Песник-аутор човек који има душу и који разуме дечји свет

Новица Ђурић, Свуд ме има, кришом вирим, (2016), Књижевна задруга Српског националног савјета, Подгорица;

Свуд ме има, кришом вирим, наслов је нове збирке дечјих песама НовицеЂурића, у издању Књижевне задруге, Српског националног савјета, Подгорица. Ради се о испеваним стиховима који су блиски дечјем свету и који се с правом сврставају у стваралаштво које се назива „књижевност о деци“, како у поговору књиге наводи књижевник Ђорђе Брујић и који истиче да је песник „створио такав поетски текст зато јер се није удаљио од детета и његовог света, дечјег доба и дечје игре. Попут холандских рибара који морају да се успењу на бедем да би ушли у барку и отпловили морем, Ђурић је направио корак напред и стао у ред оних стваралаца који хоће, али и знају да пишу поезију за децу у време савремених компјутерских и других виртуелних стварности - у времену које карактерише бесмисао, где нема креативно прихватљиве маште и у доба које неизбежно води ка изманипилисаној дечјој свести о свим традиционалним моралним вредностима живота. А у сваком времену уметничко дело треба да буде, и јесте, одраз стварног живота. Данас су мисли и бриге оно чиме је човеку препуна глава па родитељи занемарују најмлађе. Песник Новица надмашује време и дарива најмлађима књигу са укусом, попут парчета најукусније домаће, па још рођенданске торте.

Ђурићеве песме су груписане  у четири поглавља: И ја имам своје бриге, Бацам ствари и лудујем, Кашика је справа чудна и Низ ливаду покрај луга. Песме несебично разоткривају један оригинални дечји свет. Тај свет песник показује другачијим од оног данашњег суровог дигиталног, сензорског, интегрално чипованог. Описују се карактеристике дечјег света онаквог какав треба да буде са готово свим дечјим бригама, надањима, жељама, али управо свет где су и та савремена дигитална средства његов део. Попут компијутера и рецимо мобилних телефона: „на све стране само звоне, неке чудне справе нове“, „мали, екран, много слова, нека чудна справа нова“.  

Песник у центар збивања поставља девојчицу која има своје бриге...која „лудује“ бацајући ствари, али и која има осећај за здраву животну средину и здраву храну.

„Дробим хлеб, не било који,

само кукурузни воле моји,

 кукуруза је храна здрава,

за мене, тату и мрава“.

Новица Ђурић је успео да проникне и у суштину простора дечје психе. „Када татин глас огруби, ја се снађем, па га љубим“. Збирка обилује дечјом знатижељом, питањима, и свим оним радозналим искрицама које утичу на одрастање. Посебно, на правилну спознају  светих тајни духовног и овоземаљског. Управо се у тим стиховима види упечатљив песников однос према вери и нескривеној исконској потреби да афирмише  хришћанске породичне вредности.

„У порту подгоричог храма

одоше, тата, ћерке и мама.

Митрополит каза: „Као Матеу

Првог марта крстићу Леу

У крстионици као са Златичког храма

прилика је да се крсти ова дама.

Патријарх Иринеј и владика долазе

да Леу и остале миропомазе“.   

Ђурићева збирка песама Свуд ме има, кришом вирим потврђује да је песник-аутор човек који има душу и који разуме дечји свет. Новица је, сматра књижевник Ђорђе Брујић још једном доказао да спада у малобројне песнике за децу који умеју да се и „кораком уназад поврати у чаробни, бајковити свет у којем је све могуће“.  Ако су, а јесу, велика књижевна дела саткана од трајног и дубоког карактера њихових аутора, онда је сувишно доказивати да је Новица Ђурић карактерни песник који овом књигом није ставио тачку када је „књижевност о деци“ у питању. Нека му као мотив буду и бројне награде које је добио, између осталих, и за заслуге у области зближавања култура, уметности и новинарског стваралаштва народа Русије и западног Балкана.

Мр Мирко Јаковљевић

ЋУТЊА КОЈА ЋЕ СЕ ТЕК ЧУТИ

Новица Ђурић, /БОС ПО РЕЧИМА , Матица српска-Друштво чланова у Црној Гори, Никшић, 2014./

„Бос по речима“, наслов је нове збирке песама Новице Ђурића.  Књига у коју нас  веома упечатљивом и надасве врсном анализом уводи Драган Лакићевић  садржи четири дела. „Загрли ме Боже“, „Неверицо ја сам жив“, „Бос по речима“, „Живот због равнотеже“. У њима провејава истанчана песникова књижевна нит. Песникова реч. А  „реч је бесмртна  када човек дарује љубав“ и  песникова истина. Ђурићев живот. Живот, саздан од љубави, вере у божанско, породицу једноставно, у живот који мора  да се живи јер је и управо подарен од Бога да се живи. А поједини како песник каже, живе због равнотеже. То је и наслов четвртог дела књиге у коме су стихови посвећени песниковим трагично преминулим родитељима, деди по мајци, брату Мијаилу-Микију. ...“ прелиставамо слике, слажемо време и знамо-ваљало је живети због равнотеже... ствари на своје место постављамо“, српској хероини Милунки Савић „...Цер, Космај, Качаник, Дрина у песму не могу да стану, Колубара, Солун, Кајмакчалан, Бизерта где јој излечише рану...“.

Ако је и осећање бола Божја воља онда је морамо поштовати и живот живети. Јер, бол упозорава људско тело, душу, да човеку нешто може да се догоди и да мора да пронађе лек. Новици су лек речи.  И стихови и осећања али и живот. Годинама Ђурић стрпљиво тумачи и примењује поруке, од Бога  лично упућене. Претаче их у стихове за оне који ће их Божјом вољом сами пронаћи и прочитати. Тим личним печатом Ђурић несебично потврђује одговоре на питања зашто, како, да ли баш тако мора? А ето, мора! И попут поштеног пастира Новица, раб Божји  пребира по цветним ливадама мирисе детињства, одрастања и данас, живота. Исписује стихове и моли се Богу да допру до сваке душе, сваког срца. Да се верује у Бога, у молитву, у исконски записане животне вредности светитеља Саве и православне вере. И свакодневно Богу упућује питање. „Боже, како сам, реци ми, да не ћутим, у овој несрећи „ ...“ Помози, да будемо људи, у метежу и немиру. Загрли ме, Боже, ја сам човек!“  Да! И песник је „само“ човек. Али, од Бога одабран. И Новица је одабран. Зато стихови посвећени Гојку Стојчевићу, блаженопочившем Патријарху Павлу дају одговоре. ...“ Живео је по Јеванђељу, у келији Патријаршије, од мрвица и Божјих дари, молећи да будемо људи. Говорио је тихо а далеко се чуло, није гледао телевизију ни читао новине што би важно стизало је Божјом поштом...“!  Стих посвећен Митрополиту Амфилохију „... И поново га сретох у мом крају, на ливади у шуми, покрај реке на цвету...“ јасно одсликава песникову чежњу за завичајем и ливадама са цвећем које само на колашинском Дријенку цвета и које мирише и тамо где „небеса светле“. А светле изнад свих манастира, храмова и светиња. И  над Хиландаром и Грачаницом и Студеницом и над Ђурђевим ступовима и обасјава подгорички храм и, наравно, искри над нашим песником... „Када би имао саградио бих храм до васионе. Народу на дар, Богу на радост... једном да  и ја примакнем се Њему! ...Цео свет бих видео и голом оку сазнао очима мојим очима нашим у срцима срећу... Како се светлост прелама у крајичку собице између два зида у коју још крочила није топла и нежна реч... мени је суђено да ходам очима по речима.“  Песме испеване неверици са подсећањем да је песник жив опомињу  пажљивије читаоце, али и све нас на Ђурићев вапај из 2009 „Јави ми да сам жив“! ...“Издржи срце, издржи, другима то није важно, у тако мало крви столећима живим снажно... нећемо рушити плотине, ни кућу што мрави граде, издржи срце, чека нас много страдања и наде...памти ли Дријенак сузе...“. Део збирке „Бос по речима“ по којој је књига добила наслов може се разумети у само једном стиху. „ И не би те“! ( Читаоцу песникова порука...“ Ни снаге, ни речи, ти допиши колико је довољно за твоју срећу за мој мир а да је Богу драго. Толико можеш. Прим. аут. М.Ј. ) Читалац али и писац ових редова пита се на крају ко је заправо Новица Ђурић? Једноставно питање, али одговор није! Зато, срећом, сам песник каже да је он унук Ника Радојева, син Милоша Никова из Брскута, из племена Братоношког... али и он се „пита ко је ако није крв Милоша Шубића, властелина српског, и подвлачи ...казуј се јавно јер је и Божје сведочење да можеш бити само оно што јеси, што беху и сви твоји преци.“ И за сами крај време је да и ја, бар за тренутак заћутим. „Тек кад ћутим то траје. Знам, сигурно знам-боље је упорно ћутати него узалудно причати. Време је ћутња-која ће се тек чути“. А песник још испева „... а док ти ћутиш ја чу да те браним, ти праштај њима праштај и мени Боже, Боже-Оче. И, да, ваља живети због равнотеже, да упамтимо Новичине речи.    

Колашин, фебруар 2014.

Мирко Јаковљевић

КЊИГА ИСКРИ “ЂУРИЋЕВСКОМ” ФИЛОСОФИЈОМ ЖИВОТА

Новица Ђурић, / РОМАН ТИ ПРИЧАМ,/  Српска књижевна задруга, Београд, 2013. године

Мало је књига на нашим просторима као што је роман Новице Ђурића под називом “Роман ти причам” у издању Српске књижевне задруге. Колашински бард писане ријечи, испричао је једну  сасвим обичну а опет у свему тако необичну животну причу одрастања колашинског дјечака са сестрама,  братом,  брижним родитељима, дједовима и бабама. И као што у рецензији написа академик Матија Бећковић “човек је оно што памти”.  А упамтио је Ђурић готово све. Личне доживљаје, стварне ликове, истините догађаје и испричао их по хронологији сјећања. Ријечи одишу породичном љубављу, светосавским усађеним животним дамарима сеоске породице у сваком трену испуњеном љубављу као једином лијеку на животним рецептима. Књига искри “ђурићевском” философијом живота. Од пишчевог рођења па до, зашто не рећи, преране трагичне смрти пишчевих родитеља. А живот мора да се наставља и како прича писац, живот јесте буре барута. Јесте и седење свих укућана за ручком и правилна употреба прибора за јело. Јесте и крађа очеве пушке. Живот су и златне мајчине руке и очева ријеч, како писац рече и када није у праву, а готово је увијек био у праву. Писац признаје да је дијете човјек и по и да се није лако носити са дјечачком памећу а мудрост је да се у непредвидивим ситуацијама и одбрани. “Када се одбрани главом, онда је човјек”. Много је детаља у роману који могу да се преточе и на филмско платно. Такви редови испричани су захваљујући Ђурићевом истанчаном новинарском- пјесничком-књижевном чулу да “осјети” и саме ријечи које навиру на његов компјутерски слог. Једном је рецимо, помагао оцу око преслагања балвана када се, одједном зачу грмљавина покренутих балвана који бејаху бржи од нејаких дјечијих ногу и сустигоше, оборише и приковаше уз једну букву малишана. Спасила га је Божја рука и очева хитра и храбра реакција.   

Много је тајни у одрастању дјетета. За Ђурића је у то вријеме била тајна зашто се за Бадњи дан не ставља губер на прозор а за Никољдан увијек. Како му родитељи нијесу хтјели дуго рећи претпостављао је да је то детаљ славског обреда. “Тек касније је разумео како се бадњаци и нијесу дали скрити а ни губер-густо и дебело ткање, о два клина изнад прозора у кухињи, није качен. Мистерија је за дјецу ријешена родитељском причом након завршетка основне школе у двије ријечи- доба комунизма. Доба које је мајка Даринка због неких родитеља који су остали сирочићи називала “ниједна вјера”. Али, о томе више у роману који читаоцима прича Новица.

У Ђурићевом роману има и прелијепих описа живописног краја у коме је писац-наратор одрастао. Рецимо ријеку Плашницу немјерљиво воли… “Плашница километрима љети тече, тек да не пресуши. Бистра као суза. Увијек хладна, руке леди.” Али, писац описује несмањеним жаром и некадашњи хотел Бјеласицу у коме је радио његов отац Милош. …”Помеђу великих јела, некако с краја од града, са западне стране, једна велика зграда са много спратова, прозора, балкона, опшивена даском стражарила је над Луговима и ријеком Таром… надалеко позната колашинска вила-хотел Бјеласица.”  Описује и људе савременике. “…висок, смеђе косе, плавих очију, благог осмијеха, крупних шака…виђен у сваком смислу, а најбоље су га опажале даме”. Управо је језик којим пише, односно којим нам прича роман, посебна вриједност ауторовог текста. Оригиналан и избрушен за сваког ко жели да чита и “слуша” овај роман. Многи детаљи, за писца битни, овдје нису поменути, али како раније рекосмо много је тајни које ће читалац откритити када завири у текст између корица одрастања једног писца. На крају, сазнаће  и чега и кога нема. Када је ријеч да тако кажемо о дјеци која у данашње вријеме одрастају писац закључује да више нема оног лијепог васпитања као у његово вријеме када се клањало свему чему су га учили његови родитељи. Нема више оног времена, па и пишчевих родитеља Даринке и Милоша. “Бог је тако хтио. Божјој једино Бог суди.” Тако закључује текст и причу Новица Ђурић. Књига “Роман ти причам” свакако се препоручује прије свега дјеци и читаоцима колашинског краја,  али и свима који у одрастању обичног и надасве бистрог и паметног дјечака могу пронаћи и део своје животне приче. Јер, књига “Роман ти причам” Новице Ђурића је објављена. По његовим ријечима, тим чином писац-наратор, иако нерадо признаје, више неће бити дијете.

Октобра 2013. године

Мирко Јаковљевић