ДОБРИЈА ОД ЧУДНОГ ДО ЧУДЕСНОГ

 

Добрије Ћира Радовића, „Сведраги ми брате Хипократе”, Светигора, Цетиње, 2019. године

 Ако нешто у поезији, прози, уопште у литератури цијеним онда је то када пјесник, односно аутор у свом дјелу свједочи истину, када је препознаје, када је саопштава и када нам понуди тај свежањ ријечи...

Волим када се и моја душа пронађе у „туђим”, хоћу рећи другим књигама, јер су све књиге наше и оне постоје зарад сваког живог бића, па је то случај и са књигом „Сведраги ми брате Хипократе” Добрије Ћира Радовића. 

Ово није његова прва књига поезије, јер да јесте то не би ни личило његовом загонетном духу, његовом поимању живота и сељењу слика из живота у стихове, већ је овдје ријеч о, иако првијенцу, Избору из поезије. Први се сам изабрао. Као што Господ изабира од изабраних изнимке.

Како и одакле почети причу о овој књизи – с почетка, средине, с краја...? Гдје год око пободете дочека вас прво чудна мисао која се претвара у чудесну, ванвремену, пристиглу као дио свега што живи на овом свијету. Зато и наводим једну строфу негдје сред књиге, из поеме „Наравоученије”:

„Кад извучем из мене / све што је од овог света /ништа за небеско /неће да омета...”

Из Добријиних стихова вију честице хришћанске, православне, светоотачке мудрости, огледало пред којим се душе загрију или запитају. Не вију, него варниче, искре, осветљавајући једноставност поруке везано за корен и лист подједнако.

Пјесник се предаје својим стиховима као таласима, стоички их носећи до ријечи увезених у поруку. Препушта се да га односи, као што се и он стално враћао извору, сопственом завичају од чијих је пропланака и небеског кола научио највише од оног што је сабрао у књигу „Сведраги ми брате Хипократе”, као да никада и није изашао из завичаја, из његове непресушне енергије детињства и спознавања свијета.

Није то само кућни праг, већ и Вучје, Бјеласица, Комови, Сињајевина, Верушица, свака травка и пољана са које је „сабирао цвеће”. Ова је књига стога и сабир завичајних сјећања, туга, нестајања, носталгија и покоји тренутак радости... времена босоногог дјетињства и трешања гркача. Уосталом, пјесник Добрија је окусио сву љековитост трава и њима као да је неутралисао све отрове, док је „живом ватром” запијецао оне којима није било лијека.

Не без разлога, Добрија у пјесми „Мистерија од трофеја”, пјева „Цетиње им горски престо”, дубоко свјестан вертикале и хронологије наше непресушне слободарске и слободољубиве историје, јасне слике онога што јесмо у дугом временском ланцу са Косовом у средишту, у епицентру васпитања, духа, срца, обичаја, мисије и етике.

Зато текуће преиначавање Црногорца у антицрногорца, пјесник скоро и да не примјећује, јер из њега говоре мудрости старије од њега и Црногораца и читавог свијета заједно. Добрија с миром саопштава свједочанство:

„... с Његошем смо запевали. / Та колевка никад више / неће престат да се њише!” у пјесми „Одгонети љубави лепоте”.

И у овој пјесми смењују се слике из живота и она породична правила у „борби непрестаној” која су нас кроз вјекове духовно хранила да истрајемо у слободарској мисији и прегнућу читавог народа. Пјесник препознаје Европу као „злоћу” у којој је оно покућство попут натре, игле и преслице надгледане и брањене од затирања молитвом наших монаха, као и оне „свештене су фреске лица / што сликаше спектра крви”, и све мрвице из живота су сабране у једну погачу, оне мрвице мрвица с којима се у животу пажљиво причешћујемо. Пјесник тако и гради следећу строфу: „Хљеб са плоча да присмоча, / О небески трисвет Оче, / услишени Србоцрногорче, / од слободе свет источе!”

Не без разлога Добрија ниже ниску о Црној Гори, ређа доба и родоначелнике, кликује о оном добу у ком су владике, и онај јединствени – Ловћенски Тајновидац Петар Други Петровић Његош, који је пропјевао језиком народа, на кога се спустила Божја свјетлост и озарила све генерације после њега до оне побједничке, оне за коју „ће изнићи цвијеће”.

Његош – То је непобједива Армија. Цетиње – светачки трон.

Митрополита Амфилохија довољно не разумјесмо, као ни сјенку дугопламтећег кандила у нашем манастиру, записе, поруке, пјесме, писма, световно-даровна слова. Добрија Радовић записује и у пјесми „Мистерија од трофеја” биљежи, даје свој печат ономе што вјековима траје као мјесто молитве, светаца, људи и јунака: „Цетиње им горски престо, / Колач славе, квасац, тесто...”

Пјесме су његове молитве, писане као за Божје службе као пјесма „Повеља тапија” у којој иза сваког „поја” слиједи припјев, као: „Оци свети, Мати свемилости, лепотом дај нам славе окрилности”.

Пјесник Добрија медоносно стихује, слика и црта поруке, али умјесто боја мијеша контрасте сласти и опорости, кичицу умаче у искуство и вјеру сопствене душе, јер „чаша жучи иште чашу меда„. Ови стихови су достојни Игумана Стефана, па с разлогом сумњамо да је „из главе цијела народа„, оног народа који Добрија памти и вјерује да јесу Црногорци и да јесу Брђани. Зато из пјесника проговара душа овог народа:

„Нема цвета без с неба убрана / Нит путира без причесна вина / Славе нема без Голготских рана / Светог Духа, без Оца и Сина!”

Добрија је све пјесме посветио небесима и онима за које верује да су у поднебесју завриједили Христово причесно вино па је, између осталог пјевао о Упокојењу Патријарха Гаврила Дожића Меденице (1938–1950), митрополиту Амфилохију, бројним свијетлим мјестима, храмовима од Јерусалима до Свете Горе и свудје гдје су његова нога и ум допрли.

Понајвише је стиховима „китио” Морачу („Ој Морачо мати, Колашине оче”) или у другој пјесми „...певам као што Морачани су исписани на небесима / певам као што је окићена моја домовина манастирима дедама...”, опјевао је сваку травчицу, стабљику, цвијет, и ону јединствене лепоте јагорчевину као и месташце „Јагорчевине” од Ђурђевине уз Баре, око кућа и јазова до воденице, морачке златоусте пјеснике: Матију Бећковића, Момира Војводића и друге који су златописали са папратних лазина, Славка Живковића, и онога који у наставцима исписује морачке „породичне” албуме – књижевника, уредника Српске књижевне задруге у Београду, Драгана Лакићевића.

А када се из малог месташца допре у Биоград, онај бијели град Београд, гдје је Добрија добровао, стопао свако предворје, слагао мозаик душе, означио је као „Сусрет са светом”, иако се прије тога бијелог свијета нагледао.

У пјесми „Сусрет са светом (1965 – Београд)”, Добрија у маниру пјесничких мајстора казује: „Излазим у једном граду као у свом оделу / Ово је страшно виђење на делу /Као да се спремам на неко путовање / Сунце над мојом главом врши усековање...”, или у пјесми „Јагорчевине”, која је по мом осјећају препуна бисера којих се не би постидела ни једна антологија.

А за такав лични суд, дајем најбољи доказ, Добријине стихове:

„Тај капут који сам носио место завичаја

Док пијем свој зној сам и очајан

Тај капут што сам кроз главу провукао

Мој самогласник са којим сам се обукао

 

Тај капут који ће једном постати сунце

Кад га обучем кроз вечне кладенце

Док ми лице као восак у сновима

Ћути! Песмо записана где нећу успети

Ни сам да прочитам кад ме зову петли

 

Једно сунце ћу речима да навучем

Да не буде данас где је било јуче

И док се пењем уз стене мог ума

Месечар би мого стићи до лагума

Берем печурке у новом издању

Кад ноћ не уме да наиђе дању

Капут би могао једанпут да букне

И да се претвори у црвени букет

Док сам ногама у једноме граду

Главу завичајем носим као браду

У мом капуту ћу светом да претрчим

Док почне свест водама да мрчи

 

Небо је моја сјајна очевина

 

Од капи што се у лицу јагорчевина

 

Своја уста ћу да расцепим

Ужареним клином што за стрелом трепти

Песмо извучена мој просторе слепи

Смрт ће једино животом умрети

 Академик Матија Бећковић је у предговору ове књиге, именованом као „Добрија Божји човек”, навео ријечи из неколико сусрета с Добријом, које потврђују мудост казивања овог морачког Богодарника, а мени се уреза дистих „Када се сузе / као пчеле роје / То Бог, ја и сузе / шетамо утроје”.

Када је од Митрополита тражио да му нешто учини, наводи Бећковић, напоменуо је да је и он за њега нешто учинио. А на питање шта то, Добрија је одговорио:„За тебе сам се молио!”

Драган Лакићевић је забиљежио многа казивања Добријина, а једно је у причи „Сновиђелице Добрије Радовића”, која је за мене била „упутство” којим сам се руководио на путу разумијевања Добријине поезије. Пјесник је штап красио, као буквар а код Лакићевића, његовог Морачанина, похранио је многе листице, папириће с порукама. Једном од њих завршавам свој скромни запис о овој, по много чему, јединственој книзи:

„Ево сам ти, Драле, донео један запис – поруку у поруци – по руци... Шаљем речи. Не знам хоћеш ли моћи да прочиташ. Наслов: „Ево опет дошли дани – Господ Христос да се брани“. Ти прочитај па некоме дај...”

Ја прочитах па вама даривам ниску лирских записа, боема, пјесника поема Добрије Ћира Радовића, молитве Господу за човјека.

 Морача /Баре, 2019. године

 

 

 

 

 

Награда „Мирко Бањевић“ за поезију Новици Ђурићу

У складу са Статутом Књижевне заједнице „Мирко Бањевић“ из Никшића, Жири у саставу: проф. др Живко Ђурковић – предсједник, мр Радоје Фемић – члан и књижевник Радислав Гардашевић – члан, на сједници одржаној у Никшићу 16. 12. 2019. једногласно је донио сљедеће одлуке:

У категорији за прозно стваралаштво, према пропозицијама конкурса, награђује се књига Александра Ћуковића „Кад скидају крила“, Унирекс, Подгорица, 2018.

У категорији пјесничких рукописа награђују се двије књиге: збирка изабраних пјесама Новице Ђурића, „Камени јахачи“, Унирекс, Подгорица, 2018. и збирка Милована Лаловића, „Васионик“, Друштво за афирмацију културе – Пресинг, Младеновац, 2018.

У категорији пјесничких рукописа награђују се двије књиге: збирка изабраних пјесама Новице Ђурића, „Камени јахачи“, Унирекс, Подгорица, 2018. и збирка Милована Лаловића, „Васионик“, Друштво за афирмацију културе – Пресинг, Младеновац, 2018.

С циљем подстицања стваралаштва, Жири је на предлог КЗ „Мирко Бањевић“ установио посебну награду за прву објављену књигу, па награђује пјеснички рукопис ауторке Данијеле Неле Јовановић „Ивицом понора“ (УКЦГ, Подгорица, 2019).

Поетском збирком „Камени јахачи“ Новица Ђурић је извршио својеврсну рекапитулацију и евалуацију сопствене пјесничке еволуције. Кроз готово четири десетљећа живе литерарне активности, Ђурић је кондензовао упоришне тачке сопствене поетике у ново, реафирмисано обличје. Кровна метафора, наговијештена насловном синтагмом – Камени јахачи, своје отјелотворење налази у тематско-мотивским круговима различите усмјерености. Слика свијета почива на предапокалиптичном осјећању које условљава повишен емоционални ангажман лирског субјекта. Присуство у трошном животу пјесник артикулише мотивом камена, као елементарним симболом трајности у времену. Ђурићева поезија, уз унутрашњу симболичку дисперзију, почива на логоцентричној визији бића, која рачуна на лојалност основним културним и духовним координатама, на које се поетска имагинација врло спретно калеми.

 

 

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ: Мировићева чернозема без живота

 

Пише: Новица ЂУРИЋ

/Игор Мировић,  „Повратак у Логос”, Прометеј, Нови Сад, 2020. године  (Поезија)/

 

Пратећи одређене текстове и тренутна стремљења у књижевним кружоцима чини се да је можда управо неразумијевање нека нова вриједност критичке мисли у литератури. Упркос томе, овим малим теоријским зачкољицама нека се баве позванији. Ја сам, ипак, само упорни читалац, пјесник који пјева пјеснике.

Читам и радујем се што упознајем пјесника Игора Мировића чија ми се књига „Повратак логосу” јавну из завежљаја ријечи с којима се скрила мисао од спознаје до неразумијевања. Није спорно да је у ријечи логос похрањена она пјесничка ризница и непресушно врело из ког аутор пажљиво бира мисао која траје и говори да враћати се значи „бити тамо”, или да је пјесник увијек на трагу Божје мисли.

И није важно којим предјелима пјесник ходи, већ да је то онај његов духовни простор, оно сазвјежђе ријечи с којима исказује своју емоцију и не предаје се ништавилу нити митове нуди као излаз из безизлазја. Мит као повод, као додир инспирације свакако пјеснику добро послужи и да боље препозна доба у ком ствара. Чини се да пјесник вјерује у тренутак нестанка тек „час када куцне” увјерен да све нестаје ако се то догоди „са лица и са наличја” („Нестати”).

Када се то догоди, увијек остане онај траг и откуцај мајчиног срца у „черноземки”, она топлина с којом је пјесник „прешао праг свијета“ и тамо тек схватио како је тешко препознати Човјека, осјетити горчину да, како пјесник пјева, „више нисам био у стању да се препознам“. За утјеху му је сазнање да има вододјелницу између „куколиченог жита и немирне земље“ и да се у повратак једном од два добра може стићи „златном подморницом“ („Сећам се дана”).

Ако је од земље и на њој све створено, а почело ријечима, њена суштина бива приказана с наличја што јасно предочава пјесник Мировић и нерадо признаје како „временом остаје сам” па ће га та самоћа, у најбољем случају, природна селекција, поново прихватити као у пјесми „Црна земљо мати”/ „На крају ћу пута/ Мајци да се вратим”. Враћати се значи живјети за повратак, јер над земљом је само бескрајно плаветнило и Воља Господња.

Вјерујем, можда погрешно, а читаоцу је дато и да гријеши, да је код Мировића чернозема само метафора која се мајсторски комбинује кроз сјај и таму пјесничког казивања. Чернозем је колијевка мајчиног срца, њеног порода, лијек, бијеле груди, вјечно почивалиште, крвава бразда, „прах минулог”, хранитељ, тама без огледала, рањена без јаука, отисак човјековог стопала и „војничких чизама“, многи потопљени дани и вјекови и непознати талог прошлости. Вез живота.

И треба вјеровати пјеснику како му није „лако певати” („Тајна зеленог лишћа”), јер не пјева птица нити лист на гори који се пјеснику повјерава „како му није лако” и не скрива „како смо прљави, а пси су потпуно чисти”, јер травчице најприје задеси  „брза смрт у откосу”. Како пјевати, а не умријети у чистоти духа, одабраних ријечи бјежећи од свега што није његова духована дивота, Господња башта чистоте, радости ријечи и пчелињег савршенства.

Мировић је пјесник који пјева човјеку кога би радо вратио ивици непролазности и да му подари Божију честицу спаса. Свакодневно види разна, позната страшила гдје и у њима препознаје главу човјека. С разлогом, јер само страшилом човјека може учинити његова глава. Дочарава их у пјесми као говор опомене, као споменик људског нестајања. Смјестити се у пјесми значи заувијек живјети. Зато су пјесници непролазни, јер њихову поезију преносе бесмртни анђели.

Када пјесник осјети унутрашњи мир - њиме друге дарује. Када пјева „жубори” како не би таласао, да таласа не буде већ да се испод сваке капљице удахне она свјежа мисао која раздваја свијет таме и свјетлости. И пјесник жели једино видјети „светло” јер је оно „његов отац светионик” („Светионик у равници”).

У Мировићевим пјесмама разумијем како је живот „пас”, „вук из дивљине”, „диносаурус из праскозорја” да бих „његово право лице”, схватио као пријатеља. Онај којега градимо као посебну блискост на крају се представи као „обичан човек обичан живот обичан дан” („Човеков пријатељ”).

Пријатеља је увијек рађао завичај, ријетко туђина. Томе се научио и овај пјесник који у костима праотаца препознаје завјетну пјесму „Из мора око Крфа, из камена око Книна“ („Кости праотаца”). И пјесник не би био то што јесте да не осјећа сваку ноту која се чује из дубине постојбине, зна сваку кост „пробране кроз руке и све у погачу” и не жали да и они послије њега плачу и тим сузама од давнина заливају ово и свако друго вијеме у ком не смију заборавити те кости, пјесме, руке и окамењене родитељске погаче.

У циклусу „Светионици” којем припада и претходна пјесма, пјесник Игор Мировић завјештава своја слова Ђурђу Црнојевићу, Данилу и Арсенију, Деоситеју из Чакова, Старом броду, Последњем Змајевом погледу низ Дунав са каменичке обале, Говору Јаше Томић, Сведочанству о Јакову Томићу и Кнезу Војводине.

Да често пјесници у књизи, можда несвјесно, почињу писање нове књиге увјерава нас и циклус „Светионик” којим се ова књига не затвара, већ наставља као посебна и вјероватно будућа. Мировић с овим циклусом исијава посветом праху прошлости из чијих се дубина мудро проговара, пјева нови пјесник, васкрсава она душа лирика који оживљава љепотом додира и топлином ријечи све што га је инспирисало. Пјесмом „Стари брод” пјесник је свјестан да се најсигурније уздати у себе и своје стихове. Како се силно радујем испјеваној истини да „све у новом дану за мене је било јуче/ Туђе сам ране лечио а своје болова/ („Последњи Змајев поглед низ Дунав”) и скоро да нема пјесника који свој чемер није лијечио покрај ријеке: неко низ Дунав, неко низ Плашницу... Свеједно, чемери се опет у саставцима споје, похране у једну слику. Слику, као и књигу свједочанства. Она ће питати - „да ли смо сви достојни њеног имена”.

 /Подгорица, 2021. године/

Памћење кроз фотографије - промоције књига УКЦГ

                             Новица Ђурић, Милица Краљ и мр Радоје ФемиУ оквиру Трибине „Ријеч” Удружења књижевника црне Горе, у Духовном центру „Симеон Мироточиви” на Немањиној обали, у Подгорици промовисане књиге чкланова УКЦГ. О њима су говорили писци и аутори а сведоци су фотографије које објављујем.                   

Новица Ђурић, Матица Српска ЦГ

 

Новица Ђурић, Милица Бакрач , Радмила Кнежевић и Раденко Крулановић

Перивоје Поповић, Нада Павићевић, Милица Краљ, Новица Ђурић и Тодор Живаљевић Велички

Александар Ћуковић, М.Краљ, Н.Ђурић, Адријана Бошковић  и Драган Копривица ( КИЦ Подгорица, промоција Изабраних дјела Новице Ђурића)

Драган Бојовић, Андрија Радуловић, М.Краљ, Никола Ђукић и Новица Ђурић

 

Радојица Радовић и Новица Ђурић

 

Ранко Јововић и Новица Ђурић

Будимир Дубак, М.Краљ, Н.Ђурић и Бећир Вуковић

Новица Ђурић, Радомир Уљаревић и Слађана Папић

Миљан Николић, Бобан Рајевић, Милица Краљ, Новица Ђурић, Маја Симовић                         и Александар Ћуковић

Милица Краљ, Новица Ђурић и Маја Симовић

 Митрополит Амфилохије и Новица Ђурић

 Митрополит Амфилохије и Новица Ђурић

 Миљан Николић, Милица Краљ и Новица Ђурић

  Милица Краљ, Новица Ђурић и Милорад Дурутовић

   Милица Краљ и Новица Ђурић

  Радојица Радовић, Милутин Мићовић, Будимир Дубак и Новица Ђурић

 Новица Ђурић, Перивоје Поповић, Александар Ћуковић и Милица Краљ

Иван луковац, Ранко Јововић, Марина Јочић, Митрополит Амфилохије, Новица Ђурић и Милорад Бошковић

 Новица Ђурић и Илија Вучковић

Баћко Милачић, др Божидар Бојовић, Новица Ђурић, Милица Краљ, Милета Павићевић, академик Зоран Лакић, др Момчило Вуксановић...

Богољуб Велимировић, Илија Вучковић, Новица Ђурић и Драгољуб Бато Брајовић

Новица Ђурић, Драган Копривица, Татјана Вујовић Ранко Павићевић
Матија и Душко Радовић, Милица Краљ и Новица Ђурић

Слободан Вучинић, Веселин Ракчевић, мр Александар Ћуковић, Милица Краљ, Перивоје Поповић, проф. др Лидија Томић, Новица Ђурић, Андрија Маркуш...

Веселин Ракчевић, мр Александар Ћуковић, Милица Краљ, Перивоје Поповић, проф. др Лидија Томић и Новица Ђурић

             Милица Краљ, Перивоје Поповић и Новица Ђурић

<