ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ „БИЈЕЛЕ ПЧЕЛЕ“ АНДРИЈЕ РАДУЛОВИЋА

Пише: НОВИЦА ЂУРИЋ

/ Андрија Радуловић, „Бијела пчела Волта Витмана“, „Огњено ребро“ и ,,Снијежна азбука“ / 

            Није важно колико каза, већ да ли оно што записа има наде да преживи, односно хоће ли се одазвати на сваку прозивку времена. Јер, пјесма, књига која чамује у тами, и не гласка се и провоцира својом садржином и није заслужила да буде штампана. Каже се да једна пјесма, један стих, једна мисао чине књигу “гласовитом” и непролазном.

             Зато и вјерујем да је то разлог што пјесник Андрија Радуловић циједи најбоље и кратким формама бива најубједљивији посебно када исказује сопствену судбину и онда када трага не би ли разоткрио суштину располућеног свијета. Та исцијеђена, као из “суве дреновине” ријеч-стих најизраженије се представила у пјесмама „Лесендро“, „Јесен“, „Трубач“, „Рода“..., оне скоро као хаику поезија уврштене у књизи „Анђео у пшеници“.

            Обично се ријетко „вежем“ за једну књигу писца, па тако и овдје удијевам из скоро сваке књиге Андрије Радуловића по које слово вјерујући да се тако комплетира пјесникова стваралачка страница.

            Правећи неки „свој“ редослед, има разлога да почнем са књигом „Бијела пчела Волта Витмана“, мада из њеног садржаја нијесам успио разоткрити у чему је тајна, односно гдје је скривен мотив пјесника Радуловића да унаслови ову књигу именом и презименом овог америчког писца.

            Посежући и за тајном Витманове књиге песама “Влати траве”, слободностиховници, тог “пјесника племенитог лудила” и сумњивих сексуалних склоности, вјерујем да је Радуловић негдје ипак успио да пронађе ону златну пчелу, односно бијеле пчеле, знајући да је то у животу само ријетким успјело. Можда су “бијеле пчеле” у случају оба писца увјереност да су “пјесничке месије”. Ако је у том зрнцу мотив због којег је Радуловић именом овог америчког писца насловио књигу, онда се неће одгонетнути тајна Христове честице.

            Радуловић ријечима далеко досеже са “златним руном” до Анда и Хималаја као у пјесми ,,Икар из Црне Горе“, али у пјесничкој суштини не одмиче даље од Црне Горе.

            “Бијела пчела Волта Витмана” је пјесникова исповијест гдје се ређају снажне и болне слике његовог живота, а има ли пјесника који се није у болу повио. И његово дјетињство су прва украшена васкршња јаја, стара, закључана врата учионице, ,,Коњи од папира“, трешња у дворишту студентског дома у Никшићу. Пјесник је болно дијете и када сазријева и тек када остаје сироче, а сваки човјек без мајке је пјесничко сироче, што упечатљиво и пјеснички веома зрело Радуловић казује у пјесми ,,Двадесет дана“: ,,Већ двадесет дана/ Моја мајка/ Не помаља/ Главу кроз прозор/ Да види синове/ И зору“.

             А ко је тај пријатељ, чија је топлија и њежнија ријеч од мајчине и како да пјесник остане уразумљен када спозна да с прозора, одакле долазаше најбрижнији поглед, сада се слива туга.

            Пјеснику и у овој књизи као да фали пјесничких “домаћих” биљега, појмова, па из пјесничког руна испреда Берлин, Дон, Итаку, Еуфрата, Вавилон, Одесу, Козаке, а у ову својеврсну пјесничку барку укрцава Његоша, Поа, Витмана, Леонарда, Кафку, Икара и њима придодаје Милана Ненадића, Мија Ћупића... коју прате звона у Котору.

            Можда је моја погрешна логика што сада “бистрим” Радуловићеву књигу „Огњено ребро“ за коју пјесник Матија Бећковић записа:

            „Пут који је прешла поезија прелази и сваки пјесник. Тај дуги пут је морао прећи и Андрија Радуловић да би дошао до себе и своје ријечи. Истина, као да су на том дугом путовању од пјесама остала само ребра – али кроз та ребра нам се указује лик једног особеног пјесника...“

            „Огњено ребро“, како записа особени књижевник Жарко Команин “подиже се као млаз свјетлости, буни се и растјерује таму из човјекове куће и душе”.
            ,,... Радуловићева збирка ‘Огњено ребро’, и јесте један болни крик, сред ужаса заборављања огњених снова и огњених ријечи („На мом прагу ћути /велика црна птица“). Радуловићеве ријечи се радују истини... Остављају отиске и траг – оне су и болне стопе по души пјесниковој и нашој”, ријечи су Команина.

            То је тај живот, бол, патња, туга, немир и бунт који су пјесникова кудеља и постеља.

            Не прихвата Радуловић да му било ко буде ближи, пјеснички, разумије се, од Хемингвеја, Поа, Толстоја... Истина, ријетки су њихови трагови код Радуловића. Могло би се прије рећи да су они најупечатљивији код неких пјесника са српског говорног подручја.    Књигом ,,Снијежна азбука“ Андрије Радуловића као да је хтио да представи и своје познавање различитих области – књижевности, историје, философије... а све кроз бројне симболе, метафоре...

            Пјесник је у овој књизи пјеснички нов, неко ко није из оних претходних књига поникао, јер исказује забрињавајућу резигнираност и једини спас види у Господу. Губећи сопствено лице он трага за Христовим прахом и пјева: „Као да у тој размјени живој/ тражим потврду неку невидљиву/ лице Христово”. И он се нада васкрнућу баш онако као што у његовим пјесмама васкрсавају догађаји из далеке прошлости, заборављени људи, а и неке необјашњиве појаве.

            “Пјесме у књизи ‘Снијежна азбука’ су и својеврсни портрети пјесникових предака, древних ратника, чаробњака, светаца, мудраца и носилаца моралних начела. Као рам за те ‘портрете’ служи конкретан историјски контекст, обогаћен фантастичним митолошким сликама. Истовремено функционишу двије реалности: једна стварна и друга имагинарна. Управо стога Радуловићева поезија зрачи неком љепотом магичног реализма. Митолошка бића, попут вјештица и вампира, појављују се на овој оригиналној поетској позорници, као да су стварна и жива, што је квалитет више, уз све оне друге атрибуте којима обилује овај надасве свјеж и занимљив рукопис”, записао је књижевник Будимир Дубак.

            Треба посебно нагласити како је најважније да Радуловић пјева сјајем лиричара, да емоцију снажно и језгровито рефлектује кроз стихове на уштрб ријечима, а на радост мислима. Његове пјесме су препуне симбола као кошница меда и сливају се увијек у једну мисао, поруку – слобода. А слобода за пјесника је исповијест, протест, прозивка, вапај... Слобода је истина и њу је најтеже саопштити.

             Зна Радуловић да гдје не варничи и нема доброг стиха. Његове најбоље пјесме су скица, кроки живота и с њима ће трајати и остати увијек свеж и традиционално модеран пјесник. Оно што се на моменте огледа  у његовим пјесмама јесте и покушај „скривања“ личног утиска чиме се намерно прикрива и отворена пјесничка исповијест, доживљај као и  она честица с којом се живи и дише, али и која може да убије пјесника.

/ Подгорица, 2018. /