Протокол о сарадњи Матице српске и Српског националног савје

                Матица српска и Српски национални савјет Црне Горе потписали су у Новом Саду протокол о сарадњи, чији је циљ унапређење заједничког дјеловања на очувању културног, језичког, вјерског и националног идентитета српског народа у региону. 

Са трибине „Очување српског идентитета у Црној Гори“ Матица српска у Новом Саду

Протокол о сарадњи потписали   проф. др Драган Станић и др Момчило Вуксановић.

            Протокол о сарадњи потписали су предсједник Матице српске проф. др Драган Станић и предсједник Српског националног савјета др Момчило Вуксановић.

Новица Ђурић говори о статусу писаца и издаваштва у Црној Гори

Учесници трибине у Матици

             Након потписивања протокола о сарадњи, у свечаној сали Матице одржана је трибина „Очување српског идентитета у Црној Гори“.

Будимир Дубак, Ђорђе Сладоје и Новица Ђурић

Новица Ђурић, Момчило Вуксановић, Драган Станић, Селимир Радуловић...

Дејан Томић, Ђорђе Сладоје, Драган Станић и Будимир Дубак

Новица Ђурић, Момчило Вуксановић, Драган Станић и Будимир Дубак

Ђорђе Сладоје, Новица Ђурић, Драган Станић и Будимир Дубак

Ђорђе Сладоје, Новица Ђурић и Будимир Дубак

Госте је у име Матице поздравио предсједник проф. др Драган Станић, а на трибини су говорили предсједник Српског националног савјета др Момчило Вуксановић, уредник Књижевне задруге Српског националног савјета Будимир Дубак и предсједник Удружења књижевника и Удружења новинара Црне Горе Новица Ђурић.

                                                                                                                 Ђ.Брујић

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ : Тајна код пјесничког Крста

Пише: Новица Ђурић

/ Милица Бакрач,“Вуковање", Књижевна задруга СНВ, Подгорица, 2017. године / (Поезија)

Преточила је себе у стихове. Исциједила. Она – њежна, пркосна, вучје ћуди када брани дјецу своју, праг свој прађедовски, писмо и језик њен Српски.

            Све је у њеној пјесми пјевљиво и све се да пјевушити, отакати емоцијом као у  њеним љубавним пјесмама. Ево се присјећам пјесме „Снени Сонет“ гдје је пјесникиња „стопалима босим“ у њедрима пјесму стиснула док „на уснама модрим” његов „пољубац носим“.

            Она је пјесникиња која све што више пјева све дубље и дубље скрива тајну, како је други не би разоткрили – наизглед, а вјерујем да ни сама не жели да је спозна.

            „Кошуља ће бела само тајну знати!/ Да си шапутао држећ ме за руку:/ Убраћу те некад , себи, ко јабуку...“

            Да је тајна велико бреме под којим су и снажнији пали и приморавала на предају, то пјесникиња зна, зато у пјесми „Последњи сонет – Теби“ то бреме, ту тајну вриједну патње – оставља оном кога воли, или коме вјерује. И не било гдје, што изражава стихом: „Остављам ти тајну код песничког Крста!” То је та судбина коју покушавам изнијети на свјетлост како би сваки човјек спознао како је тајна најбруталнији убица човјека која пријети и пјесникињи Бакрач, која је тог „погубљења” свјесна и стиху се исповиједа:

             „Да л сте чули некад Вучицу да рида?!/ Ако нисте? Ево! Вучица је мртва!”.

            Лијепословље можда је ријеч која најбоље изражава, представља, а тиме и презентује суштину, мелодичност и лакоћу Миличине поезије, прије свега њеног сонетског веза.

            Рима је вражја ствар, лијепо звучи, пјевљива је, с посебном емоцијом, лако се стихови памте, али је она вражја само зато што је то у пјесништву најтања, микронска нит која те уписује или исписује из антологије озбиљног, зрелог, а тиме и мисаоног пјевања.

             Рима је Милици диктат душе и ту се нема шта замјерити или додати. Свако пјева како му емоција диктира, па и овој пјесникињи, само што је код ње, можда, још тања нит она између пољупца и мача, баш као да је то она граница која сонетовање дијели од сонета с којим се изражавају само зналци ове пјесничке форме.

             У поезији, у књигама пјесника из Црне Горе, Србије, Републике Српске има велемајстора стиха, антологијских пјесама, цијелих књига, али значајан је број оних који вјерују како је све пјесма што уђену у стих, па и кад је то најобичнији запис, репортажа, биљешка и остали изрази који се ни по чему не могу сврстати у поезију и таквом пјесничком маниру, све присутнијем и у поезији која се презентује у Црној Гори, не припада Милица Бакрач. Она је чистунац у изразу, форми стиха, њеног сонета, и ту нема оне сувишности коју би могли одбацити или казати да не припада пјесми.

            Њен сонет је пјесничка цјелина у којој се ни за пола ноте не губи ритам, односно она мелодичност. Она сонетом најбоље разумије сва страдања њеног Српског језика и најузвишеније, а тим и најболније, брани Вукову азбуку, слова с којима се уписасмо међу писменим свијетом. Њено „вуковање” није само пјесничка фикција, а понајмање фраза, јер она даје потпуни смисао, вриједност, трајање и продубљује смисао постојања, али и одлучност да брани своју вучју домовину утемељену словима и покривену сонетима.

            И онај који нас је први увео у писмо, онај Најсветији међу Свијетлима, Свети Сава, није без разлога био заштитник вукова. Зато је и Он данас заштитник наш вучје, православне, многољудне породице. Није случајно што Бакрач своје пјесничко казивање суче око огњишта, односно око три рођена вучића. Утемељена у православном поимању живота, разумије се и смрти, Милица зна да је вучји трио она тачка гдје се увијек стапају и наша три прста молећи Господа за спас, опрост и васкрсење.

            Можда неко посумња, можда и не разумије, можда зна, а не да му се да призна, да је књига за дјецу „Вуковање”, Милице Бакрач, прожета свим оним крснорадосницама које су у бити православља и које су извезле и исказале, од првих стихова у пјесми „Вучиндан” до последње пјесме „Умјесто закључка (за крај)”, најдубљу, скоро задивљујућу љубав према православљу у ком су вучице, хајдучице, што у горама родише и хајдуке, памте своје пра-пра претке, али и умножавају свој „вучји чопор” који, не само да одлучно брани пјесничко вуковање, већ и пјева једну нову и посебну пјесму којој још нијесу једино написане ноте.

            Из бауна пјесничких форми Милица је одабрала сонет и с њиме се прстеновала и окитила националом љубављу која извире из њеног вуковања, од Светог Саве до Његоша, од њега до Вука, од Вука до Марка Миљанова, а од њега до Матије, али и од Цетиња до Пећи, и даље до Москве, и поново се враћа, као у пјесми „Не скрећи с пута!!!” гдје каже: „Дођи да пијеш с дугиног врела!!!”. Сонетна дуга Милице Бакрач није само повезала свако свето име и мјесто, већ су они њен духовни вез са оним је била и јесте духовна баштина њеног народа. 

            Сонет је најљепша посвета, љубав, молитва, чистота стиха, искрен и бисерни начин стиховања који даје снагу пјеснику и смисао, али не и право да с њим „бурдикује“ на салонским свечаностима и за дрхтај срца угледних званица. Сонет је господин који кроз вјекове постојања није мијењао ћуд, ко год да га је и како мјерио, појашњавао, хвалио или оспоравао, он је непрестано доказивао своју раздраганост. То чини и Милица Бакрач и овом књигом као и свим претходним књигама: „Нек ме птице криком буде“, „Жиг“, „Сонети и писма“, „Од злата јабука“, „Азбучник“, „Арсеније Чарнојевић по други пут међу Србима“, „Жена“, „Одбрана Азбучника“ и „Књига староставна“.

            Читајући поезију Милице Бакрач као да ишчитавам тестамент о сонету, језику и писму, а књига „Вуковање“ није поема о вуку нити новина у историји српског пјевања, али свакако јесте прва Вучица која је утоплила своје вучиће усред доба у ком се следило српском језику и ћирилици, гдје год се она вјековима уписивала, исписивала и читала као прво и најсавршеније писмо. Тако се и Милици вук јавио у сонету, а она га учини потребним, мудрим, желећи да пренесе сва његова казивања – о себи и његовом свијету знајући да се пјесник памти по ономе што нам је поручио, трудећи се да свако казивање утапа у непролазну мудрост која ће касније сама себе цитирати како би њеног аутора надживјела. Баш онако како су то чинили и бројни пјесници чији стихови нијесу дали да се позија потре, а бројни пјесници оду у заборав. И у „Вуковању“ Милица Бакрач је у снијегу оставила вукопој, препознатљив траг... Вјерујем трајан. Јер, од сад и „И вуци имају своје Вучиндане,/ Своје вучје славе! Своје свете часе / и кандила вучја! И иконостасе!”. 

Подгорица, 2017. 

           

 

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ : ПЈЕВА О КОСОВУ И ПЛАЧЕ

Пише: Новица Ђурић

/ Радојица Рајо Ф. Булатовић, “Видовдански календар”, ИТП Унирекс” Подгорица – Београд, 2016. године / (Поезија)

            Када пјевам о Косову знам да сам проговорио душом мојих предака. Док записујем само ређам слова што ми се шапућу.  

            Тај шапат осјећам да је издиктирао пјесничку забиљешку крштену као “Видовдански календар” пјеснику Рају Булатовићу.

            Он је пјесник који зна да нема пјесме без бола као што нема слободе без жртве. А слобода наша је жртва свеколика и нема јој равне осим оне коју је Господ поднио како би спасио људски род. И не само њега.

            Шта након такве жртве да раде пјесници? Чему да се надају? О чему да пјевају?       Пјевати мора таман као што је уз гусле пропјевао слијепи гуслар. Онај слијепи – Косовац. И овај Ровачки, мора допјевавати како би се слово започето наставило. Да траје. Да се ниже као косовски ђердан. И да свако ново слово буде онај ђердан који кад, онда, паде у крв косовских јунака никада се више не разниза док је и једног пјесника под Крстом Божјим. Зато пјесници морају па пишу, пјевају и плачу.

            Па и Радојица пјева, а болује. Пише, а плаче. Зида, позиђује обурдане зидове куле и двора Лазаревог, сриче, јечи набрајајући све до једног са Лазареве вечере. Жели да их изнова окупи за Лазаревом трпезом, јер док свијетли Лазарева глава, док се Срби окупљају за том светом трпезом Косово ће остати завјетна ријеч, темељ нашег постанка и тврђава нашег опстанка.

“Видовдански календар” похранио је све пјесникове сузе, Косовске, Видовданске, од 1998. до 2016. године када је и објављена ова књига. Двадесет пјесама предводи увијек она једна и једина пјесма “Косово”. То је пјесникова тужбалица за погубљеним најмлађим осветницима – дјецом косовском с којима су све наше славе “крвави пост”. Булатовић признаје да његовим, нашим косовским ранама нема лијека. Он је као сваки косовски завјетник, остао “ко сињи кукавац”, дозива и разговара  “лелекањем умјесто пјевањем”.

            Не случајно, Булатовић као последњу пјесму објављује “Косовку” коју је исписао 1965. године када и тада у сновима “нашао се опет са љепотом”, како аутор пјева, и у  Косовско поље провирује и види Симониду, Лазарицу, Грачаницу, Девич, Дечане, Грачаницу, Пећаршију, Бањску, Влашку цркву, Сопоћане... У том Божјем сазвежђу схвата да су тамом закривена она “чаробна сванућа”, гдје нестаде она љепота – Косовка дјевојка што га много пута у сну вином заливаше. Пјесник Рајо Булатовић се овом пјесмом придружује Косовском венцу, оној Пјесми која траје од оног судбоносног Видовдана 1389. године не мијењајући свој значењски, свој народни, свој васкрсни код до времена данашњег.

            Све су пјесме у Булатовићевој Видовданској свесци Молитва. Косовска Молитва. А о њој се ни пред страшним судом не проговара осим што јој се принесе покоје обожено словце. У тој молитвеној тузи, као у пјесми “Жеља”, Булатовић пјева ”Грачаницу видим ко робињу/  сва у црном обучена руху”/ и види Косовом и Метохијом како су богомоље “разагнате” питајући “да ли има већег ископања / но што ове свете мученице / кроз голготе пролазе и пате “/. Овим стихова Рајо Булатовић се повезује у пјеснички Косовски вијенац одабраних стихова и у сагласју са пјесницима претходницима означава стихом симбол – датум, јединствен, обиљежен трајним Словом и Пјесмом трајања.

            Стиховима какви су у пјесми “Молитва” пјесник пресликава стварност, слику таме, мрака и страха над сваком кућом православном. Записује да “цркве наше / самују и чамују / ко сужњи/ опкољени аветима / и камама”/.

            А да није Косовских рана како би смо писали – питање с којим као да се завршава свака Рајова пјесма.

            У овој косовској пјесничкој читанци нијесам “гледао” у стихове, односно строфе, како бих одабрао најбоље, нити оне које можда оговарају друге, већ ређао искрена, топла, људска осјећања преточена у стих Радојице Раја Ф. Булатовића, онако како већ умије срце да проговори. И да изда, ако се често с њим варакамо.

            Био бих неправичан према овој књизи ако не бих записао да је она добила посебну љепоту мајсторских руку које су осликале косовске светиње баш онако као се и следило око наших срца када оно Свето мјесто поста наше “грдно судилиште”. За љепоту тог мрака, исписану цртежима и илустрацијама заслуга, захвалност и признање припада њенима ауторима Огњену и Дражену Булатовићу, синовима овог Ровачког мученика.

/ Подгорица, 2017./