НОВА АНТОЛОГИЈА У ЧАСТ ЈУГОСЛОВЕНСКОГ НОБЕЛОВЦА

Књига „Андрић, кога има” Миленка Стојичића, зборник радова о славном нобеловцу, недавно је угледала свјетло дана, а мјесто у њој нашао је и писац Новица Ђурић из Црне Горе.

„Изабрани приповједачи у различитим формама, у неколико руку и пера, расписују Андрића у лику Андрића, или његове ликове препознате, довиђене у другим ликовима нашега времена. Читање својих књига Андрић, дакле, `награђује` инспиративним навођењем на писање, али не на опонашање, на миметичко затварање, `закивање` у његову текстуру, у мрежу реченица. Приповједачка полифонија заступљених аутора потврђује не мрежу него лепезу слободе без императивних ускличника `подстрекача``, Андрића. Наравно, превиђамо оне, чије су се опонашајуће реченице расјениле, распршиле у сјени Андрићевог текста...”, стоји у предговору ове књиге.
У антологији су сабране приче у којима живи накнадне, нове животе којима „ритам” не одређује само самоћа и тишина; излази и изван канона самотничког „задатог живота”.

„Пишући приче, Андрић је постао – прича, пишући књиге, постао је – књига! Насловна синтагма антологије, `Андрић, кога има`, асоцијативни је миг читаоцу, заведеном тајноћом приче `Јелена, жена које нема`. Мајстор мимикрије, утајио је Јелену, којој су тумачи различитог естетичког нерва (и лични пријатељи) ипак назирали траг, облачећи је у матићевску Анину балску хаљину могућег и вјероватног. Андрић је, међутим, метафизичкој Јелени ставио шекспировску минђушу, оваплотивши тако своју жуђену идеју о писцу као анониму, сакривеном у сјени књиге. У `Јелени које нема` - има тај знак жртвовања, скривања `писца којега нема` због имања књиге! Међутим, Андрића – има”, стоји у предговору.
„Ова књига могла је имати и друкчији наслов: Мој приватни Андрић. Јер, о томе је заправо ријеч. Осамљени и острвљени на овом лудом комадићу Еуропе (или што би Стеван Тонтић рекао: у плиткој Еуропи, у дубокој Азији), несрећни у властитим колективитетима, уплашени у властитој кожи, обраћамо се ономе што имамо, па онда збирамо и одузимамо, сводимо рачуне, као што их своди Данило Киш у причи Дуг, и заправо је мало тога чему се као људи увијек можемо обратити. Некоћ, у временима југословенског самоуправног оптимизма, најфреквентнији наш писац био је Крлежа. Њега се није толико парафразирало, нити му се толико посвећивало, али су ритам и мелодија његове реченице, ритам и мелодија његове нервозне и ангажоване мисли, бивали превлађујућим ритмом и мелодијом већега (а често и бољег) дијела југословенских књижевности. Више је било крлежијанаца, него ударника на омладинским радним акцијама. У нека друга, луђа, злосретнија и хистерична времена, у којима се пролијевала крв да би се и сутра имало повијест (али, по могућности, без комшија и сусједа, повијест у којој ћемо бити комшилук само са свемиром, с пустињом или са спаљеном земљом), као и у нека идеалистична, ујединитељска југословенска времена, она почетком двадесетог стољећа, југословенским је књижевностима Његош био на уснама и сви само што се нису оњегошили, удесетерчили и удванаестерчили”, биљежи у рецензији Миљенко Јерговић.
У овој антологији заступљени су Драгослав Михаиловић, Радомир Смиљанић, Данило Киш, Јаков Гробаров, Мирко Марјановић, Вида Огњеновић, Иван Ловреновић, Ранко Рисојевић, Ранко Павловић, Миро Вуксановић, Ибрахим Хаџић, Бошко Ломовић, Милош Савић, Јовица Аћин, Мирослав Јосић Вишњић, Срба Игњатовић, Љиљана Ђурђић, Радован Бели Марковић, Жарко Радаковић, Слободан Бошковић, Јасна Шамић, Мустафа Новалић, Џевад Карахасан, Васа Павковић, Милован Марчетић, Александар Прокопиев, Новица Ђурић, Миленко Стојичић, Анто Зирдум, Михаило Пантић, Емсура Хамзић, Јулијана Матановић, Љиљана Дугалић, Владимир Пиштало, Горан Петровић, Горан Самарџић, Славко Стаменић, Лаура Барна, Мирко Демић, Јосип Млакић, Миљенко Јерговић и Мухарем Баздуљ.
А.Ћ.

/ ДАН, 10.03.2018., Култура /