уторак, 8. новембар 2016.

КАДА КАЖЕМ НОВИНА, МИСЛИМ НА ЧОВЈЕКА


Свијет је постао биртија, прчварница, па како онда очекивати да новинари и новинарство буду професија људи – честитих и поштених биљежника догађаја, када само ријетки бљесну али буду угашени попут метеора. Тако, с времена на вријеме, бљесне још покоја репортажа и њен аутор, али се све то брзо загуби у прашуми извештаја и проказаних – екранских интервјуа од којих свако добро слово бива ретроградно, а примитивизам и оговарачка политика баш онаква какву баштини политичка, не могу да кажем елита, јер оно чега нема и не именује се, али свакако су пропагатори онога чега нема и оно у шта и не вјерују.
            Па шта да ту ради новинар и како да новинарство уздигне неподанички барјак, онај који су кроз тежа времена пронијели од којег се још понегдје виде његови обриси. 
Новица Ђурић

            И није тешко никада било дефинисати новинаре, односно новинарство ако одгонетнемо да ли сведочи истину или пласира лажи. Ако ћутите страхујете од себе, тада је најбоље да напустите новинарство и будете портир на вратима неке од институција од којих имате ноћну мору. Јер, новинарство није „промијени тв канал“, већ да провереним и непобитним чињеницама да допринос промјени лошег на боље.
            Једино су од ешалона рекетарског новинарства, које се осјећа све више у медијима, гори они који бивају пропагандна машина појединих партија, а након тога се селе у кабинете, посланичке клубове, на јахте, у банкарске трезоре... Тек тада почињу да причају о новинарском кодексу и још довољно недефинисаном истраживачком новинарству. Јер у народу су сви они који су давали или узимали тајне информације називани жбировима да не кажем шпијунима. Данас чујем да их зову истраживачи, жвиждачи, дувачи полуистине, полицијско-тужилачка звиждница...          
            Новинари не смију да буду хијене, већ да умјесто страха у своје текстове сливају истину која неће мачем да посече, већ да вида и залијечи. А лијепа ријеч, одабрана када ће се и којим поводом казати, улази у свачију кућу без претходно затражене визе.
            А као таква, информација, прича, репортажа поколебане оснажи, невјернима поврати вјеру, а добру добром добрује, новинар се уписао у непролазност, радост читалаца, односно гледалаца и тога тренутка достојан је да прими признање којим га дарива професија и који је њој, и само њој, деценијама био на услузи.
            Да ли сам ја један од тих, то не смијем рећи, али Бог ми је свједок да сам увијек гдје је најтање пресијецао на своју штету. Била су можда један или два случаја када сам срцу рекао пиши и вријеме је показало да о њима другачије и није ваљало писати.
            И, уз захвалност мојим колегама из УКЦГ и УКС, уз радост постојања Савеза новинара СиЦГ, ја данас не могу да не кажем српском “Монду”, мојој “Политици” и свим уређивачким тимовима од дана када сам прије петнаестак година ушао у ту најстарију новинарску породицу, велико људско хвала, увјерен како је ово признање још један малени каменчић у великом мозаику “Политике”, за коју су моје стрине увијек говориле: “Сине, купи нам новину”. Тако су сви читаоци говорили за “Политику”, па вјероватно од туда и она ријетко тачна реклама: ”Када кажем новина, мислим на ‘Политику’” .
            Ето, још једном вам свима хвала и уз  моју максиму: “Када кажем новина, мислим на човјека”.

/ Новица Ђурић у Београду након додјеле Новинарске награде за животно дјело Савеза новинара Србије и Црне Горе /
Београд, 29. октобар 2016.године




Нема коментара:

Постави коментар