Приказивање постова са ознаком МАРИЈА ЈАЊУШЕВИЋ. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком МАРИЈА ЈАЊУШЕВИЋ. Прикажи све постове

понедељак, 27. фебруар 2017.

ДА ЛИ ЈЕ ИМАЛО СМИСЛА ШТО СМО ОДЛУЧИЛИ ДА ПОРАСТЕМО



/ НОВИЦА ЂУРИЋ: „СВУД МЕ ИМА, КРИШОМ ВИРИМ“, Књижевна задруга Српског националног савјета, Подгорица, 2016. /

          У дјечјој књижевности је и те како важна, можда и најважнија, педагошка функција коју посједује. Поред педагошке, присутна је и естетска, а она која је такође значајна јесте и лудичка. У збирци Новице Ђурића наилазимо на елементе све три функције, стога не треба да чуди што је и предговор књизи комбинације двије, а он је насловљен као ,,Педагогија игре“. Иако је писана за дјецу 21. вијека, ова збирка пјесама у себи носи веома дуг низ  оних помало заборављених вриједности.
          Књига на такорећи једноставан начин оживљава традиционални дух нашег народа, гдје свакако спадају – љубав према породици, према животињама, природи и свакако љубав сестре према брату, која је увијек нарочито истицана, како у нашој, тако и у свјетској књижевности. Уопште, кроз дјечји свијет и њихов доживљај тог свијета, пјесник рефлектује заправо сву смисленост живота. Кроз готово сваку пјесму је проткана нека важна порука и идеја, све оно што је неизоставно при одрастању дјетета и његовом васпитавању, па било да је то љубав према животињама, према храни, према природи и уопште према људима.
Да би се писало за дјецу треба на извјестан начин познавати и саму психологију дјетета, јер оно што је занимљиво и прихватљиво дјетету није нужно прихватљиво одраслима, и обрнуто. Стога, пишући о дјеци и за дјецу аутор се на неки начин ставља у дјечју перспективу. Међутим, важно је да аутор не потцијени свог малог читаоца, али исто тако и да не прецијени његове читалачке способности, тј. да текст буде прилагођен дјетету.  Педагошки моменат у дјечјим пјесмама не треба да подилази читаоцу, јер писање за дјецу прије свега изискује велику искреност из разлога што она свијет око себе и у себи посматрају кроз сопствену, непомућену призму. Дјеца нарочито умију да препознају неискреност и ,,насилно“ наметање туђих мишљења. Иако су још увијек у потрази за својим идентитетом дјеца креирају свој свијет према координатама на које им одрасли указују. Свако слово, свака ријеч намијењена овој читалачкој публици има тежину и изискује одговорност од писца, јер је, поред родитеља, он један од вајара дјечје емотивне свијести, али и животне одговорности. И није важно да ли нешто дјелује бајковито или не, јер је у дјетињству све истина.
          У овој збирци сам аутор се идентификује са свијетом маште, али и реланим свијетом гледаним кроз очи дјетета. Готово у свакој пјесми је нагалашена доза бунта и супротстављености дјетета према одраслима. Оно се противи нормама које намећу одрасли и кроз игру и радозналост те норме прилагођава себи. Дјечја наивност и искреност која је исказана у пјесмама Новице Ђурића тјера на размишљање и нас одрасле – ко смо били и ко смо сада, и да ли је имало смисла што смо одлучили да порастемо. Свакако, најбољи суд о овој књизи ће изрећи управо дјеца, јер су она најрелевантнији критичари, а како каже Андрић: ,,У деци се чисти  и обнавља река човечанства.“ Ова књига је свакако велики и значајан допринос тој ријеци.

                                          Марија ЈАЊУШЕВИЋ