ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ: Пише: Новица ЂУРИЋ
Негдје је Рилке записао како
су пјесничка дјела бескрајна самоћа. И пјесник је херој оне најтеже –
несхваћене самоће. А поезија Даринке Јеврић се није дала лако разумјети, односно
она је тражила читаоца, подједнако оног који тек спознаје свијет поезије, и
онога који вјерује да је критичка свезналица.
Писала је снажно, рекло би се мушки, а у бити топло и уцвиљено,
онако како умије само да плаче срце пјесникиње.
И
када се скоро све дало с Косова селити, Даринка Јеврић као Лазарев завјетник поручује:
“Заветовала сам се сопственом поезијом да ћу остати у Приштини. Није моја глава
скупља од главе дјевичке калуђерице. Моји разлози за останак су људски и пјеснички.”
Те ријечи су буквално шокирале многе писце, интелектуалце,
али не и оне који су је познавали. Изгледа да су јој у том тренутку највише
вјеровали Албанци који су знали да нико не може са свете косовско-метохијске
земље истјерати пјесничку монахињу Даринку Јеврић.
 |
| Даринка Јеврић, Новица Ђурић и Десанка Максимовић, на Пивским сусретима, Плужине, август 1987. |
Одхрањена српским језиком,
срасла уз српски-јуначки еп, Даринка је све разумјела осим што није никада ником
праштала за Јудин пољубац, како се и звала једна од њених књига.
Са њеног лица у странице њених књига бола и патње
пресликавале су се средњовјековне фреске са српских манастира док је свако
слово везла косовским завјетом.
Та људска и пјесничка громада, без претјеривања, чему смо
често склони, данас се уздиже као духовна нит уткана у Лазаров грудобран и свих
косовских страдалника са Газиместана до данашњих дана.
Не
мали број “тумача” Даринкине поезије скоро да јој је замерао на претјераном
сажимању стиха, односно на наводној намјерној скраћености, недовршености стиха,
а уствари она је препуштала самоизговору да доврши мисао онако како се код кога
препозна. Управо Даринкини стихови, они без завршнице, казивали су се нашим чулим
као савршено слово. Говорећи о разним експериментима, односно пјесничким
правцима, Даринка је једном приликом рекла:
“Мени
је ласно: ја сам традиционалист, декадент с предумишљајем, патријархална овчица
несклона постмодернистичкој финти”.
Прилика
је да из књиге „Десанка Максимовић, жена која је само волела“ цитирам пар
дивних Десанкиних реченица о Даринки Јеврић.
Био
је август 1987. године. Доба у коме су још увијек пјесници нешто значили на
просторима оне велике Југославије.
Тога
љета на Пивском језеру и истоименим вечерима поезије сјатио се огромни свијет. Ту
су Десанка Максимовић, Даринка Јеврић, Мира Алечковић и још десетина писаца.
Питам
Десанку је ли ме преварио осјећај да је и Вас посебно дотакла пјесма коју је
прочитала Даринка Јеврић, чудна пјесникиња, мушке ријечи.
„Да, да... Даринка је заиста лијепа и чаробна пјесникиња.
Какво је то врело, снажан одраз истинског бола, онога што она с њеним народом
преживљава на Косову, како их је поткресала. Само да је написала ову пјесму,
осигурала је себи мјесто у књижевности. Она је вјерна себи. Никада није трчала
за неким новим стиловима – модом. Она је она. То поштујем.“
Често, кад прочитам неку пјесму Даринке Јеврић, помислим
како је она духовни наследник Ане Ахматове.
Ове
моје ријече о Косовки пјесничкој дјевојци – Даринки Јеврић завршавам њеним
стихом:
“Сабери
сабор, Свети, и призови нас праштању”.
/Година, 2018./
Нема коментара:
Постави коментар