ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ : Свјетлост утопљена у ону „кап сунца“

Новица Ђурић

Пише: НОВИЦА ЂУРИЋ

/ Радмила Кнежевић “ Кап сунца”, Институт за српску културу, Никшић, 2018. године, (Поезија) /

          Када се гласну слова из Призрена града, онда на наша забита мјеста гране сунце, појави се онај зрачак наде да смо још увијек при памети, да знамо који је град престони у свеколиком српству, која је то енергија која нас непресушно напаја, којој вјери и култури припадамо и како је и Ловченски Тајновидац, књижевни горостас, свети Његош боловао за светим Косовом и Метохијом и како је то завјештао свом народу косовском подно Ловћена, Румије, Проклетија, Јаворка и Сињавине...

          Када нам се учини да је та зрака, та нада на измаку у Његошевој Црној Гори, јави нам се увијек нова Косовка дјевојка која толико вјекова након што напоји рањене и оплака уснуле јунаке по косовском разбојишту, сада сакупља преостала слова и пјевуши бол, тугу, патњу... свједоћећи о прогону своје и наше браће.

          И из тог бола, наше црнине, пјесникињине короте за свим косовским ранама, оживјелим јунацима косовским, она вјерује како је задесила „кап сунца“, као оно на шта се чека вјековима и због чега треба вјеровати како су можда и слова пролазна, али никада траг свјетлости који оживљава и који нас кроз вјекове снажи, усправља и води.

Радмила Кнежевић и Новица Ђурић

           Збирка „Кап сунца“, Радмиле Кнежевић саткана је од 62 пјесме, подијељене у пет циклуса: Време уз нас, Небо и мир, Па да наздравимо, Благотворена реч и Клупче склупчано.

          И увијек се као читалац обрадујем када ме књига освоји на почетку љубављу као доказу који крилата ка добру, подједнаком добру и мраву и човјеку, која скида окове, која је свјетлост утопљена у ону „кап сунца“ која се казује као наслов ове књиге.

          И овај пјесник сања док је будан, хода „по ивици песка“ („Време уз нас“) и одбацује сваку могућност да њој и њеном јунаку буде главна „кућа од пене“.  Из залуталих ријечи, обећања туђих вокабулара, након дугих лутања, Радмила зна да постоје „нека деца“ и шуме, „ливаде реке звезде и небо/ постоји нешто што се зове твоје / и није кућа од пене“ ( „ Кућа од пене“). Пјеникињи као да је све негде остало на рубу пољане, шуме,  литице , на ледини, везујући се за ријеч као за спасење.  Свједочи о томе и пјесма „Везана за реч“ у којој има свога леда и гдје не жели и друге везивати за своје леднике.

          У тој неријеткој „гужви од ријечи“ како је именовала једну од пјесама, „јутро је требало да буде јутро“, док ни шапат птица није донио истину „шта се налази са друге стране сунца“.

          Учини ми се у дужим песмама да на крају понеки стих „виси“ као да је стихом пре њега песма завршена, али ауторка ипак жели да каже недоречено, да не буде забуне у тумачењу, да не буде дилеме у њеном пјесничком суду,  па тако то и разумијем.

          Можда су на мене из тог  разлога посебан утисак оставиле пјесме сабране у циклусу „Небо и мир“, пјесме веома кратке форме, језгровите, добро обрушене - у којима звони мисаоност поруке и гдје пјесникиња „грицка окрајак сунца“ („Ходим по плавом“).

          „Осмех

          је реч

          којом памтим

          људе.

          Памћење је

          реч

          којом

          траје

          осмех“.

Радмила Кнежевић и Новица Ђурић

                    Пјесникиња не скрива да се у многим ситуацијама и поводима спорила са разним људима и то онако, како каже, „у пролазу“. Све то смјестила је у уске улице које јој вiше не сметају, јер сада хода по годинама с којим много тога бива другачије, односно како она пјева „ ходам / по веровању“ (“Улице“).

           Знам да понеком у овим по форми - минијатурама, засмета нека случајна рима. И кад је има онда последња реч с којом се завршава рима управо је сувишна. Али, она је у овим пјесмама само стваралачка непажња. И ништа више.

Радмила Кнежевић снажно пјева, бира ријечи, јер одбрана писма, језика, вјере православне, кућног прага, огњишта прађедовског, родног завичаја, светиња... могу се и морају бранити само одабраним ријечима, јер свака непромишљена може да нас упрља.

          Тако одабрана стихословја су у циклусу „Па да наздравимо“.

          Скоро да је неупутно издвајати пјесме које о томе говоре, али оне које су заплакале над најближима, над порушеним гробовима, запаљененим шљеменима траже да буду макар у пар стихова поменуте.

          „По гробовима/, црви се излегли/, из праха предака/, јер/, нас нема...“/, пјева песникина у пјесми   „Црви“, и стиди се у име свих оних који су дозволили да се из „праха предака“ излегу црви.

          Док у пјесми „Парче мене“, а могла би се и назвати „Парче свих нас“, Радмила у стиховима „склања оболело грање“ и тражи парче себе закопано, тражи ону искру која ће се појавити када јој се год јаве сузе "кићенуше", које су китиле и образе наших бака, мајки, сестара, младих Косовки..., када пожелимо да главу наслонимо на поломљене мермерне плоче и пирамиде и тако, као Радмила, „спојени у диму ћутимо“.

          Пјесма „Кап сунца“ је сажела сву инспирацију циклуса „Благословена реч“, тако да су све остале у пратећем поретку који осликава свету земљу косовску. То најбоље, а можда и најбоља пјесма у овој књизи, по мени и почине и завршава се строфом:

          „Кад сунце капне/, по хоризонту/, свет се на две/, плаве боје/, располути.“/

          Циклусом „Клупче склупчано“ завршава се књига „Кап Сунца“ и он је по много чему специфичан, помало неупућеном читаоцу опор, препун архаизама али виједан, веома значајан и за разумијевање и потврду раскошности српског језика.  Пјесникиња завичајно приповиједа као у пјесми „Ти не си знала“, и зна зашто „ћутим, снијем, не сам при себе“, и позива на чекање и сама чека и пева „и чека, ка што те мајка чекала“. ( Голуб).

          С овим циклусом с којим завршава књигу наша Призренка Радмила Кнежевић,  као да намјерно гравира своје срце и њиме хоће да потвди свој генетски код с којим обзнањује да гдје год да се изговори ријеч, гдје год да се пише ћирилицом,  увијек креће од Призрена града, са завјетног поља Косовскога, чији ехо одзвања у срцима сваког Србина: „Догодине у Призрену!“.

 

 

ЗЕМАЉСКО ЈЕ ЗА МАЛЕНА ЦАРСТВО...

Не осјећам се привилегованим, што се овде казујем да сам дошао из Подгорице, негдашње Рибнице, гдје су трајно уцртане стопе Светих - Симеона и Саве,

Тачно на мјесту на којем се Рибница предаје Морачи, данас актуелна власт настоји да сакрије Немањине трагове, трагове наше древности у коријену града, желећи да остатке тврђаве преиначи у османско наслеђе, а Немањину колијевку у туђинско огњиште.

То је онај задатак који данас тако ревносно испуњавају такозване „институције система“, смјештене тачно наспрам остатака рибничке тврђаве.

Немањина обала, како се звао Булевар између тврђаве и Скупштине, протјеран је са градске мапе. Веле да ће ускоро тако проћи и Карађорђева улица, јер се Влада осјећа нелагодно што јој пошта долази адресирана на Карађорђеву. Ни споменик Вожду у Карађорђевом парку, није више безбедан у слободној Црној Гори, таман онако како би му глава била сигурна у Анадолији.

И Немањи се спрема вео заборава. Као што су преко његовог родишта никли отомански слојеви, тако ће се већ и савремена просвета побринути да се преко његовог дјела превуче заборав.

У данашњој Подгорици, али и васколикој Црној Гори, влада зло које је опасније од азијатских хорди. Краду нам чак и памћење, затирући трагове нашег постојања, спремајући се за коначни обрачун са Свим Немањићима, Карађорђевићима, Обилићима, Хребељановићима, Караџићима, Петровићима...

Мисле ако заборавимо Немању, заборавићемо Косово, претке, Русију, Србију, Крајине, Скадар и тако редом.

У том циљу заратили су и са самим Богом, подмећући Црној Гори и њеном светитељском Трону лажне попове и лажне цркве, док праве настоје да уруше и затру. Да се наша заблудела браћа ичега сјећају, знали би да им је држава у коју се куну рођена у Олтару Српске православне цркве, исте оне које хоће да обурдају са Румије, коју су обурдали са Ловћена...

Али они не знају и тјерају и нас да заборавимо.

Немања је прва станица на том путу, наш дубоки споменик битисања, наш корен. Он је наша тапија, коју морамо дјеци да предамо, како би знали да су у Црној Гори своји на своме!

            Пошавши за сином на Атос, одрекавши се пуних ризница, заменивши свијет црном ризом, силни ратник скрушено је признао првенство синовог дјела, ударајаћи наук, путоказ и високу лествицу народне етике, која ће се касније на Косову потврдити избором Светог Кнеза Лазара – равнонемањићког

“Земаљско је за малена царство,

а Небеско увек и довека“

Као што је Свети Сава у Пантеону наших светитеља старији од Светог Симеона, тако је и наша духовност, вера и култура, увек била приоритетнија од свих земаљских блага и ризница.

Та порука је стигла и до ове генерације Срба и опредијелило како ћемо се понашати и на Косову Пољу, и на Мојковцу,  и на Крусима, и на Ножицама, на свим нашим Кајмакчаланима, Вртијељкама и Кошарама...

То је наш путоказ за сва мутна времена, па и за ово вријеме којем свједочимо. 

 

Новица Ђурић

Дошавши на Свету Гору, неуморни градитељ је избрусио последњи и најсјајнији драгуљ свог земаљског дјелатништва – манастир Хиландар, који је кроз векове био и остао једина истинска српска амбасада у свету.

Ту, на том мјесту, у име цијелог нашег рода, печатом Стефана Немање потврђен је и Нови и Стари Завет, у довечном загрљају Срба и православне цркве Христове.

Сврставајући коначно народни брод у православно море Источне цркве, он је српски народ спасио потопа јереси и одржао га у правом слављу Творца!

Као што је својом мисијом омеђио државу, тако је поставио и камен граничник нашег истрајног и постојаног завјета са Христом у православном загрљају, упркос свим трагедијама, пустошењима и жртвама које смо дали, како би сачували своју вјеру, културу и етику.

Његове свете мошти у пратњи Светог Саве дошле у Србију, у светитељеву задужбину Студеницу, где и данас тихују и мироточе.

Тада, над одром родитеља, помирила су се два његова закрвљена сина Стефан и Вукан и смириле се две зараћене Србије.

Зато непријатељи овог народа и затиру наше сјећање и сваку помисао да смо постојали у својим прецима и обрачунавају се са Немањиним наслеђем, међу којим стоји и та помиритељска, данас одсудна и насушна потреба свих нас овдје сабраних.

У “Житију Светога Симеона Немање” Свети Сава не биљежи како је хиландарска братија примила одлуку да се мошти Светог Симеона пренесу у Србију.

У Хиландару и даље монаси шапућу шта се тога дана збивало.            

Гроб Светог Симеона тијелима су покрили Хиландарци из чијих су очију лиле кише суза  данима, док им се старац свима не јави у сну.

А након тога из гробног зида провири ластар винове лозе. Ено чудотворне лозе Симеонове, и данас, још увијек рађа, помажући и бездјетнима да добију потомке.

            Господу је то дано да твори за добро човјека. Али и дух и дјело светог Симеона је неуништиво и на камену расцвета. А лоза Симеонова је олистала а са њом и наше Светосавље, наше родољубље, наше правдољубље и наше слободољубље.

Ено се примила и уз Храм Христовог Васкрсења у Подгорици, гдје је посадише достојне руке нашег Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија.

Света винова лозица се вратила свом завичају.

Владика Јоаникије

И Црна Горе ће се, Божјим допуштењем вратити себи.

То нам казује сазвежђе наших заступника пред Творцем у којем су Свети Симеон Мироточиви, Свети Сава, Свети Василије Острошки, Свети Петар Цетињски, Свети Јован Владимир, Свети Стефан Пиперски, Свети новомученик Станко, момишићки ђаци мученици и бројни други угодници, међу којима нам још срца надима никад актуелнији, онај што је златоустио светлошћу и извезао у најновијем завјету свете књиге Лучу Микрокозму и Горски Вијенац, Цетињски пустињак и Ловћенски Тајновидац, Свети Његош           

            Са таквом светом стражом, не треба да се бојимо у својој вјерности.

На крају вјерујем да свака прича, свако слово, говор, бесједа треба и да има јасну поруку, а моја би била дјеци.

 Дјеци нашој да памте претке, љубе вјеру своју православну, да знају да су Срби и да једино тако могу бити истински Црногорци, као што су им преци били и како нас уче Свети Симеон и Сава.

/ Бесједа на свечаној академији поводом празника Светог Симеона Мироточивог, Беране, 2019 а. љета Господњег /

link: http://www.eparhija.me/feb-2019-svetosimeonovska-akademija-u-beranama

link: http://www.srpskenovinecg.com/stav/226-stav02/68603-sveti-simeon-besjeda-868739083