Будимир Дубак: књижевно стваралаштво Новице Ђурића

ТРИ ЛИЦА ЉУБАВИ

Прије више од четири деценије огласио се један седамнаестогодишњак својим пјесничким првијенцем. Био је то гимназијалац Новица Ђурић с књигом ,,Трагом живота“ 1973. године. Аутора сам упознао коју годину касније, али прије свега као новинара. Били смо потом заједно у редакцији „Омладинског покрета“, који је имао сјајне новинаре и писце, попут Драгана Барјактаревића (Исака Црногорског) и Шћепана Вуковића, који су нажалост прерано отишли, као и низ посленика у области културе и политике.

У једнопартијској и изразито догматској Црној Гори, „Омладински покрет“ је представљао авангарду у освајању слободе мисли и критичког промишљања стварности. Новица Ђурић, који је у једном периоду био и главни уредник овог, широм Југославије читаног и цијењеног листа, на плану утемељивања модерног, храброг и поштеног новинарства, дао је изузетан допринос. Друштвени ангажман, готово без остатка, потиснуо је у други план књижевну дјелатност многих, па и Новице Ђурића, који је остао вјеран новинарству до данас. И сада је у јавности присутнији као дописник београдске „Политике“ из Црне Горе, него као писац, упркос бројним домаћим и страним књижевним наградама. 

Будимир Дубак

Међутим, Новица Ђурић је деценијама континуирано и упоредо с новинарством стварао и објављивао књижевна дјела. Сем поезије успјешно се огледа и у прози. За књигу “Роман ти причам“ (СКЗ, 2013. г.) добио је награду Удружења књижевника Црне Горе „Марко Миљанов“.

Књига пјесама Новице Ђурића „Косово мајко“ (Партенон, Београд, 2015) вишеструко завређује нашу пажњу. Косово је средишња тема српске поезије, од „Зидања Раванице“, „Косовке девојке“, и „Смрти мајке Југовића“, преко патријарха Арсенија ИИИ Чарнојевића, Светог Петра Цетињскога и Његоша, до Ђуре Јакшића, Краља Николе, Алексе Шантића, Милана Ракића, Јована Дучића, Десанке Максимовић, Васка Попе, Миодрага Павловића, Матије Бећковића, Љубомира Симовића, Момира Војводића, Ранка Јововића, Илије Лакушића, Рајка Петрова Нога, Даринке Јеврић, и многих других које је тешко побројати.

Новица Ђурић пјесничком књигом „Косово мајко“ придружује се овом импозантном списку српских пјесника и њихове поезије, инспирисане вјечном и судбинском темом Косова и Метохије. Осим Косова у наслову књиге, читамо још једну свету ријеч – мајка. То двојство, тај дубински однос између Косова и мајке, артикулисан је као вапај за оним најсветијим и најдражим, које од нас отрже овоземаљска сила или неумитност смрти. Пјесник не дијели ова два бола. Стога се често не може разабрати да ли давори за Косовом, или за мајком. Ишчитавањем цијеле књиге долазимо до одговора. Пјеснички субјект истовремено и нераздвојно оплакује обоје.

Није упутно превише уплитати биографију пјесника у његово дјело, али постоје књиге које се не могу ваљано разумјети без ближег одређења тих веза. Таква је и Ђурићева поема „Косово мајко“. Али, постоје и књиге истог аутора, што упућују једна на другу, и нуде кључеве за тумачење појединих слојева, који би нам без „информација“ из једних, остали магловитих значења у другим књигама.  Такав је случај са односом између Ђурићеве књиге аутобиографске прозе „Роман ти причам“ и књиге пјесама „Косово мајко“, која је такође један болан дијалог са мајком. Она је имала „златне руке“, безграничну љубав, али се није клела у своју дјецу, нити у душе браће и родитеља, већ у најдубљу и најтрајнију српску рану – Косово. Њена заклетва је гласила: “Рана ми косовских“. Ту заклетву је пјесник примио с мајчиним млијеком и клетвом Лазаревом. Из те ране је настала и књига „Косово мајко“.

Урезане су у бићу српских пјесника и ријечи Лазаревог сина Стефана, са мраморног стуба, на Газиместану: “Човече који српском земљом ступаш, / било да си дошљак или овдашњи, / ма ко да си и ма шта да си, / кад дођеш на поље ово, / које се зове Косово, / по свему ћеш угледати пуно костију мртвих, / те са њима и камену природу, / мене крстозначног и као стег / видећеш како посред поља усправно стојим“.

Тај вјечни биљег, тај бескрајни стуб, та неуништива тапија, то непролазно царство је Косово. Отимали су га силници, кроз вјекове. Али његово царство небеско никада нису освојили. Косово је неуништиво, попут небеског Јерусалима. О томе је Свети Николај Велимировић 1912. године писао: „Тирани, ми смо малени према вама у мучењу и понижавању људи; у томе сте ви велика сила. Ми смо малени према вама у лукавству и перфидности и фарисејству; у томе сте ви велика сила... Косовско пророчанство које нам је Бог дао, и које кроз нас испуњава даје нам ону снагу коју ви немате одакле црпсти. Наша борба носи религиозни карактер од почетка, ваша пак – шпекулантски. С нама је Бог, с вама је страх“.

Дакле, Бог као вјечна љубав и правда торжествовао је над Косовом и Метохијом и у најбесуднијим временима. И данас, у доба нове бесудности и насиља над српским народом, његовом историјом, православном вјером и културом, пјесници не престају да опомињу на зло, које се чини нашем народу.

Књига „Косово мајко“ почиње дијалогом сина с мајком, која га пита: „Би ли, сине, ране ти моје, / пред зору кренуо преко Ржанице / до у Дечане“. У монолошкој форми, на постављено питање-молбу, пјесник безгласно смишља шта би мајци казао о Косову, и шта јој отуда донио “осим крста дечанскога“.  Прво пјевање се завршава извјештајем сина да су тамо његов прађед, ђед, отац, и наша дјеца. И „крв наша тамо је“.

Стварни лик мајке, чије срце подсјећа на велику косовску рану, понекад поприма безвремене, митолошке обрисе неке косовке-мајке, коју пјеснички субјект, то јест син, позива да се моли Богу, како би се призвали свијести и савјести они који нам земљу отимају, скрнаве светиње, убијају дјецу и гоне нас с огњишта, да то не чине, за њихово добро, јер  зулумима хране своју дјецу „косовском клетвом“.

Видимо пјесникову мајку, која се преселила на разбојиште завјетног поља Косова. Пјесник је пита да ли на том губилишту скупља одсјечене главе, не Лазаревих витезова, већ недужних жртава из потоњег злодоба. Каже: „Приносиш ли их Лазаревој - / да се изљубе...“

Небесима одјекује молитва за „божију јагњад, дјецу нашу, анђеле наше...“ Златоуста мајка говори из своје и колективне, незацјељиве ране о Косову „грдном судилишту“. Она позива џелате да се окане својих злодјела, јер ће их наша дјеца гледати како „сна више немају“. Обраћа се и пјесничком субјекту са „сине неутјешни“, питајући се докле ће злочинци живјети „на костима наших ђедова, / над посјеченим главама њихових предака, / међу ископаним очима...“

Пјесник се не приклања катастрофичкој визији Косова и Метохије. Својеврсном парафразом Његоша, који зна да је и немогуће могуће, и да ће на гробљу изнићи цвијеће за далека нека покољења, косовка-мајка поручује да ће доћи „једно доба у ком ће / дјеца наша порасти из сваке травке, / расцвјетати у милионе цвјетова, / замирисати, опити љепотом / и мрзитеље своје...“

Након тога се више не чује мајчин глас. Узалуд је пјесник чека да се врати отуда, гдје је на почетку овог невеселог разговора она њега молила да оде.  Пита се пјесник-син шта се догодило с њом. Најзад је угледа у друштву Симонидином. Ходају „обвидјеле / руку под руку“ по Косову. Она „можда сакупља биље, / спрема мелеме љуте, / да загаси ране косовске“.

Али, има једна непреболна пјесникова рана, за коју нема мелема, што је „Косово прекрила тама / и однијела и њу и оца нашега“. Тако пјесник породични удес везује за косовски изгуб, казујући да смо сви ми дјеца косовска. И пчеле су “кренуле мајчиним стопама, / слетјеле на Косово поље - / љубе божуре и хране их медом / што однесоше из наших кошница...“ Мајка се не враћа са „светог Косова“, али ни са уклетога Косова.

Присјећамо се једне арнаутске народне пјесме „О боју на Косову“, у којој се каже: „Гле што је учинила мајка султана Мурата / За Султана кад беше чула, / Да јој га је Милош посекао / Врло је мајци жао било / - „Хеј, Косово“ - беше рекла / што си ме без сина оставило. / Берићетом обиловало. / Нико у теби среће немао. / И никад се без крви не узело. / И умрла је“.

Страшна је ова прича, која траје вјековима, и не види јој се краја. У том кључу је и пјесник Новица Ђурић испјевао поему „Косово мајко“. Лични и колективни удес, уобличен је у пјесничко свједочанство о Косову, као универзалној и свевременој трагедији, коју ипак надилази дубока вјера у неуништивост српског народа.

Још једна опсесивна тема Новице Ђурића је дјетињство. У поменутој књизи „Роман ти причам“ насликао га је као простор безграничне љубави и среће. Родитељска кућа, породица и пријатељи у средишту су тог свијета.

Радост и љубав зраче и из Ђурићеве поезије за дјецу. Његова најновија књига „Свуд ме има, кришом вирим“ (Књижевна задруга Српског националног савјета, Подгорица, 2016) својеврсна је „педагогија љубави“, како је, по ријечима аве Јустина, свој темељни предговор насловио проф. др Душко Бабић.

Кроз дјетињи поглед једне дјевојчице открива се свијет као загонетка, коју ваља одгонетати. Те пјесме су откривање тајни свијета и живота. Али су истовремено и облик отпора строгим законима одраслих. Њиховој дидактици, у знаку забрана и казни. Умјесто тога је неопходна безгранична љубав, коју пјеснички субјект демонстрира тако што се потчињава вољи своје јунакиње – дјевојчице, преобраћајући се у њеног вршњака. Враћајући се, дакле, у сопствено дјетињство.

Брана против бројних изазова и искушења што вребају дијете у овом суровом и отуђеном свијету јесу породичне вриједности и топлина родитељског дома, који је утемељен у православљу и традиционалном начину живота српског народа. О томе свједочи и пјесма „Тако је крштена Матеа“, која је, као и цијела књига, аутобиографска. Одлазећи у цркву, на крштење, мала Матеа (пјесникова кћер), у првом лицу описује тај чудесни догађај. Један дистих сажима сву тајну непролазне љубави:

                                    „Успут ми тата каже како треба

                                    љубити крст к’о кору хљеба“.

            У знаку крста и хљеба на(д)сушног одвија се припрема за истински будући живот, који се темељи на „педагогији љубави“, што долази од самога Господа. Пјесник је тој педагогији само дао једну пјесничку форму, кроз коју се тражи пут до дјечијег срца и ума. А то је можда најзахтјевније путовање за једног писца. Отуда није чудо што је тако мало добре књижевности намијењене најмлађим читаоцима. Књига Новице Ђурића „Свуд ме има, кришом вирим“ свакако спада међу њих.

            Заједнички именитељ Ђурићеве књижевне трилогије, у три различита жанра, зове се љубав, коју је Господ васпоставио као највећу и непролазну вриједност нажег живота. Јер, како каже архимандрит Рафаил (Карелин): „Љубав према Богу и љубав према људима не могу се раздвајати“.

/ Излагање књижевника и књижевног критичара Будимира Дубака о новинарском и књижевном дјелу Новице Ђурића у Будви, 17.новембра 2016. године /

У Будви представљено књижевно стваралаштво Новице Ђурића

Ђорђе Брујић, Будимир Дубак, Ранко Павићевић и Новица Ђурић

Новица Ђурић је деценијама, континуирано и упоредо са новинарством, стварао и објављивао књижевна дјела, а сем поезије, успјешно се огледа и у прози, казао је, говорећи о новинарском и књижевном дјелу Новице Ђурића, књижевник и књижевни критичар Будимир Дубак.

У организацији НИП АРТ-ПРЕСС из Будве, у ПРЕСС ЦЕНТРУ хотела ТРЕ КАНЕ у Будви, синоћ је, (17. новембра), одржано књижевно вече, новинара и  писца, НОВИЦЕ ЂУРИЋА из Подгорице, предсједника Удружења књижевника Црне Горе (УКЦГ).

О стваралачком и књижевном дјелу НОВИЦЕ ЂУРИЋА, говорили су, књижевници и књижевни критичари, БУДИМИР ДУБАК и ЂОРЂЕ БРУЈИЋ, као и новинар и публицист РАНКО ПАВИЋЕВИЋ.

Новица Ђурић је деценијама, континуирано и упоредо са новинарством, стварао и објављивао књижевна дјела, а сем поезије, успјешно се огледа и у прози, казао је, говорећи о новинарском и књижевном дјелу Новице Ђурића, књижевник и књижевни критичар Будимир Дубак. 

Будимир Дубак

Посебно се осврћући на пјесничку књигу “Косово мајко”, Дубак је поред осталог казао да се Ђурић њоме придружује импозантном списку српских пјесника и њихове поезије, инспирисане вјечном и судбинском темом Косова и Метохије. У наслову књиге, читасмо још једну свету ријеч – мајка. То двојство, тај дубински однос између Косова и мајке, артикулисан је, као вапај за оним најсветијим и најдражим, које од нас отрже овоземаљска сила. Или неумитност смрти, рекао је Дубак.  Пјесник, како истиче,  не дијели ова два бола, па се стога, често не може разабрати, да ли давори за Косовом, или за мајком. Исчитавањем цијеле књиге, долазимо до одговора. Пјеснички субјект, истовремено и нераздвојиво оплакује обоје, казао је поред осталог, књижевник и књижевни критичар Будимир Дубак.  Он је нагласио да је још једна опсесивна тема Новице Ђурића дјечаштво.

У књизи “Роман ти причам”, насликао га је, као проктор, безграничне љубави и среће. Родитељска кућа, породица и пријатељи, у средишту су тог свијета, истакао је поред осталог Будимир Дубак.

Ђорђе Брујић

Књижевник и књижевни критичар Ђорђе Брујић је говорећи посебно о Ђурићевим књигама за дјецу казао између осталог, да оне представљају право освјежење. За књигу  “Свуда ме има кришом вирим” Брујић каже да представља још један поетски круг који прати најбољу традицију писања за дјецу, од Змаја, Десанке Максимовић, Драгана Лукића, Душка Радовића, до Љубивоја Ршумовића, Добрице Ерића и других.

Поред тога што задовољава све “прописане” захтјеве, како би требало да изгледа једна лијепа и складна пјесма, поезија за дјецу Новице Ђурића, исцртава нове кругове, у којима се препознаје мајсторство умјетничког заната, онај степеник више који одваја стварно и трансцедентно, претварајући склопове ријечи у љубав, односно умјетност, казао је пред осталог Ђорђе Брујић. 

НОВИЦА ЂУРИЋ је до сада објавио око двадесет књига поезије и прозе за дјецу и одрасле. Заступљен је у неколико антологија, а превођен је на италијански, руски, бугарски и македонски језик.

Добитник је Унирексове књижевне награде “Душан Костић”, награде Удружења књижевника Црне Горе “Марко Миљанов”, одличја “Златно перо Русије” и других.

Из области новинарства, добитник је поред осталих: Награде за животно дјело Удружења новинара Црне Горе, новинарске награде за животно дјело Савеза новинара Србије и Црне Горе и других. 

Новица Ђурић је новинар београдске Политике. 

Јелена Павићевић

 http://www.srpskenovinecg.com/kultura/knjizevnost/49199-u-budvi-predstavljeno-knjizevno-stvaralastvo-novice-durica

https://www.youtube.com/watch?v=3sc2mGUlcH8 

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Kultura&datum=2016-11-19&clanak=573831&naslov=Iscrtava%20nove%20krugove%20pjesni%B9tva 

http://www.rtvbudva.me/vijesti/polis-18-novembar-2016/13607 

Влатков завјет за добрим и одмјереним ријечима

Списак оних који су били драгуљи новинарства у Црној Гори, оног новинарства од части и угледа и ван црногорских граница, све је тањи. А један са списка добрих, храбрих и поштених новинара подарио се небесима, тамо гдје почивају сви божји угодници. Тај и такав човјек и новинар је Влатко Вујовић, вишедеценијски новинар из оне сјајне плејаде Танјугових дописника. А Влатка не само да памте новинари из Црне Горе већ сви они који су били у прилици да читају и слушају његове извјештаје из Рима. И од туда, као одакле је год извјештавао, било је на част и колегама и професији. И сада, ако кажем да није умро, можда неко ми и замјери, али како да умре онај који је иза себе осим дивне породице оставио многе пријатеље, колеге – памтише, људске ријечи и поступке, пјесму која је посебно одзвањала његовим гласом, завјет за добрим и одмјереним ријечима. Па како онда и са чим да живи човјек након што се Богу подари.

/ Новица Ђурић, новинар и књижевник за ДАН на вијест о упокојењу новинара Влатка Вујовића / 

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Drustvo&datum=2016-11-16&clanak=573332&naslov=Odlazak%20doajenanovinarstva 

Црна Гора не би изгубила ријеч, већ би умила образ

Новица ЂУРИЋ, предсједник Удружења књижевника Црне Горе.

„Много је домаћих и иностраних грдила покушало да упрља част и образ Његошеве Црне Горе. Данас укидање санкција Русији и повлачење црногорског признања Косова за државу траже Божји заклетници. Ко у овом вијеку остане вјеран Русији и Косову ето га и у наредном. И у сваком другом – у колијевци Божјих праведника.

Црна Гора не би повлачењем признања Косова за тзв. државу изгубила ријеч, већ би умила образ. А укидањем санкција мајчици Русији поново би признала да је тамо гдје јој и вјекови пређе бијаху. Све на шта чекамо дође – ако не данас, оно ће се само казати –када.“

/ Изјава за магазин Српске новине /

Његошеве међународне вечери поезије

Његошеве међународне вечери поезије су у Крипти Храма Христовог васкрсења у Подгорици: Пјесници са Митрополитом Амфилохијем, 9.11.2016. године

Његошеве међународне вечери поезије су у Крипти Храма Христовог васкрсења у Подгорици окупиле писце из двадесетак земаља, као песничко уздарје владици Раду, Петру Другом Петровићу Његошу.

            Ове, че­твр­те по ре­ду Ње­го­ше­ве ве­че­ри по­е­зи­је одр­жане су у част 1.100 го­ди­на Све­тог На­у­ма Охрид­ског, 1.000 го­ди­на му­че­нич­ке смр­ти Све­тог Јо­ва­на Вла­ди­ми­ра, 100 го­ди­на од Мој­ко­вач­ке бит­ке, као и ју­би­ле­ја 70 го­ди­на Удру­же­ња књи­жев­ни­ка Цр­не Го­ре и исто то­ли­ко ча­со­пи­са „Ства­ра­ње” УКЦГ. Ма­ни­фе­ста­ци­ја се одр­жа­ва под по­кро­ви­тељ­ством Ми­тро­по­ли­је цр­но­гор­ско- при­мор­ске и УКЦГ.

            Пригодну бесједу поводом Његошевих дана, казао је предсједник Удружења новинара Црне Горе, Новица Ђурић.

Новца Ђурић, предсједник УК ЦГ

Писац Лужичких Срба - Бенедикт Дирлих и писци Новица Ђурић и Радомир Уљаревић

Новица Ђурић, Коста Радовић, Митрополит Амфилохије и Ристо Василевски из Македоније

Поред двадесетак пјесника, стихове су казивали и писци: Нина Габриелиан (Русија), Соудабе Багабап (Иран), Сретен Видаковић (Република Српска), Александар Навроцки (Пољска), Сергеј Шчеглов (Русија), Бенедикт Дирлих (Њемачка), Верољуб Вукашиновић (Србија), Лилија Газизова (Грузија), Мићо Цвијетић (Србија), Бабкен Симоњан (Јерменија), Елка Њаголова (Бугарска), Христо Петрески (Македонија), Коукис Христо (Грчка), Мирослав Бијелик (Словачка), Наташа Швикарт (Словенија), Вера Хорват (Србија), Ристо Василевски (Македонија), Љиљана Стејић (Србија), Славе Ђорђо Димоски (Македонија), Татјана Коти (Русија), Мирослав Демак (Словачка), као и Горан Ђорђевић (Србија).

 

Гости из Сибира са Митрополитом: Василиј Перевалов и писац и преводилац Сергеј Шчеглов и Новица Ђурић

Ристо Василевски, Татјана Коти (Русија), Будимир Дубак и Новица Ђурић

Ристо Василевски, Ел­ка Ња­го­ло­ва (Бугарска), Новица Ђурић и
Мирослав Демак (Словачка)

Бенедикт Дирлих (Њемачка) и  Новица Ђурић

Ел­ка Ња­го­ло­ва (Бугарска) и Новица Ђурић

Пје­сни­ки­ња Ел­ка Ња­го­ло­ва, уру­чи­ла је ми­тро­по­ли­ту цр­но­гор­ско-при­мор­ском Ам­фи­ло­хи­ју све­ча­ну по­ве­љу ко­јом је сте­као ти­ту­лу по­ча­сног чла­на Сло­вен­ске књи­жев­не и умјет­нич­ке ака­де­ми­је, високо признање Свесловенског културног центра.

 Ел­ка Ња­го­ло­ва, уру­чи­ла је ми­тро­по­ли­ту цр­но­гор­ско-при­мор­ском Ам­фи­ло­хи­ју све­ча­ну по­ве­љу Сло­вен­ске књи­жев­не и умјет­нич­ке ака­де­ми­је

Митрополитов благослов за пјеснике

Конференција за новинаре: Новица Ђурић, Милица Краљ и Радомир Уљаревић

Не пишемо након Његоша, већ зарад Њега

Новица Ђурић, бесједа, Његошеви дани

Онај који нас је увео у свијет језика, Онај који је Црну Гору уздигао на највећи пијадестал духовни, политички односно државнички, Онај који је нашао искру у камену и Онај због кога пламен вјечне зубље никада није потамнио своје малено племе – Ловћенски тајновидац, Петар Други Петровић Његош, обавезао нас је својим дјелом и светим духом који кријепи све вјерујуће људе и који је вјечна инспирација пјесницима, да га домимо, топлимо у нашим словима.
У славу тог великана као уздарје, као глас поноса, писци, чланови УКЦГ завјетују своја сачињенија и кроз четврте Негошеве међународне вечери поезије. А у славу великана поезије овдје су и писци из Русије, Србије, Републике Српске, Грчке, Пољске, Ирана, Њемачке, Грузије, Јерменије, Бугарске, Македоније, Словачке и Словеније.
Можда о Ловћенском тајновидцу свака ријеч бива сувишна, али ја ипак вјерујем да је до Његоша једино могуће доћи пјесмом.
Често се чује, и одзвањаће, да можда након Његоша није ни требало писати, али ми не пишемо након Њега, већ зарад Њега, плетемо се у његове стихове молећи се не би ли и нека наша ријеч из тог божанственог ткања, макар као грешна, вирнула.
Писци цијелог живота пјевају Његов Вијенац свјесни да су то молитве за Владику Рада Томова, Петра Другог Петровића Његоша, оног који је живим огњем ходао загледан у плаветнило изнад завичаја и вјечно почивалиште.
И би Ловћен и тамо почину Његош. И када се он на Ловћен успе и Ловћен би и оста не само највећи већ и најславнији под капом небеском. И сада је славан без обзира што незнавеници Његоша утамничише као пјесника и владара, али не и као Владику који је крст најближе Господу примакао.
И ово гдје смо ми вечерас је Његошево гувно гдје су се окупили пјесници као што се окупљају Црногорци испред манастира на Цетињу. Његошу у част, овдје на овом светом гувну, пјесници на разним језицима казиваће пјесме.
И ми смо поносни што славећи 70 година Удружења књижевника Црне Горе и његовог часописа „Стварање“ славимо пјеснички вијенац, нераскидив од оног који нас је свијету представио и по којем се, као и по мирису наших светаца, у свијету препознајемо.
У то име, у име писаца Удружења књижевника Црне Горе и свих ових који су овдје из других земаља с којима плетемо пјеснички вијенац слободе, позивам да стиховима, изнова, печатамо Четврте Његошеве међународне вечери поезије.


 / Бесједа предсједник Удружења новинара Црне Горе, Новице Ђурића, поводом Његошевих дана у Крипти Храма Христовог васкрсења у Подгорици. 9.11.2016. године  /

http://www.srpskenovinecg.com/kultura/kultura/48930-ne-pisemo-nakon-njegosa-vec-zarad-njega

КАДА КАЖЕМ НОВИНА, МИСЛИМ НА ЧОВЈЕКА

Свијет је постао биртија, прчварница, па како онда очекивати да новинари и новинарство буду професија људи – честитих и поштених биљежника догађаја, када само ријетки бљесну али буду угашени попут метеора. Тако, с времена на вријеме, бљесне још покоја репортажа и њен аутор, али се све то брзо загуби у прашуми извештаја и проказаних – екранских интервјуа од којих свако добро слово бива ретроградно, а примитивизам и оговарачка политика баш онаква какву баштини политичка, не могу да кажем елита, јер оно чега нема и не именује се, али свакако су пропагатори онога чега нема и оно у шта и не вјерују.

            Па шта да ту ради новинар и како да новинарство уздигне неподанички барјак, онај који су кроз тежа времена пронијели од којег се још понегдје виде његови обриси. 

Новица Ђурић

            И није тешко никада било дефинисати новинаре, односно новинарство ако одгонетнемо да ли сведочи истину или пласира лажи. Ако ћутите страхујете од себе, тада је најбоље да напустите новинарство и будете портир на вратима неке од институција од којих имате ноћну мору. Јер, новинарство није „промијени тв канал“, већ да провереним и непобитним чињеницама да допринос промјени лошег на боље.

            Једино су од ешалона рекетарског новинарства, које се осјећа све више у медијима, гори они који бивају пропагандна машина појединих партија, а након тога се селе у кабинете, посланичке клубове, на јахте, у банкарске трезоре... Тек тада почињу да причају о новинарском кодексу и још довољно недефинисаном истраживачком новинарству. Јер у народу су сви они који су давали или узимали тајне информације називани жбировима да не кажем шпијунима. Данас чујем да их зову истраживачи, жвиждачи, дувачи полуистине, полицијско-тужилачка звиждница...          

            Новинари не смију да буду хијене, већ да умјесто страха у своје текстове сливају истину која неће мачем да посече, већ да вида и залијечи. А лијепа ријеч, одабрана када ће се и којим поводом казати, улази у свачију кућу без претходно затражене визе.

            А као таква, информација, прича, репортажа поколебане оснажи, невјернима поврати вјеру, а добру добром добрује, новинар се уписао у непролазност, радост читалаца, односно гледалаца и тога тренутка достојан је да прими признање којим га дарива професија и који је њој, и само њој, деценијама био на услузи.

            Да ли сам ја један од тих, то не смијем рећи, али Бог ми је свједок да сам увијек гдје је најтање пресијецао на своју штету. Била су можда један или два случаја када сам срцу рекао пиши и вријеме је показало да о њима другачије и није ваљало писати.

            И, уз захвалност мојим колегама из УКЦГ и УКС, уз радост постојања Савеза новинара СиЦГ, ја данас не могу да не кажем српском “Монду”, мојој “Политици” и свим уређивачким тимовима од дана када сам прије петнаестак година ушао у ту најстарију новинарску породицу, велико људско хвала, увјерен како је ово признање још један малени каменчић у великом мозаику “Политике”, за коју су моје стрине увијек говориле: “Сине, купи нам новину”. Тако су сви читаоци говорили за “Политику”, па вјероватно од туда и она ријетко тачна реклама: ”Када кажем новина, мислим на ‘Политику’” .

            Ето, још једном вам свима хвала и уз  моју максиму: “Када кажем новина, мислим на човјека”.

/ Новица Ђурић у Београду након додјеле Новинарске награде за животно дјело Савеза новинара Србије и Црне Горе /

Београд, 29. октобар 2016.године

Lin: http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Kultura&datum=2016-11-02&clanak=571317&naslov=Kad%20ka%BEem%20novine%20mislim%20na%20%E8ovjeka

http://uns.org.rs/desk/UNS-news/42194/urucene-nagrade-saveza-novinara-srbije-i-crne-gore.html

Велики јубилеј Удружења књижевника Црне Горе и часописа „Стварање“ (фото, видео)

Новица Ђурић говори о "Стварању"

 Велики јубилеј Удружења књижевника Црне Горе и часописа „Стварање“ обиљежен је представљањем јубиларног броја „Стварања“, у крипти Саборног храма Христовог васкрсења у Подгорици. О јубиларном „Стварању“, читанци посвете Светом Јовану Владимиру, говорили су епископ диоклијски Кирил, предсједник УКЦГ Новица Ђурић, уредница Трибине „Ријеч УКЦГ Милица Краљ, као и књижевник Будимир Дубак, један од приређивача „Стварања“. Модератор вечери био је Драган Алорић.

– Према казивању оних који се мало боље разумију и који су мало дуже у штампарском свијету, овај број „Стварања“ је достојан датума који је најавио и који је означиоказао је Новица Ђурић.

Новица Ђурић

Владика Кирил је истакао да нас Свети Јован Владимир позива на православно хођење за крстом Христовим, додајући да је његово мученичко страдање инспирација многих писаца.

Владика Кирило говори о јубиларном "Стварању"

– Свети Јован Владимир је толико жив након хиљаду година кончине управо захваљујући књижевности – казао је Будимир Дубак, док је Милица Краљ овај број „Стварања“ окарактерисала као „метафизичко сажимање несагледивих временских простора кроз скупни предачки, народни и савремени пјеснички портрет светости у темељном ослонцу повјерења у јединствену откривалачки ријеч“.

Агенција

Будимир Дубак, Милица Краљ, Владика Кирило и Новица Ђурић

Ђорђе Брујић, Бачко Милачић, Драго и Милица Бакрач и Момчило Вуксановић

 

ТВ Српска о промоцији "Стварања"

http://www.srpskenovinecg.com/kultura/kultura/48705-veliki-jubilej-udruzenja-knjizevnika-crne-gore-i-casopisa-stvaranje 

НАГРАДА ЗА ЖИВОТНО ДЈЕЛО САВЕЗА НОВИНАРА СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ УРУЧЕНА НОВИЦИ ЂУРИЋУ

Саво Греговић и Новица Ђурић

 КАД КАЖЕМ НОВИНЕ МИСЛИМ НА ЧОВЈЕКА

Новинари не смију да буду хијене, већ да, умјесто страха, у своје текстове сливају истину која неће мачем да посијече, већ да вида и залијечи – поручио је Ђурић

Овогодишња награда за жи­вот­но дје­ло Са­ве­за но­ви­на­ра Ср­би­је и Цр­не Го­ре до­ди­је­ље­на је Но­ви­ци Ђу­ри­ћу, Бра­ни­сла­ву Гу­ла­ну и Вук­ма­ну Ви­да­ко­ви­ћу од­лу­ком жи­ри­ја ко­ји су чи­ни­ли Гор­да­на Ерор, Ду­шан Да­ви­до­вић и Жи­во­јин Ра­ко­че­вић.
Пред­сјед­ник жи­ри­ја Гор­да­на Ерор је из­ја­ви­ла да су но­ви­на­ри за­слу­жи­ли при­зна­ње ве­ли­ким ра­дом, ис­ку­ством и ути­ца­јем, ка­ко у сво­јим сре­ди­на­ма, та­ко и на оп­штем пла­ну. Њи­хо­ви тек­сто­ви, укуп­ни рад и ан­га­жман по­ка­зу­ју не­пре­ки­ну­ту ис­трај­ност и тра­га­ње за про­фе­си­о­нал­ном исти­ном.
У обра­зло­же­њу се на­во­ди да је Но­ви­ца Ђу­рић из Под­го­ри­це но­ви­нар ,,Ве­чер­њих но­во­сти”, ,,Бор­бе” и ,,По­ли­ти­ке”, чи­ји рад ка­рак­те­ри­ше објек­тив­но и ре­ал­но са­гле­да­ва­ње ком­пли­ко­ва­них до­га­ђа­ја и по­ја­ва ко­је пра­ти у Цр­ној Го­ри.
,,Осим но­ви­нар­ског нер­ва, ње­гов стил пи­са­ња је пре­по­зна­тљив и бли­зак чи­та­лач­кој пу­бли­ци. Ђу­рић је пло­дан пи­сац и пје­сник, а тре­нут­но оба­вља функ­ци­ју пред­сјед­ни­ка Удру­же­ња књи­жев­ни­ка Цр­не Го­ре”, сто­ји у са­оп­ште­њу.
Ђу­рић је при­ма­ју­ћи но­ви­нар­ску на­гра­ду за жи­вот­но дје­ло Са­ве­за но­ви­на­ра Ср­би­је и Цр­не Го­ре ис­та­као да ,,ка­да ка­же но­ви­не – ми­сли на чо­вје­ка”.
– Сви­јет је по­стао бир­ти­ја, пр­чвар­ни­ца, па ка­ко он­да оче­ки­ва­ти да но­ви­на­ри и но­ви­нар­ство бу­ду про­фе­си­ја љу­ди – че­сти­тих и по­ште­них би­ље­жни­ка до­га­ђа­ја, ка­да са­мо ри­јет­ки бље­сну, али бу­ду уга­ше­ни по­пут ме­те­о­ра. Та­ко, с вре­ме­на на ври­је­ме, бље­сне још по­ко­ја ре­пор­та­жа и њен аутор, али се све то бр­зо за­гу­би у пра­шу­ми из­вје­шта­ја и про­ка­за­них – екран­ских ин­тер­вјуа од ко­јих сва­ко до­бро сло­во би­ва ре­тро­град­но, а при­ми­ти­ви­зам и ого­ва­рач­ка по­ли­ти­ка баш она­ква ка­кву ба­шти­ни по­ли­тич­ка, не мо­гу да ка­жем ели­та, јер оно че­га не­ма и не име­ну­је се, али сва­ка­ко су про­па­га­то­ри оно­га че­га не­ма и оно у шта и не вје­ру­ју. Па шта да ту ра­ди но­ви­нар и ка­ко да но­ви­нар­ство уз­диг­не не по­да­нич­ки бар­јак, онај ко­ји су кроз те­жа вре­ме­на про­ни­је­ли од ко­јег се још по­не­гдје ви­де ње­го­ви обри­си – ка­зао је Ђу­рић.
Он је до­дао да ни­ка­да и ни­је би­ло те­шко де­фи­ни­са­ти но­ви­на­ре, од­но­сно но­ви­нар­ство ако од­го­нет­не­мо да ли свје­до­чи исти­ну или пла­си­ра ла­жи.
– Ако ћу­ти­те стра­ху­је­те од се­бе, та­да је нај­бо­ље да на­пу­сти­те но­ви­нар­ство и бу­де­те пор­тир на вра­ти­ма не­ке од ин­сти­ту­ци­ја од ко­јих има­те ноћ­ну мо­ру. Јер, но­ви­нар­ство ни­је „про­ми­је­ни тв ка­нал”, већ да про­вје­ре­ним и не­по­бит­ним чи­ње­ни­ца­ма да до­при­нос про­мје­ни ло­шег на бо­ље. Је­ди­но су од еша­ло­на ре­ке­тар­ског но­ви­нар­ства, ко­је се осје­ћа све ви­ше у ме­ди­ји­ма, го­ри они ко­ји би­ва­ју про­па­ганд­на ма­ши­на по­је­ди­них пар­ти­ја, а на­кон то­га се се­ле у ка­би­не­те, по­сла­нич­ке клу­бо­ве, на јах­те, у бан­кар­ске тре­зо­ре... Тек та­да по­чи­њу да при­ча­ју о но­ви­нар­ском ко­дек­су и још до­вољ­но не­де­фи­ни­са­ном ис­тра­жи­вач­ком но­ви­нар­ству. Јер, у на­ро­ду су сви они ко­ји су да­ва­ли или узи­ма­ли тај­не ин­фор­ма­ци­је на­зи­ва­ни жби­ро­ви­ма да не ка­жем шпи­ју­ни­ма. Да­нас чу­јем да их зо­ву ис­тра­жи­ва­чи, зви­жда­чи, ду­ва­чи по­лу­и­сти­не, по­ли­циј­ско-ту­жи­лач­ка звижд­ни­ца – ка­зао је Ђу­рић.
Он је до­дао да но­ви­на­ри не сми­ју да бу­ду хи­је­не, већ да умје­сто стра­ха у сво­је тек­сто­ве сли­ва­ју исти­ну ко­ја не­ће ма­чем да по­си­је­че, већ да ви­да и за­ли­је­чи.
– А ли­је­па ри­јеч, ода­бра­на ка­да ће се и ко­јим по­во­дом ка­за­ти, ула­зи у сва­чи­ју ку­ћу без прет­ход­но за­тра­же­не ви­зе. А као та­ква, ин­фо­р­ма­ци­ја, при­ча, ре­пор­та­жа, по­ко­ле­ба­не осна­жи, не­вјер­ни­ма по­вра­ти вје­ру, а до­бру до­бром до­бру­је, но­ви­нар се упи­сао у не­про­ла­зност, ра­дост чи­та­ла­ца, од­но­сно гле­да­ла­ца и тог тре­нут­ка до­сто­јан је да при­ми при­зна­ње ко­јим га да­ри­ва про­фе­си­ја и ко­ји је њој, и са­мо њој, де­це­ни­ја­ма био на услу­зи. Да ли сам ја је­дан од тих, не сми­јем ре­ћи, али Бог ми је свје­док да сам уви­јек гдје је нај­та­ње пре­сје­цао на сво­ју ште­ту. Би­ла су мо­жда је­дан или два слу­ча­ја ка­да сам ср­цу ре­као пи­ши и ври­је­ме је по­ка­за­ло да о њи­ма дру­га­чи­је и ни­је ва­ља­ло пи­са­ти. И, уз за­хвал­ност мо­јим ко­ле­га­ма из УКЦГ и УКС, уз ра­дост по­сто­ја­ња Са­ве­за но­ви­на­ра СиЦГ, ја да­нас не мо­гу да не ка­жем срп­ском ,,Мон­ду”, мо­јој ,,По­ли­ти­ци” и свим уре­ђи­вач­ким ти­мо­ви­ма од да­на ка­да сам при­је пет­на­е­стак го­ди­на ушао у ту нај­ста­ри­ју но­ви­нар­ску по­ро­ди­цу, ве­ли­ко људ­ско хва­ла, увје­рен ка­ко је ово при­зна­ње још је­дан ка­мен­чић у ве­ли­ком мо­за­и­ку ,,По­ли­ти­ке”, за ко­ју су мо­је стри­не уви­јек го­во­ри­ле: ,,Си­не, ку­пи нам но­ви­ну”. Та­ко су сви чи­та­о­ци го­во­ри­ли за ,,По­ли­ти­ку”, па вје­ро­ват­но од ту­да и она ри­јет­ко тач­на ре­кла­ма: ,,Ка­да ка­жем но­ви­на, ми­слим на ‘По­ли­ти­ку’” – за­кљу­чио је Ђу­рић.

Хај­дук те го­ни хај­ду­ке

– Но­ви­ца Ђу­рић ни­је био и ни­је ,,хај­дук ро­бља ве­за­но­га”, ни­ти је слу­жио, ни­ти слу­жи они­ма ко­ји­ма ,,за­кон ле­жи у то­пу­зу”, бо­ре­ћи се за исти­ну и прав­ду Ђу­рић је ,,хај­дук те го­ни хај­ду­ке” и сто­га је ње­го­ва ,,хај­ду­чи­ја” гла­со­ви­та и слу­жи на част и ку­ћа­ма у ко­ји­ма је ра­дио, али и но­ви­нар­ству у цје­ли­ни. Да Но­ви­ца Ђу­рић ни­је са­мо хра­бар и ча­стан већ и ква­ли­те­тан но­ви­нар по­твр­ђу­је и ње­го­ва бо­га­та жи­вот­на и рад­на би­о­гра­фи­ја – на­во­ди се, из­ме­ђу оста­лог, у пред­ло­гу за ову пре­сти­жну на­гра­ду ко­ји је пот­пи­сао УО УНЦГ.

На­гра­ђе­ни Гу­лан и Ви­да­ко­вић

На­гра­ђе­ни Бра­ни­слав Гу­лан из Но­вог Са­да, при­је све­га је еко­ном­ски и агро­е­ко­ном­ски но­ви­нар ко­ји се про­фи­ли­сао и као екс­перт за ове те­ме у нај­е­лит­ни­јим ју­го­сло­вен­ским и срп­ским ме­ди­ји­ма. Са­рад­ник је број­них на­уч­них ин­сти­ту­ци­ја и до­бит­ник ва­жних при­зна­ња.
Вук­ман Ви­да­ко­вић, та­ко­ђе на­гра­ђе­ни но­ви­нар, са сво­јим ли­стом „Је­дин­ство” из При­шти­не по­ди­је­лио је че­стр­де­сет и пет го­ди­на до­бра и зла, ра­де­ћи као пре­да­ни хро­ни­чар и про­фе­си­о­на­лац.

А.ЋУ­КО­ВИЋ / ДАН, култура, 2.11.2016. године  /
http://www.webtv.rs/play/87296/urucene-nagrade-saveza-novinara-srbije-i-crne-gore-novici-%C4%91uricu-branislavu-gulanu-i-vukmanu-vidakovicu 

Lin: http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Kultura&datum=2016-11-02&clanak=571317&naslov=Kad%20ka%BEem%20novine%20mislim%20na%20%E8ovjeka 

http://www.rtv.rs/sr_ci/drustvo/urucene-nagrade-saveza-novinara-srbije-i-crne-gore_769518.html 

http://www.mitropolija.com/episkop-kiril-2-novembra-u-sabornom-hramu-u-podgorici-govorio-na-predstavljanju-casopisa-stvaranje/

http://www.alo.rs/urucene-nagrade-saveza-novinara/78937 

Уручене награде Савеза новинара Србије и Црне Горе

Награда за животно дело Савеза новинара Србије и Црне Горе уручена је данас у Прес центру Новици Ђурићу, Браниславу Гулану и Вукману Видаковићу.

Вукаман Видаковић, Бранислав Гулан и Новица Ђурић

„Награду су заслужили новинари са великим радом, искуством и утицајем, како у својим срединама, тако и на општем плану. Њихови текстови, укупни рад и ангажман показују непрекинуту истрајност и трагање за професионалном истином“,наведено је у образложењу жирија, који је радио у саставу Гордана Ерор, Душан Давидовић и Живојин Ракочевић.
Говорећи на данашњој свечаности Душан Давидовић је рекао да је жири једногласно донео одлуку и истакао да сваки добитник понаособ представља подстрек младим новинарима.
 

Душан Давидовић, Вукаман Видаковић, Бранислав Гулан, Новица Ђурић и Саво Греговић

Сви лауреати, примајући награде, осврнули су се на тешку ситуацију у новинарској професији.

Новица Ђурић, дугогодишњи дописник „Вечерњих новости“, „Политике“ и „Борбе“ из Подгорице, истакао је да су у Црној Гори новинарске слободе још далеко, новинари се хапсе, експресно туже, а за оне који су, не тако давно и убијани, још увек нису пронађене убице и налогодавци.
„Дјелимично смо за опште сивило и сами криви, за непрофесионалности губљење дигнитета ове часне професије, која је озбиљно зарибала у такозваном таблоидном новинарству, које преплављује наше просторе, пристајући на понижавање због голог опстанка“, рекао је Новица Ђурић, примајући награду.
Бранислав Гулан из Новог Сада је, пре свега економски и агроекономски новинар, који се профилисао и као експерт за теме из области пољопривреде у најелитнијим југословенским и српским медијима и био сарадник бројних научних институција и добитник важних признања.
Захваљујући на награди, Гулан је приметио да су новинари чешће нагрђивани него награђивани, такође констатујући да је ово зло време за новинарство, и да се објављују углавном неистине и полуистине.
Вукман Видаковићје цео свој радни век веран приштинском „Јединству“. Такође се осврћући на садашњу ситацију у новинарству, присетиосе савета који су новинари једном приликом добили од Драже Марковића, некадашњег председника Савезне скупштине и једно време директора Радио Београда.
„Поштоване колеге, све што сам научио о вашем послу је да будем пратиоц система. То и вама препоручујем, јер од вас ништа не зависи“ саветовао је Марковић.

Портал УНС, Аутор: С. Димитријевић - 29.11.2016.
http://uns.org.rs/desk/UNS-news/42194/urucene-nagrade-saveza-novinara-srbije-i-crne-gore.html