 |
| Новица Ђурић и Митрополит Амфилохије |
Високопресвећени Митрополите Амфилохије, дико рода српскога,
Пјесничка сабраћо, даме и господо
Ево чудо,
каква радост, Свети Сава, Марко Миљанов и Десанка Максимовић у истом дану сабраше
нас око слова у Кучима на Савином почивалу и овдје на Немањином граду, у овој светој
кући Светог Симеона гдје изговарамо реченице како нас сам Господ учи о богонадареној
пјесникињи Десанки Максимовић.
Десанка Максимовић била је испред сваког чекања и надања, с тајнама
свог народа, чинећи од њега највећу и најснажнију пјесму.
Била је и остала велика, јер се у највећој слави не узнесе, а све што јој би вриједно
би пјесма. А и шта би више.
Дама из првог реда српског пјесништва двадесетог вијека за коју је пјесник Љубомир Симовић рекао: „Ако њен живот није успео да намири
цео један век, њено песничко дело ће сигурно испунити векове.”
Милован Витезовић у предговору за моју књигу
„Десанка Максимовић, жена која је само волела“ забиљежио је да се појавом Десанке
„појмило да се међу српским пјесникињама остварило велико тројство:
Јефимија (деспотица Јелена Мрњавчевић) – Милица Стојадиновић Српкиња – Десанка
Максимовић“.
 |
| Новица Ђурић и Митрополит Амфилохије |
А ту књигу,
без претјеривања, треба схватити као да се без ње не могу разумјети многи догађаји
из 19. и 20. вијека, у оној вељој Југославији, зато с разлогом Витезовић је овако
описује:
„Ово је Новичина, али у
исти мах и Десанкина књига... о
себи, у бесудном времену безбожника, кад се као тешка изопштавајућа осуда
изрицала тврдња да је она православна песникиња и њоме ниподаштавало целокупно
њено песништво и порицала свака вредност најлепших збирки песника нашег језика,
а најпре збирци Тражим помиловање“.
Писао сам “апотеозу о Десанки Максимовић, са
бираним дивљењем“,
која је овјенчана Његошевом наградом,
највећом тадашњом књижевном наградом у Југославији.
Осврћући
се на тај догађај Витезовић пише:
„Та награда јој је
измицала две и по деценије, а могла ју је добити прва по књижевној правди за Тражим
помиловање, да није дисквалификована због православља и српства. Десанка је
у Пиву дошла и са ожиљцима на души, јер су је у поводу Његошеве награде, са
старим етикетама, напали они што су унели деобе у Његошев народ, што су мисао о
разбраћењу претворили у државну идеологију (који ће двадесет година касније
братство изнети на међународну пијацу и на берзанске лицитације). Нападали су
је у Побједи да као добитник срамоти Његоша, не схватајући да је баш она
песничко оличење сестре Батрићеве и да, нападајући њу, нападају и Његоша. Или
баш схватајући да је то оличење. Овенчану, а рањену, срео ју је Новица Ђурић и
она је баш њему отворила душу“.
У разговору о тим нападима Десанка ми каже:
„Ја поштујем Његоша. Мислим и уверена сам да га
ничим нисам изневерила, да смо и једно и друго волели свој народ и били му
одани. Могли
су ми је мирно доделити по части, по чистоти мишљења и вољења, по односу према
небу, према поезији – о
томе не говорим. Био је то посебан тренутак у мом животу. Узбуђена, нисам
веровала да сам тога достојна. Осећала сам да ако би Његош знао да сам ја
добила награду, не би му било криво. Јер, ни о шта се нисам огрешила, о
слободу, о Црногорце, о поезију, о свештенство. Све је на свом месту....“
 |
| Новица Ђурић, Митрополит Амфилохије и Милица Краљ |
О онима
које дијеле један народ, који мрзе друге народе и њихове пјеснике Десанка Максимовић
казује ми:
„Вјековима заједно били
Црногорци и Срби, и ја у то вјерујем.
Ако је највећа династија Немањића потицала из Црне Горе, шта онда рећи ко је
ко?! Ја знам да мора бити љубоморе, али ми није јасно зашто је ту дошло до
подвојености и мислим да је то дошло од политичара. Чим политика умијеша шапе, неминовна је
подвојеност. Видим, сретам и чујем многе Црногорце који мрзе Србе. То сам
осетила приликом добијања Његошеве награде, кад је било доста протеста, али ја
ничим нисам, и нећу осрамотити Његоша. Била сам тада у Центру за рехабилитацију
у Игалу и удар је дошао из црногорског листа Побједа који је изразио
своју несугласицу и мржњу према једној српској песникињи. Ја то нисам била ни
прочитала, већ су ми то рекли неки моји пријатељи кад су ме посетили говорећи:
‘Немојте читати Побједу да вас то не би потресло...’ и
слично, али ја сам рекла: ‘Зашто да не, јер ме то неће ражалостити’. Сва та
мржња према мени била је дело оних који не воле ни себе ни мене. Не волим
никога ко мрзи мој народ, али не волим ни оне који мрзе друге народе. Ја сам за
љубав свих људи и свих народа.“
 |
| Детаљ са академије о Десанки |
Док је
ове ријечи о нападима изговарала дрхтавим и болним гласом, у њеним очима покоја кап сузе
одражавала је бол коју је још осјећала због оних који су из
незнања, злурадости, покушали да оспоре дјело пјесникиње којој би, да је жив, и
Његош додијелио награду.
У овој њеној последњој
исповијести избила су многа непочинства људи – твораца
идеолошке
острашћености.
Ја сам,
како је то примијетио књижевник Витезовић, „навео Десанку“ да ми бар повјери „i оно што својим песмама није повјерила о пакостима једног времена,
о односу власти и писаца, о писцима на власти и у комитетима, о менама према
периодима, од осионе власти показиване силом до закулисних политичких игри“.
Десанка је и те 1987. године била забринута за Миодрага Булатовића,
на односу према Булатовићу у Савезу књижевника Југославије и слутила страшну судбину земље.
Са њеним мислима, њеним пророчанством о Косову, које је губљено
деценијама и које се сада једино брани молитвом и светињама Српске православне цркве на Косову
и Метохији, упокојила се у Господа, 11. фебруара 1993. у Београду а 13. Патријарх Павле испратио
је њене земне остатке из
капеле на Новом гробљу у Београду на вечни починак у њеној Бранковини.
Новица Ђурић
/
Трибина „Ријеч“Удружења књижевника Црне Горе поводом обиљежавања 120 годишњице
рођења Десанке Максимовић, најзначајније српске песникиње. О животу и поезији
Десанке Максимовић говорили су песници: Његово Високопреосвештенство
Митрополит Амфилохије, Новица Ђурић, предсједник УКЦГ и аутор драгоцјене
књиге о Десанки “Десанка Максимовић – жена која је само волела“ и
Милица Краљ, уредница трибине.
Четвртак
31. маја 2018., Манастир Симеон Мироточиви на Немањиној обали, Подгорица/
Нема коментара:
Постави коментар