Googl+ Новица Ђурић у 2014.

Ово је поклон Google + о Новици Ђурићу који је јуче емитован на Google.


https://plus.google.com/photos/105278564025200509637/yearinphotos2014?authkey=CPadzYyKmu3aRQ

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ: Животом печатао православље

Пише: Новица ЂУРИЋ

/ И ЖИВОТ ЗА ПРАВОСЛАВЉЕ, Зборник радова поводом 75-годишњице упокојења патријарха Варнаве, приређивач др Вељо Ђурић Мишина, Књижевна задруга Српског народног вијећа, Подгорица и Српски културни центар „Патријарх Варнава“, Пљевља /

           Наслов књиге је то што најприје мами наше интересовање. Ако је тако онда се за наслов књиге
          „И живот за православље“ може стећи утисак да звучи као парола, слоган, фраза... Међутим, ако се нешто крсти као живот онда је то снажно и дубоко потекло из срца човјека, оног вјерујућег. А у плејади оних мученика који су живот дали за православље је и партијарх Варнава.

         Књига је концептирана у два дијела.
         Први дио је Василије Трбић, затим слиједи текст о дочеку српских војника у Кличеву 2. октобра 1912. године . Ту је и текст „Његова Светлост Патријарх Варнава“ објављен 1930. године у „Гласнику“ Српске православне Патријаршије.
        Свакако у овом дијелу књиге посебно је занимљив говор Његове Светости патријарха господина Варнаве у Саборној цркви београдској на дан његовог устоличења на патријашки престо.
          Други дио књиге донио је текстове које су њихови аутори изговорили поводом 75-годишњице упокојења патријарха Варнаве: Бојан Драшковић,Вељко Ђурић Мишина (два излагања), Горан Латиновић, Данко Перић, Дарко Николић, Марко Николић, Никола Жутић, Радован Пилиповић, и његов други текст са Предрагом Ракићем, Гојко Маловић, и Ненад Идризовић.
            Све остало са бројним и до сада непознатим фотографијама из живота овог патријарха сабрано је помеђу корица књиге “И живот за православље“.
            Читај, пажљиво!
 http://srpskenovinecg.com/kultura/kultura/knjizevnost/30804-novica-djuric-veljo-djuric-misina-i-zivot-za-pravoslavlje

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ: Цијела књига једна Пјесма

Пише: Новица ЂУРИЋ

/ Добрица Ерић, БРОЈАНИЦЕ ИЗ ГРАЧАНИЦЕ, Књижевна задруга Српског народног вијећа, 2014. године /

„Бројанице из Грачанице“ је ријетка пјесничка књига у Срба – цијела књига једна Пјесма. Можда и најдужа Пјесма, са 1389 чворића, како пјесник уписа у поднаслову књиге.

Све је пјесник свезао у чвор, онај нераскидиви – Косовски, па стога је ту трагику једног народа испјевао у онолико строфа према години која се казује – 1389, када би онај славни Косовски бој у ком Срби поразише силу, бахатост, пријетње, страх, многољуднију јуначку војску и на крају побиједише себе.

Ту и лежи пјесникова замисао да је ову књигу написао као „Повјесницу части и бешчашћа“.

Да цио српски род има само Монаха Симеона и Светог Саву – свјетлост ове бројанице, знао би да се ничега не треба плашити јер су они божји кров над нама. Оставише Мир Божји у народу, позлатише крстионице и крст уздигоше да га види и љуби цио народ, казаше писмо, обновише цркве и манастире, вратише част, храбрећи народ да се не боји „Мрака и мрачних сила свих врста, / Гдје има Бога и часног крста“. Тако казива Ерићева Бројаница.

Добрица Ерић, српски славуј из житница и шљивика, у књизи „Бројанице из Грачанице“ опјевао је Предкосовски, Косовски и Покосвски , боље рећи препород, славу и на крају духовну беду једног доба и оних који на њега мирисаху.

Ерић види, јер није заслијепљен ничијим иметком, не да се парама и трезорима, вођама што Србију посрамише и умањише, већ и ван ње види да има негдје неко ко кличе и пјева за добро Српства, па тако у 953. чвору пјева:

„У општој омрази родољубља

Кроз помрачену дукљанску савест

Просину свети острошки зрак

Српски национални савјет

Обасја монтенегријски мрак“.

Не да се ово Ерићево чвориште тек онако размрсити јер сваки стих приповиједа истину о страдању народа Српског, за који се моли сваким словом, за који зажиже свијеће и крст љуби како би изашли „из осоја“, да спаси земљу „над безданом“ и ту последњу варницу увеза ријечима:

„И ниње и присно, и сада и увек.“

chttp://srpskenovinecg.com/kultura/kultura/knjizevnost/30569-dobrica-eric-brojanice-iz-gracanice-novica-djuric

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ: Аутентичне биљешке о Светом Сави

Нове књиге

Пише: Новица ЂУРИЋ

/ Добрило Аранитовић, приређивач, СВЕТОСАВСКА ТРАДИЦИЈА У ПЉЕВАЉСКОМ КРАЈУ,  Књижевна задруга Српског народног вијећа, Подгорица и Српски културни центар „Патријарх Варнава“, Пљевља, 2014. године  /

            Књига „Светосавска традиција у пљеваљском крају“ коју је за штампу приредио Добрило Аранитовић, мора се рећи да су њени аутори врсни интелектуалци, писци и умјетници: Марко Симов Поповић – Родољуб, Стеван И. Самарџић, Владислав Веселиновић Тмуша, Димитрије Јефтовић Полимац и Мићун Шиљак.

            Баш онако како се прах Светог Саве, како је казао великан српске књижевности Милош Црњански, „расуо по целом Српству“, тако се његов дух све више усељавао у приче, догодовштине, легенде које су се с кољена на кољено преносиле од оног до овог земана. Предања и легенде о Светом Сави можда су најприсутније у пљеваљском крају, а у овој књизи оне су унешене као аутентичне биљешке казивача, што даје додатну вриједност овој књизи.

            Скоро да нема у православљу вјерника а да не зна бар двије легенде о Светом Сави, као и да су његове мошти Турци зулумчари спалили, али тек онда када су успјели да искушају једно ђаче, пошто им то не пође за руком код калуђера, које се по несрећи изрече да светитељеве мошти једино могу спалити на виновој лози.

            А она рука која је сабрала и укоричила српску азбуку, која је поново крстила у Срба и старо и младо, рука којој се дало да чини бројна благотворна чуда, десница која је штапом кртила и небеса и поднебесја, која је додиром врела очепљивала, рука која је хранила и спашавала нејач, сама се из ватре на Врачару подмакла. Та се рука, како преноси – записује Аранитовић, станила и похранила до 1912. године у муслиманској кући Ченгића у Потпећу код Пљеваља.

            Оно чега нема у овој књизи, а све се више шапатом чује, јесте глас који казује да су калуђери Турцима подметнули нечије друго тијело, а оно Савино однијели у једну пећину подаље од Пљеваља, да вјекује. Ту причу и још поједине детаље аутор ове забиљешке о овој књизи објавио је у „Политици“ а потом у књизи „Савиним стопама Лелејском гором“.

            Оно што се зову Савине топониме оне морају и бити тачно и прецизно лоциране, па се тако Савина вода, односно Савино језеро, налази на Сињајевини тамо гдје су у камену отиснуте стопе Светог Саве, врх његовог штапа као и стопе његовог ђакона, о чему такође има запис и фотографија у књизи „Савиним стопама Лелејском гором“. И не треба заборавити да су се многа мјеста куда је пролазио Сава преко Липова и Сињајевине сама по њему казивала. Савин починак, Савино ждријело, Савин кук, Савин Лук, Савине Стопе, Савин извор... што би морало бити прецизно набројано макар у фуснотама ове књиге.

            Оно што посебно интригира нашу пажњу након читања ове занимљиве књиге јесте утисак да поново, налик на сцену из филма Живка Николића „Време Чуда“, када испод прекречених зидова манастира гдје је насилно смјештена учионица једно ђаче узвикује: „Бог се враћа!“, док ми осјећамо да и ове аутентичне биљешке снажно поручују:

            „Свети Сава је био и остао овдје“, односно како то каза ненадмашни Милош Црњански, „народ се склонио у његову цркву, једини кров над главом“, како тада од Турака тако и од остале ниједне вјере до данашњих дана.

http://srpskenovinecg.com/kultura/kultura/knjizevnost/30474-dobrilo-aranitovic-svetosavska-tradicija-u-pljevaljskom-kraju-novica-djuric