ЊЕЖНОСТ У ЧУНУ

Знаш ли како у мом чуну
шапуће њежност ко у жбуну,
па се привијем, следим, змијски
убризгам отров, људски, истински.

Знаш ли како срце звони
када се следи крв и моли - отвори,
па се подигне велика ролна,
дах људски, семенка отровна.

Знаш ли како се пјева
жудња између два тијела снева,

па се разњежи, потре, рашири,
пусти пипке и чедно вири.

Знаш ли како зна да јекне
од радости као од бола меке
жиле у гласу и у струку,
када се без даха хваташ за руку.

Знаш ли чему све те ситнице,
љубав, тијело, њежност и трице,
зашто кад је срце онда стена,
све ће проћи, потом нас нема.