Нова игра ствара нове свјетове

/ Новица Ђурић, „Свуд ме има, кришом вирим“, Књижевна задруга СНС,  Подгорица, 2016. (Поезија)

            У времену свеопште компјутеризације, виртуелне стварности и видео игрица, књиге, а посебно оне намијењене најмлађима, гурнуте су у непреглед полица, престале су да буду дијелови очуђења у дјечјим животима, тако да само ријетки, и писци и њихови читаоци, проналазе нови смисао у новом писању, и новом читању.

            Упркос оваквом виђењу савременог стања у свијету књига, посебно поезије за дјецу, не треба заборавити да је човјек једним својим дијелом увијек хомо луденс, као што је и хомо виатор или хомо религиозус.

            Одлука да поново, по други пут, буде «човјек игре» помогла је Новици Ђурићу да након раније објављеног азбучника «Милица словарица» поново уђе у свијет дјечје маште, стварности и доживљаја, страхова и радости, у све оно што чини дијете човјеком, слабим и незаштићеним, приспјелим у свијет пун снова, али и изненађења, често непријатних.

            Давно је речено да је најтеже писати за дјецу, и то не само због психолошких или педагошких захтјева, него управо због маште, због оног унутрашњег дјечјег свијета који би књигом требало допуни и догради, који би требало да постане додатно осмишљење недоумицама и измаштаним сликама. Зато с правом можемо рећи да су данас у Црној Гори веома ријетке књиге намијењене дјеци, тако да нови рукопис Новице Ђурића «Свуд ме има кришом вирим» представља право освјежење, још један поетски круг који прати најбољу традицију писања за дјецу, од Змаја, Десанке Максимовић, Драгана Лукића, Душка Радовића, Гвида Тартаље, па до Љубивоја Ршумовића, Николе Вујчића, Добрице Ерића (...)

            Поред тога што задовољава све «прописане» захтјеве како би требало да изгледа једна лијепа и складна пјесма, поезија за дјецу Новице Ђурића исцртава нове кругове у којима се препознаје мајсторство умјетничког заната, онај степеник више који одваја стварно и трансцедентно претварајући склопове ријечи у љубав, односно умјетност.

            Нова игра увијек ствара нове свјетове.

У књизи «Свуд ме има кришом вирим» пјесник не зазире од тема, оне су истовремено и необичне и «свакодневне», баш онакве какве су потребне дјеци, какви су њихови доживљаји и емоције.

            Са стиховима:

            «Сваког трена ја бих јела

            ал’ кашика не би хтјела

            Ни у супу неће лако,

            ја бих јела, али како.»

            (Пјесма: «Кашика је справа чудна»)

            преплићу се стихови и тонови природе:

            «Ено пчеле, ено зуке

            пчелице ми љубе руке.

            (...)

            Пуно цвијећа, праха жута

            са далеког стигло пута»

            (Пјесма: «Ево меда, то је здраво»)

            Посебну димензију књиге чине пјесме у којима пјесник улази у простор дјечје психе и емоција:

            «(...) Тако дуго смишљам, ћутим,

            тату љубим, маму љутим.

            Та је сцена мени ружна,

            кад је наша кућа тужна.

            Нећу да сам разлог боли,

            маму, тату ипак волим. (...)»

            (Пјесма: Маму, тату ипак волим)  

            "Моја порука деци је да почну одмах да формирају своју библиотеку, онда временом да наговоре тату да им направи печат на којем би писало библиотека тога и тога, место то и то, број тај и тај и да тако попуњавају библиотеку до краја живота", савјет је пјесника Љубивоја Ршумовић.

            А у пјесми Новице Ђурића дјечија «брига» са књигама је нешто другачија:

            «И ја имам своје бриге,

            мени тата не да књиге.

            Купује ми дјечје неке,

            танке, мале, а и меке.

            Шта ће мени књига мала,

            у једну ми руку стала. (...)»

            (Пјесма: «И ја имам своје бриге»)

            За доживљавање поезије нису битне ни године ни границе, па ни одређивања времена, свако полази од оне опште енергије прихватања и од нивоа сазнања, од спознаје која све границе чини промјењивима и реалативнима.

            У новој књизи поезије Новице Ђурића можда најбоље долази до изражаја термилошко разликовање унутар ове врсте умјетничког стваралашта - «дјечје  књижевности», «књижевности за дјецу» и  «књижевности о дјеци», при чему бисмо могли оцијенити да је аутор свјесно или не нови рукопис формализовао управо у складу са трећом «дефиницијом», односно створио такав поетски текст који је прије свега «књижевност о дјетету» у најреалнијем смислу претпостављене конструкције.

            У дјечјој  пјесми од пјесника се тражи оно што и јесте најтеже – да се не удаљи од дјетета и његовог свијета, она треба да буде слободна, а њена суштина и изворни потенцијал требало би, како је већ речено, да буде игра. Упркос томе, мали број писаца за дјецу код нас успјева да постигне претпостављене ефекте, да пјесма за дјецу буде «дјечја», па избјегавајући нарацију и фабулу, усмјеравају је ка херметичности, потирући на тај начин основна начела дјечјег схватања слободе. Малобројни  модерни пјесници за дјецу у нас, а међу њима је свакако и Новица Ђурић, посежу за  оним суштинским творачким језгром због чега пјесма постаје блиска дјетету, упркос на моменте ирационалним рјешењима, која  без обзира на извјесну «затвореност», ипак проналазе пут до дјечје свијести и постају прихватљива њиховој «логици». 

            Нема сумње да је у поезији за дјецу најтеже постићи тај «корак уназад», повратак у чаробни, бајковити свијет у којем је све могуће, што је Новица Ђурић у потпуности успио. То је у стању само пјесник, односно човјек који у себи носи разиграну дјечју машту. Дјечја поезија, како смо већ рекли, има своје захтјеве и правила који одговарају доби и развоју дјетета, али прије свега пјесме намијење дјеци морају бити занимљиве. Оне морају да обогате унутрашњи свијет, дјеца на друго неће пристати.

Зато без дилеме можемо рећи – ако ће «поезија спасити свијет», онда ће «дјеца спасити планету».

Ђорђе БРУЈИЋ