Јубилеј - 120. година од рођења Десанке Максимовић

Новица Ђурић, митрополит Амфилохије и Милица Краљ

Удружење књижевника Црне Горе обиљежило је 120. годишњицу рођења Десанке Максимовић, најзначајније жене нашег доба и српске културе и најзначајније српске пјесникиње, у Духовном центру „Симеон Мироточиви”, на Немањиној обали.

Новица Ђурић, митрополит Амфилохије

О животу и поезији Десанке Максимовић говорили су пјесници: митрополит Амфилохије, Новица Ђурић, предсједник УКЦГ и аутор драгоцјене књиге о Десанки „Десанка Максимовић - жена која је само волела” и Милица Краљ, уредница трибине УКЦГ.

Новица Ђурић, митрополит Амфилохије и Милица Краљ

Рајо Булатовић, Јанко Брајковић, Перивоје Поповић, Андрија Маркуш, Александар Ћуковић

Новица Ђурић

Митрополит Амфилохије

Запис са уручења награде Марко Миљанов” за 2017.

Умјесто Митрополита Амфилохија, Владика Кирило прима повељу од предсједника УК ЦГ, Новице Ђурића

Чедо Поповић, Владика Кирило и Новица Ђурић

Награда „Марко Миљанов” Удружења књижевника Црне Горе за 2017. годину уручена  је митрополиту црногорско-приморском Амфилохију (Радовићу), 8. маја, на Медуну.
Награђена митрополитова књига, „Свети Петар ИИ Цетињски пустињак и Ловћенски тајновидац” - која је добила ово високо естетско и морално признање, наставак је духовног казивања честитог војводе.
Жири је у образложењу о награђеној књизи, између осталог, навео захваљујући дубинским тумачењима Његошевог људског и књижевног портрета митрополит Амфилохије представља незаобилазан путоказ за читање и разумијевање ремек-дјела, које Његоша ставља у саме врхове свјетске књижевности...”

Матија Бећковић, бесједа о Митрополитовом дјелу

Будимир Дубак, образлаже одлуку жирија

О награђеном Амфилохијевом књижевном дјелу говорио је предсједник жирија, писац и академик Матија Бећковић, образложење жирија је саопштитио писац Будимир Дубак.

Награду ее уручитио предсједник Удружења књижевника Црне Горе, Новица Ђурић док је изводе из књиге „Свети Петар ИИ Цетињски пустињак и Ловћенски тајновидац”, говорио Драган Алорић.  и Спонзор књижевне манифестације, власник компаније „Царине” из Подгорице, Чедо Поповић уручио је новчани дио награде.
У име лауреата, награду је примио досадашњи викарни Епископ диоклијски, Владика буеносајрески и централнојужноамерички господин Кирило (Бојовић).

Чедо Поповић, Матија Бећковић, Новица Ђурић и Владика Кирило

Владика Кирило, Зоран Бингулац и свештеници Радомир Никчевић и Драган Митровић

Ђорђе Брујић, Момчило Вуксановић, Радојица Вуксановић, Матија Бећковић, Новица Ђурић, Данило Вуксановић, Симон Ђуретић, Драган Алорић и Предраг Милачић

Владика Кирило,Чедо Поповић и Новица Ђурић 

др Божидар Бојовић, академик Лакић, конзул Србије у Херцег Новом - Зоран Дојчиновић...

Ђурић: Ђокај, чекамо Вас да се поклоните војводи

Одговор на отворено писмо предсједника Удружења књижевника Црне Горе, Новице Ђурића, кустосу музеја на Медуну Вукићу Илинчићу

Новица Ђурић са повељом "Марко Миљанов"

Да се којим чудом са Медуна јавио кучки војвода Марко Миљанов, прије би одмахнуо руком но што би пером „посјекао“ оно о чему и о коме пише историчар, музејски савјетник и кустос Музеја Марко Миљанов, др Вукић Илинчић.

            Не бих трошио ни слово о овоме чега нема да Илинчић није промијенио адресу и умјесто да поје о свом директору он пише предсједнику Удружења књижевника Црне Горе и власнику компаније „Царине“ који већ годинама уручују највеће књижевно признање награду „Марко Миљанов“ за коју великани пјесништва кажу да се најдаље чује и да никада не блиједи.

            Разумијем Илинчића, није му лако међу коалиционим талентима чија се чула и прије него су на свијет прогледали.

            Не желим бранити Удружење књижевника Црне Горе ни било кога од ЈУ Музеји и галерије, посебно не од Сеада Ђокаја. Не знам ни да је директор, ни чиме се бави. Радује ме да је Ђокај директор на древном Медунском граду. О кадровању „коалиционих интелектуалаца“ има ко да брине. Мене не брине Марко, он је забринуо Ђокаја и његову институцију и понеке који му помажу из тамо неког племенског удружења.

            Илинчић је у праву када каже да су некада прваци музеја говорили на уручењу награде књижевницима и тако ради образовани и цивилизовани свијет који припада култури, писму и језику, а не партијским и вјерским ферманима. Нико у историји ЈУ Музеј и галерије Подгорице није оспоравао нити забрањивао да се пред родном кућом Марка Миљанова затворе врата писцима или било коме ко наставља његову духовну лозу. Чак је гостима из Албаније управо господин Илинчић у поноћ отварао двери овог знаменитог здања, на чему му нема замјерке. И треба свијет да види шта имамо, али и да сазна какви неки јесу. Ваљало би да такви нијесу, и не би ни били да су прочитали било коју страну из Маркових „Примјера чојства и јунаштва“.

            Илинчић наводи и име претходног директора Ника Мартиновића за којег се мора казати истина да је био упознат са активностима књижевика и да је испоштовао вишедеценијску традицију уручења књижевне награде „Марко Миљанов“. Није говорио на тим манифестацијама, јер, признајем да није био ни зван. И то је грешка.

            Да је Ђокај сјео у његову столицу ево и то се чу. И не смета ми. И треба. И срећно нам било. Само да Ђокај бар мало разумије како Марко и сва знамења Његошева свјетовне, највеличанственије Црне Горе нијесу само његова. Ако јесу, онда онај срдити војвода на Медуну бар неким трагом припада Кучима, Поповићима, Црногорцима, Србима и нама писцима.

            У доброј намјери хоћу да подсјетим Ђокаја да је Марко написао величанствене странице у славу Малисора и њиховог чојства и јунаштва, а данас би забранио припадницима Марковог народа да додјељују највећу књижевну награду у Маркову славу.

            То што Ђокајева институција намерава, према казивању Вукића, да Маркову кућу затвори – и треба. Све такве институције чији се великани нијесу за живота изјаснили да припадају Ђељошевој коалицији треба закатанчити, подићи бедеме да ни соко их прелетјети не може. Може и тако, само не треба заборавити да се Марко и његово дјело као и књижевна ријеч писаца Удружења књижевника Црне Горе неће моћи у „ланце везати“, већ ће свједочити о Марковим примјерима чојства и јунаштва и недјелима оних који урушавају духовну вертикалу Црне Горе.

            И на крају, обавјештавамо директора ЈУ Музеји и галерије Подгорице, Сеада Ђокаја, да ће и наредне године, на Марков дан, испред куће-музеја на Медуну бити уручена награда „Марко Миљанов“.

            Чекамо Вас да се поклоните војводи.

             Разумије се и писцима.

           

            Предсједник Удружења књижевника Црне Горе

                                 Новица Ђурић

 http://www.dan.co.me/?nivo=3&datum=2018-06-09&rubrika=Ljudi%20i%20dogadjaji&najdatum=2018-06-06&clanak=649349&naslov=Izja%B9njenje%20zbog%20nagrade%20&%238222;Marko%20Miljanov&%238221;

Десанка, дама из првог реда српског пјесништва

Новица Ђурић и Митрополит Амфилохије

Високопресвећени Митрополите Амфилохије, дико рода српскога,

Пјесничка сабраћо, даме и господо

         Ево чудо, каква радост, Свети Сава, Марко Миљанов и Десанка Максимовић у истом дану сабраше нас око слова у Кучима на Савином почивалу и овдје на Немањином граду, у овој светој кући Светог Симеона гдје изговарамо реченице како нас сам Господ учи о богонадареној пјесникињи Десанки Максимовић.

        Десанка Максимовић била је испред сваког чекања и надања, с тајнама свог народа, чинећи од њега највећу и најснажнију пјесму.

       Била је и остала велика, јер се у највећој слави не узнесе, а све што јој би вриједно би пјесма. А и шта би више.

       Дама из првог реда српског пјесништва двадесетог вијека за коју је пјесник Љубомир Симовић рекао: „Ако њен живот није успео да намири цео један век, њено песничко дело ће сигурно испунити векове.”

       Милован Витезовић у предговору за моју књигу „Десанка Максимовић, жена која је само волела“ забиљежио је да се појавом Десанке „појмило да се међу српским пјесникињама остварило велико тројство: Јефимија (деспотица Јелена Мрњавчевић) – Милица Стојадиновић Српкиња – Десанка Максимовић“. 

Новица Ђурић и Митрополит Амфилохије

А ту књигу, без претјеривања, треба схватити као да се без ње не могу разумјети многи догађаји из 19. и 20. вијека, у оној вељој Југославији, зато с разлогом Витезовић је овако описује:

       „Ово је Новичина, али у исти мах и Десанкина књига... о себи, у бесудном времену безбожника, кад се као тешка изопштавајућа осуда изрицала тврдња да је она православна песникиња и њоме ниподаштавало целокупно њено песништво и порицала свака вредност најлепших збирки песника нашег језика, а најпре збирци Тражим помиловање“.

       Писао сам “апотеозу о Десанки Максимовић, са бираним дивљењем“, која је овјенчана Његошевом наградом, највећом тадашњом књижевном наградом у Југославији.

       Осврћући се на тај догађај Витезовић пише:

       „Та награда јој је измицала две и по деценије, а могла ју је добити прва по књижевној правди за Тражим помиловање, да није дисквалификована због православља и српства. Десанка је у Пиву дошла и са ожиљцима на души, јер су је у поводу Његошеве награде, са старим етикетама, напали они што су унели деобе у Његошев народ, што су мисао о разбраћењу претворили у државну идеологију (који ће двадесет година касније братство изнети на међународну пијацу и на берзанске лицитације). Нападали су је у Побједи да као добитник срамоти Његоша, не схватајући да је баш она песничко оличење сестре Батрићеве и да, нападајући њу, нападају и Његоша. Или баш схватајући да је то оличење. Овенчану, а рањену, срео ју је Новица Ђурић и она је баш њему отворила душу“.

       У разговору о тим нападима Десанка ми каже:

       „Ја поштујем Његоша. Мислим и уверена сам да га ничим нисам изневерила, да смо и једно и друго волели свој народ и били му одани. Могли су ми је мирно доделити по части, по чистоти мишљења и вољења, по односу према небу, према поезији – о томе не говорим. Био је то посебан тренутак у мом животу. Узбуђена, нисам веровала да сам тога достојна. Осећала сам да ако би Његош знао да сам ја добила награду, не би му било криво. Јер, ни о шта се нисам огрешила, о слободу, о Црногорце, о поезију, о свештенство. Све је на свом месту....“

Новица Ђурић, Митрополит Амфилохије и Милица Краљ

О онима које дијеле један народ, који мрзе друге народе и њихове пјеснике Десанка Максимовић казује ми:

       „Вјековима заједно били Црногорци и Срби, и ја у то вјерујем. Ако је највећа династија Немањића потицала из Црне Горе, шта онда рећи ко је ко?! Ја знам да мора бити љубоморе, али ми није јасно зашто је ту дошло до подвојености и мислим да је то дошло од политичара. Чим политика умијеша шапе, неминовна је подвојеност. Видим, сретам и чујем многе Црногорце који мрзе Србе. То сам осетила приликом добијања Његошеве награде, кад је било доста протеста, али ја ничим нисам, и нећу осрамотити Његоша. Била сам тада у Центру за рехабилитацију у Игалу и удар је дошао из црногорског листа Побједа који је изразио своју несугласицу и мржњу према једној српској песникињи. Ја то нисам била ни прочитала, већ су ми то рекли неки моји пријатељи кад су ме посетили говорећи: ‘Немојте читати Побједу да вас то не би потресло...’ и слично, али ја сам рекла: ‘Зашто да не, јер ме то неће ражалостити’. Сва та мржња према мени била је дело оних који не воле ни себе ни мене. Не волим никога ко мрзи мој народ, али не волим ни оне који мрзе друге народе. Ја сам за љубав свих људи и свих народа.“

Детаљ са академије о Десанки

 Док је ове ријечи о нападима изговарала дрхтавим и болним гласом, у њеним очима покоја кап сузе одражавала је бол коју је још осјећала због оних који су из незнања, злурадости, покушали да оспоре дјело пјесникиње којој би, да је жив, и Његош додијелио награду.

       У овој њеној последњој исповијести избила су многа непочинства људи – твораца идеолошке острашћености.

       Ја сам, како је то примијетио књижевник Витезовић, „навео Десанку“ да ми бар повјери „i оно што својим песмама није повјерила о пакостима једног времена, о односу власти и писаца, о писцима на власти и у комитетима, о менама према периодима, од осионе власти показиване силом до закулисних политичких игри“.

       Десанка је и те 1987. године била забринута за Миодрага Булатовића, на односу према Булатовићу у Савезу књижевника Југославије и слутила страшну судбину земље.

       Са њеним мислима, њеним пророчанством о Косову, које је губљено деценијама и које се сада једино брани молитвом и светињама Српске православне цркве на Косову и Метохији, упокојила се у Господа, 11. фебруара 1993. у Београду а 13. Патријарх Павле испратио је њене земне остатке из капеле на Новом гробљу у Београду на вечни починак у њеној Бранковини.

                                                           Новица Ђурић

/ Трибина „Ријеч“Удружења књижевника Црне Горе поводом обиљежавања 120 годишњице рођења Десанке Максимовић, најзначајније српске песникиње. О животу и поезији Десанке Максимовић говорили су песници: Његово Високопреосвештенство Митрополит Амфилохије, Новица Ђурић, предсједник УКЦГ и аутор драгоцјене књиге о Десанки “Десанка Максимовић – жена која је само волела“ и Милица Краљ, уредница трибине.

Четвртак 31. маја 2018., Манастир Симеон Мироточиви на Немањиној обали, Подгорица/