Тројство у руци мајке

Тројство у руци мајке

/ Новица Ђурић, КОСОВО МАЈКО, Партенон, Београд 2015. године /

Свака песничка књига има неко своје Тројство. У поеми ,,Косово, Мајко", Новица Ђурић, вечити симбол православних Хришћана смешта у мајчине руке. То су: Крст Дечански, тамјан и мало соли.

Читава ова песма обележена је овим симболима. 

Крст Дечански је спасоносан, тамјан миомирисан и лековит за све ране, а мало соли је дар од Бога кроз залогај хлеба, парче погаче, јер га доноси мајчина рука.

Док читамо ове окосовљене стихове, нисмо потпуно сигурни да ли су они ,,дијалог" песников са мајком, која је ту да све чује и разуме, или његов болни ,,монолог", вапај и стрепња.

Та велика жена тихује, моли, храни, заклиње млеком, спрема на пут своју децу, дочекује, самује, везе, сакупља лековите траве, а онда одједном, негде је нестала:

Што ли је нема,

да није замркла у молитвама,

на коленима пред мајком Љевишком

Иако је отишла, нестала, заспала, смрзла се, остају речи: ,,Ја се сада њених ријечи присјећам",а речи су наравоученије, опомена, задужбина, храм, светлост која зари значење имена: Лазар, Милица, Симонида, Дечани, Пећаршија, Мајка, сестре, браћа, завичај.

Хришћанска нада је неуморна, неумрла, несаломива. Она не гасне. Мајка никада не одлази ,,њу је само преварио сан" - пред лепотом ових стихова верујемо да се Симониди вид вратио и да нас она заувек посматра са фреске. 

Али и православна, песничка, синовљева туга је огромна, силна, као Космет - вековна. Мајка је отишла, са њом и кућне пчеле, хранилице, напустиле саће, винуле се низ Косово. 

Због те туге настаје и песма. Као молеб. Свећа. Цвет. Божур. Песма Мајци, Косовки, Црногорки, Српкињи, мученици. Песма као захвалност. Дуг. Поштовање. И неизмерна љубав.

Милица Бакрач

http://srpskenovinecg.com/kultura/kultura/knjizevnost/34147-kosovo-majko

РОССИЯ

Новица Джурич

РОССИЯ

Я дарю вам слово, поклонясь иконам,
Напишу я правду, правда – не истлеет.
Жгучего глагола вопреки законам

Кровь, а не чернила, в венах загустеет.

Погибали предки – за любовь к России!
Лунный свет струился на поля с крестами.
Искренней молитвой помощи просили,
И крестились молча все тремя перстами.

Весь наш род славянский – на Восток главою,
Завещал родитель: «Только там спасенье!
И Россию с Волгой, и Сибирь с Москвою
Возлюбите, словно, этот день весенний».

Сердце неспокойно и душа томится –
Есенина грустью, Пушкина печалью…
На просторы Волги свет Кремля струится
И уходит в небо, там, за синей далью.

Слышится мне шёпот тихий от иконы:
«Вновь восстала стража матушки России.
Движется победно, но блюдёт законы,
Твёрдо, шаг за шагом, поступью Мессии».


Перевод с сербского: Сергей Щеглов, 2015.

http://www.sceglov.ru/translations/view.shtml?326+wop

ОН СНОВА В МОЕМ КРАЮ (Митрополиту Амфилоху)

Новица Джурич

ОН СНОВА В МОЕМ КРАЮ

(Митрополиту Амфилоху)

Он и разутый

По миру ходит,

Мы и обуты

Не знаем пути.

Ни время,

ни  дороги

не  выбирая,

идет  он тропами

первопроходцем.

Ни времени

нет вернуться,

для прибывших

со всех сторон.

Когда дойдет до нас –

перекрестить    

тропы звериные

и человечьи?..

Защитить,

и людям подарить

веру, молитву, благость

с любовью  – Божий путь.

И я вновь встретился с ним

в моем краю,

среди лугов

и лесов,

и рядом с рекой,

и в цветах…

Спаси,

благослови,

помилуй

душу нашу.

Перевод  с черногорского Бориса Рябухина

ЊЕЖНОСТ У ЧУНУ

Знаш ли како у мом чуну
шапуће њежност ко у жбуну,
па се привијем, следим, змијски
убризгам отров, људски, истински.

Знаш ли како срце звони
када се следи крв и моли - отвори,
па се подигне велика ролна,
дах људски, семенка отровна.

Знаш ли како се пјева
жудња између два тијела снева,

па се разњежи, потре, рашири,
пусти пипке и чедно вири.

Знаш ли како зна да јекне
од радости као од бола меке
жиле у гласу и у струку,
када се без даха хваташ за руку.

Знаш ли чему све те ситнице,
љубав, тијело, њежност и трице,
зашто кад је срце онда стена,
све ће проћи, потом нас нема.

БОГ ЗНАЕТ, ЧТО ОН БОГ

Новица Джурич

БОГ ЗНАЕТ, ЧТО ОН БОГ

Видишь ли, Боже,

эти плачи,

люди  плачут.

Отринь же слезы,

чтоб птицы пели,

чтоб дети пели

и шмели.

Дай силы

Сберечь человечность

В разладе и бунте.

Обнимемся, Боже,

я – человек.

Не думает человек быть как Бог,

А Бог – это Бог,

знает кто Он, что Он – Бог.

Перевод  с черногорского Бориса Рябухина