Човјек без гласа. Без поганих ријечи. Миран и тих. Насмијан над свим ужасима који су га пратили кроз живот.
Није се огласио ни када је остајао без
посла.
Није се ни намрштио када је сазнао да
је тешко оболио, да су му бубрези при издисају...
Није ни јавио да више не може сам побиједити.
Ни када се примицао последњем даху.
Умјесто њега се јавила смрт.
У Клиничком центру Црне Горе упокојио
се у Господу, човјек, мученик, новинар и професор Душко Шиљак (44).
Душко, душа од човјека.
Вјеровао је да му добри људи, колеге,
спасавају живот. И прије неки дан рече ми:
„Вјерујем
да ћу уз помоћ колега и добрих људи још бар коју годину бити уз моју ћерку
Јелену. Биће боље... Чудо ме снађе...“
Сада
није важно шта му рекох. Није можда ни важно како му би. Јер, само је он разумио
своје ране.
Шта сада да каже човјек?
Да
се помоли Господу подједнако за здравље и разум. Јер, како
разјаснити и повјеровати да умире човјек који има своју кућу, улицу, град,
државу... Човјек који је с љубављу поздрављао и мрава.
А ко је за њега марио осим ближњих
и покојег пријатеља.
Институција
у којој је радио – не!
Град
у ком је живио – не!
Мјесна
заједница (партијске ћелије) – не!
Фонд
здравства – не!
Хуманитарне
организације, не зна им се броја – не!
Држава
Црна Гора – не!
Па
чији си ти био и гдје си и с ким живио, мучениче
– Душко?!
Чиме си завриједио да те није било на
списку за спас бар онако како су прикупљане разне помоћи, а
понајмање за обољеле, а живио скромно и најчасније обављао
сваки посао од новинарства до професуре.
Како
сваки пристојни човјек да разумије да је некоме у држави Црној Гори било прече да
плати грађанину „Икс“ промјену пола у иностранству но да твојој
души продужи живот и Јелени будеш бар до доба када убједљиво памти лик свог оца.
Био
си важан колегама, појединцима који су за тебе играли утакмицу живота након које,
за тебе, више не би важан резултат. Хвала им. Рекао си ми и тога дана, „много
сам им захвалан и свима који ми пружају помоћ“.
Био
си важан, незаборављен као „профо“ ученицима, твојим ђацима из подгоричке Гимназије
„Слободан Шкеровић“ који су свој џепарац приложили да ти помогну.
Није то било много, колико је било велико, искрено, али и потврда
да живиш у генерацијама ђака. А ко живи у причама других људи тај се имао „рашта
и родити“.
То
што одлазиш међу боље, нека ти буде утјеха, а
Ти буди опомена како је на овом обешчашћеном
свијету све мање људи који живе са својим драчама, како
то пјеваше великан лирике Александар Лесо Ивановић, „с бодљама унутра окренутим, / да ниједна никог не огребе / и да ниједном
никога не убоду / до само своје рођено срце и себе”. /
И
на крају, иако крају нема краја јер све у свему васкрсава, видим те како на оно
десно око „шкиљиш“, и поново биљежиш неправду и опет ћутиш.
НОВИЦА ЂУРИЋ
/Подгорица,
13.04.2018./
Нема коментара:
Постави коментар