Нова игра ствара нове свјетове

/ Новица Ђурић, „Свуд ме има, кришом вирим“, Књижевна задруга СНС,  Подгорица, 2016. (Поезија)

            У времену свеопште компјутеризације, виртуелне стварности и видео игрица, књиге, а посебно оне намијењене најмлађима, гурнуте су у непреглед полица, престале су да буду дијелови очуђења у дјечјим животима, тако да само ријетки, и писци и њихови читаоци, проналазе нови смисао у новом писању, и новом читању.

            Упркос оваквом виђењу савременог стања у свијету књига, посебно поезије за дјецу, не треба заборавити да је човјек једним својим дијелом увијек хомо луденс, као што је и хомо виатор или хомо религиозус.

            Одлука да поново, по други пут, буде «човјек игре» помогла је Новици Ђурићу да након раније објављеног азбучника «Милица словарица» поново уђе у свијет дјечје маште, стварности и доживљаја, страхова и радости, у све оно што чини дијете човјеком, слабим и незаштићеним, приспјелим у свијет пун снова, али и изненађења, често непријатних.

            Давно је речено да је најтеже писати за дјецу, и то не само због психолошких или педагошких захтјева, него управо због маште, због оног унутрашњег дјечјег свијета који би књигом требало допуни и догради, који би требало да постане додатно осмишљење недоумицама и измаштаним сликама. Зато с правом можемо рећи да су данас у Црној Гори веома ријетке књиге намијењене дјеци, тако да нови рукопис Новице Ђурића «Свуд ме има кришом вирим» представља право освјежење, још један поетски круг који прати најбољу традицију писања за дјецу, од Змаја, Десанке Максимовић, Драгана Лукића, Душка Радовића, Гвида Тартаље, па до Љубивоја Ршумовића, Николе Вујчића, Добрице Ерића (...)

            Поред тога што задовољава све «прописане» захтјеве како би требало да изгледа једна лијепа и складна пјесма, поезија за дјецу Новице Ђурића исцртава нове кругове у којима се препознаје мајсторство умјетничког заната, онај степеник више који одваја стварно и трансцедентно претварајући склопове ријечи у љубав, односно умјетност.

            Нова игра увијек ствара нове свјетове.

У књизи «Свуд ме има кришом вирим» пјесник не зазире од тема, оне су истовремено и необичне и «свакодневне», баш онакве какве су потребне дјеци, какви су њихови доживљаји и емоције.

            Са стиховима:

            «Сваког трена ја бих јела

            ал’ кашика не би хтјела

            Ни у супу неће лако,

            ја бих јела, али како.»

            (Пјесма: «Кашика је справа чудна»)

            преплићу се стихови и тонови природе:

            «Ено пчеле, ено зуке

            пчелице ми љубе руке.

            (...)

            Пуно цвијећа, праха жута

            са далеког стигло пута»

            (Пјесма: «Ево меда, то је здраво»)

            Посебну димензију књиге чине пјесме у којима пјесник улази у простор дјечје психе и емоција:

            «(...) Тако дуго смишљам, ћутим,

            тату љубим, маму љутим.

            Та је сцена мени ружна,

            кад је наша кућа тужна.

            Нећу да сам разлог боли,

            маму, тату ипак волим. (...)»

            (Пјесма: Маму, тату ипак волим)  

            "Моја порука деци је да почну одмах да формирају своју библиотеку, онда временом да наговоре тату да им направи печат на којем би писало библиотека тога и тога, место то и то, број тај и тај и да тако попуњавају библиотеку до краја живота", савјет је пјесника Љубивоја Ршумовић.

            А у пјесми Новице Ђурића дјечија «брига» са књигама је нешто другачија:

            «И ја имам своје бриге,

            мени тата не да књиге.

            Купује ми дјечје неке,

            танке, мале, а и меке.

            Шта ће мени књига мала,

            у једну ми руку стала. (...)»

            (Пјесма: «И ја имам своје бриге»)

            За доживљавање поезије нису битне ни године ни границе, па ни одређивања времена, свако полази од оне опште енергије прихватања и од нивоа сазнања, од спознаје која све границе чини промјењивима и реалативнима.

            У новој књизи поезије Новице Ђурића можда најбоље долази до изражаја термилошко разликовање унутар ове врсте умјетничког стваралашта - «дјечје  књижевности», «књижевности за дјецу» и  «књижевности о дјеци», при чему бисмо могли оцијенити да је аутор свјесно или не нови рукопис формализовао управо у складу са трећом «дефиницијом», односно створио такав поетски текст који је прије свега «књижевност о дјетету» у најреалнијем смислу претпостављене конструкције.

            У дјечјој  пјесми од пјесника се тражи оно што и јесте најтеже – да се не удаљи од дјетета и његовог свијета, она треба да буде слободна, а њена суштина и изворни потенцијал требало би, како је већ речено, да буде игра. Упркос томе, мали број писаца за дјецу код нас успјева да постигне претпостављене ефекте, да пјесма за дјецу буде «дјечја», па избјегавајући нарацију и фабулу, усмјеравају је ка херметичности, потирући на тај начин основна начела дјечјег схватања слободе. Малобројни  модерни пјесници за дјецу у нас, а међу њима је свакако и Новица Ђурић, посежу за  оним суштинским творачким језгром због чега пјесма постаје блиска дјетету, упркос на моменте ирационалним рјешењима, која  без обзира на извјесну «затвореност», ипак проналазе пут до дјечје свијести и постају прихватљива њиховој «логици». 

            Нема сумње да је у поезији за дјецу најтеже постићи тај «корак уназад», повратак у чаробни, бајковити свијет у којем је све могуће, што је Новица Ђурић у потпуности успио. То је у стању само пјесник, односно човјек који у себи носи разиграну дјечју машту. Дјечја поезија, како смо већ рекли, има своје захтјеве и правила који одговарају доби и развоју дјетета, али прије свега пјесме намијење дјеци морају бити занимљиве. Оне морају да обогате унутрашњи свијет, дјеца на друго неће пристати.

Зато без дилеме можемо рећи – ако ће «поезија спасити свијет», онда ће «дјеца спасити планету».

Ђорђе БРУЈИЋ

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ „БИЈЕЛЕ ПЧЕЛЕ“ АНДРИЈЕ РАДУЛОВИЋА

Пише: НОВИЦА ЂУРИЋ

/ Андрија Радуловић, „Бијела пчела Волта Витмана“, „Огњено ребро“ и ,,Снијежна азбука“ / 

            Није важно колико каза, већ да ли оно што записа има наде да преживи, односно хоће ли се одазвати на сваку прозивку времена. Јер, пјесма, књига која чамује у тами, и не гласка се и провоцира својом садржином и није заслужила да буде штампана. Каже се да једна пјесма, један стих, једна мисао чине књигу “гласовитом” и непролазном.

             Зато и вјерујем да је то разлог што пјесник Андрија Радуловић циједи најбоље и кратким формама бива најубједљивији посебно када исказује сопствену судбину и онда када трага не би ли разоткрио суштину располућеног свијета. Та исцијеђена, као из “суве дреновине” ријеч-стих најизраженије се представила у пјесмама „Лесендро“, „Јесен“, „Трубач“, „Рода“..., оне скоро као хаику поезија уврштене у књизи „Анђео у пшеници“.

            Обично се ријетко „вежем“ за једну књигу писца, па тако и овдје удијевам из скоро сваке књиге Андрије Радуловића по које слово вјерујући да се тако комплетира пјесникова стваралачка страница.

            Правећи неки „свој“ редослед, има разлога да почнем са књигом „Бијела пчела Волта Витмана“, мада из њеног садржаја нијесам успио разоткрити у чему је тајна, односно гдје је скривен мотив пјесника Радуловића да унаслови ову књигу именом и презименом овог америчког писца.

            Посежући и за тајном Витманове књиге песама “Влати траве”, слободностиховници, тог “пјесника племенитог лудила” и сумњивих сексуалних склоности, вјерујем да је Радуловић негдје ипак успио да пронађе ону златну пчелу, односно бијеле пчеле, знајући да је то у животу само ријетким успјело. Можда су “бијеле пчеле” у случају оба писца увјереност да су “пјесничке месије”. Ако је у том зрнцу мотив због којег је Радуловић именом овог америчког писца насловио књигу, онда се неће одгонетнути тајна Христове честице.

            Радуловић ријечима далеко досеже са “златним руном” до Анда и Хималаја као у пјесми ,,Икар из Црне Горе“, али у пјесничкој суштини не одмиче даље од Црне Горе.

            “Бијела пчела Волта Витмана” је пјесникова исповијест гдје се ређају снажне и болне слике његовог живота, а има ли пјесника који се није у болу повио. И његово дјетињство су прва украшена васкршња јаја, стара, закључана врата учионице, ,,Коњи од папира“, трешња у дворишту студентског дома у Никшићу. Пјесник је болно дијете и када сазријева и тек када остаје сироче, а сваки човјек без мајке је пјесничко сироче, што упечатљиво и пјеснички веома зрело Радуловић казује у пјесми ,,Двадесет дана“: ,,Већ двадесет дана/ Моја мајка/ Не помаља/ Главу кроз прозор/ Да види синове/ И зору“.

             А ко је тај пријатељ, чија је топлија и њежнија ријеч од мајчине и како да пјесник остане уразумљен када спозна да с прозора, одакле долазаше најбрижнији поглед, сада се слива туга.

            Пјеснику и у овој књизи као да фали пјесничких “домаћих” биљега, појмова, па из пјесничког руна испреда Берлин, Дон, Итаку, Еуфрата, Вавилон, Одесу, Козаке, а у ову својеврсну пјесничку барку укрцава Његоша, Поа, Витмана, Леонарда, Кафку, Икара и њима придодаје Милана Ненадића, Мија Ћупића... коју прате звона у Котору.

            Можда је моја погрешна логика што сада “бистрим” Радуловићеву књигу „Огњено ребро“ за коју пјесник Матија Бећковић записа:

            „Пут који је прешла поезија прелази и сваки пјесник. Тај дуги пут је морао прећи и Андрија Радуловић да би дошао до себе и своје ријечи. Истина, као да су на том дугом путовању од пјесама остала само ребра – али кроз та ребра нам се указује лик једног особеног пјесника...“

            „Огњено ребро“, како записа особени књижевник Жарко Команин “подиже се као млаз свјетлости, буни се и растјерује таму из човјекове куће и душе”.
            ,,... Радуловићева збирка ‘Огњено ребро’, и јесте један болни крик, сред ужаса заборављања огњених снова и огњених ријечи („На мом прагу ћути /велика црна птица“). Радуловићеве ријечи се радују истини... Остављају отиске и траг – оне су и болне стопе по души пјесниковој и нашој”, ријечи су Команина.

            То је тај живот, бол, патња, туга, немир и бунт који су пјесникова кудеља и постеља.

            Не прихвата Радуловић да му било ко буде ближи, пјеснички, разумије се, од Хемингвеја, Поа, Толстоја... Истина, ријетки су њихови трагови код Радуловића. Могло би се прије рећи да су они најупечатљивији код неких пјесника са српског говорног подручја.    Књигом ,,Снијежна азбука“ Андрије Радуловића као да је хтио да представи и своје познавање различитих области – књижевности, историје, философије... а све кроз бројне симболе, метафоре...

            Пјесник је у овој књизи пјеснички нов, неко ко није из оних претходних књига поникао, јер исказује забрињавајућу резигнираност и једини спас види у Господу. Губећи сопствено лице он трага за Христовим прахом и пјева: „Као да у тој размјени живој/ тражим потврду неку невидљиву/ лице Христово”. И он се нада васкрнућу баш онако као што у његовим пјесмама васкрсавају догађаји из далеке прошлости, заборављени људи, а и неке необјашњиве појаве.

            “Пјесме у књизи ‘Снијежна азбука’ су и својеврсни портрети пјесникових предака, древних ратника, чаробњака, светаца, мудраца и носилаца моралних начела. Као рам за те ‘портрете’ служи конкретан историјски контекст, обогаћен фантастичним митолошким сликама. Истовремено функционишу двије реалности: једна стварна и друга имагинарна. Управо стога Радуловићева поезија зрачи неком љепотом магичног реализма. Митолошка бића, попут вјештица и вампира, појављују се на овој оригиналној поетској позорници, као да су стварна и жива, што је квалитет више, уз све оне друге атрибуте којима обилује овај надасве свјеж и занимљив рукопис”, записао је књижевник Будимир Дубак.

            Треба посебно нагласити како је најважније да Радуловић пјева сјајем лиричара, да емоцију снажно и језгровито рефлектује кроз стихове на уштрб ријечима, а на радост мислима. Његове пјесме су препуне симбола као кошница меда и сливају се увијек у једну мисао, поруку – слобода. А слобода за пјесника је исповијест, протест, прозивка, вапај... Слобода је истина и њу је најтеже саопштити.

             Зна Радуловић да гдје не варничи и нема доброг стиха. Његове најбоље пјесме су скица, кроки живота и с њима ће трајати и остати увијек свеж и традиционално модеран пјесник. Оно што се на моменте огледа  у његовим пјесмама јесте и покушај „скривања“ личног утиска чиме се намерно прикрива и отворена пјесничка исповијест, доживљај као и  она честица с којом се живи и дише, али и која може да убије пјесника.

/ Подгорица, 2018. /

Светски дан мира за писца или Светски дан писаца

Пише: Новица ЂУРИЋ

У демократским земљама, бар овог 3. марта, писци свијета позивају властодршце да дају бар мало наде за бољи живот и право на слободно стваралаштво писцима, позивајући их да цијене и награђују добра дјела, а не фалсификате и кич само зато што је писац миљеник власти од које само он и власт имају користи.

            У срећним, слободарским, односно демократским земљама овај дан се користи да би се одало посебно поштовање и признање истакнутом књижевном ствараоцу и његовом дјелу.

            Данас би требало да славе и српски писци у Црној Гори. Данас славе сви они који, док је писма и памети, неће мијењати ону Вукову “пиши као што говориш, читај како је написано”. Не, бар ми, писци, Његошеви Црногорци који образују из књига староставних.

            Данас у Црној Гори Монтенегрини пишу “богатије” за два нова слова, хрватски речник и нову ријеч “збориш” која је хируршким захватом уклонила ријеч “говориш”. Тако то “страно тијело” опредијелио је Монтенегрине да не говоре, већ зборе. Да ли читају како је написано, на то питање једино може дати одговор неуниверзитетска јединица која се ипак финансира из џепова грађана – Факултет за Црногорски језик. Ми, писци, Његошеви Црногорци, учимо из књига староставних.

Новица Ђурић

             Ето и ја се сјетих да је данас, наводно, како читам у новинама, светски дан писаца, али не знам да ли се односи и на писце који пишу ћирилицом и говоре српским језиком.

            Вјерујем да се то не односи на нас, јер пуни назив нашег слављеничког дана је Свјетски дан мира за писца и то је за поштовање, јер се ту помиње ријеч “мира”, али није нигдје објашњено зашто је та ријеч прогнана из пуног назива и сада се јавља као Свјетски дан писаца. Слажем се са онима што је остранише, јер шта ће писцу мир?! Писцу треба немаштина, тутор, батине, суднице и тамнице.

             Данас би писци требало да славе. Добро сте прочитали – да славе, али шта српски писац има да слави у Црној Гори?

            Незапосленост – нема плату.

            Одлучност – није промијенио националну припадност.

            Писменост – има свој језик, азбуку, најбогатији рјечник....

            Поштује писмо – ћирилица као светковина.

            Вјерује – припада православној, прађедовској вјери.

            Талентован – потврђен дјелом кроз вјекове

            Национално свјестан – брани непоколебљиво национални идентитет

            Пише –  слаже књиге поезије, прозе, есејистике...

            Најдаровитији писац – узалуд му даровитост када му за три деценије није додијељена ни једна награда, јер институције из културе не финансирају писце који нијесу Монтенегрини и не усвајају хрватски рјечник и ново азбучење.

            (Не)пензионисан – нико од српских писаца у Монтенегру није добио статус Заслужног ствараоца (писца) осим писци Монтенегрини, а добили су тај статус и они неталенти за двије књиге и најбољи писмени рад у средњој школи.

            Незапослен – вјерски, политички није подобан.

            Сумњиво лице – дружи се са добрим људима, образованим, патриотима и недопустиво иде у цркву, налаже бадњаке, слави славу и пости.

            Нада се – већ 30 година чека да му нека издавачка кућа из Црне Горе објави рукопис.

            Чека – чека и разумије како данас ни Његоша не би објавили све док не би јавно признао да није знао којим језиком говори, којим писмом пише, да није Србин и да је био у вјерској заблуди.

            Ето, то данас, на Свјетски дан мира за писца, у Црној Гори српски писци једино могу имају разлога да славе. Да славе што су изопштени из свих културних догађаја, институција и што се налазе на рубу егзистенције.

            Срећан вам Свјетски дан обесправљености, српски писци у Црној Гори.

/ Аутор је предсједник Удружења књижевника Црне Горе, 2018./

Линкови

http://iskra.co/reagovanja/svetski-dan-mira-za-pisca-ili-svetski-dan-pisaca/

srna@srna.rs

https://www.in4s.net/svetski-dan-mira-pisca-svetski-dan-pisaca/

 

http://www.srpskenovinecg.com/kultura/kultura/63013-svetski-dan-mira-za-pisca-ili-svetski-dan-pisaca

http://www.sedmica.me/djuric-srecan-vam-svjetski-dan-obespravljenosti-srpski-pisci/

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Kultura&clanak=637338&datum=2018-03-04