петак, 28. август 2015.

ПРЕДСЈЕДНИК УКЦГ НОВИЦА ЂУРИЋ О АКТИВНОСТИМА И ПЛАНОВИМА УДРУЖЕЊА



Распирили огњиште писаца

Ђурић

Ско­ро је по­ла го­ди­не од ка­ко је на че­лу Удру­же­ња књи­жев­ни­ка Цр­не Го­ре сту­пио Но­ви­ца Ђу­рић са но­вим ру­ко­вод­ством, а већ се пра­ви из­в­је­стан пре­сјек учи­ње­ног.
- Ври­је­ме је­сте ,,мај­стор­ско ре­ше­то” али је у на­шем слу­ча­ју ма­ло шта оста­ло за про­ци­је­ди­ти. Удру­же­ње књи­жев­ни­ка Цр­не Го­ре је, вје­ру­јем на ра­дост свих нас, иза­шло из са­мо­и­зо­ла­ци­је и на­ста­ви­ло ми­си­ју ко­ју спро­во­ди у Цр­ној Го­ри већ се­дам де­це­ни­ја. По­ло­жај пред­сјед­ни­ка Удру­же­ња не да­је ми за пра­во да бу­дем скро­ман, па мо­рам ис­та­ћи да је рад са но­вим ру­ко­вод­ством и те ка­ко при­ми­је­ћен у јав­но­сти, не са­мо у Цр­ној Го­ри. Ме­ди­ји у Цр­ној Го­ри ,,пра­те” сва­ки наш по­тез, из су­сјед­них зе­ма­ља сти­жу че­стит­ке и по­хва­ле. Мо­гло би се ре­ћи да смо ја­че рас­пи­ри­ли ог­њи­ште пи­са­ца, па се од пр­вих искри за­же­зла књи­жев­на Три­би­на ,,Ри­јеч” ко­ју одр­жа­ва­мо че­тврт­ком у Кул­тур­ном цен­тру ,,Све­ти Си­ме­он Ми­ро­то­чи­ви” на Не­ма­њи­ној оба­ли у Под­го­ри­ци. По­кре­ну­ли смо и три­би­ну ,,Сво­бо­ди­ја­да” ко­ја кра­јем мје­се­ца по­чи­ње са сво­јим про­гра­ми­ма у Ник­ши­ћу. До­го­ва­ра­мо и књи­жев­ну три­би­ну на сје­ве­ру Цр­не Го­ре (Пље­вља и Бе­ра­не), а оче­ку­је­мо и до­го­вор у Хер­цег Но­вом – ка­зао је Ђу­рић у раз­го­во­ру за ,,Дан”.
Он је до­дао да је на­мје­ра Удру­же­ња да, у мје­ри њи­хо­вих мо­гућ­но­сти, ли­је­пу ри­јеч чу­је што ви­ше гра­ђа­на Цр­не Го­ре.
- За­то смо кре­ну­ли у су­срет овим гра­до­ви­ма ко­ји су бо­га­та вре­ла да­ро­ви­тих пи­са­ца и на­ше све­у­куп­не кул­ту­ре. Удру­же­ње је упи­са­ло у рад­ни днев­ник и уру­че­ње пре­сти­жних књи­жев­них на­гра­да: ,,Мар­ко Ми­ља­нов” Дра­га­ну Ла­ки­ће­ви­ћу, ,,Ства­ра­ње” Ми­ли­ци Краљ, а уско­ро ће­мо уру­чи­ти и ,,Ма­ка­ри­је­во сло­во”, пје­сни­ку Ран­ку Јо­во­ви­ћу. Уз бла­го­слов Ње­го­вог ви­со­ко­пре­о­све­штен­ства, ми­тро­по­ли­та Ам­фи­ло­хи­ја, УКЦГ је ове го­ди­не одр­жа­ло Пр­ве Ђур­ђев­дан­ско-Ње­го­шев­ске пје­снич­ке све­ча­но­сти, на Ње­гу­ши­ма. На­ши чла­но­ви су го­во­ри­ли и пред­ста­ви­ли број­не књи­ге, при­су­ство­ва­ли ра­зним све­ча­но­сти­ма (Тре­би­ње, Ниш, Но­ви Сад, Бе­о­град), ак­ти­во уче­ство­ва­ли у одр­жа­ва­њу ака­де­ми­ја, оби­ље­жа­ва­њу зна­чај­них ју­би­ле­ја... Удру­же­ње је оста­ви­ло пе­чат и на ве­ли­ким кул­тур­ним до­га­ђа­ји­ма ка­кав је био на Ри­јеч­ком гра­ду ка­да је про­мо­ви­са­но фо­то­тип­ско из­да­ње Ок­то­и­ха пе­то­гла­сни­ка, по­том на не­дав­но одр­жа­ном Тр­гу од ћи­ри­ли­це и та­ко ре­дом – по­ја­шња­ва пред­сјед­ник Ђу­рић.
До­да­је да је по­се­бан на­пор уло­жен у прав­но уоб­ли­ча­ва­ње ва­жних ака­та УКЦГ.
- Управ­ни од­бор је уло­жио мно­го тру­да и вре­ме­на у прав­ном уоб­ли­ча­ва­њу, од­но­сно уса­гла­сио ста­тут са ва­же­ћим за­кон­ским про­пи­си­ма, до­нио Пра­вил­ник о ра­ду жи­ри­ја за на­гра­ду ,,Мар­ко Ми­ља­нов”, Пра­вил­ник о При­је­му у УКЦГ, Пра­вил­ник о до­дје­ли на­гра­де ,,Ма­ка­ри­је­во сло­во” и дру­ге ак­те за за­ко­ни­то функ­ци­о­ни­са­ње књи­жев­не асо­ци­ја­ци­је. У то­ку је ре­е­ви­ден­ци­ја члан­ства и чла­но­ви ко­ји не по­твр­де свој при­јем не­ким од до­ку­ме­на­та и пи­сме­но се не обра­те Удру­же­њу, из­гу­би­ће члан­ско пра­во у УКЦГ, без об­зи­ра о ко­ме се ра­ди, јер се као у сва­кој вас­пи­та­ној и при­стој­ној ку­ћи и у на­шем Удру­же­њу мо­ра­ју по­што­ва­ти пра­ви­ла асо­ци­ја­ци­је. Ко­ме то сме­та тај и не мо­ра да бу­де члан. Нај­ва­жни­је је да на­ши чла­но­ви ,,дје­лу­ју” сву­да гдје се чу­ва и ње­гу­је срп­ски је­зик и ћи­ри­лич­но пи­смо, кул­ту­ра на­шег на­ро­да, сло­вен­ства, уоп­ште. Ето, кре­ну­ло је и да­ље смо без ијед­ног евра на жи­ро ра­чу­ну, јер иза нас не сто­ји ни­јед­на др­жав­на ин­сти­ту­ци­ја. Учи­ни­ли смо ко­ли­ко смо мо­гли, ко­ли­ко се да­ло, а ни Бог не ка­же да тре­ба ви­ше но што мо­же­мо – по­ру­чу­је Ђу­рић.
По­себ­но ис­ти­че да ће УКЦГ на­ред­не го­ди­не оби­ље­жи­ти 70 го­ди­на сво­га по­сто­ја­ња и зна­ча­јан ју­би­леј 70 го­ди­на ча­со­пи­са ,,Ства­ра­ње”, што су, ка­ко ка­же, ,,до­га­ђа­ји с ко­ји­ма би се по­но­си­ле и јед­на Ру­си­ја или Фран­цу­ска”.
Р.К.
хттп://www.дан.цо.ме/?ниво=3&рубрика=Култура&цланак=507442&датум=2015-08-27&наслов=Распирили%20огњи%Б9те%20писаца



среда, 26. август 2015.

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ: КРШТЕНИЦА ТОДОРА ЖИВАЉЕВИЋА ВЕЛИЧКОГ



КРШТЕНИЦА ТОДОРА ЖИВАЉЕВИЋА ВЕЛИЧКОГ

Пише: Новица ЂУРИЋ

/ Тодор Живаљевић Велички, МЕТОХИЈИ (Мали албум успомена), поема. 2015. /

            Шта је то неуништиво? Вјера, језик и писмо. Човјек задојен тиме, као мајчиним млијеком и не може се одрећи тог Тројства. Има нешто што поробљивачи могу да разоре, поробе, заплијене, увијек на кратко – човјеков завичај који живи вјечно.
             И завичај је неуништив. Сваког бесмртника. Тек пјесника. И Христос је са собом однио свој завичај. Ја разумијем у поднебесја.
            И наш пријатељ, пјесник Тодор Живаљевић Велички, однио је са собом свој завичај. Савио га и повио у колијевку у којој је први пут заплакао. Од радости. Сада плаче због косовских мука – Исусових.
            Допануо рана завичаја – Косова и Метохије. Метохија, ту ријеч најрађе изговара Тодор Живаљевић Велички чију поему дотичем оним чулом с којим сам пјевао о мојом Мајци – Косовки. А све наше мајке су Мученице Косовске. И оне су још као дјеца допануле црних марама. И дјеца њихова одоше преко Црних гора. У тој колони би и Тодор који се сада присјећа, враћа дуг сваком педљу земље божурове. Нерадо признаје: „Јер никад/и ништа/неће бити/као пре...“, али све косовске ране непреболне су, чини ми се, исказане у његовим следећим стиховима: “И, сада већ,/све болније/и све несвесније/ни мртве нас у Метохију неће...“.
            Но, без обзира што Живаљевић верује како су прогнаници са Косова и Метохије „пошли којекуде“ и да су стигли „у куће туђе,/куће худе...“ признаје да се нијесу дали “рђи свакој“ и да јој „покорни клекнемо под скут“.
            Управо то што се метохијски изгнаници нијесу дали ни рђи ни разноразним силницима свједочи да су огрнути у завичајну кошуљу сачували себе и своје претке. Да се поносно казују по вјери, да се именују језиком – српским и у књиге рођених уписујемо писмом нашим – ћириличним. Управо због ове три духовне вертикале сваког часног човјека, без обзира којој вјери припадао, Тодор Живаљевић је један од оних стваралаца који нису пристали да се одрекну крштенице, односно језика и писма на ком му би исписано име и презиме када га мајка овом свијету подари. Да није злурадих не бих ни имао потребу да кажем да је све то извезено ћирилицом, језиком његовог народа, Српским. Оним који су писали великани – Петар Петровић Његош, Марко Миљанов Поповић, Милош Црњански, Иво Андрић, Миодраг Булатовић - Буле, Михаило Лалић, Меша Селимовић, Добрица Ћосић, Јован Дучић, Милан Ракић, Десанка Максимовић, Новица Тадић, Матија Бећковић, Рајко Петров Ного...
            Сеобама Срба никада неће бити краја, поручује Живаљевић као да намјерно заборавља признање да „упркос немирима и недоумицама смутног времена повремено му се привиђа да живи и ради у Подгорици“.
            Ако буде Срба – биће их, јер живот увијек сваки вијек врати изнова, онда се ни Тодору Живаљевићу неће привиђати да негдје друго почива осим међу божурима у његовој Метохији.
            Можда су и зато само Сеобе „бескрајни плави круг“ без звијезде. Можда!

Подгорица, 23.07.2015.

среда, 5. август 2015.

Нови превод Ђурићеве поезије


Дорогой брат Новица!
Направляю тебе еще два моих перевода твоих замечательных стихов.
Так что, работа продолжается. О нашей встрече с писателями Черногории опубликован отчет
в июньском номере газеты "Московский литератор". Будет опубликован и мой очерк в альманахе
"Московский Парнас" № 5, 015 г. вместе с переводами двух твоих стихотворений.
Всего тебе доброго. Борис Рябухин




Новица Джурич

 БОЖЕ, КАК Я

Боже, как я,
научен тобой
молчать
в этой катастрофе.

Боже, как я,
воспринял  благодать
не быть равнодушным,
к искушеньям всем.

Боже, как я,
видел тебя во сне
пока мечтал что
я в порядке.

Боже, как я,
проверял на слабость
надежды, убеждения -
можно прочесть в моих дневниках.

Боже, как я
слабый
из  бездны поднялся
волей Твоей,
то огласи.

Перевёл  с черногорского
Борис Рябухин

***
 
Новица Джурич


СЛЕЗА ЛАЗАРЯ, ЕЛЕНА

Елена
слово  – и свет
и прах и пепел
и слеза отца.

Она просияла
в краю царя Лазаря
и небо там просветлело
знаю почему
за какое добро.

За вечные –
цельность
упрежденье
рубеж
пищу
разграниченье.

Затем ходила
по земным краям
другим -
как Бог.

Бог человек
Бог наций
Бог сирых
Бог страдальцев
Бог слуг Божьих.

Только эта
дочь осиротела
когда отец небесный одарил
сына вместо тяжких мук
заботой.

Мне вдруг приснилось чудо
как я летел по небу
на ковре-самолете,
и за кусок хлеба
для отца на ужин что собирает мать
нёс на крыльях в отчий край
Лазарев головной убор.

Боже ты мой
а за спиной
величественный парад
хоругви, звезды, кометы
целое созвездие
поклонников Елениных.

Долгой была эта ночь
длинной дорога
что возглавил путь Стамбул
стало ясно пред рассветом.

И вернулись
небесные странники
возвратились к Елене,
в палестины острова
Бешка
к заневестившейся
Божьей святыне
у озерных кувшинок расцветших
на Божье прощенье.

Кто у ее могилы
будет  Господа слушать
и увидит
и услышит.


Перевод с черногорского
Бориса Рябухина
 

понедељак, 20. јул 2015.

Нови преводи поезије Новице Ђурића



Дорогой брат Новица!
Посылаю еще два перевода твоих замечательных стихотворений.
Первые два будут опубликованы в альманахе "Московский Парнас", Постараюсь выслать тебе. Надеюсь перевести книжку твоих произведений.
 Обнимаю Борис Рябухин

ТОТ ЧЕЛОВЕК ВИДЕЛ, КАК И БОГ



Лишь тот Человек
видел, как и  Бог
никогда бы не мог воскреснуть,
никогда.

Возможно и Богу
легче бы просто умереть,
нежели, как все видели,
претерпел он тяжко
распятие.

Пожелаешь быть слепым
и восхвалить слепоту
за подмогу
легче умереть.

Лишь тем, кто видит все,
назначено быть
при выборе смерти.

Смерть – без времени,
она внезапней,
миг.

Перевод с черногорского
Бориса Рябухина


РЕЗЧИК БОЖЬЕГО  КРЕСТА


Был он молод, когда входил
в храм Архангела Гавриила
там, где в горах сумадийских
есть кровь речи богослова Гойко Стойчевича.

И не было выше Гойко
После тех, кто на коленях молился
безымянным мощам святого
в монастыре Вуян.

То было в 1944 году,
ему отмерян был короткий век,
как и родителям, умершим рано,
у патриарха нашего у Павла.

Весь мир в огне, война
шла от монастыря к монастырю,
молились о спасенье:
спасите души наши.

И отдых под тенью лип
и приходов Божьих прервался
резчиками креста,
он оставил его с братией в Вуяне.

Помог ему Господь
дойти до монастыря,
хотел недолго там быть,
но так и остался.

Чу, молитву сотворил имярек,
братия тайно следила с боязнью,
Бог все видел и благосклонно
на плечо положил ему руку
и поднял навсегда.

Он жил по слову  Евангелия
в келье Патриаршей
на крохи и Божьи дары
и молил всех – да  будем людьми.

Он говорил так тихо
а далеко всем слышно,
и не смотрел телевизора
и не читал газеты,
что было важно –
приходило Божией почтой.

Почил
в 95 лет
и проснулся
 в Божием объятье.

Перевел с черногорского
Борис Рябухин



уторак, 30. јун 2015.

Тројство у руци мајке



Тројство у руци мајке

/ Новица Ђурић, КОСОВО МАЈКО, Партенон, Београд 2015. године /


Свака песничка књига има неко своје Тројство. У поеми ,,Косово, Мајко", Новица Ђурић, вечити симбол православних Хришћана смешта у мајчине руке. То су: Крст Дечански, тамјан и мало соли.
Читава ова песма обележена је овим симболима. 

Крст Дечански је спасоносан, тамјан миомирисан и лековит за све ране, а мало соли је дар од Бога кроз залогај хлеба, парче погаче, јер га доноси мајчина рука.

Док читамо ове окосовљене стихове, нисмо потпуно сигурни да ли су они ,,дијалог" песников са мајком, која је ту да све чује и разуме, или његов болни ,,монолог", вапај и стрепња.

Та велика жена тихује, моли, храни, заклиње млеком, спрема на пут своју децу, дочекује, самује, везе, сакупља лековите траве, а онда одједном, негде је нестала:
Што ли је нема,
да није замркла у молитвама,
на коленима пред мајком Љевишком

Иако је отишла, нестала, заспала, смрзла се, остају речи: ,,Ја се сада њених ријечи присјећам",а речи су наравоученије, опомена, задужбина, храм, светлост која зари значење имена: Лазар, Милица, Симонида, Дечани, Пећаршија, Мајка, сестре, браћа, завичај.

Хришћанска нада је неуморна, неумрла, несаломива. Она не гасне. Мајка никада не одлази ,,њу је само преварио сан" - пред лепотом ових стихова верујемо да се Симониди вид вратио и да нас она заувек посматра са фреске. 

Али и православна, песничка, синовљева туга је огромна, силна, као Космет - вековна. Мајка је отишла, са њом и кућне пчеле, хранилице, напустиле саће, винуле се низ Косово. 
Због те туге настаје и песма. Као молеб. Свећа. Цвет. Божур. Песма Мајци, Косовки, Црногорки, Српкињи, мученици. Песма као захвалност. Дуг. Поштовање. И неизмерна љубав.

Милица Бакрач

http://srpskenovinecg.com/kultura/kultura/knjizevnost/34147-kosovo-majko

понедељак, 29. јун 2015.

РОССИЯ



Новица Джурич

РОССИЯ
Я дарю вам слово, поклонясь иконам,
Напишу я правду, правда – не истлеет.
Жгучего глагола вопреки законам
Кровь, а не чернила, в венах загустеет.
Погибали предки – за любовь к России!
Лунный свет струился на поля с крестами.
Искренней молитвой помощи просили,
И крестились молча все тремя перстами.

Весь наш род славянский – на Восток главою,
Завещал родитель: «Только там спасенье!
И Россию с Волгой, и Сибирь с Москвою
Возлюбите, словно, этот день весенний».

Сердце неспокойно и душа томится –
Есенина грустью, Пушкина печалью…
На просторы Волги свет Кремля струится
И уходит в небо, там, за синей далью.

Слышится мне шёпот тихий от иконы:
«Вновь восстала стража матушки России.
Движется победно, но блюдёт законы,
Твёрдо, шаг за шагом, поступью Мессии».


Перевод с сербского: Сергей Щеглов, 2015.

понедељак, 22. јун 2015.

ОН СНОВА В МОЕМ КРАЮ (Митрополиту Амфилоху)



Новица Джурич

ОН СНОВА В МОЕМ КРАЮ

(Митрополиту Амфилоху)

Он и разутый
По миру ходит,
Мы и обуты
Не знаем пути.

Ни время,
ни  дороги
не  выбирая,
идет  он тропами
первопроходцем.

Ни времени
нет вернуться,
для прибывших
со всех сторон.

Когда дойдет до нас –
перекрестить    
тропы звериные
и человечьи?..

Защитить,
и людям подарить
веру, молитву, благость
с любовью  – Божий путь.

И я вновь встретился с ним
в моем краю,
среди лугов
и лесов,
и рядом с рекой,
и в цветах…

Спаси,
благослови,
помилуй
душу нашу.
Перевод  с черногорского Бориса Рябухина