Пише: НОВИЦА ЂУРИЋ ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ

Пише: НОВИЦА ЂУРИЋ

КО СМРТ ДОЧЕКА ЧЕКАЈУЋИ ХРИСТА ИМАО СЕ РАШТА РОДИТИ

/ Предраг Вукић, „Чекајући Христа“, Институт за српску културу, Никшић, 2017. године,  (поезија)/ 

             Ништа није записано када све негдје пише. Кад пише и прочитаће се.

            Можда у овом једнорјечју је и идеја, односно суштина, па и мотиви зашто се историчар Предраг Вукић одлучио да се исповиједи пјесми. Да се пјесмом исповиједи Господу.

            И овај моја забиљешка о пјесмама је моја исповијест Господу, кроз слова о свијету Вукићеве поезије не претендујући да изричем очекивани суд, јер бих на тај начин пресуђивао Божјим порукама, казивањима које су основа свих Вукићевих казивања.

            Ето, ја читам и биљежим читајући шездестак пјесама које пјесник испјевава у славу чистоте, за мир и Божје даре, за вјеру, наду и онај мали, а тако велики залогај правде. И пјесник не жали зарад тога и себе разапати на светом крсту с којега се даље чује, с којега је глас ближи одакле Вукић кличе: “Гдје си Оче, гдје си Боже мој“ /Завапих ти господе/.

            Онако како истински вјерује у „живот вјечни“ пјесник вјерује да ће васкрснути свако обожено слово и вакрснути и оно и „разапети прогнани род“. И тај прогон једног народа, покушај урушавања његове цркве, језика, писма, литературе, Вукић вјерује да ће пјесмом извезеном болом, тихујући у болу, стићи на крају „до Христа Пастира“.    

Зна пјесник да су узалудне све молитве које не изговори срце, зато он и пјева молитву срцу. И моли – посвети, просвети, помилуј, злу не дај, сабери, прибери у вјери, узнеси, васкрсни...  Зна да би и било више богодарја да је у човјеку више искреног вјеродарја.

            Због таквог човјека, чије маловјерје Вукић не проклиње, он тражи опрост и спас од Оца Светога. И сања и призива Божје угоднике и види како Богомајка радост приноси.

            Како се овај рукопис исчитава, пјесме не дозвољавају појединачно „тумачење“ већ се представља као једна пјесма, поема. Исповијест Христу.

            И када се човјеку учини да га је милост Његова мимоишла, када посумња, онда је спас у Молитви Острошкој. И Вукић „вјером Свеца Острошког“ и утјехом Петра Цетињског тражи помиловање, избављење од свих српских светаца оног тренутка када човјеку студи подједнако у очима и души.

            Ако гријешим, а само је Господ безгрешан, Вукићев живот, или боље рећи спознаја живота, је санта леда. Човјек, Раб Божји, „студеном у очима“ и „јауком у души“ испија сопствене сузе за дом порушени. А човјек увијек наискреније плаче на кућном прагу. И не да се поразити, већ „с руком на камену“ као Божји ратник, попут Архангела пробада све лажне пророке како би се увијек изнова „Земља Небу молила“.

            И Вукић моли: „Христе Боже, учини ме бољим“, и свакако оно најважније, у молитви је пјесникова молба да га пјесмом узнесе и посвети и усправи па ту пјевницу записује у Острогу као „Крик Христа“.

            Оно што се у многим стиховима, односно пјесмама Предрага Вукића сусријеће, односно оно што из њих извире као искрен крик је његова молитва, вапај раба Божјег да не буде предат злу, тлу, камену и пламену. То се посебно исказује у пјесми „Не дај ме злу“ гдје пјева: „Не дај ме муци / у сиротој руци. Не дај ме болу / на трновом кољу“.

            Само је трептај раздаљина између таме и свјетлости. Вукић, затечен у очају, тами у живом огњу, као да искушава оно мало зрнце соли с којим је Христос зачинио укусним цио свијет. Зна пјесник да се тешко може избавити кад је већ „Заробљени камен“ /Руина сам/  и под том леденом плочом остао је „пламен, знамен, прамен“ па и не чуди што као последње негдје „на камену вјере/ молитву узносимо“.

            Тако како је Вукић јекнуо, лелекнуо, примило се и у „кам и у дрво“. Тог тренутка спознаје бол свештенства, „Лелек монаха/ лелек из дома/ Лелек са Крста/ Разапетог Српства“ у пјесми „Лелек“. Ту није крај Вукићевом трагању и признању да лутајући особењак у лутању није нашао оно што касно спозна да је изгубио – себе, и записује: „Сабрах се у духу / и не нађох на себе“.

            За разлику од велике поетесе, можда највеће у српском пјесништву, Десанке Максимовић, за коју је срећа лијепа само док се чека, цетињски самотњак Предраг Вукић вјерује како у чекању нема добра. У пјесми „Вјечно чекајући“ он записује како „Чекајући добро/ дочекамо зло. Чекајући љубав / дочекамо бол“, поручујући да је једино извјесна смрт.

            Ко смрт дочека Чекајући Христа имао се рашта родити, као што Предраг Вукић зна зашто је скоро све пјесме записао, на неки од светих дана, у Манастиру Острог.

            Знам да и ова слова, брижљиво одабрана, само су се слила с Острошких греда и да светлуцају Прахом Његовим. Хвала ти Господе.  

Подгорица, 2017

       

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ Лакушићево завјештање Манастирским Синовима

/ Илија Лакушић, „Манастирски синови“, ЦИД, Подгорица, 2017. године,  (поезија)/ 

„...Но ја нешто мислим нема тога вјетра / који дува тако да угаси Петра....“ (Двије свијеће), завјетни су стихови пјесника Илије Лакушића с којима се уклесао у завјетнике Његоша, Тајновидца Цетињског, оног који се до Божје уре казивао као Петар Други Петровић Његош.

А Илија Лакушић, син Српског језика и писма, укоричио је своје ново пјесничко сачињеније у књигу „Манастирски синови“, коју је објавио подгорички ЦИД, чији је уредник, академик, иначе председник Црногорске академије наука и умјетности Драган К. Вукчевић.

“Манастирски синови похранили су 88 пјесама, које су  суштина човјекове вјере, коријења, наследства... Лакушићев ДНК израстао је из из мајчинског млијека. Тако се представља писац Мајчиног Млијека.

Остале пјесме су подијељене, условне речено, у два неименова циклуса, онда слиједе циклуси “Мале биб личне приче” (о Божидару и Вићенцу) и “Кроз баштине”.

 Као посебно поглавље је “Повратак у архетипу” – увод у читање пјесништва И. Лакушића, које је написао Синиша Јелушић.

Књига “Мастирски синови” ни насловом, а тек садржајем, не дозвољава да буде смештена међу књиге за неко касније читање, односно да остане непрочитана затрпана новим издањима овог или других аутора. Свеједно. Одложене књиге за касније читање најчешће и остану непрочитане. Оживе тек ако их пробуди неки нови глас читања.

 То не дозвољава ова пјесничка књига из које сваки стих мами читаоца и тјера га да осјети духовну вертикалу и истину онога који је први и једини забиљежио моћ, сјај и пророчаство након што је “муња нашла искру у камену”. На вјечној запитаности о тајнама које свијетле и вјечно инспиришу поете Лакушић покушава открити непознато казујући га духовним стиховима истине. Оне истине која зна коријење и којој пјесник клања као пред олтаром завјетних Његошевских казивања.

А има нешто што је Његово и Његово што прије њих не би ничије, па “тако да нико није могао рећи:

Ово је моје ,/ осим њега који је био Он.” (Ово је моје)

            Зна Лакушић да је још увијек тајна у баунима, зидовима, фрескопису, иконостасима о њима искушеницима, тајномудрацима – манастирским синовима за које се зна само када их Господ свијету представи, или када снагом пјесничке луцидости бану на врата знатижељног, Његовог величаства – Читаоца.

            Ето, како понешто и ми ишчитавамо није ми се дало да останем по страни и да још задуго у ветрини међу књигама гледам књигу књижевника Илије Лакушића насловљену као „Манастирски синови“.

            Синови. Манастирски.

            Синови тамјана. Синови молитве. Синови покајања, Синови праштања. Синови радовања. Синови стварања. Синови радости. Синови блаженства. Синови разумијевања. Синови крстоноше.

            Синови Сина Божјег.

            И Лакушићева књига поезије одише немалим бројем моштију Манастирских Синова – Свети Петар Цетињски, Свети Сава, Свети Симеон, Ловћенски Тајновидац... О њима пјева Лакушић онако као то истински и очински бива у искреним казивањима пред свијетлом колијевком гдје је зрно заметнуло клицу љубави, праштања, прихватајући небеско умјесто земног дара. Једноставно, испевао је пјесничку бројаницу каква је недостајала у “сабраним делима” српског пјесништва.

 А како би писао о њима, а да није, како пјева, “Читао сам и прси надимао Ловћеном, поднебесним олтаром“, хранио се пробраним словима и подловћенским молитвама. Лакушић пјева и „попијева“ Царев лаз, Вучји до, Фундину, Лесендро, Цетиње, Јевропу, Русију, принципа Гаврила... Божидара Вуковића, оног који сли прва ћирилична слова „прије него ће ишта рећи“, како пјева Лакушић.

            И није једноставно пјевати о ономе што други много пута записиваху, али Лакушићева мудрост овдје се потврдила као дијамантска вриједност књиге најављених пјесмом “Молитва од данас до сјутра”, гдје каже:

            “Дај, Боже,/ да сила не прекипи на ову страну/да разум изађе у ведар дан..../, да се осуше сузе и зарасту муке/, да ме чуваш и да ми разум придржиш....”/.

            Манастирски синови су печат времена освјежен једним посебним и јединственим пјесничким рукописом каквог до сада нијесмо срели у Лакушићевим књигама. Све је у овом чудном пјесничком штиву Лакушић изнова родио – тематику, стил, језик остајући само вјеран писму.

            А Лакушићево писмо имало је свој препознатљив отисак у књизи поезије „Робија из стакла“ с којом је најавио не само свој особен пјеснички таленат већ мајсторство и богатство пјесничког записа када се ћириличник срцем исписује, у стиху или прози, свеједно.

            А помало неоправдана Лакушићева “Робија иза стакла” спјевала

је све књиге, након њих и ову – “Манастирски синови” у којој Лакушић записује, након што чује, оно библијско:

            “Почетак мудрости је Страх Господњи” (Школа високе ћирилице).

            Има ли за један народ већег дара него му поклонити житије, записе о животу два Петра док бијаху за живота свети међу људима. И када ријеч би и оста света.

                                                                            Новица Ђурић

 

Ђурић: Адовање у Дубаковој поезији

Најновија књига поезије, пјесника Будимира Дубака, под називом “Христ у аду”, промовисана 21. септемба 2017. у Будви, у организацији будванског Арт прес-а.

Радмила Кнежевић, Новица Ђурић, Будимир Дубак и Ранко Павићевић

Говорећи о најновијем књижевном остварењу Будимира Дубака, председник Удружења књижевника Црне Горе,  Новица Ђурић је поред осталог рекао, да је у овој, као и у претходним књигама, одноосно њиховим пјесмама, Дубак “не умије а да на буде пјесничко госпоче, стилом, исказом, смјеним и одабраним ријечима, што се легитимише, као особена, можда јединствена култура стиха и мајстор израза….”

Новица Ђурић и сликар Драго Дедић

Новица Ђурић, Будо Дубак и Драго Дедић

Новица Ђурић и Будимир Дубак

Милица и Новица Ђурић

Р. Кнежевић, Милица и Новица Ђурић и Б.Дубак

Радмила Кнежевић и Новица Ђурић

            Вече је водио новинар Ранко Павићевић, док је одломке из књиге казивала  глимица и књижевница Радмила Кнежевић.

 

Купријанов – пјесник

Радомир Уљаревић, Новица Ђурић, Баћко Милачић и Вјачеслав Глебович Купријанов

 Половином септемба у Подгорици одржано је књижевно вече посвећено великом руском пјеснику Вјачеславу Глебовичу Купријанову.
            Осим пјесника Вјачеслава Глебовича Купријанова, стихове су говорили пјесникиња Наталија Румарчук и пјесникиња, преводилац Вера Хорват.

 

Ранко Павичевић, Б.Милачић, В.Хорват, Милица Краљ, Наталија Румарчук, Будимир Дубак, Новица Ђурић, Вјачеслав Купријанов, Р.Уљаревић, Рајо Булатовић, Андрија Радуловић, Мики Крачковић, Бећир Вуковић и Мирослава Уљаревић

Радомир Уљаревић и Новица Ђурић