ПРЕДСЈЕДНИК УКЦГ НОВИЦА ЂУРИЋ О ПЛАНОВИМА УДРУЖЕЊА ЗА ОВУ ГОДИНУ

Новица Ђурић

 Укоричиће ,,Ријеч” за незаборав

Удружење књижевника Црне Горе, поред сумирања резултата за протеклу, увелико прави планове за годину у коју смо календарски недавно загазили. Према ријечима предсједника УКЦГ књижевника Новице Ђурића, пред Удружењем је велики посао.
– Када су у питању планови за 2018. годину наше Удужење већ има зацртан распоред. Поред редовних активности које подразумијевају одржавање редовних трибина, ,,Ријеч” у Подгорици и ,,Свободијада” у Никшићу, оно што би требало обиљежити ову годину су и конкурси које планирамо да распишемо, а тичу се објављивања прве књиге младом аутору до тридесет година, као и најбољег прозног и поетског рукописа члана УКЦГ према одлуци жирија. Читаоци ,,Дана”, листа који је редовни хроничар наших трибина и других активности УКЦГ, више него добро су упознати са нашим радом. Планирамо и објављивање зборника приказа књига које су промовисане у оквиру трибине ,,Ријеч“ коју води пјесникиња Милица Краљ – појаснио је у разговору за ,,Дан” предсједник Новица Ђурић. Он је додао да пројекат објављивања зборника са трибине ,,Ријеч” има за циљ подстицање чланова овог Удружења да пишу и активно учествују у промоцији и анализи дјела својих колега и колегиница.
– У овој години нас чека напоран рад и велики број активности, али морам нагласити да ни протекле године нијесмо сједјели скрштених руку. Током протекле године, мимо свих редовних активности, промоција књига, учешћа на скуповима, регистрације старих и пријема нових чланова, додјела награда попут признања ,,Марко Миљанов”, ,,Видовданска повеља“ и ,,Видовданска ријеч“, наше Удружење је у сарадњи са Књижевном задругом СНВ, реализовало конкурс путем ког су најприје одабрана, а потом и штампана дјела Стефана Бешовића, Милете Булатовића и Радојице Радовића. Уз то смо објавили и још петнаестак књига писаца из Црне Горе. Свакако најважније је да смо покренули, након десетогишње паузе, часопис ,,Стварање” и протекле године су објављена два броја и сада је у припреми наредни број. Ове године излазиће бар двомјесечно. Свакако је важно напоменути да ће ,,Стварање” и УКЦГ ријешити подстанарски статус. Ускоро треба да почне и трибина у Будви, а са Културним центром из Берана и Издавачком кућом ,,Унирекс” из Подгорице потписаћемо уговор о једној новој и квалитетној сарадњи. Такође, са поносом истичем да смо објавили и Антологију добитника књижевне награде Марко Миљанов – казао је, између осталог, за ,,Дан” Новица Ђурић.
Он је додао да та Антологија има вишеструк значај.
– Објављивањем Антологије добитника награде „Марко Миљанов” Удружења књижевника Црне Горе, сачували смо на једном мјесту све добитнике ове престижне награде. То је дар не само добитницима или члановима Удружења књижевника Црне Горе, већ и читавој академској заједници. У питању је квалитетно дјело у ком се читалац може упознати и са фрагментима награђених дјела, али и бесједама писаца које су изговорене у част великана Марка Миљанова Поповића – појаснио је, између осталог, Новица Ђурић. Он је додао да се Управни одбор УКЦГ редовно састаје у циљу рјешавања проблема са којима се Удружење сусреће у свом свакодневном раду без иједног динара Министарства за културу Црне Горе које и не зна да ова институција постоји преко 70 година.
– Наше Удружење ће наставити да баштини традицију дугу преко седамдесет година, традицију у коју су своја слова уградили великани наше писане ријечи. Надамо се да ће књига и у овим тешким временима по културу задржати мјесто које јој по природи ствари припада – поручио је, између осталог, предсједник Новица Ђурић.

Александар Ћуковић.

/ ДАН, Култура, 2108.године /

ПОРОДИЧНИ АЛБУМИ ДРАГАНА ЛАКИЋЕВИЋА

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ

Пише: Новица Ђурић

/Драган Лакићевић, Породични музеј, поеме, Партенон, Београд, 2018.године / (Поезија)

 Ко нема породични музеј, тај је узалуд задојен мајчиним млијеком. Јер, с првим гутљајем те свете, мајчине капљице,  ми у ствари примамо свети, мајчински причест с којим се обавезујемо да чувамо и обогаћујемо породични музеј.

            А породични музеј је мали и велику баун (ковчег, ризница). И један и други препуњени су и отачу се добрим ријечима баш онако како су се и похрањивале драгоцјеним стварима кроз времена.

            Мали баун у суштини је и најемотивнији, најважнији и... испред свега. Ту станују сва настајања, сјећања, све емоције, покоје кајање, ријетки незбор, тренутна љутња - завежљај који носимо са собом за живота. Они који су тога свјесни - срећни су; они други осјећају да је нешто увијек с њима, али не знају шта је то.

            Тај мали баун који се ријетко отвара, у ком станује и дух тога доба, у ствари је  само пјесник (његово памћење) с његовом породицом (и њеним памћењем), ризница коју је брижно чувао од злих очију и гласова, јер та мала пјесникова црквица није ни смјела бити похарана; бољу ријеч не знам. Једноставно, у сеобама породице, од стиха до стиха, од пјесме до пјесме, кроз странице бројних књига (Породични албум, Породични азбучник), пјесник никада није смио, нити хтио да се  исели из свога породичног бауна. Све је стало у једно, а оно једно у једно једино.

              „Све књиге стале су у једну,

              а та једна у торбу,

              а та торба у душу...“

 /Матична књига живота/

            Онај други, повећи баун, али ништа мање значајан за аутора, јесте народ, дух: духовно пространство, неке наизглед ситнице,  у који стаје и онај мали који је обрастао завичајем. Људима, догађајима, топонимима, малим и великим јунацима из доба пјесниковог дјетињства... Ту су не само лица и имена, већ и извори, предмети, биљке – све има свој мали породични мит.

            Док ишчитавам дуже пјесме из најновије књиге Драгана Лакићевића „Породични албум“, коју је објавио угледни београдски издавач „Партенон“ Момчила Митровића, знам да нико нико није мртав ни на оном гробљу код Грла Дријенка – ни Драганов ујак, ни моји родитељи.

            „Нико није мртав“ ево и ја преписујем Лакићевићеву истину: „И сада имам гдје да свратим пријатеље“.  Нико није мртав,  и ми имамо коме да се јавимо. Молитвом, свијећом можда и по којом ријечју. Можда?

            Књига „Породични музеј“ се отвара уводном поемом „Где су оне приче?“,  а остале су сврстане у три циклуса.

            Занимљиво је да је на корици књиге, испод наслова истакнуто: „ Поговор, Александра Жежељ Коцић“, којим се на десет листова, односно двадесет страна завршава ова књига-завичајница.

            Поговор књизи госпођа др Жежељ Коцић насловила је као „Простор интимности у поемама Драгана Лакићевића“ и дијели га на следеће „цјелине“: Увод: пишчев свеобухватни дневник, Приче разломљене у стихове, Ко све пише, чита и тумачи, Фотографије, слике, портрети, Простори блискости, Поново о причи и причању и Умјесто закључка: свеска која чека.

            Ја не припадам оним читаоцима који вјерују како је најважније да откријемо пишчеву тајну, најчешће тајну срца,  већ само биљежим тренутке када ми застане дах од добрих мисли, дивних реченица и стихова. Јер писац је запјевао из дубине душе и срцем, па је то она честица која покреће писца и наша чула. А Лакићевићеви дамари су срчаница која откуцава сваки трен па је онај најснажнији приморао пјесника да призна „како је породична, матична књига живота она у магичној торби-лектири, личној-породичној, општој-националној: „Књига велика. Читанка.“

И шта сад ту има да се тумачи!?

Јер, завичај је Велика Читанка у коју стану, како Лакићевић пјева, „они о којима нисмо причали“ и они о „којима смо већ причали и препричавали“ / „Где су оне приче“/.

            Ко није живио у вријеме када је књига била ријетки, вриједни и највреднији живи експонат у сеоским кућама, односно када су градске библиотеке биле мали мравињаци вриједних и знатижељних читалаца, онда тешко да ће разумјети зашто је за Лакићевића књига из кућног прага пртљаг, односно лична карта, „матична књига рођених, / Матична књига умрлих, / и бесмтрних; /Матична књига живота/.

            Како и мени, и мој завичај о ком пјева Лакићевић, не би замјерио, предао ме најтежем проклетству – забораву, онда се она поема о Липову сама отвара и као да ме пита да ли можда знам „Када рат прође и војска дође“ / Инвентар наше старе куће у Бистрици – Доње Липово /, „јесмо ли рат добили / или изгубили“. И тај одговор као и сви остали једино је могуће било наћи писцима мојим завичајацима – оним из Липова и оним одакле су и Драганови Грујићи и моји Ђурићи из Братоножића. Зато су Липово, Морача и Братоножићи одиста велики музеји снова, надања, успомена, родослов и знаних и незнаних, великих и малих, чувених и непознатих, бастадура, великих слова и дјела...

            И овај запис завршавам увјерењем како је Лакићевићев „Регистар извора“ небеско око које се појављује с првом ведрином, леденик „поврх Сјенокоса“, на ком се, „један ту напио, / и није био жедан до Косова“ / Регистар извора /.

            Знам да је нас наш завичај испратио у свијет. С очима и с тугом.

/ Подгорица, 2018. године /

http://www.srpskenovinecg.com/kultura/knjizevnost/67041-zapisi-dok-citas-lakicevic-62524131

           

 

Дубак с „Посланицом наговарачу“ у антологију изабраних

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ

Пише: Новица Ђурић 

/Будимир Дубак, „Антологија Сербика“, (поезија), Српска књижевна задруга Подгорица и "Орфеус", Нови Сад, 2018. године /

Нијесу писци одабирали едиције, ријетко се то дешавало, већ су едиције у издавачким кућама одабирале писце и с великим именима поезије и прозе допирали у свијет водећих књижевних кућа. Такав је случај и са едицијом, боље рећи библиотеком „Антологија Сербика“ која је одабрала и објавила „Посланицу наговарачу“, избор из поезије на 350 страна, водећег пјесника, прозаисте, есејисте, односно драмског – српског писца Будимира Дубака из Подгорице.

            Дубакову књигу су заједнички изњедриле издавачке куће „Књижевна задруга Српског народног вијећа“ из Подгорице и Фондација „Група север“.

            Ова вриједна и по многу чему јединствена едиција током протеклих година објавила је 14 књига – изборе из поезије: Матије Бећковића, Стевана Раичковића, Ранка Јововића, Новице Тадића, Рајка Петрова Нога, Драгана Лакићевића, Добрице Ерића, Момира Војводића, Зорана Костића, Селимира Радуловића, Гојка Ђога, Ивана Негришорца, Благоја Баковића и Будимира Дубака.

            Умјесто великих ријечи које би морале бити прилагођене овом антологијском пјесничком тестаменту пјесника Будимира Дубака, вјерујем да с правом одабирам следеће стихове:

            „Наша судбина је зрно

              Што уплакана птица

              У кљуну држи ...“

            Како ништа што писац забиљежи, па ни посвета на првој страници „Посланице наговарачу“, није тек слово реда ради, па ни Дубакова посвета да смо се „изгледа имали рашта мучити у пјесничком послу“, онда ја узимам за право да два стиха (пјесма „Ноћ у Биљарди“) с краја ове књиге препјевам и Дубака упитам:

            „Како си то, Пјесниче, знао

              чему си стихове подизао?“

/ 2018./

Kо се казује туђим језиком на свом исписује срамну биографију

Прије петнаестак мјесеци појавилла се у „Дану“ страна која себе именова као ЋИРИЛИЦА  и о себи одмах проговори и о њеном уреднику Александру Ћуковићу. И то се чу и потраја.

          Нема за уредника друге личне карте од новине којој даје изглед, дух, љепоту, писменост, а све то украшава са словима нашег златног ћириличног писма.

Фемић, Ћуковић, Краљ и Ђурић

Као писац и новинар морам да будем крајње објективан и прецизан у ставовима које ћу предочити о „Ћирилици“,  јер ко је добровао у „Дану“, а ја то јесам, онда нека ми буде опроштено ако нека ријеч и не нађе пут у „рај“.  А у рајску ризницу „Ћирилице“ нашла су се бројна имена и њихова остварења из разнородних књижевних и културних жанрова - поезија, проза, есејистика, али и књижевна, позоришна, ликовна и музичка критика, прилози о филму, као и занимљиви прилози, налик на есејистику које су исписали неки млађи аутори, за које вјерујем да су слобода наше мисли и продужетак књижевне, критичке, есејистичке, пјесничке и философске мисли у Црној Гори, поштоваоци и најубедљивији браниоци ћирилићног писма и српског језика. Јер, ко се казује туђим језиком на свом исписује срамну биографију.

          Будимо зато у свом језику. И када то није добро и када то што се запише неће живјети дуго, најважније је да остаје неизбрисиви траг – ћирилични, јер од многих староставних књига од непроцењиве су важности слова с којима су исписане, макар дјела и не била за памћење.

Тек како зрачи Симонидин вез, и сва похрањена слова на нашим иконама и фрескама. И Данова „Ћирилица“ кандидује се да се упише у збирку новинских – књижевних икона, под условом да из броја у број буде са што бољим и вреднијим прилозиима из свих области књижевности и културе. Јер, сада „Ћирилица“ није подједнака шанса за добре и лоше рукописе. Сада је „Ћирилица“ опако опасан скенер који тренутно предочава шта то на ћириличном писму и српском језику производе пјесници, прозаисти, критичари из разних области, али и баун у кога ће неке будуће генерације завиривати и судити о ономе што се данас писало, шта је и на основу којих критеријума објављивала „Ћирилица“. Зато је сада на колеги Ћуковићу велика одговорност и још тежи посао да одабере најбоље остварење без обзира ко је његов аутор. Вјерујем да ћемо се сложити да дјело продужава живот аутору и да захваљући њему оживљава у сваком читању.

          Овдје сам намјерно избјегао да кажем да је „Ћирилица“ културни додатак, јер да не испуњава тај основни критеријум не би се ни појавила и отворила једина врата за сачињенија српских писаца у Црној Гори.

          Но, како се кућа увијек лакше гради када јој у помоћ притекну комшије и новина се увијек свестраније концептира ако јој пруже руку ствараоци разних профила са добрим рукописима који, прије тога, наравно нијесу враћене са адреса других редакција, часописа и књижевних новина. „Ћирилица“ не смије да буде поштанско сандуче, већ књижевно-културна разгледница најбољих и најновијих остварења. Не без разлога кажем да овај прозор у свијет писаца, већином чланова Удружења књижевника Црне Горе, ваљало би да избегава оно што могу дневно да прогутају странице културе у Дану захваљујући којима смо ми, српски повјесници, успјели да упутимо поруку и да се сазна за оно што пишемо, као и за активности Уружења књижевника Црне Горе. Захваљући Дану, у оквиру којег излази и „Ћирилица“ наше писмо ћирилично не само да је одржало своју вишевјековну нераскидиву нит, већ и продужио његову лозу и похранило дјела и српске писце онако како то ни ми писци не би себи самима приуштили.

          И истина о значају Дана за српски језик, писмо ћирилично је немјерљива и мора бити казивана у свакој прилици. Јер, као у свакој битци сви су ратници- само је један херој. А овај наш Ћириличник, Дан са својим новорођенчетом „Ћирилицом“ су херој од средине прошлог и половине овог вијека. Ова новина је дала цијену нашег идентитета, вјере православне, српског писма и ћирилице, а он је незамислив без слободе, платила најскупље од свих у новијој историји – главом Душка Јовановића.

          Ето, нека ми не буде замјерено што на српском казах ово кратко запажање о светлосном трагу „Ћирилице“ која тек сада мора лијепој руци дати замаха.

          Хвала руководству редакције „Дана“, уредници културе Вери Самолов којој није лако с нама писцима и посебно нашем писцу, новинару и уреднику „Ћирилице“ Александру Ћуковићу, што су подржавајући темеље српске писмености оснажили себе и дунули у душу нашу, нас писаца којима су већ три деценије затворена сва врата културних институција и штампаних и електонских медија у Црној Гори.

/Трибина „Ријеч“УКЦГ, културни додатак „Ћирилица“ дневне новине „Дан“, 13.09.2108./

  ++++++++

    У оквиру сегмента Духовна (језичка) обнова Трибина „Ријеч“УКЦГ представиће културни додатак „Ћирилица“ дневне новине „Дан“.

О додатку „Ћирилица“ , о сабирању у језику и писму, говориће књижевници: Новица Ђурић, председник УКЦГ, мр Радоје Фемић, теоретичар и књижевни тумач, мр Александар Ћуковић, новинар у редакцији културе „Дана“ и уредник додатка „Ћирилица“ и Милица Краљ, уредница трибине.

Вече ће се одржати у четвртак 13.септембра у 19 часова у Манастиру „Симеон Мироточиви“, Немањина улица, Предград 31.

Не пропадају мали него заборавни народи

По благослову, Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског, Митрополита црногорско-приморског, Егзарха Пећког Трона, Амфилохија Радовића, дике рода православног, вечерас сам почаствован да изговорим ријеч у уме организатора ове јединствене манифестације не само у Црној Гори.

        Дакле, најприје вас поздрављам у име организатора  Издавачко информативне установе „Светигора“, црквене општине Херцег Нови, Удружења књижевника Црне Горе и Удружења издавача и књижара Црне Горе и захваљујем што сте вечерас овдје да заједно испишемо нову страницу пете по реду, универзалне културне манифестације “Трг од ћирилице”.

Новица Ђурић са колегама писцима на Тргу од ћирилице, 2018.

А ово место гдје се вечерас даривамо пјесничким везом веле да је трг. Камени трг. Камено слово. Окамењена азбука, ћирилица наша златна да јој се трага не да избрисати.

        Истина, свако ко једном дође на Трг од ћирилице осјећа како је то оно Његошево гувно и оног прије њега светог Петра Цетињског, како су га закрстили, ћириличним словима поплочали, како би и они након њих знали гдје им је неизбрисиви траг. Та ћирилична, од камен-кремена саздана слова, су се ваздигла и постала наши иконописи, златни везови наших манастира и храмова.

        Трг је мјесто зборишта и кроз вјекове био јав сваког добра или зла. Са овог Трга од ћирилице у свијет је отишла вијест да се на њему догађа нешто ново - јединствена културна манифестација у трајању од месец дана где се организује сајам књига, промоције, предавања, изложбе, музички програми, позоришни комади са циљем очувања духовности, језика, културе и ћириличне писмености у Црној Гори.

        И овај Трг од ћирилице у историји петогодишњег трајања уписаће да га је ове 2018. године свечано отворио нико други до новохиротонисани епископ диоклијски Методије.

 

Новица Ђурић, бесједи на Тргу од ћирилице

Поштована господо, са пар ријечи морам да подсјетим да је покретачка идеја за организовање „Трга од ћирилице“, како је то једном рекао директор издавачке куће „Светигора” и председник Управног одбора „Трга од ћирилице“ Радомир Никчевић, изникла из изјаве митрополита Амфилохија да „онај ко прекида и затире своје памћење и живу стваралачку везаност за претке, тај се као сасушена грана лишава њиховог животног сока и соја, и на крају откида од племенитог корена њиховог“.

        Никада не смијемо као народ заборавити „да не пропадају мали него заборавни народи’“ зато ми овом манифестацијом чувамо вјеру, језик, писмо, историју, обичаје, културу, како би као народ остали и у будућности препознатљиви у великој породици не само словенских народа.“

        Трг од ћирилице није само манифестација која својим именом брани ћирилицу нашу златну већ својом суштином, разноврсним програмима, истрајношћу, озбиљношћу, ријечима бројних угледника и духовника калдрмамо изнова све путељке, стазе и тргове наших свијетлих предака чиме дајемо изнова сјај нашој борби за идентитет српског народа у Црној Гори, односно нашој укупној култури и духовности.

        Вјерујем у моћ  културних дешавања и у одлучнију борбу, не само на овом тргу, у одбрани угрожене, протјеране ћирилице у Црној Гори једнако као и српског језика и свега другог на чему је створена она најсветлија и у свијету најузвишенија Црна Гора у доба Петовића. Она, како је с поносом називамо, Негошева Црна Горе.

        Зато је и овај „Трг од ћирилице“ прворазедни културни догађај који сведочи, представља, позива и опомиње да је култура последња одбрана националних интереса једног народа у овом случају српскога.

        Нека „Трг од ћирилице“ одјекује добрим пјесмама, књигама, изложбама, концертима, молитвама докле допире и глас Божји. Да Херцег Нови буде истински Град од ћирилице и да да Бог да се таквим представе и сви остали у Црној Гори и Србији.      

Амин, Боже дај.

/ Поздравна ријеч предсједника Удружења књижевника Црне Горе, Новице Ђурића на Петом „Тргу од ћирилице“ у Херцег Новом, 4. августа 2018. године /

Одговор председника Удружења књижевника Новице Ђурића, послодавцу Сеаду Ђокају (2)

Аферим Ђокају за тефтерић 

  

Ево се огласио „извесни“, како то воли да каже, „послодавац“ општинске  Јавне установе Музеји и галерије, Сеад Ђокај.

            Не бих дао пет пара за то што он ради, а ни честицу за ово како фермани Сеад Ђокај. Једино што морам је да га потрем и тако осушим оно мало несувислости које је изрекао, односно што му промакоше између два тефтерића.

            Зна добро Ђокај колико зна, знају и други, па му савјетујем да прије него се потпише као аутор тефтерића да посложи чињенице и научи како је лијепо бити скроман, бар док каже за себе да је послодавац.

            Зато, господине послодавче, извјесни Ђокају, узалуд си ковао, само си се очађао. Жао ми је што не разумијеш философију Марка Миљанова. Без обзира на то, знам ја да ви сваким даном одлазите на Медун и тражите опрост од Марка зато што сте, у тренутку духовне и интелектуалне слабости, затражили да писца Марка одвојите од писаца и тако га сачувате од себе сама, поучени његовим примјерима чојства.

            Ја нећу говорити, за разлику од вас, да не говорите истину. Ружно је то говорити када знате да је истина оно што сте написали вашем кустосу Илинчићу.

            Шта је спорно у мјесту гдје сте ви послодавац, то ме не занима, ни шта сте ви тамо по чину, ни ко вас је унаприједио. На то питање не могах недавно одговорити ни Вашим школским друговима. И баш ме за то брига.

            Уживајте у свом пословодству. Ево користим прилику да Вас лично и институцију на чијем челу столовачите да Вас обавијестим да ће Удружење књижевника Црне Горе, наредне године на Марков дан поново уручивати награду „Марко Миљанов“на Медуну.

            Очекујемо да се појавите макар као власт, ако не као личност с препознатљивим културним идентитетом. Не морате клањати, довољно је да се извините Марку и писцима.      

            Да бисте били директор Јавне установе Музеји и галерије, морате се поклонити  њеним великанима и дјелима зарад којих постоји институција која је Вас експонирала за првог послодавца. Извините што нијесам детаљисао, јер нијесам ни имао о чему. И ово би премного за овог послодавца који вјерује да је то и Марку Миљанову. Аферим!

            И на крају, рече ми један човјек да редовно обилазите Марка и да га сјетујете. Не мари. Имате код кога.

Новица Ђурић,

предсједник Удружења књижевника Црне Горе

Јубилеј - 120. година од рођења Десанке Максимовић

Новица Ђурић, митрополит Амфилохије и Милица Краљ

Удружење књижевника Црне Горе обиљежило је 120. годишњицу рођења Десанке Максимовић, најзначајније жене нашег доба и српске културе и најзначајније српске пјесникиње, у Духовном центру „Симеон Мироточиви”, на Немањиној обали.

Новица Ђурић, митрополит Амфилохије

О животу и поезији Десанке Максимовић говорили су пјесници: митрополит Амфилохије, Новица Ђурић, предсједник УКЦГ и аутор драгоцјене књиге о Десанки „Десанка Максимовић - жена која је само волела” и Милица Краљ, уредница трибине УКЦГ.

Новица Ђурић, митрополит Амфилохије и Милица Краљ

Рајо Булатовић, Јанко Брајковић, Перивоје Поповић, Андрија Маркуш, Александар Ћуковић

Новица Ђурић

Митрополит Амфилохије

Запис са уручења награде Марко Миљанов” за 2017.

Умјесто Митрополита Амфилохија, Владика Кирило прима повељу од предсједника УК ЦГ, Новице Ђурића

Чедо Поповић, Владика Кирило и Новица Ђурић

Награда „Марко Миљанов” Удружења књижевника Црне Горе за 2017. годину уручена  је митрополиту црногорско-приморском Амфилохију (Радовићу), 8. маја, на Медуну.
Награђена митрополитова књига, „Свети Петар ИИ Цетињски пустињак и Ловћенски тајновидац” - која је добила ово високо естетско и морално признање, наставак је духовног казивања честитог војводе.
Жири је у образложењу о награђеној књизи, између осталог, навео захваљујући дубинским тумачењима Његошевог људског и књижевног портрета митрополит Амфилохије представља незаобилазан путоказ за читање и разумијевање ремек-дјела, које Његоша ставља у саме врхове свјетске књижевности...”

Матија Бећковић, бесједа о Митрополитовом дјелу

Будимир Дубак, образлаже одлуку жирија

О награђеном Амфилохијевом књижевном дјелу говорио је предсједник жирија, писац и академик Матија Бећковић, образложење жирија је саопштитио писац Будимир Дубак.

Награду ее уручитио предсједник Удружења књижевника Црне Горе, Новица Ђурић док је изводе из књиге „Свети Петар ИИ Цетињски пустињак и Ловћенски тајновидац”, говорио Драган Алорић.  и Спонзор књижевне манифестације, власник компаније „Царине” из Подгорице, Чедо Поповић уручио је новчани дио награде.
У име лауреата, награду је примио досадашњи викарни Епископ диоклијски, Владика буеносајрески и централнојужноамерички господин Кирило (Бојовић).

Чедо Поповић, Матија Бећковић, Новица Ђурић и Владика Кирило

Владика Кирило, Зоран Бингулац и свештеници Радомир Никчевић и Драган Митровић

Ђорђе Брујић, Момчило Вуксановић, Радојица Вуксановић, Матија Бећковић, Новица Ђурић, Данило Вуксановић, Симон Ђуретић, Драган Алорић и Предраг Милачић

Владика Кирило,Чедо Поповић и Новица Ђурић 

др Божидар Бојовић, академик Лакић, конзул Србије у Херцег Новом - Зоран Дојчиновић...