Новица Ђурић о књизи "Шапатом..."

Научни скуп - ПЈЕСНИШТВО МОМИРА ВОЈВОДИЋА – ЈЕЗИК И ПОСТУПАК

Са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, Српски национални савјет Црне Горе и Књижевна задруга Српског народног вијећа организују научни скуп.

ПЈЕСНИШТВО МОМИРА ВОЈВОДИЋА – ЈЕЗИК И ПОСТУПАК
Учествују:

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије – „Пјесништво Момира Војводића“
Др Будо Алексић – „Његош и Ловћен као пјесничка инспирација Момира Војводића“
Др Душко Бабић – „Симболика Арарата у косовским песмама Момира Војводића“
Милица Бакрач – „Сонетом о сонету Момира Војводића“
Будимир Дубак – „Сатирична поезија Момира Војводића“
Новица Ђурић – „Кудије је Његош корачао, тудије је Момир морачао“
Др Бранко Златковић – „Транспозиција устаничке епике, предања и историје у песништву Момира Војводића“
Академик Љубомир Зуковић – „Косово као надахнуће Момира Војводића“
Ранко Јововић – „Момир Војводић – Уклети косовски соко“
Радован М. Караџић – „Општи осврт на поезију Момира Војводића“
Проф. др Милош Ковачевић – „Војводићев пјеснички утук на поцрногорчавање српског идентитета Црне Горе“
Милица Краљ – „Светлосни псалми – ријечи суђенице“
Драган Лакићевић – „Рана лирика Момира Војводића“
Илија Лакушић – „Смрт је изоштрила слику његовог живота“
Проф. др Саво Марковић – „Момир Војводић, између Гораждевца и Убаоца“
Веселин Матовић – „Писци и критичари о поезији Момира Војводића“
Проф. др Лидија Томић – „Момир Војводић – пјесник српске душе и отпора“
Радомир Уљаревић – „Што се не хће у ланце везати“
Проф др Михаило Шћепановић – „О једном типу сложеница у књижевном тексту Момира Војводића“

Скуп ће се одржати у Манастиру Морачи, у недељу 8. марта 2015. године, са почетком у 10 часова.
http://srpskenovinecg.com/kultura/kultura/knjizevnost/31978-naucni-skup-momir-vojvodic

Ђурић и Краљ о књизи Оливере Доклестић

У оквиру 46. Дана мимозе у Херцег Новом је промовисана књига Оливере Доклестић „Шапатом“, чији је издавач Књижевна задруга Српског народног вијећа из Подгорице.

На промоцији која је одржана у великој сали херцегновске дворане „Парк“ о књизи приповједака Оливере Доклестић говорили су књижевници Милица Краљ и Новица Ђурић.

Пјесникиња Милица Краљ је казала да је умјетност приповиједања Оливера Доклестић остварила сложеним наративним средствима.

Милица Краљ, Новица Ђурић и Оливера Доклестић

Књижевник Новица Ђурић истакао је да је Оливера Доклестић у књизи проговорила шапатом, баш онако како прича и њен неимар, зидар ријечи, односно записа у књизи „Шапатом“.

Одломке из књиге читала је ауторка, а у музичком дијелу програма учествовале су пијанисткиња Нивес Ненадовић и солиста Елизабета Миљевић.  

http://srpskenovinecg.com/kultura/kultura/knjizevnost/31963-olivera-doklestic

//srpskenovinecg.com/kultura/kultura/knjizevnost/31615-olivera-doklestic-sapatom

ПРОМОЦИЈА НОВЕ КЊИГЕ ОЛИВЕРЕ ДОКЛЕСТИЋ У ХЕРЦЕГ НОВОМ

Вијенац прича о животу Књи­жев­ни­ца Оли­ве­ра До­кле­стић се свр­ста­ва ме­ђу на­ше нај­све­стра­ни­је ства­ра­о­це. За ви­ше од два­де­сет го­ди­на књи­жев­ног дје­ло­ва­ња об­ја­ви­ла је низ збир­ки и из­бо­ра по­е­зи­је. За­ма­шни опус из­у­зет­но Оли­ве­ре До­кле­стић, плод­ног и ви­ше­стру­ког ства­ра­о­ца, од­ско­ра на­до­пу­њу­је но­ва збир­ка, пре­те­жно са­ти­рич­ног ка­рак­те­ра, „Ша­па­ти” ко­ја је у окви­ру „Пра­зни­ка ми­мо­зе” про­мо­ви­са­на у ње­ном род­ном Хер­цег Но­вом.
О са­др­жи­ни и се­ман­тич­кој по­ли­фо­ни­ји аутор­ке го­во­ри­ла пје­сни­ки­ња Ми­ли­ца Краљ, ко­ја је на­гла­си­ла да је Оли­ве­ра До­кле­стић ис­ко­ра­чи­ла из хи­је­рар­ски уста­ље­них тра­ди­циј­ских мо­де­ла и по­ка­за­ла да се упор­но­шћу, зна­њем, да­ро­ви­то­шћу, те ве­ли­ким тру­дом, мо­гу до­сти­ћи за­вид­не ви­си­не. При­ча­ње при­че или умјет­но­сти при­по­вије­да­ња До­кле­стић је оства­ри­ла сло­же­ним на­ра­тив­ним сред­стви­ма, гдје чи­та­о­ца нео­сјет­но и ла­ко уво­ди у ви­ше­слој­ну про­бле­ма­ти­ку дје­ла. Аутор­ка ус­пје­ва да у је­дан нео­бич­ни при­по­вјед­ни ви­је­нац по­ве­же раз­ли­чи­та вре­ме­на, жи­вот­не при­че, ра­зно­ли­ке ју­на­ке, чи­ји жи­во­ти и умјет­нич­ка фик­ци­ја тво­ре нео­бич­не и ин­три­гант­не до­га­ђа­је и упли­ћу се у жи­вот­ни не­у­мит­но­сти. На­сло­вља­ва­ју­ћи књи­гу „Ша­па­ти”, а на­слов је ДНК сва­ке књи­ге, До­кле­стић ин­си­сти­ра на сти­ша­ном, не­чуј­ном ис­ка­зу, ис­та­кла је Ми­ли­ца Краљ.
- Овом књи­гом Оли­ве­ра До­кле­стић из­но­си соп­стве­но ауто­по­е­тич­ко на­че­ло, `појавни об­лик оног не­ви­дљи­вог, и скри­ве­ног ча­ра­ња ри­је­чи­ма, ма­гиј­ски обред`. Про­ми­чу овим стра­ни­ца­ма осва­ја­чи и осло­бо­ди­о­ци, не­ви­ни, пре­ва­ре­ни и не­вјер­ни, из­дај­ни­ци и из­да­ни, на­сил­ни­ци, зло­чин­ци, гра­ди­те­љи и ру­ши­те­љи... сви њи­хо­ви жи­во­ти спле­ли су се у јед­но за­мр­ше­но жи­вот­но клуп­ко... А, та при­ча - ка­ко за­пи­су­је Ан­дрић - као да же­ли по­пут при­ча ле­ген­дар­не Ше­хе­ре­за­де, да за­ва­ра крв­ни­ка да од­ло­жи не­ми­нов­ност тра­гич­ног уде­са ко­ји нам при­је­ти, и про­ду­жи илу­зи­ју жи­во­та и тра­ја­ња - ка­за­ла је Краљ.
До­кле­стић спа­ја­ју­ћи на пр­ви по­глед не­род­не људ­ске суд­би­не и не­спо­ји­ве ге­о­граф­ске пре­дје­ле, на­ла­зе­ћи сво­је ју­на­ке у уда­ље­ним ге­о­граф­ским про­сто­ри­ма скре­ће па­жњу чи­та­ла­ца на је­дин­стве­ну ап­со­лут­ну угро­же­ност и људ­ских би­ћа и при­ро­де.
Гра­де­ћи при­чу од ску­пље­них дје­ли­ћа ту­ђих жи­во­та и ту­ђих сно­ва, суд­би­на, ту­ђе пат­ње и ту­ђих бо­ло­ва, ис­пи­су­ју­ћи стра­ни­це, аутор­ка као да на­но­во хо­да не­зна­ним не­вид­ним тра­го­ви­ма ис­пи­си­ва­ња још јед­не при­че о жи­во­ту.
По ми­шље­њу Ми­ли­це Краљ цен­трал­на око­сни­ца но­ве про­зе Оли­ве­ре До­кле­стић је ка­мен, ко­ји озна­ча­ва ста­бил­ност, трај­ност, по­у­зда­ност, не­про­па­дљи­вост. У ка­ме­ну мо­же да ра­ди са­мо онај ко за ка­мен има љу­ба­ви, што је и мо­то при­че „Шап­тач у ка­ме­ну”, за­кљу­чи­ла је по­зна­та пје­сни­ки­ња из Под­го­ри­це.

Детаљ са промоције

- Оли­ве­ра До­кле­стић ша­па­том, а ка­ко би дру­чи­је про­го­во­ри­ла, она­ко ка­ко при­ча и њен не­и­мар-зи­дар, пи­ше у сво­јој књи­зи. Она ни­гдје не жу­ри док при­по­вје­да, па се ње­не при­че не мо­гу пре­тр­ча­ти, већ она тје­ра чи­та­о­ца да па­жљи­во чи­та, пам­ти ли­ко­ве и де­та­ље, ка­ко би успио да и он до­не­се за­кључ­ке ко је, за­пра­во, не­и­мар и са ким је гра­дио спо­ме­ник се­би и по­ко­ље­њи­ма. Оли­ве­ра је пи­сац ко­ји ми­сли на сво­је чи­та­о­це и ко­ја по­ку­ша­ва да сво­је ли­те­рар­но шти­во ком­по­ну­је што је­дно­став­ни­је, да се с ла­ко­ћом чи­та, а на­ду­го про­ми­шља. Не­ма ова књи­га мје­ста из ко­јег би се ука­за­ла до­сад­на сва­ко­дне­ви­ца, ко­јом мно­ги пи­сци ис­пи­су­ју сво­је стра­ни­це кад их на­пу­сти ма­шта. Ова спи­са­те­љи­ца као да не же­ли чи­та­о­цу да про­бу­ди са­вре­ме­ни не­мир и очај, пат­њу и бол, већ сна­жним рит­мом емо­ци­је ври­јед­но­сне кри­те­ри­ју­ме оки­ва искре­ним емо­ци­ја­ма. У овој књи­зи ни­је­сам осје­тио ни­шта што би до­ве­ло у пи­та­ње ври­јед­но­сне кри­те­ри­ју­ме оног до­ба у ко­јем су жи­вје­ли ње­ни ју­на­ци - ка­зао је Ђу­рић.
Уз ри­је­чи за­хвал­но­сти Оли­ве­ра До­кле­стић је ка­за­ла да су ње­не при­че обо­је­не жи­вот­ним бо­ја­ма гра­да Хер­цег Но­вог и ње­го­вом исто­ри­јом, ко­ја се ис­кја­зу­је као умјет­нич­ко свје­до­чан­ство об­ли­ко­ва­но на на­чин ко­ји омо­гу­ћу­је све­вре­ме­ну ун­ивер­зал­ност.
„Да ли сам у то­ме успје­ла у овој књи­зи, не знам. Мо­жда ће не­ка на­ред­на би­ти бо­ља”, ре­кла је Оли­ве­ра До­кле­стић.
У му­зич­ком ди­је­лу про­гра­му уче­ство­ва­ли су про­фе­со­ри­це Ни­вес Не­на­до­вић и Ели­за­бе­та Ми­ље­вић, ко­је су на­сту­пи­ле уз кла­вир­ску прат­њу ко­ле­ге Ђу­ра По­зна­но­ви­ћа.

З. ША­КО­ТИЋ

Рас­ко­шни пје­снич­ки глас
Игрив и рас­ко­шни пје­снич­ки глас, по­ви­ше­на ска­ла осје­ћај­но­сти, од­ли­ка су нај­но­ви­јег про­зног оства­ре­ња Оли­ве­ре До­кле­стић, при­мије­ти­ла је Ми­ли­ца Краљ. У од­но­су на ње­на ра­ни­ја про­зна дје­ла, „Ша­па­ти” пре­ста­вља­ју по­мак ви­дљив у до­се­за­њу сло­је­ви­тог зна­че­ња у сми­слу уград­ње раз­ли­чи­тих зна­ња, са суп­тил­ним сми­слом за ни­јан­се, укуп­ни при­по­вје­дач­ки ви­је­нац.

ДАН, 01.март 2015.

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Kultura&clanak=478904&datum=2015-03-01&naslov=Vijenac%20pri%E8a%20o%20%BEivotu

Сретењске свечаности у Црној Гори

У организацији Српског националног савјета и Друштва српских домаћина из Београда, под покровитељством Амбасаде Републике Србије у Црној Гори прослава Сретења и Дана државности Републике Србије завршена је свечаном академијом у Беранама.

Владика Јоаникије, Др Момчило Вуксановић, Горан Киковић, ..., Новица Ђурић и Љубо Пековић, Беране

            У препуној сали беранског Културног центра беседио је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије.

Новица Ђурић, Љубо Пековић,..., Баћко Милачић и Ђорђе Брујић, Беране

Карикатуриста Баћко Милачић, др Момчило Вуксановић и Новица Ђурић, Андријевица

         

Пјесници Новица Ђурић, Ђорђе Брујић и новинар Драган Росандић, Андријевица

   Делегација Српског националног савјета, прије свечаности у Беранама, положила је вијенце на споменик вожду Карађорђу у Карађорђевом парку у Подгорици, а потом су представници СНС открили обновљени споменик у Дољанима за 26 српских војника који су страдали 1915. године од Биоча до Смоковца приликом повлачења српске војске према Албанији у Првом свјетском рату. Помен палим српским борцима служио је протојереј Бранко Тапушковић.

Пјесници Новица Ђурић и Ранко Јововић, Дољани

            У Дољанима је положен вијенац на споменик генералу Ђоку Мирашевићу, а затим на  споменик Марку Миљанову на Медуну, који се упокојио на Сретење 1901. године.

Пјесник Ранко Јововић говори о генералу Ђоку Мирашевићу, Бурум

            Помен гласовитом кучком војводи на граду Медуну служили су протојереј Бранко Тапушковић и јереј Драгослав Ракић.

Новица Ђурић и др Момчило Вуксановић, Медун

Новица Ђурић покрај гроба Марка Миљанова, Медун, 15.02.2015.

Помен војводи на граду Медуну служили су протојереј Бранко Тапушковић и јереј Драгослав Ракић.

            Обиљежавању дана државности у Црној Гори поред бројних грађана присуствовали су угледни писци, новинари, лекари, бизнисмени...

Књижевник Новица Ђурић о несхватљивом односу власти према Марку Миљанову

Књижевник Новица Ђурић о несхватљивом односу власти према Марку Миљанову.
Прилог је емитован 11. фебруара 2015. године у оквиру емисије Културна сцена коју уређује и води Ивана Крушчић на Српској ТВ.

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ : Нијеми зидар ријечи

Нове књиге

Пише: Новица ЂУРИЋ

/ Оливера Доклестић, ШАПАТОМ...,Књижевна задруга Српског народног вијећа, 2014. године/

            Шапатом, а како би другачије Оливера Доклестић проговорила но немо, баш онако како прича и њен неимар – зидар ријечи, односо записа у књизи „Шапатом...“.

            Тај тесар љутог камена које временом патина, као и мисао записана тек након поимања, односно зрења у народу буде порука која се преноси с кољена на кољено, су зрели записи Оливере Доклестић које је проциједило вријеме па наборао зуб времена, баш као и два лика исклесана на мосту који ће касније спојити обале реке Суторине.

 У причама она открива али и сугерише читаоцу да се кроз живот увијек нешто чека, ишчекује док се не дочека оно чему се нада, што се мора дочекати, као и да се увијек ка циљу ишло промишљено, одмјерено, камен по камичак до циља. Тек понекад нам из пар редова „провири“ како је аутор књиге „Шапатом...“ наговијестио и покоју заблуду којих се, најчешће, касно постајало свесно.

 Доклестић нигдје не жури док приповиједа па се њене приче и не дају читаоцу претрчати, односно пасусима и странама прелистатати, већ тјера читаоца да пажљиво чита, памти ликове и детаље како би успио да и он донесе заључак ко је заправо неимар и с ким је градио споменик себи, покољењима, односно споменик рукама мајстора, клесара и камена доброћудног. Оног камена који се само Божјој руци дао мијењати и обликовати а да притом нигдје веном не „оточи“. Ко није, као клесар у Доклестићиној причи видио и брисао траг камене сузе и не зна тајну камена. Ни зидова. Ни мостова. Ни обала. Ни кадрме...

            Судбина два јунака записа „Шаптач камену“, оца Вукана и сина му Сима, је штиво које пресијеца душу читаоца баш као и ријеч која умије да, како биљежи Оливера, посијече и без капи крви. Њихова судбина дâ се пресликати као универзална, дâ се односити на све оне Божје неимаре који су уклесали себе у непролазност. Такав је камен, таква су сачињенија од слова. А до тога циља се стиже само ако се има љубав, како записа и Мирослав Брчић, тесар из Билеће, мајстор на цркви Лазарица, маја 2013. године. Он нас уводи у занимљива казивања Доклестићкине књиге, „Камен има душу“ и казује: „У камену може да ради само онај ко за камен има љубав“.

            И списатељски вез могу „исклесати“ само заљубљеници добрих, одабраних и мудрих казивања. Можда неко и упамти.

            Истина, тако не мисли и извесни Базилијо Ђурасовић који у писму, између осталог записа:

            „Никоме није лако све да разумије... Када прође много година, нико неће знати и неће бити ни важно, ни ко сам ја, ни какво је било француско управитељство, ни ко је био Симо Вуканов и како је причао с каменом и како је страдао због људске злобе. Остаће само мост...“

Писац који мисли на своје читаоце, а таква је Оливера Доклестић, покушава да своје литерарно штиво компонује што једноставније, односно да се с лакоћом чита а надуго промишља.

Ипак, мора се рећи да се у свакој њеној причи, као и у претходној књизи „Црно бијели градови“ о којој сам такође писао, крије једна форма – прилично строга симетрија, која нуди занимљиве и вишезначне опомене које имају покоју поруку и поуку. Они који успијевају бар дјелимично ући у расположења ауторке, односно њених јунака, у ствари, разумјеће бројне мотиве казивања и разоткрити и оне којима су понешени њени јунаци у различитим приликама.

Нема ова књига мјеста, чак ни један редак, из којег би се указала досадна свакодневница с којом многи писци исписују оне дјелове књиге гдје их напусти машта, односно инспирација.

Писац у књизи прати ликове кроз шапат, чини се намјерно, а ја се не могу отети утиску да то чини схвативши како је и то доба и ово у нечему исто – ћути да добро не одаш, јер више неће бити ни добра. Да би саопштила ову и неке сличне истине из времена о којем приповиједа, Доклестић као да неким новом приповједачком енергијом и стилом наглашава поједине пасусе како суштина не би остала скривена. Како би одјекнуле снажно. Како би оживјеле пред читаоцем.

            Ова списатељица као да не жели да код читаоца остави свевремени немир и очај, патње, бол, већ снажним ритмом емоције претвара у вредоносне критеријуме који су оковани искреним емоцијама. С тога, у овој књизи нијесам осјетио било коју алузију које би довеле у питање вредоносни критеријум Оног доба у ком су живјели њени јунаци.

            Можда је док читам и записујем покоје слово најприкладније овај поглед на књигу Оливере Доклестић завршити из „Вапаја мале ријеке“, молбом: „Ја гутам што сте ми дали и гушим се. И молим да се у памет дате...“

http://srpskenovinecg.com/kultura/kultura/knjizevnost/31615-olivera-doklestic-sapatom

Фото запис: Језик и писмо чувари српског идентитета

О српском језику и ћирилици

У конгресној сали хотела Подгорица, 17. и 18. октобра 2014. одржан је научни скуп „Српски језик и ћирилица основе српског идентитета“ у организацији Српског националног савјета Црне Горе.

На научном скупу Митрополит Амфилохије

            На скупу је говорило 26 академика, професора, писаца и осталих истакнутих интелектуалаца и научних радника из Србије, Црне Горе и Републике Српске.

Академик Љубомир Зуковић, мр Момчило Крајишник, књижевник Новица Ђурић и др Драго Перовић; иза: академик Војислав Максимовић

            Књижевна задруга Српског народног вијећа објавила је недавно све радове учесника скупа у посебној публикацији.

Предсједник Српског националног савјета др Момчило Вуксановић, новинар Бранка Чуљић, Миланка Ђурђевац и Новица Ђурић

Новинар и писац Новица Ђурић и председник Матице српске у ЦГ др Драго Перовић

Новица Ђурић, Симон Ђуретић и Бранка Чуљић

Новинари, Тихомир Бурзановић, Н.Ђурић и Ивана Крушчић

Миланка Ђурђевац, Новица Ђурић, амбасадор Србије у Црној Гори Зоран Бингулац и Бранка Чуљић