ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ: Поема о снијегу

Драган Лакићевић, / ПЕСНИК СНЕГА / Избор и предговор Александра Жежељ Коцић, Партенон, 2016. године, Београд

Све има своје вријеме, датум, рођење, тренутак крштења, па тако и списатељство, хоћу рећи пјесничка слова – прве пјесмме, потом прва књига...

            А прва књига „Између нас зима“ писца Драгана Лакићевића изашла је прије 40 година (1976) у издању Матице српске. У славу тог наслова, јубилеја Богу и аутору на радост, недавно се појавила књига „Песник снега“ као избор др  Александре Жежељ Коцић.

На почетку књиге Коцићева читаоце подсјећа како су о пјесниковим пахуљицама прије ње писали – Радивоје Микић, Рајко Петров Ного, Душко Бабић, Миодраг Ћупић ...

            Ова вриједна професорица помеђу корица сабрала је скоро све Лакићевићеве пјесме о снијегу јер је та чудесна магија пахуљица и ријечи била инспирација која се снажно осјећа и у обимном предговору ове књиге коју је објавио београдски „Партенон“.

            Послије предговора „Снег у поезији Драгана Лакићевића или непролазност блату у човеку“ Александра неуобичајено смешта библиографију којој и јесте место ту где је, након што се пажљиво прочита њен текст о пјесниковој поезији.

            Песник снега, како је избор крстила Александра Жежељ Коцић уствари је и друго име, оно пјесничко, умјетничко, оно које се скрива, које само Лакићевић зна како умије да студи и снијежи, а да буде то само његов лед, смрзлица, а опет она дивна и сликарима недокучива и неисказана љепота пахуљице.

            Изабране и нове пјесме у књизи „Снежна икона“ (2014) су пјесников пјеснички тестамент, али и печат на четири деценије како га је писцима, критици и читаоцима представила прва књига „Између нас зима“, али не и између нас снијег. Јер, снијег у Лакићевићевим пјесмама, како је копнио мојим ишчитавањем, јесте биће, Божји поклон, чак вјерујем како су то Исусове сузе – снијежнице. Оно што се таложи и леди, што се отапа при сваком људском даху, додиру. Зар све што се отуђи не бивају леденице, биле би и пахуље да нијесу Божје радуље.

            Тако је и у Лакићевићевим пјесмама од прве до оне која је у овом избору означила крај ове књиге. Ко није разумио топлину пахуљица, онај који се није покривао снијегом, онај који није њиме лице умивао тешко да ће схватити стихове „Снег је љубав/ Свему има краја/ Снег нема краја“ / (Бескрајни снег).

            Ја, скромни читач поезије, у пјесничким књигама увијек на њиховом крају тражим оно чега нема, а када ту застанем онда у наведеној пјесми заледим поглед за стих „Снијег не могу заменити мисли“.

            Ни пјесникову душу, то ткање осјећаја, њежности, тајности проткану патњом, личним и колективним болом не може ништа замијенити и за таквом душом се трага, вапи и пронађе се, или боље рећи осјети, када застуди, односно заснијежи. Тако, чини ми се, и Пјесник снијега у пјесми „Снег“ вјерује да вјечан биће „снијег што у нама пада“. Управо та студен, та измрзлица која се усели у човјека управо је смет који с годинама расте и подно којега остављамо своје језичко зрневље. А пјесничка слова, стихови, пјесме су непролазни кристали које је избрусио до савршенства управо тамо гдје се и љепота снијежне душе, пејзажа завршава у Лакићевићевим пјесничким пахуљама.

            Када се с краја књиге поново вратите на њен почетак, када почнете да тријебите ријечи и издвајате их у посебну ризницу условно названу „Словољубље пахуљама“, онда се мени намеће осјећај како су снијежне пахуље утемељене у првој колиби сред Мораче „Између нас зима“, уствари пјеснички дијамант, радост, љепота, снага, нада, даривање, визија, поглед, корак, путоказ, тишина, топлина, Божји дари...

            Богу хвала што подуже времена залутах у мећави Пјесника снијега и са ово не мало свога леда осјећам да залазим у шуме Вучја, Кршија и Сињајевине гдје таји и треба „наћи њежну звијер, сличну себи“ / У шуми поћи /.

            И он, што би вјешти приказивачи, што ја нијесам, удјенули у првих десетак редова мени се једино дало да то овдје смјестим. Наиме, књига „Песник снега“ као избор Александре Жежељ Коцић и њеном „мини студијом“ – предговором на 18 страна у значајан број коричене литературе, има само једно поглавље са 41-једном пјесмом. Управо и то је доказ да су све пјесме сабране у овај избор једна велика кристална скулптура – поема о снијегу.

            На самом крају књиге објављене су биљешке – о писцу, приређивачу и пјеснику.

            Издавач књиге „Пјесник снијега“ је угледна издавачка кућа „Партенон“ из Београда коју потписује њен главни и одговорни уредник Момчило Митровић. Књигу је као уредник „овјерио“ Бранислав Матић.

            Како писци воле да им је свака књига опремљена да буде као најљепши цвијет, као снијежна икона, таква је и ова књига заслугом графичког дизајнера Бранислава Степанова.

            И на крају мог записа, поново Лакићевићев стих: „Снијег је љубав“.

                                                                                          Новица Ђурић

Храм и “Стварање” уздарје Св. Јовану Владимиру

Храм у Бару

Први пут у историји Црне Горе на њено тло ступио је Патријарх светога града Јерусалима и читаве Палестине у лику Блажењејшег господина Теофила III, који је у недељу, 25. септембра 2016. године началствовао свечаном Литургијом поводом освећења Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару.

            Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару освештан је у недељу 25. септембра 2016. у присуству неколико хиљада верника из Црне Горе, земаља региона, Русије, Украјине, Бјелорусије...

Новица Ђурић и Будимир Дубак испред Храма Св. Јована Владимира у Бару

Храм су освештали и потом у њему служили свету литургију Његова светост патријарх јерусалимски Теофил Трећи, Његова светост патријарх српски Иринеј, архиепископ албански Анастасије, архиепископ цетињски митрополит црногорско-приморски Амфилохије, у присуству представника свих помјесних православних цркава – преко 50 архијереја, владика, митрополита из цијелог свијета. Освештање Саборног храма у Бару, у години јубилеја – 1.000 година од погубљења свеца, највећи је догађај у православљу у 2016. години. Благослов мајке Свих Цркава Јерусалимске Патријаршије и Светог града Јерусалима сабранима у Саборном храму у Бару пренео је Његова светост патријарх јерусалимски Теофил Трећи.

 

Његова светост патријарх јерусалимски Теофил Трећи и архиепископ цетињски митрополит црногорско-приморски Амфилохије са часописом "Стварање"

Ноћ уочи освештања патријарх јерусалимски Теофил посјетио је Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици гдје је за вријеме послужења добио на дар нови број часописа “Стварање” који му је уручио предсједник Удружења књижевника Црне Горе, Новица Ђурић. 

Писци Будимир Дубак, Новица Ђурић и Антоније Ђурић

Ријеч је о “Стварању” – часопису Удружења књижевника Црне Горе који је поново покренут након што је 2012. године престао са излажењем. Обновљено „Стварање” посвећено је миленијуму од мученичке смрти првог српског светитеља Јована Владимира и 70-годишњици од оснивања УКЦГ и његовог књижевног часописа. Дакле, за ново „Стварање” се с правом може рећи – достојан великих јубилеја.

 

Будимир Дубак, Антоније Ђурић, -, архитекта, кнез Станко Црнојевић (бивши Махмут Бушатлија), вајар Драган Раденовић, пјесник Новица Ђурић и вајар Миодраг Живковић

Новица Ђурић и Антоније Ђурић

Предраг Поповић, Павле Брајовић, Новица Ђурић, Екрем Дуљевић, Будимир Дубак, Радомир Никчевић, Гано Мучић, Химо Ајковић, Маца Дубак, Јорета и Зоран Ајковић

Предраг Поповић, Новица Ђурић и Будимир Дубак

Пјесници Новица Ђурић и Радојица Радовић

Књижевници Новица Ђурић и Антоније Ђурић

Родитељи – срам нас било

Пише: Новица Ђурић

Постидјела ме јуче учитељица Основне школе из Бара, Милена Зорановић. И то што ме постиђе можда би и било лакше да негдје дубоко у себи нисам чуо глас мојих васпитача из основне и средње школе којима је ћирилица била свето писмо.
Док родитељи ћуте, срам нас било, као да из сваког гроба израстају кости наших предака. Док родитељи ћуте, сијевају ћирилична имена са крстача њихових очева, ђедова... И та најтрајнија, након фрескописа, ћирилична читанка не да се уклонити нити избрисати из сјећања потомака. А записи на споменицима, културном наслеђу Црне Горе, поносно свједоче да је у Његошевој ћириличној Црној Гори на дјелу културни геноцид – протјеривања, параграфске и шаптачке забране ћирилице и забране употребе у текама образовних институција, прије свих дневницима и ђачким књижицама.
Прогон писма шта је друго ако не образовно-културолошки геноцид над језиком, писмом и народом који је његова храна, хљеб његов насушни. Писмо којим се од постојања православни народ у Црној Гори уписивао у књиге рођених. И они Срби од постанка, и ови Црногорци од нестанка ћириличне Црне Горе. А народ коме је ћирилица генетски код јесу и Црногорци и Срби у Црној Гори. Бар у години када славимо велики јубилеј – 1000 година од мученичке смрти св. Јована Владимира, прећутаног и заборављеног од званичне Подгорице до Цетиња подно порушеног споменика Његошу на Ловћену.
А ништа мање, ако не најзначајније у културној историји Црне Горе, јесу јубилеји – 70. година Удружења књижевника Црне Горе и његовог часописа „Стварање“ где нема писца, ни они који се упокојише протеклих деценија, до ових који печатају књиге, да нијесу прва књижевна остварења објавили у „Стварању“ а затим уписали себе у Удружење. Та чињеница се не да издићи на стакленим ногама протагониста геноцида над ћириличном у Црној Гори. Не да се, јер сваког трена љуби земљу покајницу и поново ураста у прошлост молећи за опрост Ободску штампарију и Мирослављево јеванђеље. Ето, нека ми опрости ова света књига, али је изложена светогрђу од када је унаприједише у одличје које се додјељује онима који су се одрекли српског језика, азбуке, ћириличног писма што је истинско одрицање јеванђеља.
Поодавно сам знао како се низ лице њиховог светогрђа сливају нове лавине преузетих обавеза авети с оне стране баре и планинског вијенца, али никада нијесам ни сањао да ће најљепши вез у Црној Гори у туђинца претворити интелектуалци за заслужне пензије, академска звања, министарска и посланичка мјеста и друге трице које и гладне грабљивице заобилазе.
Немали број пута бранио сам Црну Гору оним њеним истинским вриједностима које су одржале тај дијамант кроз вјекове разних бура и пакости туђинаца. Браним је и данас када је посрнула до те мјере и да јој нема повратка на темеље на којима је саграђена културна, световна, књижевна, сликарска и свака друга слава. Браним је стрицем Милијом, Вуком, Његошем, Љубишом, Лалићем, Булатовићем, Ивановићем... Лубардом, Ђурићем, Милуновићем, Почеком, Шобајићем, Мрдаком, Брауновићем, Павићевићем... Браним је срцем. Браним је, јер знам ко је.
Молим се за њу Острошком, Цетињском, Пиперском, и призивам хиљадугодишњу свјетлост и милост св. Јована Владимира да ваздигне крст поново над присиљеном браћом, и оном шачицом продатих иностраним поробљивачима који су уназадили и веће и моћније но што је то Црна Гора. Истина, многе од тих преваспитаних држава није било потребно злочиначки бомбардовати, као што су нас прије него су нам издиктирали нову азбуку, писмо, цркву и показали пут до сопственог културног суноврата.
Хвала учитељици Милени Зорановић што проговори онако како једино и мога – на српском језику и овјери ћириличним писмом.
Хвала учитељици и у име свих оних учитељица које немају храбрости ни шапатом јој рећи хвала.
Понајвише хвала онима који су се за један грош одрекли од својих очева и предака.
И на крају, родитељи, сјетите се својих учитељица.
Напишите им писмо – ћирилицом.
Обрадоваћете их.

(Аутор је предсједник Удружења књижевника Црне Горе и новинар Политике)

дан.цо.ме/?ниво=3&рубрика=Став&цланак=564909&датум=2016-09-18&наслов=Родитељи – срам нас било 

http://www.srpskenovinecg.com/stav/226-stav02/47125-roditelji-sram-nas-bilo