/ Селимир Радуловић,
„Дах мале молитве”, Фондација Група север, Нови сад, 2017. године / (Изабране
и нове песме)
Није лако читати поезију
пјесника Селимира Радуловића, а тек на каквим је мукама онај који их прочита
и покушава да о њима забиљежи коју реченицу.
Не кајем се ако сам можда
једини који се добро промућио са Селимировим стиходарима. Другима се то, вјероватно,
лакше дало руци.
„А
небо бијаше разиграно, са сунцима / Моћним. И звезде бијаху још јаче./ То небо ново
с којег се Син Човјечи/ И Син Божји спусташе на земљу нову.“
Управо
овако, као да дописује или појашњава Библијска казивања Радуловић, у књизи „Дах мале молитве“
коју је објавила Фондација Група север из Новог Сада
Књига „Дах мале молитве“ (изабране и нове песме) са предговором
„Лако језгро песништва“ (О пјесниковању Селимира Радуловића), на четрдесет
страна Слободана Жуњића, подијељена је у седам циклуса: Сенка осмог еона, О тајни
ризничара свих суза, Снови светог путника, Седам малих дрхтаја, О пастиру и камену
са седам очију, Девет душа Јосифа Исихасте и Отровни пипци полипа Искариотског.
Често помислим како књигама
није потребан предговор, али ипак он је неопходан као први каталог у ком су на блиц
предочене пјесничке „слике“, оне које су записане од стране
аутора као штиво коме је потребан тумач, у мјери како не би искривиле пјеснички
доживљај, душу, али ни банализовале оно вриједно што ту књигу препоручује времену
и читачу.
Предговор, или, разуми како наводим ако
ти се другачије није дало, овој књизи као и скоро цјелокупном дјелу Селимира је
неопходно, јер предочава прва сазнања озбиљног и кредибилног читача и
посветитеља који нам указује на ону пригушену искру да и ми дунемо и ослободимо
искру из пепела и угарака.
Када
аутор приреди и објави књигу поезије и наведе да је ријеч
о изабраним и новим пјесмама онда јој ваља „прићи“ као да се посматра комплетни
пјеснички опус аутора, јер је он одабрао најбоље и додао оне нове, необјављене,
и можда боље од свих претходних пјесама. Тако читам и покушавам да створим
цјеловиту слику о поезији Селимира Радуловића који је преко Дунава са Цетиња однио
не мало пјесничко наслеђе из камењара црногорских, управо подно Ловћена
гдје је само један пут муња нашла искру у камену. И након тога
сијевало је много пута, али, нажалост, само сијевало.
Како
год тумачили, из било којег угла виркали и удубљивали се у поезију Радуловића, увијек
ми се казује да је то спјев једне извор-жиле, мјесто одакле се напаја пјесничка
душа пјесника. Он присутним мотивима, начином пјевања, записивањем стихова и творењем
пјесме, боље рећи циклуса, ником није сличан, осим што би се то
могло схватити да једним дијелом „вирка“ Његоша.
Како
је овај јединствени пјеснички спјев Радуловићева духовна целина изабрана из његових
књига поезије, све су оне потекле из једног тока који се расточио у двије жиле –
поезије и философије без којих је
поезија испразна прича, (не)занимљива причаоница,
препричан догађај, ређање реченица и стихова упразно... Зато
философија и завидна мисаоност у пјесмама овог писца саме се урезују у памћење читаоца.
А бити упамћена може само она пјесма, односно поезија која је мисаона, искрена,
извезена емоција, односно окађена духовношћу и мисаоношћу Свете књиге, оне која
је из вијека у вијек уносила своја слова у оне генијалне
и оне мање вриједне пјесничке књиге. Стога онај који није у духовној сродности са
поезијом Радуловића, не само у књизи о којој пишем,
„Дух мале молитве“, не може бити ни њен пуки биљежник.
Да
бих поткријепио овај став нијесам имао храбрости
да одаберем одређене стихове из књиге, јер је она управо философско густо ткање
у којем свака нит је завидна мисао. Истина, ова пјесничка књига ничим
се не би урушила извлачењем било које нити (стиха) јер сви стихови почивају
на философском казивању, што је, мора се признати, оштрица
по којој су само ријетки успјели да опстану и њихове пјесме буду уписане у антологују
преживјелих пјесама.
За
Радуловиоћеву поезију се, без претјеривања, може написати да се није дала осредњости
какве је понајвише у пјесништву на српском језичком подручју,
већ се својом аутентичности печата у сам врх српског пјесништва. Она је његова судбина, његово
рађање и васкресење. Његова пјесничка судбина је и његово језгро пјесништва, његов
вулкан који и када мирује таји мисао.
Након
пјесничког тиховања у поезији Радуловића јавио се ОН, Бог, и
рукоположио га у цетињског „монаха“ поезије. Бројни су стихови у којима
Радуловић, од пјесме до пјесме, именује
„главне јунаке“, час је Аврам, час је Исак једно је улогу Господа
упредао у излечитељским стиховима, онима с којима се оживљава све оно
што је у Божјој вољи. А каква је снага, односно гдје је онај
непресушни извор инспирације
Радуловић је најбоље донио у пјевању „Синови Светог путника“, гдје казује да пламен
пјеснички увијек пламти у души човјека која је увијек у контакту са Духом Светим,
само се томе мора бити вичан.
Читаоцу ће се најприје наметнути мисао
да Радуловић пјева и опјева Бога, што и јесте тачно, али говорећи, дотичући његове
науме он управо пјева о човјеку, о мученику када посуста и преда се сатани.
Да
бих дијелом заокружио овај покушај „као што се сунце огледа у капи росе“/ 70 пјевање/,
(Синови светог путника) провјеравам мисли о
првом гоглављу „Сенка осмог Ерона“, оне што сам претходно
навео да је овај цетињски „монах“ поезије пренио дио себе како би спознао
душу и философију битисања монаха. Јер пјесник, истински мученик, и јесте самовање,
као што је и монах самовао. Из тог свијета ничу поруке, записи, стихови,
молитве за нова покољења. Ето, и Радуловић на то нас упућује, “Тиховатељима,
што више мољаху него дисаху“.
А
ко је, условно речено, главни јунак овог спјева – у књзи пише, али намјерно га не
именујем, јер сви монаси су Он, односно Његова дјеца, више моле него што дишу.
Записах
и ово што прочитах понављајући Радуловићев стих:
„
И клонимо се оних што као дим ће проћи!“ („Бегунац, Брату), пјевање сто педесето.
/ Година, 2018. /
Нема коментара:
Постави коментар