С ДАРИНКОМ / Даринка Јеврић (1947—2007 /

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ:  Пише: Новица ЂУРИЋ

Негдје је Рилке записао како су пјесничка дјела бескрајна самоћа. И пјесник је херој оне најтеже – несхваћене самоће. А поезија Даринке Јеврић се није дала лако разумјети, односно она је тражила читаоца, подједнако оног који тек спознаје свијет поезије, и онога који вјерује да је критичка свезналица.

          Писала је снажно, рекло би се мушки, а у бити топло и уцвиљено, онако како умије само да плаче срце пјесникиње.

          И када се скоро све дало с Косова селити, Даринка Јеврић као Лазарев завјетник поручује: “Заветовала сам се сопственом поезијом да ћу остати у Приштини. Није моја глава скупља од главе дјевичке калуђерице. Моји разлози за останак су људски и пјеснички.”

          Те ријечи су буквално шокирале многе писце, интелектуалце, али не и оне који су је познавали. Изгледа да су јој у том тренутку највише вјеровали Албанци који су знали да нико не може са свете косовско-метохијске земље истјерати пјесничку монахињу Даринку Јеврић.

  

Даринка Јеврић, Новица Ђурић и Десанка Максимовић, на Пивским сусретима, Плужине, август 1987.

Одхрањена српским језиком, срасла уз српски-јуначки еп, Даринка је све разумјела осим што није никада ником праштала за Јудин пољубац, како се и звала једна од њених књига.

          Са њеног лица у странице њених књига бола и патње пресликавале су се средњовјековне фреске са српских манастира док је свако слово везла косовским завјетом.

          Та људска и пјесничка громада, без претјеривања, чему смо често склони, данас се уздиже као духовна нит уткана у Лазаров грудобран и свих косовских страдалника са Газиместана до данашњих дана.

          Не мали број “тумача” Даринкине поезије скоро да јој је замерао на претјераном сажимању стиха, односно на наводној намјерној скраћености, недовршености стиха, а уствари она је препуштала самоизговору да доврши мисао онако како се код кога препозна. Управо Даринкини стихови, они без завршнице, казивали су се нашим чулим као савршено слово. Говорећи о разним експериментима, односно пјесничким правцима, Даринка је једном приликом рекла:

          “Мени је ласно: ја сам традиционалист, декадент с предумишљајем, патријархална овчица несклона постмодернистичкој финти”.

          Прилика је да из књиге „Десанка Максимовић, жена која је само волела“ цитирам пар дивних Десанкиних реченица о Даринки Јеврић.

          Био је август 1987. године. Доба у коме су још увијек пјесници нешто значили на просторима оне велике Југославије.

          Тога љета на Пивском језеру и истоименим вечерима поезије сјатио се огромни свијет. Ту су Десанка Максимовић, Даринка Јеврић, Мира Алечковић и још десетина писаца.

          Питам Десанку је ли ме преварио осјећај да је и Вас посебно дотакла пјесма коју је прочитала Даринка Јеврић, чудна пјесникиња, мушке ријечи.

          „Да, да... Даринка је заиста лијепа и чаробна пјесникиња. Какво је то врело, снажан одраз истинског бола, онога што она с њеним народом преживљава на Косову, како их је поткресала. Само да је написала ову пјесму, осигурала је себи мјесто у књижевности. Она је вјерна себи. Никада није трчала за неким новим стиловима – модом. Она је она. То поштујем.“

          Често, кад прочитам неку пјесму Даринке Јеврић, помислим како је она духовни наследник Ане Ахматове.

          Ове моје ријече о Косовки пјесничкој дјевојци – Даринки Јеврић завршавам њеним стихом:

          “Сабери сабор, Свети, и призови нас праштању”.

/Година, 2018./

МИОДРАГ БУЛАТОВИЋ И ДРАГАН РАДУЛОВИЋ

 

Драган Радуловић, дар Новици Ђурићу, Титоград, 20.10.1986. године на сједници УК ЦГ

Трагајући за списима из оног вијека, прелиставајући неке старе рукописе, мада искрено и не знадох шта конкретно тражих, „испадоше“ разне и скоро заборављене фотографије, оне у незамењивој црно-бијелој техници.

            И отварајући једну по једну фасциклу, ређах бројне папире о познатој „Љубљанској драми“ када је Централни комитет Савеза комуниста Црне Горе и Општински комитет тражили да писци из Црне Горе не подрже Миодрага Булатовића – Була за председника Савеза писаца Југославије који је на то место требало да буде изабран у Љубљани.

            Против ставова највећих партијских органа био је значајан број писаца, чланова удружења писаца Црне Горе, којима је на разне начине пријећено комитетима, секретаријатима – извршним и извршиоцима, радним мјестима, а члановима комунистичке организације да ће из ње летјети као кофери.

            Вјерујем да ће књига о том времену и дешавањима у организацији писаца не само Црне Горе бити један од мојих нових рукописа.

Само да би се вјеровало претходним реченицама, ево једног кратког цитата из Оцена и ставова о стању у Удружењу:

            „Група чланова Удружења, која је подржала кандидатуру Булатовића (Миодрага – прим. Н.Ђ.), захваљујући опортунизму великог броја чланова СК, индолетности неких општинских конференција ССРН, у првом реду Титограда, чија секција даје три петине делегата, добила је простор за политичко дјеловање са неприхватљивих позиција и успјела да обезбиједи већину у делегатској скупштини...“

            А на документу Секретаријату актива писаца, дивни човјек и дјечји пјесник Драган Радуловић подари ми пар стихова и један лијеп цртеж који ми сам вирну из повеће архиве.

            У знак захвалности пјеснику и пријатељу који се приклонио Божјем сазвежђу објављујем ових пар реченица уз његово златодарје.

            Радујем се што се овај дар јави и подсјети ме на пријатеље.