Побједе“, а једно вријеме и у дневнику „Дан“ - одвео је своје читаоце иза границе чудесног, у оне предјеле гдје се животно и књижевно стапају и постају једино могућа прича, властитом крвљу исписана суштина.

            Трипковић као пјесник, есејист_, полемичар, репортер, новинар и колумниста, својим особеним рукописом био је присутан преко пет деценија у „историји“ новинарства Србије и Црне Горе.

            Новинарску каријеру Трипковић је започео крајем шездесетих, као сарадник београдске „Младости“, „Студента“, „Омладинског покрета“, Радио-Титограда, „Побједе“...

            Његово име је, такође, неизоставно везано и за црногорску новинску репортажу, кроз признате и још увијек памтљиве приче из рубрике „Репортерски записи“.

            Мишове репортаже одавно су ушле у антологијске изборе црногорског новинарства а његова књига репортажних записа „ДОРУЧАК НА АДИ“ у годишњим анкетама „Вечерњих новости“ и „Борбе“ била је проглашена за један од најзначајнијих културних догађаја на црногорској културној сцени, осамдесетих, односно деведесетих година прошлог вијека.

            Ко није писао за новине из броја у број тешко може схватити кроз какве је све суноврате Миодраг Трипковић пронео чист образ и доказао се као вјерни свједок времена у ком је из пера изливао свако слово завјештавајући га онима којима је до части новинарске професије.

            Само подсећања ради, Трипковић је аутор десетак њига поезије, прозе, репортажа... Као писац заступљен је у двадесетак  антологија и превођен на више језика.

            За досадашњи новинарски рад награђиван је више пута – двије годишње награде УНЦГ, као и награде за репортажу „Бошко Пушоњић“.

            А вечерас његове колеге - пјсници одају му још једно, можда највеће признање – вјечни незаборав

                                                                                                                             Новица Ђурић

Слово љубави и поштовања за Миша Трипковића

    Трибина “Ријеч“ УКЦГ с поштовањем и љубављу и осећањем великог губитка, организовала је вече посвећено истакнутом књижевнику Миодрагу Мишу Трипковићу који је недавно изненада преминуо.

            Миодраг Мишо Трипковић рођен је 1. јуна 1947.године у Подгорици.

            О великом песнику и пријатељу Мишу Трипковићу и орфејској снази његовог песништва говорили су књижевници Новица Ђурић, председник УКЦГ, Ранко Јововић, Веселин Ракчевић, Илија Лакушић, Милутин Мићовић, Перивоје Поповић, Бећир Вуковић и Милица Краљ, уредница Трибине “Ријеч“ УКЦГ.

Вече је одржано у четвртак 22. децембра у 19 часова у Духовном центру “Симеон Мироточиви“ на Немањиној обали, Предград 31.

РУСКА РИЈЕЧ је под великом сумњом

Ријеч. Та моћ где год да се изговори или запише одазива се – са новинских хартија, страница књига... Не да се прескочити као ни она која се чује са таласа радија или телевизије... Онда се ријеч наших крстача преселила у литературу да не кажем у новинске ступце. Е, управо та Ријеч код православних народа – Нас, Руса и Срба најдуже траје умолитвена и онда када јој се добро не пише.

 

Новица Ђурић

А „Ријеч“ која се представила читаоцима „Дана“ донијела је дах Велике Русије, која никада није била мала, јер у литератури, умјетности Она је изнад свих.

            РУСКА РИЈЕЧ има посебну тежину у вријеме кад се „исправљају погрешке“ Светог Петра Цетињског који „није имао снаге“ да Русе прогласи за Трусе и да им, у онај вакат, припријети санкцијама. У оно вријеме када смо имали моћну флоту и на тоне бацали хране. Данас када имамо све осим петровићевске мудрости и прагматичности РУСКА РИЈЕЧ је под великом сумњом. О њој ће тек да се чује. Још увијек није ухапшена, али чујем да је извиђање у току.

            Ускоро се очекује да тај културни мисионар од посебног значаја за сваког здравомислећег Црногорца, односно Србина у Црној Гори, буде ухапшен. Ништа му друго не преостаје већ да прихвати институт признања кривице, призна да је културни мисионар, да објављује значајне прилоге  – поезију, прозу, најзначајнија збивања из области филма, музике ...

            Шта ће то нама када је једина брига значајне „елите“ неталената да уђе у Европску унију и беспризорну НАТО алијансу, јер ће тада „свет“ признати како су постали велики умјетници и да су то увијек и били али њховој ријечи нијесу дали да извири „империјалистички“ Београд и Москва, али су зато њихова дјела изложена на Тргу Бана Јелачића!

            РУСКА РИЈЕЧ и њима је понуђена као  одабрано штиво из земље  књижевних великана да се посвете и просвете.

            Искрено, ДАН је на најбољи и најкорјиснији начин даривао све грађене Црне Горе, посебно оне којима је култура основно штиво. Хвала Му!

/ Изјава за ДАН ( Култура - 11,12,2016. ), предсједника Удружења књижевника Црне Гпоре, Новице Ђурића /

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Kultura&clanak=577140&datum=2016-12-11&naslov=Rado%20do%E8ekan%20i%20%E8itan 

Вече посвећено Брајковићу

У окви­ру тра­ди­ци­о­нал­не ма­ни­фе­ста­ци­је „По­лим­ске књи­жев­не ста­зе” 2.12.2016. године у По­лим­ском му­зе­ју у Бе­ра­на­ма, одр­жа­но је књи­жев­но ве­че по­све­ће­но стваралаштву пјесника Дра­го­ми­ра Брај­ко­ви­ћа

Јанко Брајковић, Веселин Ракчевић, Новица Ђурић и Предраг Вукојевић

О стваралаштву Брајковића говорили су пјесници Ве­се­лин Рак­че­вић и Но­ви­ца Ђу­рић, док су стихове казивали Јан­ко Брај­ко­вић, Дра­го­мир Ћу­ла­фић, Ра­до­мир Сто­ја­но­вић, Ву­кић Га­ро Брај­ко­вић, Ве­ли­мир Ра­ле­вић и Дар­ко Јо­во­вић. 

Дра­го­мир Ћу­ла­фић, Ра­до­мир Сто­ја­но­вић,Ву­кић Га­ро Брај­ко­вић и Ве­ли­мир Ра­ле­вић

            Брајковићеве стихове је казивао глумац Предраг Вукојевић. Ор­га­ни­затор бе­ран­ски Цен­тар за кул­ту­ру.

 

НОВИЦА ЂУРИЋ: ГУСЛЕ СУ НАШЕ БРОЈАНИЦЕ

Мало слова о славној прошлости овај раб божји дугује својим прецима чије су пјесме уз гусле сијевале као варнице из огњишта. Још се сјећам као ми је отац Милош Ников, прије буквара, у руке тутнуо гусле, које данас броје преко сто година и рече:

          „Ово су гусле – наша слава, свадба, мегдан и тека свих великих јунака и бојева. Почни да гуслаш. Овдје су неке пјесме а да би појао уз гусле мораш пјесме да знаш као Оће наш...“  

          Рече и још понешто, али то није за ово зборење.

          Тад ми каза да се гусле најћешће праве од сувог јавора које се, прије него га претворе у гусле, ставља на сто мука како касније не би испуцале, како би озвањале, односно јекнуле ранама својих јунака.

          И од тада стално пропиткујем зашто још нико није покушао да докаже је су гусле и дрво јаворово вршњаци. Ко је дан старији – нигдје у списима не нађох, а можда је негдје  остало записано.

Новица Ђурић

Нека ми буде опроштено, али је вјерујем како је Господ усред вељегорја посадио гранчицу која својом љепотом, бјелином и мекочом радости човјека. То чаробно стабло, та гранчица јаворова подари човјеку нови прибор за јело, посуђе, оруђе за рад а онда му се каза да налик на људку руку, односно шаку, издубити јавор, исклеше гусле.

          Како је Господ створитељ свега доброг за човјека предпостављам да је Бог засигурно прво посадио Јавор а потом послао нацрт по ком су од њега саграђене гусле. Затим је народ пропјевао, а слијепи гуслар пјевао и допјевавао.

          Гусле су памтише које најдуже памте. Биљеже вјекове. Сачувале су од заборава побједе и поразе. Опјевале јунаке и витешке ране. Сачувале пјесму, језик, говор... Увијек проговарале када је то другима било забрањено.

          Гусле су у српском роду слободарице. Претходнице. Проходнице. Прве стопе, затим пртине и путељци, а онда су се винуле у небеса. И тамо одјекују када овдје загрми –пријетечом тишином.  

          Гусле су наш видокруг. Наше бројанице. Амајлија.

          Гуслама се није дало да нешто прећуте. Да су нешто и хтјеле скрити, премућене гудалом, гусле су циједиле и последње слово истине. Зато су и проглашене истиноговорницама. У њима су похрањени они најузвишенији, Они изнад Оних. Они јединствени и непоновљиви, младари, перјанице рода и племена. Зато и тако сјаје. Зато су, како записа пјесник Амфилохије Радовић гусле  „дика рода мога“.

          Гусле су крик. Зов. Лелек. Јаук. Бол. Управо не мали је број примјера из историје Српског народа да су се гусле око људског бола савијале као винова лоза.

          Скоро да нема племена у Црној Гори, а да се гусле нијесу чуле иза кућног прага. Оне су испјевале историју племена и Црне Горе са нахијама. Не случајно, историја српских племена у Црној Гори, а тиме и гусала, потискује се из свакодневног политичко-културолошког живота. О бастадурима оног времена и племена тек се чује на манифестацијама које организују Митрополија црногорско-приморска, разна удружења гуслара и Српски национални савјет. Гусле су свјесно потиснуте из сјећања и препуштене забораву.

          Тај гранит и бисер, епско биће српског народа, преживио је све пакости и потирања и пркосно свједочи увијек изнова о личностима, мегданима, великим страдањима српског народа. Као ни у једној поезији, гусле су славно пјевале о непријатељима, не само што јунак са мегдана не би био јунак, већ да би и слава и побједа Црногорца са мегдана била славнија и већа. Славни гуслари су тако уз цијену јунака подизали и своју.

          Недавно ме скоро без ријечи остави пјесник Милутин Осмајлић, подсјетивши на примјере Милоша и Негосаве Осмајлић, који су се у болу гуслама исповиједали, видали, јер том болу другог лијека и не бијаше.

           Из тог славног времена је и прича о гусларима Милошу Милутинову Осмајлићу и његовој рођеној сестри Негосави, из поштовања званој Тетка Нега. Тетка Нега, иако слијепа, знала је уз гусле да отпјева “иљаду пљесама, орно ка и вазда”, те су је звали и паметарком. Својим умијећем гуслања и пјевања сврставали су је, раме уз раме, са Филипом Вишњићем, Тешаном Подруговићем, Старцом Милијом, Ђуром Милутиновићем, доказавши да гусле и гуслари не могу једно без другога, и да их везује нераскидива стега српске пјесме и традиције. С гуслама се оглашавала и ван њених Васојевића, па је тако прешла у Србију, гдје је умрла и сахрањена, кажу, са гуслама, на гробљу манастира Дивостин надомак Крагујевца, чија је била искушеница.

          Посебно ми се чини занимљивим детаљ на који подсјети Милутин, а односи се на професора Миодрага С. Лалевића, родом из Сеовца код Андријевице, сакупљача народних пјесама из Васојевића и Космета. Он је писао студије, есеје, чланке и приказе из етнологије и фолклора. Пишући о гусларима Милошу и Неги Осмајлић, године 1935. записао је сљедеће:

          “Кад се одигравају најжешће породичне и братственичке трагедије, домаћин скамењена срца често се вата гусала. Без гусала нема разговора... Причају да су то тужнији тренуци и од саме смрти, јер је таква пјесма много болнија и тежа но плакање. Тако се прича да је прије једно сто и више година Милош Осмајлић, брат добро познате ‘тетке Неге’, узео гусле и уз њих запјевао истог дана кад је сахранио рођеног брата Оташа у Буковој Пољани”.

          Историјске чињенице свједоче да је Милош Осмајлић осветивши брата убио колашинског Елез-бега Башова, док је његов блиски рођак Јоко Лазаревић убио беговог оца Баша, узевши му као трофеј кубуру из паса, па су га Љеворечани због тога прозвали Јоко Кубура, и родоначелник је бројног братства Кубуровића. Ето још једног примјера како се у то вријеме српство и уз гусле бранило.

          Пред гуслама је занијемио и Фидрих Први Барбароса када га је у Нишу још у 12. вијеку дочекао Стефан Немања.

          А гусле нијесу само данас и овдје предмет интересовања већ су оне поодавно проговориле на Ламаносову и на Сорбони гдје је, подсјетимо, др Андреј Фајгељ докторирао на тему гусала.

          Неко можда и помисли како су гусле, пред налетом еводисциплиновања, торовања народа и њихових култура, ретроградне. Не треба да забрињава тако површно тумачење, јер оно прије умре него ли што га народ упамти. Зато гусле пјевају своју пјесму. Без престанка. Вјековима.

          А кроз вјекове гусле су биле сапутник, видарке... По њих је слао и Господ баш онако како се позива ријеч спасења. А, ако добро разумјех, у Првој књизи Самуиловој - 16 глава, Господ савјетује Самуила да престане плакати за Саулом након што га је одбацио да не царује Израиљем, већ  да га шаље „ к Јесеју Витлејемцу“ да „између његових синова изабере себи цара“. И како би казано од Господа да гледа с осам очију, а не срцем Самуила нашта он упита Јесеја има ли још којег сина, а када му он каза да има још једног –најмлађег „ено га пасе овце“, он заповиједа да га доведу. Дође најмлађи, име му бијаше Давид,  „а бијаше смеђ, лијепих очију и лијепа стаса. И Господ рече: устани, помази га, јер је то“. И када Господ благодари, божи и „сиђе дух Господњи на Давида“.( 4Мој.27. 18. Суд. 11. 29. Псал. 89. 20. Псал. 89. 21. Зах. 4. 14. Дела. 13. 22.)

          И тек када „дух Господњи отиде од Саула“ јави се „зао дух“ као увек када човјек не само посумња већ окреће леђа од Господа, заповиједи слугама својим „да потраже човјека који зна ударати у гусле, па кад те нападне зли дух Божји, нека удара руком својом, и олакшаће ти се.“

          „И рече Саул слугама својим: потражите човјека који зна добро ударати у гусле, и доведите ми га.

          А један између слуга његових одговори и рече: ево, ја знам сина Јесеја Витлејемца, који умије добро ударати у гусле, и храбар је јунак и убојник, и паметан је и лијеп, и Господ је с њим“.

          Онај кој посумња у створитеља, кога напусти и Дух свети, спас једино видје у гуслама чије струне једино могу одагнати „зао дух“. А онај којем се дало да с гуслама проговори бијаше нико други до Давид.

          „ И када би дух Божји напао Саула, Давид узевши гусле ударао би руком својом, тад би Саул одахнуо и било би му боље, јер би зли дух отишао од њега“.

          Та мелодија која је одјекивала из руку, односно гусала по којима је Давид „ударао“ досезала је даље но што људско око допире. Јер, да није тако узалуд би била „борба“ са духом.

          А да су гусле видале тешке ране у Книзи над свим књигама читамо шта је записао пророк Изаија:

          „Тешко онима који ране, те иду на силовито пиће и остају до мрака док их вино распали, и на гозбама су им гусле и бубњи и свирале и вино; а не гледају на дјела Јеховина“. ( Изаија 5:11, 12. )

          Па ни похвала Богу, ода захвалности, исказ душе, исповест срца казује се уз гусле, оне које певају с љубављу, слатко и истанчано као славуј.

          „Радујте се Богу, који нам даје крепост; покликујте Богу Јаковљевом. Подигните песме, дајте бубањ, слатке гусле са псалтиром“. ( Псалми, 81:1–2)

          И док се радујемо Господу, док пазимо шта за живота чинимо како би имали лице с којим би могли пред њим изаћи онај који му пјева и који му слави казива:

          „ Славите Господа гуслама, ударајте Му у псалтир од десет жица.“ ( Псалми, 33:2 )

          А и Господу је ћулније када му похвала стиже одјеком, гласом гусала:

          „ Лепо је хвалити Господа, и певати имену Твом, Вишњи, Јављати јутром милост Твоју, и истину Твоју ноћу, Уз десет жица и уз псалтир, и уз јасне гусле!“      ( Псалми, 92:1-3)

          Гусле су задужиле васиону и зато не треба се питати за разлоге који „натераше“ руку да у ( Псалми, 150:3 ) запише:

          „ Хвалите Га уз глас труби, хвалите Га уз псалтир и гусле!“

         

Новица Ђурић,

предсједник Удружења књижевника Црне Горе

/ Округли сто: ГУСЛЕ У СРПСКОЈ ТРАДИЦИЈИ И КУЛТУРИ, Подгорица, 1. децембар 2016. године /

Учсеници Округлог стола

    Српски културни центар „Стефан Немања“ из Подгорице организује Округли сто „Гусле у српској традицији и култури“, који ће се одржати 1. децембра 2016. године у Хотелу Сити у Подгорици.

На округлом столу говориће: академик Светислав Божић, академик Љубомир Зуковић, академик Рајко Петров Ного, академик Зоран Лакић, др Момчило Вуксановић, , проф. др Јово Радош, проф. др Валентина Питулић, Драган Лакићевић, проф. др Саво Марковић, проф. др Божидар Бојовић, проф. др Миладин Шеварлић, др Будимир Алексић, протојереј-сатврофор Драган Митровић, Будимир Дубак, Новица Ђурић, Ранко Јововић, Веселин Матовић, Дејан Томић, Бошко Вујачић, Коста Плакаловић, Жељко Чуровић, Радован Пековић и Рајо Војиновић.

Будимир Дубак: књижевно стваралаштво Новице Ђурића

ТРИ ЛИЦА ЉУБАВИ

Прије више од четири деценије огласио се један седамнаестогодишњак својим пјесничким првијенцем. Био је то гимназијалац Новица Ђурић с књигом ,,Трагом живота“ 1973. године. Аутора сам упознао коју годину касније, али прије свега као новинара. Били смо потом заједно у редакцији „Омладинског покрета“, који је имао сјајне новинаре и писце, попут Драгана Барјактаревића (Исака Црногорског) и Шћепана Вуковића, који су нажалост прерано отишли, као и низ посленика у области културе и политике.

У једнопартијској и изразито догматској Црној Гори, „Омладински покрет“ је представљао авангарду у освајању слободе мисли и критичког промишљања стварности. Новица Ђурић, који је у једном периоду био и главни уредник овог, широм Југославије читаног и цијењеног листа, на плану утемељивања модерног, храброг и поштеног новинарства, дао је изузетан допринос. Друштвени ангажман, готово без остатка, потиснуо је у други план књижевну дјелатност многих, па и Новице Ђурића, који је остао вјеран новинарству до данас. И сада је у јавности присутнији као дописник београдске „Политике“ из Црне Горе, него као писац, упркос бројним домаћим и страним књижевним наградама. 

Будимир Дубак

Међутим, Новица Ђурић је деценијама континуирано и упоредо с новинарством стварао и објављивао књижевна дјела. Сем поезије успјешно се огледа и у прози. За књигу “Роман ти причам“ (СКЗ, 2013. г.) добио је награду Удружења књижевника Црне Горе „Марко Миљанов“.

Књига пјесама Новице Ђурића „Косово мајко“ (Партенон, Београд, 2015) вишеструко завређује нашу пажњу. Косово је средишња тема српске поезије, од „Зидања Раванице“, „Косовке девојке“, и „Смрти мајке Југовића“, преко патријарха Арсенија ИИИ Чарнојевића, Светог Петра Цетињскога и Његоша, до Ђуре Јакшића, Краља Николе, Алексе Шантића, Милана Ракића, Јована Дучића, Десанке Максимовић, Васка Попе, Миодрага Павловића, Матије Бећковића, Љубомира Симовића, Момира Војводића, Ранка Јововића, Илије Лакушића, Рајка Петрова Нога, Даринке Јеврић, и многих других које је тешко побројати.

Новица Ђурић пјесничком књигом „Косово мајко“ придружује се овом импозантном списку српских пјесника и њихове поезије, инспирисане вјечном и судбинском темом Косова и Метохије. Осим Косова у наслову књиге, читамо још једну свету ријеч – мајка. То двојство, тај дубински однос између Косова и мајке, артикулисан је као вапај за оним најсветијим и најдражим, које од нас отрже овоземаљска сила или неумитност смрти. Пјесник не дијели ова два бола. Стога се често не може разабрати да ли давори за Косовом, или за мајком. Ишчитавањем цијеле књиге долазимо до одговора. Пјеснички субјект истовремено и нераздвојно оплакује обоје.

Није упутно превише уплитати биографију пјесника у његово дјело, али постоје књиге које се не могу ваљано разумјети без ближег одређења тих веза. Таква је и Ђурићева поема „Косово мајко“. Али, постоје и књиге истог аутора, што упућују једна на другу, и нуде кључеве за тумачење појединих слојева, који би нам без „информација“ из једних, остали магловитих значења у другим књигама.  Такав је случај са односом између Ђурићеве књиге аутобиографске прозе „Роман ти причам“ и књиге пјесама „Косово мајко“, која је такође један болан дијалог са мајком. Она је имала „златне руке“, безграничну љубав, али се није клела у своју дјецу, нити у душе браће и родитеља, већ у најдубљу и најтрајнију српску рану – Косово. Њена заклетва је гласила: “Рана ми косовских“. Ту заклетву је пјесник примио с мајчиним млијеком и клетвом Лазаревом. Из те ране је настала и књига „Косово мајко“.

Урезане су у бићу српских пјесника и ријечи Лазаревог сина Стефана, са мраморног стуба, на Газиместану: “Човече који српском земљом ступаш, / било да си дошљак или овдашњи, / ма ко да си и ма шта да си, / кад дођеш на поље ово, / које се зове Косово, / по свему ћеш угледати пуно костију мртвих, / те са њима и камену природу, / мене крстозначног и као стег / видећеш како посред поља усправно стојим“.

Тај вјечни биљег, тај бескрајни стуб, та неуништива тапија, то непролазно царство је Косово. Отимали су га силници, кроз вјекове. Али његово царство небеско никада нису освојили. Косово је неуништиво, попут небеског Јерусалима. О томе је Свети Николај Велимировић 1912. године писао: „Тирани, ми смо малени према вама у мучењу и понижавању људи; у томе сте ви велика сила. Ми смо малени према вама у лукавству и перфидности и фарисејству; у томе сте ви велика сила... Косовско пророчанство које нам је Бог дао, и које кроз нас испуњава даје нам ону снагу коју ви немате одакле црпсти. Наша борба носи религиозни карактер од почетка, ваша пак – шпекулантски. С нама је Бог, с вама је страх“.

Дакле, Бог као вјечна љубав и правда торжествовао је над Косовом и Метохијом и у најбесуднијим временима. И данас, у доба нове бесудности и насиља над српским народом, његовом историјом, православном вјером и културом, пјесници не престају да опомињу на зло, које се чини нашем народу.

Књига „Косово мајко“ почиње дијалогом сина с мајком, која га пита: „Би ли, сине, ране ти моје, / пред зору кренуо преко Ржанице / до у Дечане“. У монолошкој форми, на постављено питање-молбу, пјесник безгласно смишља шта би мајци казао о Косову, и шта јој отуда донио “осим крста дечанскога“.  Прво пјевање се завршава извјештајем сина да су тамо његов прађед, ђед, отац, и наша дјеца. И „крв наша тамо је“.

Стварни лик мајке, чије срце подсјећа на велику косовску рану, понекад поприма безвремене, митолошке обрисе неке косовке-мајке, коју пјеснички субјект, то јест син, позива да се моли Богу, како би се призвали свијести и савјести они који нам земљу отимају, скрнаве светиње, убијају дјецу и гоне нас с огњишта, да то не чине, за њихово добро, јер  зулумима хране своју дјецу „косовском клетвом“.

Видимо пјесникову мајку, која се преселила на разбојиште завјетног поља Косова. Пјесник је пита да ли на том губилишту скупља одсјечене главе, не Лазаревих витезова, већ недужних жртава из потоњег злодоба. Каже: „Приносиш ли их Лазаревој - / да се изљубе...“

Небесима одјекује молитва за „божију јагњад, дјецу нашу, анђеле наше...“ Златоуста мајка говори из своје и колективне, незацјељиве ране о Косову „грдном судилишту“. Она позива џелате да се окане својих злодјела, јер ће их наша дјеца гледати како „сна више немају“. Обраћа се и пјесничком субјекту са „сине неутјешни“, питајући се докле ће злочинци живјети „на костима наших ђедова, / над посјеченим главама њихових предака, / међу ископаним очима...“

Пјесник се не приклања катастрофичкој визији Косова и Метохије. Својеврсном парафразом Његоша, који зна да је и немогуће могуће, и да ће на гробљу изнићи цвијеће за далека нека покољења, косовка-мајка поручује да ће доћи „једно доба у ком ће / дјеца наша порасти из сваке травке, / расцвјетати у милионе цвјетова, / замирисати, опити љепотом / и мрзитеље своје...“

Након тога се више не чује мајчин глас. Узалуд је пјесник чека да се врати отуда, гдје је на почетку овог невеселог разговора она њега молила да оде.  Пита се пјесник-син шта се догодило с њом. Најзад је угледа у друштву Симонидином. Ходају „обвидјеле / руку под руку“ по Косову. Она „можда сакупља биље, / спрема мелеме љуте, / да загаси ране косовске“.

Али, има једна непреболна пјесникова рана, за коју нема мелема, што је „Косово прекрила тама / и однијела и њу и оца нашега“. Тако пјесник породични удес везује за косовски изгуб, казујући да смо сви ми дјеца косовска. И пчеле су “кренуле мајчиним стопама, / слетјеле на Косово поље - / љубе божуре и хране их медом / што однесоше из наших кошница...“ Мајка се не враћа са „светог Косова“, али ни са уклетога Косова.

Присјећамо се једне арнаутске народне пјесме „О боју на Косову“, у којој се каже: „Гле што је учинила мајка султана Мурата / За Султана кад беше чула, / Да јој га је Милош посекао / Врло је мајци жао било / - „Хеј, Косово“ - беше рекла / што си ме без сина оставило. / Берићетом обиловало. / Нико у теби среће немао. / И никад се без крви не узело. / И умрла је“.

Страшна је ова прича, која траје вјековима, и не види јој се краја. У том кључу је и пјесник Новица Ђурић испјевао поему „Косово мајко“. Лични и колективни удес, уобличен је у пјесничко свједочанство о Косову, као универзалној и свевременој трагедији, коју ипак надилази дубока вјера у неуништивост српског народа.

Још једна опсесивна тема Новице Ђурића је дјетињство. У поменутој књизи „Роман ти причам“ насликао га је као простор безграничне љубави и среће. Родитељска кућа, породица и пријатељи у средишту су тог свијета.

Радост и љубав зраче и из Ђурићеве поезије за дјецу. Његова најновија књига „Свуд ме има, кришом вирим“ (Књижевна задруга Српског националног савјета, Подгорица, 2016) својеврсна је „педагогија љубави“, како је, по ријечима аве Јустина, свој темељни предговор насловио проф. др Душко Бабић.

Кроз дјетињи поглед једне дјевојчице открива се свијет као загонетка, коју ваља одгонетати. Те пјесме су откривање тајни свијета и живота. Али су истовремено и облик отпора строгим законима одраслих. Њиховој дидактици, у знаку забрана и казни. Умјесто тога је неопходна безгранична љубав, коју пјеснички субјект демонстрира тако што се потчињава вољи своје јунакиње – дјевојчице, преобраћајући се у њеног вршњака. Враћајући се, дакле, у сопствено дјетињство.

Брана против бројних изазова и искушења што вребају дијете у овом суровом и отуђеном свијету јесу породичне вриједности и топлина родитељског дома, који је утемељен у православљу и традиционалном начину живота српског народа. О томе свједочи и пјесма „Тако је крштена Матеа“, која је, као и цијела књига, аутобиографска. Одлазећи у цркву, на крштење, мала Матеа (пјесникова кћер), у првом лицу описује тај чудесни догађај. Један дистих сажима сву тајну непролазне љубави:

                                    „Успут ми тата каже како треба

                                    љубити крст к’о кору хљеба“.

            У знаку крста и хљеба на(д)сушног одвија се припрема за истински будући живот, који се темељи на „педагогији љубави“, што долази од самога Господа. Пјесник је тој педагогији само дао једну пјесничку форму, кроз коју се тражи пут до дјечијег срца и ума. А то је можда најзахтјевније путовање за једног писца. Отуда није чудо што је тако мало добре књижевности намијењене најмлађим читаоцима. Књига Новице Ђурића „Свуд ме има, кришом вирим“ свакако спада међу њих.

            Заједнички именитељ Ђурићеве књижевне трилогије, у три различита жанра, зове се љубав, коју је Господ васпоставио као највећу и непролазну вриједност нажег живота. Јер, како каже архимандрит Рафаил (Карелин): „Љубав према Богу и љубав према људима не могу се раздвајати“.

/ Излагање књижевника и књижевног критичара Будимира Дубака о новинарском и књижевном дјелу Новице Ђурића у Будви, 17.новембра 2016. године /