Миодраг Ћупић – као Пјесник и Човјек

Поштоване колеге писци,

цијењени жири,

родбино и поштоваоци имена и дјела Миодрага Мија Ћупића

Вијест о награди “Миодраг Ћупић”, скоро ме самљела у прах. Кажем ово како бих наискреније изнио пред вама и лицем јавности осјећај како су двије људске громаде Марко Миљанов и Миодраг Мијо Ћупић, уствари одржали нашу људску, стваралачку и духовну вертикалу и као такви свијетле из најумнијих редова као људско и стваралачко јеванђеље.

            С тога је ова награда не само књижевно већ високоморално признање које вјерујем да би ми и Мијо додијелио, знајући да је увијек у једној руци држао перо, а у другој муње с којима је притицао у помоћ сваком човјеку који се затекао у немилости. Зато је ова награда немерљива, траје и далеко се чује.

            Шта да каже писац који добије награду са именом писца који је животом исписао своје дјело, осим да вјерује како је можда етика Миодрага Ћупића максима коју ваља прихватити - никада се не склањати с пута силницима и умјесто мачем узврати им књигом.

            На знам шта је већа част, примити награду с Мијовим именом, или бити у колони оних на чијем је челу забрањени писац, трагичан јунак једног репресивног времена које још увијек траје у различитим облицима. Зато смо ми јунаци оног новог Мијовог романа који постхумно настаје као сабирна књига ( можда Бијела књига) – “Јади писаца Његошеве Црне Горе”.

Пјесници: Новица Ђурић и Зоран Пешић Сигма

Нема писаца који се могу похвалити како су заболи сламку у срце једне морално, традиционално и вјерски посрнуле државе, како је то Миодраг урадио романом “Јади Горчина Петровића”. И данас је много јада, разноразних, а још се не појави онај двојник Ћупићевог Горчина.

            И сада се сјећам Миодрага како је био срећан када је објавио и прву књигу поезије и онако као да га је мало било стид каже ми: “Ево и ја пропјевао”.

            Та његова скромност с’којом се многи не могу похвалити, била је корица с којом су укоричена сва његова доброчинства, храброст, истрајност, одлучност, скромност, приврженост језику и ћириличном писму, прецизност и строгост према сопственом рукопису што се лако уочава из његовог богатог књижевног опуса.

            На разне начине, свако из свог угла говори о Миодрагу и ономе што је он написао. Ја само записујем дјелиће онога што препознам у његовим књигама и биљежим то како бих обогатио себе и понудио то другима на разматрање. Судове о његовом, као и о књижевним дјелима уопште, најбоље даје вријеме - "мајсторско решето".

            Миодраг Ћупић се једино исповиједао слову, а књиге су биле његова исповиједаоница,  најинтимније мјесташце на свијету. Ту је једино мирно почивао давајући души одушка и на тај начин скривао се од режимске “слободе”.

            Иако је био окривљен од терора тадашњих професионалних комуниста и најљућих писаца-аматера, али професионалних комуниста, Миодраг Ћупић је један од јунака Марка Миљанова који као “сирак тужни без иђе икога”, као у забрањеном роману “Јади Горчина Петровића” брани слободу не само стваралачку за сваког човјека, већ покушава уплашеном народу повратити дух пркоса и побуне.

           

Писац, бунтовник, књижевни разбојник омиљен међу истинским ствараоцима, човјек од части и морала - Миодраг Ћупић сјаји и у данима када му роман “Јади Горчина Петровића” забрањују, а потом јавно спаљују. И замислите молим вас како гори писац, све његове стрепње, тајне, дилеме, на хиљаде пута измијени ријечи, реченице, цијеле странице док је не подари читаоцу, а у његовом случају живој врати. Огњу који је угасио све ватре тадашњих комунистичких пиромана. Јер, од те ватре је светлост која је пламтила испред сваког истинског писца и слободара.

            Око тог огња и у десетом кругу нијесу су се могле примаћи ондашње идеолошке вјештице чија дјеца и данас умјесто огња на озбиљне писце, писце који се не одричу воље Његошеве, Марка Миљанова па и Миодрага Ћупића, бацају камење и покушавају затријети сваки драг њиховом писму и језику.

            Миодраг се поносио тиме да је по отмености, господству, истинитој ријечи, бистроћи... припадао црногорству, а по спознаји језика, писма, вјере, традиције српском роду који је с Петровићима устоличио Црну Гору и њену духовну и стваралачку слободу. Црну Гору у којој је било јада - сваколиких, али оно због чега је испаштао Горчин, е тога не би ни у тај земан.

            Ако би се завирило у тајну његовог стваралачког креда онда би можда могли казати да је скоро немогуће расплести његово стваралачко тројство - веру, мудрост и музикалност. О овој трећој, такође,  златној нити мало се говори када се бесједи о дјелу овог, неспорно, писца из најужег круга великана антологијских прича, односно романа. Док се читају његове књиге, чак и код прелиставања, хватате у низу поједине ријечи, реченице, с почетка или краја осјећате да је Миодраг Ћупић уствари књигама компоновао једну јединствену језичку симфонију, попут Моцартове“Мале ноћне музике”, односно опере “Чаробна фрула”. Да нијесу одзвањали ти непревазиђени тонови из Мијових књига, зар би они који су били у колони спаљивача његовог дјела, полицијски и партијски аналитичари, Бога ми међу њима и понеки пјевуни, његов култни и забрањивани роман „Јади Горчина Петровића”, био уврштен у престижну едицију Роман у Црној Гори. Само због ове чињенице Удружење књижевника Црне Горе, у ком је Миодраг имао часно мјесто, утиснуо је име ове организације у вјечност на чему му и није у мјери у којој заслужује ни поклоњена дужна пажња. Но, вјерујем биће.

Награђена књига Новица Ђурића

Сада је на књижевној критици ред да изнова почне са озбиљним читањем књига Миодрага Ћупића и бар да у једном слоју да свој суд, мада је књижевна критика у Црној Гори на издисају, јер она живи узгредним забиљешкама писаца о књигама колега, појединих универзитетских професора и најмасовнија је у усмењаћењу оних који саопштавају површне судове о појединим књигама, неријетко и о непрочитаним. Једне прилике Миодраг ми је рекао: “Јади су то”.

            Као што ни Ћупић није имао намјеру да мијења стање критике, није мијењао ни свијет у ком је живио. Жигосао га је као пјесник. Човјек. Као Пјесник и Човјек. Знао је да књиге у неком добу немају снагу, али да ће доћи и то доба у ком ће се свако вријеме по књигама казивати. Можда и по њиховим ауторима. Чинио је све да књигом оплемени човјека. Зато је тако и поступао - књигом за човјека како би свијет учинио човјечнијим. Ако неко од читалаца или критичара у његовим дјелима пронађе пасус који није у тој намјери, односно функцији, нека га објави и ја ћу да се извиним за моје читалачко поимање, односно гријех.

            “Јади Горчина Петровића” су не само опредијелили његову људску судбину, већ га представили и као писца који међу првима уноси елементе модерног романа и гдје исказује своју зрелу аутентичност. У том завјетном послу потпомогла га је и она рука Господња која увијек придржи руку која добро дарује.

            Да буде тако, како не би трајали Јади наши свевремени.

/ Бесједа Новице Ђурић, након уручења награде “Миодраг Ћупић”, за књигу “Камени јахачи”, Подгорице, 2.јула 2019. године /