Писци су у Црној Гори једини ствараоци који од књига имају само мноштво проблема

У историји људског рода, међу, скоро, последњим, установљен је датум славља књиге. Човјечанство је тек 1995. године схватило да би било мудро обиљежавати и дан књиге. Књиге у којој су похрањена сва слова, велике мисли, истинити догађаји, обичаји, велики и мали људи, овјековечиле доба у којим су настајале…
Књиге су читаоцима предочавале пишчеве тајне, емоције, страдања, љубав, једнако као и њихових јунака.

Новица Ђурић

Свјетски дан књиге и ауторских права обиљежава се сваке године 23. априла. УНЕСКО је 1995. године на Генералној конференцији у Паризу донио одлуку о обиљежавању овог датума како би се промовисало читање, објављивање књига и заштита ауторских права.
Веза између овог датума и књига датира из 1923. године када су шпански књижари одлучили да одају почаст Сервантесу који је умро на тај дан. У то вријеме традиција у Каталонији је била да момци дјевојкама поклањају руже, а оне њима књиге.
Данас момци и дјевојке не знају ни за овај велики датум нити колико је вриједно поклонити књигу. Поклањати књигу није у духу времена, јер ако желите бити у тренду онда умјесто књиге поклоните”ајфон”, стан, џип или путовање крузером без обзира што прије тога нијесте о местима које ћете посјетити прочитали ни једно слово. Чак ни на “ајфону”. Нажалост, мобилни телефон још није почео да чита умјесто човјека.
Код нас се млади, и не само они, ишчуђавају када им кажете да и књига има свој Дан. Није ни чудо какав нам је систем образовања, посебно језика и књижевности што је од књига многима “мркла свијест”.
Не треба ићи у старије разреде, довољно је почети с прелиставањем књига од трећег до шестог разреда и видјети како су књиге за основце, мислим на “стручне”, доживеле језичко-политичку трансформацију да заиста и није чудо што дјеци и није до слављења Дана књиге. А о ауторским правима рано је да мисле.
Но, можда што има код нас нигдје друго није ни наслућено. Ми смо центар свијета, а сред тог центра су Књига и ауторова права.
Пишчева ауторска права – како то провокативно и увредљиво звучи.
У Црној Гори само свирачи и појци успијевају да наплате своје свирке. И то, за разлику од писца и његове књиге, једна те иста пјесма се наплаћује онолико пута колико буде емитована на неком електронском медију, а то што књигу прочита више читалаца то ништа не кошта. Писци су у Црној Гори једини ствараоци који од књига имају само мноштво проблема. И вјеровали или не, писац је у обавези да када књигу напише најчешће обезбиједи новац за њено штампање, затим да пола тиража дâ издавачкој кући зато што му је позајмила име, а име, признаћете, мора да се плати, затим да организује промоције, обезбиједи промотере, публикује најаве, неријетко и обезбиједи салу за промоцију…
Чак је писац у обавези да Централној библиотеци “Ђурђе Црнојевић” на Цетињу однесе обавезне примјерке објављене књиге! Па шта је у Црној Гори обавеза издавача? Ништа. Чланом 27, Законом о издавачкој дјелатности прописано је да “одређени број примјерака сваког издања публикације издавачи, штампари и дистрибутери дужни су да доставе националној библиотеци и народној библиотеци, без накнаде и о свом трошку”.
Издавачи и не дају ни цента хонорара за објављене књиге али им не смета да исте продају. Може им бити, рекло би се. Може, када Црна Гора нема адекватан закон о издавачкој дјелатности који би обавезао издаваче да морају за објављене књиге ауторима исплаћивати хонорар, јер ако се неки закон не примјењује значи да не постоји. Узалуд Закон о издавачкој дјелатности (јун 2012. године) чланом 35 прописује да ће се “новчаном казном од 1.000 евра до 5.000 евра казнити правно лице, ако”прије издавања публикације не закључи издавачки уговор са аутором, односно носиоцем ауторског права, у складу са законом којим се уређују ауторска права (члан 13 став 1)”. Има ли живог писца који је чуо да је неки издавач кажњен макар једним евром зато што није испоштовао ову законску норму. Ако има, нека се јави и демантује ме, биће ми задовољство.
Ради унапређивања и развоја издавачке делатности Министарство културе је обавезно да помаже и подстиче, како је то прецизирано чланом 25, “међународну презентацију, популаризацију и пласман публикација”, али се овим чланом не каже да се то односи само на политичко-партијски подобне писце, као и да изврши одређени “откуп књига”. Ево прилике да се јаве писци којима је Министарство културе откупило књиге, а да нијесу у неком од Изборних штабова коалиционе власти ове и оне прије ње. Деценијама тако.
То што дјелове из књига, било да је ријеч о поезији или прози, преноси како се коме ћефне, често и без назнака из које је књиге објављен цитат и ко је аутор, и то никога не забрињава. Када је један писац покушао да у судском поступку оствари своје ауторско право судија је питао зашто то тражи, зар то што је написао “није за јавну употребу”. Није разумио човјек да је ријеч о злоупотреби. Јер забрањено је без сагласности аутора књигу прештампавати, дописивати, погрешно цитирати, односно кривотворити и то најчешће без имена аутора назива књиге из које је цитат преузет.
Јер, књига није самониклица, већ дуго цијеђена “сува дреновина” из које је кануло оно највредније како би остало помеђу корица, како би се мисао сачувала и пренијела другим људима.
Након ових чињеница треба се присјетити да су се све до појаве Гутенбергове штампарије (1453) књиге преписивале руком и богато украшавале. Са појавом штампане књиге, почиње ново раздобље у историји наше цивилизације, названо „цивилизацијом књиге“.
Иако је ријеч о другој половини петнаестог вијека, а овај дан припада 21. вијеку, скоро да писац не смије да упореди своја ауторска права и статус књиге из тог доба, јер би помислио како је књига постала често ругалица бројних тајкуна са дипломама основних школа, са једним падежом и стотинама милиона долара… Управо су они главни противници књига и њихових ауторских права. Ја их на Свјетски дан књиге проглашавам највећим непријатељима књиге, јер су они само пријатељи кошарке, фудбала, рукомета, ватерпола и свега што је “златна мува у лету и златна кока у мрежи”.
Књиго, овдје си оптужена да свађаш, да кудиш, да сијеш зло сјеме ако нијеси изашла из неке партијске ладице или осванула као коалициони договор. Ни Библији од поодавно не дају мира. Шта су онда друге књиге и њихова права у односу на њу?! А “Горски вијенац”, он је с речником рециклиран у Скупштини Црне Горе. А књига је ријеч.
Ако Црна Гора хоће да се врати правим вриједностима онда она прво мора да се с поштовањем обраћа књизи и њеном аутору. И, разумије се, да они који деценијама владају прочитају бар онолико књига колико су година на власти, били у влади, скупштини… Без изузетка!

(Текст говора Новице Ђурића, предсједника Удружења књижевника Црне Горе, одржаног на књижевној вечери поводом Свјетског дана књиге) Година,2018.

Линк:

http://iskra.co/kultura/novica-djuric-predsjednik-uk-cg-pisci-su-u-crnoj-gori-jedini-stvaraoci-koji-od-knjiga-imaju-samo-mnostvo-problema/

Линка:

http://www.dan.co.me/?nivo=3&datum=2018-04-22&rubrika=Kultura&clanak=643413&najdatum=2018-04-21

ДУШКО ШИЉАК – ЧОВЈЕК КОЈИ ЖИВИ У ПРИЧАМА ДРУГИХ

Човјек без гласа. Без поганих ријечи. Миран и тих. Насмијан над свим ужасима који су га пратили кроз живот.

            Није се огласио ни када је остајао без посла.

            Није се ни намрштио када је сазнао да је тешко оболио, да су му бубрези при издисају...

            Није ни јавио да више не може сам побиједити.

            Ни када се примицао последњем даху.

            Умјесто њега се јавила смрт.

            У Клиничком центру Црне Горе упокојио се у Господу, човјек, мученик, новинар и професор Душко Шиљак (44).

            Душко, душа од човјека.

            Вјеровао је да му добри људи, колеге, спасавају живот. И прије неки дан рече ми:

            „Вјерујем да ћу уз помоћ колега и добрих људи још бар коју годину бити уз моју ћерку Јелену. Биће боље... Чудо ме снађе...“

            Сада није важно шта му рекох. Није можда ни важно како му би. Јер, само је он разумио своје ране.

            Шта сада да каже човјек?

            Да се помоли Господу подједнако за здравље и разум. Јер, како разјаснити и повјеровати да умире човјек који има своју кућу, улицу, град, државу... Човјек који је с љубављу поздрављао и мрава.

            А ко је за њега марио осим ближњих и покојег пријатеља.

            Институција у којој је радио – не!

            Град у ком је живио – не!

            Мјесна заједница (партијске ћелије) – не!

            Фонд здравства – не!

            Хуманитарне организације, не зна им се броја – не!

            Држава Црна Гора – не!

            Па чији си ти био и гдје си и с ким живио, мучениче – Душко?!

            Чиме си завриједио да те није било на списку за спас бар онако како су прикупљане разне помоћи, а понајмање за обољеле, а живио скромно и најчасније обављао сваки посао од новинарства до професуре.

            Како сваки пристојни човјек да разумије да је некоме у држави Црној Гори било прече да плати грађанину „Икс“ промјену пола у иностранству но да твојој души продужи живот и Јелени будеш бар до доба када убједљиво памти лик свог оца.

            Био си важан колегама, појединцима који су за тебе играли утакмицу живота након које, за тебе, више не би важан резултат. Хвала им. Рекао си ми и тога дана, „много сам им захвалан и свима који ми пружају помоћ“.

            Био си важан, незаборављен као „профо“ ученицима, твојим ђацима из подгоричке Гимназије „Слободан Шкеровић“ који су свој џепарац приложили да ти помогну. Није то било много, колико је било велико, искрено, али и потврда да живиш у генерацијама ђака. А ко живи у причама других људи тај се имао „рашта и родити“.

            То што одлазиш међу боље, нека ти буде утјеха, а Ти буди опомена како је на овом обешчашћеном свијету све мање људи који живе са својим драчама, како то пјеваше великан лирике Александар Лесо Ивановић, „с бодљама унутра окренутим, / да ниједна никог не огребе / и да ниједном никога не убоду / до само своје рођено срце и себе”. /

            И на крају, иако крају нема краја јер све у свему васкрсава, видим те како на оно десно око „шкиљиш“, и поново биљежиш неправду и опет ћутиш.

                         

                                                                                            НОВИЦА ЂУРИЋ

/Подгорица, 13.04.2018./

НОВА АНТОЛОГИЈА У ЧАСТ ЈУГОСЛОВЕНСКОГ НОБЕЛОВЦА

Књига „Андрић, кога има” Миленка Стојичића, зборник радова о славном нобеловцу, недавно је угледала свјетло дана, а мјесто у њој нашао је и писац Новица Ђурић из Црне Горе.

„Изабрани приповједачи у различитим формама, у неколико руку и пера, расписују Андрића у лику Андрића, или његове ликове препознате, довиђене у другим ликовима нашега времена. Читање својих књига Андрић, дакле, `награђује` инспиративним навођењем на писање, али не на опонашање, на миметичко затварање, `закивање` у његову текстуру, у мрежу реченица. Приповједачка полифонија заступљених аутора потврђује не мрежу него лепезу слободе без императивних ускличника `подстрекача``, Андрића. Наравно, превиђамо оне, чије су се опонашајуће реченице расјениле, распршиле у сјени Андрићевог текста...”, стоји у предговору ове књиге.
У антологији су сабране приче у којима живи накнадне, нове животе којима „ритам” не одређује само самоћа и тишина; излази и изван канона самотничког „задатог живота”.

„Пишући приче, Андрић је постао – прича, пишући књиге, постао је – књига! Насловна синтагма антологије, `Андрић, кога има`, асоцијативни је миг читаоцу, заведеном тајноћом приче `Јелена, жена које нема`. Мајстор мимикрије, утајио је Јелену, којој су тумачи различитог естетичког нерва (и лични пријатељи) ипак назирали траг, облачећи је у матићевску Анину балску хаљину могућег и вјероватног. Андрић је, међутим, метафизичкој Јелени ставио шекспировску минђушу, оваплотивши тако своју жуђену идеју о писцу као анониму, сакривеном у сјени књиге. У `Јелени које нема` - има тај знак жртвовања, скривања `писца којега нема` због имања књиге! Међутим, Андрића – има”, стоји у предговору.
„Ова књига могла је имати и друкчији наслов: Мој приватни Андрић. Јер, о томе је заправо ријеч. Осамљени и острвљени на овом лудом комадићу Еуропе (или што би Стеван Тонтић рекао: у плиткој Еуропи, у дубокој Азији), несрећни у властитим колективитетима, уплашени у властитој кожи, обраћамо се ономе што имамо, па онда збирамо и одузимамо, сводимо рачуне, као што их своди Данило Киш у причи Дуг, и заправо је мало тога чему се као људи увијек можемо обратити. Некоћ, у временима југословенског самоуправног оптимизма, најфреквентнији наш писац био је Крлежа. Њега се није толико парафразирало, нити му се толико посвећивало, али су ритам и мелодија његове реченице, ритам и мелодија његове нервозне и ангажоване мисли, бивали превлађујућим ритмом и мелодијом већега (а често и бољег) дијела југословенских књижевности. Више је било крлежијанаца, него ударника на омладинским радним акцијама. У нека друга, луђа, злосретнија и хистерична времена, у којима се пролијевала крв да би се и сутра имало повијест (али, по могућности, без комшија и сусједа, повијест у којој ћемо бити комшилук само са свемиром, с пустињом или са спаљеном земљом), као и у нека идеалистична, ујединитељска југословенска времена, она почетком двадесетог стољећа, југословенским је књижевностима Његош био на уснама и сви само што се нису оњегошили, удесетерчили и удванаестерчили”, биљежи у рецензији Миљенко Јерговић.
У овој антологији заступљени су Драгослав Михаиловић, Радомир Смиљанић, Данило Киш, Јаков Гробаров, Мирко Марјановић, Вида Огњеновић, Иван Ловреновић, Ранко Рисојевић, Ранко Павловић, Миро Вуксановић, Ибрахим Хаџић, Бошко Ломовић, Милош Савић, Јовица Аћин, Мирослав Јосић Вишњић, Срба Игњатовић, Љиљана Ђурђић, Радован Бели Марковић, Жарко Радаковић, Слободан Бошковић, Јасна Шамић, Мустафа Новалић, Џевад Карахасан, Васа Павковић, Милован Марчетић, Александар Прокопиев, Новица Ђурић, Миленко Стојичић, Анто Зирдум, Михаило Пантић, Емсура Хамзић, Јулијана Матановић, Љиљана Дугалић, Владимир Пиштало, Горан Петровић, Горан Самарџић, Славко Стаменић, Лаура Барна, Мирко Демић, Јосип Млакић, Миљенко Јерговић и Мухарем Баздуљ.
А.Ћ.

/ ДАН, 10.03.2018., Култура /

 

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ : ЦЕТИЊСКИ ПЈЕСНИЧКИ МОНАХ

/ Селимир Радуловић, „Дах мале молитве”, Фондација Група север, Нови сад, 2017. године / (Изабране и нове песме)

Није лако читати поезију пјесника Селимира Радуловића, а тек на каквим је мукама онај који их прочита и покушава да о њима забиљежи коју реченицу.

            Не кајем се ако сам можда једини који се добро промућио са Селимировим стиходарима. Другима се то, вјероватно, лакше дало руци.

            „А небо бијаше разиграно, са сунцима / Моћним. И звезде бијаху још јаче./ То небо ново с којег се Син Човјечи/ И Син Божји спусташе на земљу нову.“

            Управо овако, као да дописује или појашњава Библијска казивања Радуловић, у књизи „Дах мале молитве“ коју је објавила Фондација Група север из Новог Сада

Књига „Дах мале молитве“ (изабране и нове песме) са предговором „Лако језгро песништва“ (О пјесниковању Селимира Радуловића), на четрдесет страна Слободана Жуњића, подијељена је у седам циклуса: Сенка осмог еона, О тајни ризничара свих суза, Снови светог путника, Седам малих дрхтаја, О пастиру и камену са седам очију, Девет душа Јосифа Исихасте и Отровни пипци полипа Искариотског.

            Често помислим како књигама није потребан предговор, али ипак он је неопходан као први каталог у ком су на блиц предочене пјесничке „слике“, оне које су записане од стране аутора као штиво коме је потребан тумач, у мјери како не би искривиле пјеснички доживљај, душу, али ни банализовале оно вриједно што ту књигу препоручује времену и читачу.

            Предговор, или, разуми како наводим ако ти се другачије није дало, овој књизи као и скоро цјелокупном дјелу Селимира је неопходно, јер предочава прва сазнања озбиљног и кредибилног читача и посветитеља који нам указује на ону пригушену искру да и ми дунемо и ослободимо искру из пепела и угарака.

            Када аутор приреди и објави књигу поезије и наведе да је ријеч о изабраним и новим пјесмама онда јој ваља „прићи“ као да се посматра комплетни пјеснички опус аутора, јер је он одабрао најбоље и додао оне нове, необјављене, и можда боље од свих претходних пјесама. Тако читам и покушавам да створим цјеловиту слику о поезији Селимира Радуловића који је преко Дунава са Цетиња однио не мало пјесничко наслеђе из камењара црногорских, управо подно Ловћена гдје је само један пут муња нашла искру у камену. И након тога сијевало је много пута, али, нажалост, само сијевало.

            Како год тумачили, из било којег угла виркали и удубљивали се у поезију Радуловића, увијек ми се казује да је то спјев једне извор-жиле, мјесто одакле се напаја пјесничка душа пјесника. Он присутним мотивима, начином пјевања, записивањем стихова и творењем пјесме, боље рећи циклуса, ником није сличан, осим што би се то могло схватити да једним дијелом „вирка“ Његоша.

            Како је овај јединствени пјеснички спјев Радуловићева духовна целина изабрана из његових књига поезије, све су оне потекле из једног тока који се расточио у двије жиле – поезије и философије без којих је поезија испразна прича,  (не)занимљива причаоница, препричан догађај, ређање реченица и стихова упразно... Зато философија и завидна мисаоност у пјесмама овог писца саме се урезују у памћење читаоца. А бити упамћена може само она пјесма, односно поезија која је мисаона, искрена, извезена емоција, односно окађена духовношћу и мисаоношћу Свете књиге, оне која је из вијека у вијек уносила своја слова у оне генијалне и оне мање вриједне пјесничке књиге. Стога онај који није у духовној сродности са поезијом Радуловића, не само у књизи о којој пишем, „Дух мале молитве“, не може бити ни њен пуки биљежник.

            Да бих поткријепио овај став нијесам имао храбрости да одаберем одређене стихове из књиге, јер је она управо философско густо ткање у којем свака нит је завидна мисао. Истина, ова пјесничка књига ничим се не би урушила извлачењем било које нити (стиха) јер сви стихови почивају на философском казивању, што је, мора се признати, оштрица по којој су само ријетки успјели да опстану и њихове пјесме буду уписане у антологују преживјелих пјесама.

            За Радуловиоћеву поезију се, без претјеривања, може написати да се није дала осредњости какве је понајвише у пјесништву на српском језичком подручју, већ се својом аутентичности печата у сам врх српског пјесништва. Она је његова судбина, његово рађање и васкресење. Његова пјесничка судбина је и његово језгро пјесништва, његов вулкан који и када мирује таји мисао.

            Након пјесничког тиховања у поезији Радуловића јавио се ОН, Бог, и рукоположио га у цетињског „монаха“ поезије. Бројни су стихови у којима Радуловић, од пјесме до пјесме,  именује „главне јунаке“, час је Аврам, час је Исак једно је улогу Господа упредао у излечитељским стиховима, онима с којима се оживљава све оно што је у Божјој вољи. А каква је снага, односно гдје је онај непресушни извор инспирације Радуловић је најбоље донио у пјевању „Синови Светог путника“, гдје казује да пламен пјеснички увијек пламти у души човјека која је увијек у контакту са Духом Светим, само се томе мора бити вичан.

            Читаоцу ће се најприје наметнути мисао да Радуловић пјева и опјева Бога, што и јесте тачно, али говорећи, дотичући његове науме он управо пјева о човјеку, о мученику када посуста и преда се сатани.

            Да бих дијелом заокружио овај покушај „као што се сунце огледа у капи росе“/ 70 пјевање/, (Синови светог путника) провјеравам мисли о  првом гоглављу „Сенка осмог Ерона“, оне што сам претходно навео да је овај цетињски „монах“ поезије пренио дио себе како би спознао душу и философију битисања монаха. Јер пјесник, истински мученик, и јесте самовање, као што је и монах самовао. Из тог свијета ничу поруке, записи, стихови, молитве за нова покољења. Ето, и Радуловић на то нас упућује, “Тиховатељима, што више мољаху него дисаху“.

            А ко је, условно речено, главни јунак овог спјева – у књзи пише, али намјерно га не именујем, јер сви монаси су Он, односно Његова дјеца, више моле него што дишу.

            Записах и ово што прочитах понављајући Радуловићев стих:

            „ И клонимо се оних што као дим ће проћи!“ („Бегунац, Брату), пјевање сто педесето.

/ Година, 2018. /

 

ПОЕТСКИ ЗБОРНИК О ГАВРИЛУ ПРИНЦИПУ :У пјесми ослобођен

Поетски зборник „Гаврило, у пјесми ослобођен” који је приредио Миленко Стојичић, недавно је угледао свјетло дана. Рецензент зборника је пјесник академик Матија Бећковић.

„Антологија, чије се корице отварају и раскрилате на име Гаврило Принцип, поетска је одбрана јуноше из Обљаја поводом атентата на историју ревизиониста из Сарајева. Поезија, дакле, гаси ватру ‚хистеричара хисторије‘! Поетско памћење траје дуже, поузданије је, вјероватније и ‚могућније‘, мјерено аристотеловским поетичким аршином. Антологија илуструје њежну форму ‚најпамтљивијег памћења‘. Портрет Гаврила Принципа ришу лијепе ријечи разбокорене у кичице метафорике. Гаврило је и лирарни анђео који нас гледа из стилосфере... У Сарајеву су неколико пута убијени Иво Андрић и Гаврило Принцип! Рушени су мостови са њиховим именом и њихове бронзане бисте. Босна, дакле, не воли своје младобосанце!...”, стоји у предговору књиге који потписује Стојичић.
У Зборнику су заступљена дјела: Алексе Шантића, Иве Андрића, Милоша Црњанског, Лоренс Дарел, Стевана Раичковића, Даре Секулић, Ивана В. Лалића, Вука Крњевића, Добрице Ерића, Ђока Стојчића, Милоша Милојевића, Ђура Стипановића, Драгана Колунџије, Матије Бећковића, Коље Мићевића, Ранка Јововића, Милана Ненадића, Ранка Рисојевића, Ранка Павловића, Милована Витезовића, Ранка Прерадовића, Ружице Комар, Рајка Петрова Нога, Пера Зупца, Радована В. Караџића, Стевке Козић Прерадовић, Стевана Тонтића, Небојше Иваштанина, Слободана Бошковића, Бранка Чучка, Зорана Костића, Недељка Бабића, Душана Праће, Недељка Жугића, Милице Краљ, Анђелка Анушића, Ђорђа Сладоја, Ненада Грујичића, Небојше Деветка, Новице Ђурића, Благоја Баковића, Бранка Брђанина Бајовића, Душка Ж. Поповића, Миладина Берића, Жељка Пржуља, Слободана Кекића, Дарка Цвијетића...
А.Ћ. ( ДАН, 02.04.2018.)