Српски писци између часописа „Стварање“ и књиге „Страдање“

Јованка Стојчиновић Николић, председница УК РС, Др Душко Бабић, УК Србије

Новица Ђурић председник УК Црне Горе, Митрополит Амфилохије, Ранко Јововић и  Новица Соврлић, председник Друштва књижевника КиМ

Ваше високопреосвештенство, часни оци, поштовани писци из братских удружења Србије, Републике Српске, Књижевног друштва Косова и Метохије,  колеге писци из Црне Горе, даме, драги Новљани – господо српска, помаже Бог!

          Уважена господо, морам да вас замолим за посебну пажњу, без обзира што знам да ово мало ријечи што ћу изговорити подједнако могу разумјети људи и мрави, али ја вас братски молим – будите пчеле.

          Како „Трг од ћирилице“ није корида у којој се присилом човјек тјера у смрт или да усмрти другога за трице, за сат дужи живот, а није, на срећу, ни округли сто, већ разговор нас, који овдје стижемо са онима са небеса и овима у поднебесју, тако и ја говорим, срцем, снагом оног зрна соли које Отац наш подари свијету...

          А наше зрно соли стало је у слово, ријеч, стих, пјесме... Оно нас приведе вјери, након што нас три пута озари крстом и оном росом Божијом попрска разум и ријечи, и каза, ево, и док и ово говорим снажно чујем, свједочите као људи, биљежите истину као људи, јер пјесници су она суза прокрварица из Христовог ока.

          Па када умочисмо перо у ту Божију и непресушну мастионицу, писци у Христу, у вјери нашој православној, и не могу а да не исписују истине у сваком вијеку. А скоро вијек, тачније 70 година, писци, књижевници Удружења књижевника Црне Горе, свако испод свога крста, сјенчили су трен по трен у протеклих седам деценија. Записивали и сабирали у прву књижевну свеску крштену као „Стварање“. Управо том вршњаку УКЦГ који је за седам деценија похрањивао песничке рукописе, недавно је стигао глас да ће бити избачен из просторија „Стварања“ за чију адаптацију прикупљамо прилоге, али узалудно јер  државна компанија неће да нам прикључи струју коју држава годинама није платила, а била је дужна.

          Данас „Стварање“, тај великан, тихује, утамничен у сулудном прогону власти која се граничи са лудилом да не кажем колективном мржњом монтенегринских списатељских бојовника који за свако протјеривање српских књижевника и њихових дјела бивају посебно награђени, чак са двије књижице, или магистарског рада, неки само са партијском књижицом постају академици. Тој бојовничкој ,,елити“ још мање треба остварења да добију статус заслужног ствараоца, па рецимо један је за најбољи рад у средњој школи добио то признање, док је други био плодотворнији па је од силних признања комисији предао доказ да је освојио Другу награду на подгоричким Мајским руковањима.

          Зашто ово рекох – да се разумије како је истина и зашто ни актуелни министар културе није смио да буде ничим дотакнут када је ријеч о ова два велика и највећа културна јубилеја у Црној Гори. Тај министар протоколарне културе, према уходама – извештајима државних медија и неких опозиционо-државних, тај господин виђен је једино у „владиним сватовима“, дочеклијским здравицама разних делегација за којима вапе и једна Француска, Енглеска, једва да смијем да кажем, и Русија. Тек како би замјерио Пушкин, а да не кажем моја родина!

          Много се о помоћи нијесу ни сјекирали, чак нијесу нигдје јавно изговорили ријеч, лише наше куће – Митрополије црногорско-приморске, да је на дјелу прогон дјела српских писаца у Црној Гори, да су забрањени у јавним медијима и Јавном сервису, да су нам укинута сва средства, да су нам укинули све часописе, да су на улицу истјерали све запослене писце, да живимо на рубу егзистенције, да милионе евра годинама дијеле из наше заједничке касе, буџета Црне Горе, скрибоманима, неталентима – свима који пристају да буду прозуни режима који на утемељењу историјских лажи покушавају Црну Гору одвојити од Петровића, светог Јована Владимира и који се не либе да и јавно понизе своје претке, како су Мојковачка битка и Дубровник двије највеће црногорске срамоте.

           Истина је као тврда вјера Адамова, и она се ни овим бјелосвијетским јаничарима неће дати чак да им у помоћ притекне и цијела преписана хрватска граматика и добрим дијелом први Црногорски ријечник, односно српски речник на црногорском језику. Све је то само дјелић нове историје коју српски писци у Црној Гори ткају кроз пјесничке и прозне књиге, о чему њихови представници у парламенту тек спорадично помену у неким репликама, иако је то тема свих тема и она се брани, најблаже речено као јавно залагање да би им плате биле значајно повећане.

          Но, овај јубилеј за мене грешнога није набрајање његових дјела, јер су о њему проговориле књиге књижевника – чланова УКЦГ, нити тренутак у ком би смо дијелили ордење, већ да свијет чује да нас има у Његошевој Црној Гори и да смо још живи, да пишемо српским језиком и ћириличним писмом, али и да знају како је на сред Цетиња – св. Петра Цетињског узбичио дух проклетог цара Дукљанина и скинуо таблу са улице коју су чак комунисти крстили као улицу Вука Караџића, али није могло да се не чује, да је управо у тим данима на сред Љубљане подигнут Вуку велелепни споменик. Мислим, ако се не варам, да је то онај Вучина из Петњице, да му тамо бјеше и споменик, али шта вриједи када се није изјаснио да је Монтенегрин.

          Јубилеј Стварања је такође стигао у незгодно вријеме, промашио вијек, кабинет министарства културе, владе и владајуће партије и њихових чичака који се на сваком сукну лагано залијепе да их властодршци осјете тек при првом нужном скидању. Али Стварање зато и јесте бисер УКЦГ јер се није одрекао Марка Миљанова, Његоша, Љубише, Вука, Лалића, Булатовића, Бећковића, Бањевића, Леса Ивановића, Војводића, Ћулафића и бројних других дивних људи и писаца, али ни оних који су казали да ми више нијесмо што деценијама бијасмо, нити што нам бијаху очеви и дједови, па ни онда када су казали да пишу новим језиком са још два слова иако су све што вриједи прије тога написали на српском, они ће чак тешко признати на српско-хрватском језику.

          Све смо њих, и ове са 30 и ове са 32 слова, јавно, у неколико наврата, позивали да прославимо седам деценија објављених књига под кровом УКЦГ и свега вриједног што прво објавише у Стварању.

          Умјесто тога, утекоше у јуче како би тамо и остали, а истинским ствараоцима припада ово данас и ово што сјутра долази, а они ће се опет, као увијек у животу, стидјети како је било нечасно служити лошим идејама и њиховим промотерима, ауторима књига лажи и фалсификата.

          Зато је за мене овај тренутак, посвећен великим јубилејима, прилика за  Истину којом се мора дочекивати само оно што је вриједно, а тиме и неуништиво. Вјерујем да је трајно неуништиво што дочекамо истином у времену када прослављамо, обнављамо порушене темеље ћириличном писму и српском језику на цијелој планети. Јер, ови јубилеји нијесу за пука набрајања великих дјела и имена, јер што се послије њих догоди једва да човјек може да изговори, а не да слави.

            Нијесу ли већ исписане многе странице књиге културног бешчашћа у Црној Гори након што су писце протјерали из њихове куће на Немањином граду, потом је порушили, продали приватнику, а затим препродали како би на темељима православних светиња изградили Турски културни центар. Ипак, изгледа да су Турци разумјели како то није паметно, односно како је гријех куповати оно што живи на Духу светом.

          И на крају, свијетли владико, можда Ви једино Божијим провиђењем можете казати како ће се ово и послије нас звати, односно хоће ли бити ,,Стварања“ или ће нас и даље биљежити у књизи „Страдања“?

Бесједа на Тргу од ћирилице поводом 70 година УКЦГ и Стварања.

Херцег Нови, 24. август 2016.

Предсједник Удружења књижевника Црне Горе

              

                  Новица Ђурић

http://www.srpskenovinecg.com/kultura/kultura/46414-srpski-pisci-izmedu-casopisa-stvaranje-i-knjige-stradanje

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Kultura&datum=2016-08-26&clanak=561705&naslov=Most%20od%20azbukekao%20zagrljaj

http://www.srpskenovinecg.com/kultura/kultura/46370-ugledna-nagrada-pecat-hercega-scepana-dodijeljena-pjesniku-ranku-jovovicu 

http://www.mitropolija.com/na-trgu-od-cirilice-mitropolit-amfilohije-ranku-jovovicu-urucio-nagradu-pecat-hercega-scepana/  

Песник-аутор човек који има душу и који разуме дечји свет

Новица Ђурић, Свуд ме има, кришом вирим, (2016), Књижевна задруга Српског националног савјета, Подгорица;

Свуд ме има, кришом вирим, наслов је нове збирке дечјих песама НовицеЂурића, у издању Књижевне задруге, Српског националног савјета, Подгорица. Ради се о испеваним стиховима који су блиски дечјем свету и који се с правом сврставају у стваралаштво које се назива „књижевност о деци“, како у поговору књиге наводи књижевник Ђорђе Брујић и који истиче да је песник „створио такав поетски текст зато јер се није удаљио од детета и његовог света, дечјег доба и дечје игре. Попут холандских рибара који морају да се успењу на бедем да би ушли у барку и отпловили морем, Ђурић је направио корак напред и стао у ред оних стваралаца који хоће, али и знају да пишу поезију за децу у време савремених компјутерских и других виртуелних стварности - у времену које карактерише бесмисао, где нема креативно прихватљиве маште и у доба које неизбежно води ка изманипилисаној дечјој свести о свим традиционалним моралним вредностима живота. А у сваком времену уметничко дело треба да буде, и јесте, одраз стварног живота. Данас су мисли и бриге оно чиме је човеку препуна глава па родитељи занемарују најмлађе. Песник Новица надмашује време и дарива најмлађима књигу са укусом, попут парчета најукусније домаће, па још рођенданске торте.

Ђурићеве песме су груписане  у четири поглавља: И ја имам своје бриге, Бацам ствари и лудујем, Кашика је справа чудна и Низ ливаду покрај луга. Песме несебично разоткривају један оригинални дечји свет. Тај свет песник показује другачијим од оног данашњег суровог дигиталног, сензорског, интегрално чипованог. Описују се карактеристике дечјег света онаквог какав треба да буде са готово свим дечјим бригама, надањима, жељама, али управо свет где су и та савремена дигитална средства његов део. Попут компијутера и рецимо мобилних телефона: „на све стране само звоне, неке чудне справе нове“, „мали, екран, много слова, нека чудна справа нова“.  

Песник у центар збивања поставља девојчицу која има своје бриге...која „лудује“ бацајући ствари, али и која има осећај за здраву животну средину и здраву храну.

„Дробим хлеб, не било који,

само кукурузни воле моји,

 кукуруза је храна здрава,

за мене, тату и мрава“.

Новица Ђурић је успео да проникне и у суштину простора дечје психе. „Када татин глас огруби, ја се снађем, па га љубим“. Збирка обилује дечјом знатижељом, питањима, и свим оним радозналим искрицама које утичу на одрастање. Посебно, на правилну спознају  светих тајни духовног и овоземаљског. Управо се у тим стиховима види упечатљив песников однос према вери и нескривеној исконској потреби да афирмише  хришћанске породичне вредности.

„У порту подгоричог храма

одоше, тата, ћерке и мама.

Митрополит каза: „Као Матеу

Првог марта крстићу Леу

У крстионици као са Златичког храма

прилика је да се крсти ова дама.

Патријарх Иринеј и владика долазе

да Леу и остале миропомазе“.   

Ђурићева збирка песама Свуд ме има, кришом вирим потврђује да је песник-аутор човек који има душу и који разуме дечји свет. Новица је, сматра књижевник Ђорђе Брујић још једном доказао да спада у малобројне песнике за децу који умеју да се и „кораком уназад поврати у чаробни, бајковити свет у којем је све могуће“.  Ако су, а јесу, велика књижевна дела саткана од трајног и дубоког карактера њихових аутора, онда је сувишно доказивати да је Новица Ђурић карактерни песник који овом књигом није ставио тачку када је „књижевност о деци“ у питању. Нека му као мотив буду и бројне награде које је добио, између осталих, и за заслуге у области зближавања култура, уметности и новинарског стваралаштва народа Русије и западног Балкана.

Мр Мирко Јаковљевић