ИСПОВИЈЕДНА ПОЕЗИЈА

ИСПОВИЈЕДНА ПОЕЗИЈА

Новица Ђурић, / СТРАХ ОД СЛИЧНОСТИ /, НИО „Универзитетска ријеч” ,Никшић ,1986.године

„Некада хоће ли се ико запитати

за поријекло овог бола" (Н. Ђурић)

„Повриједио сам облак" - исповиједа се пјесник и тиме нарушио пребивалиште међу птицама, лет и слободу, оскрнавио своје чисто небо. Пјесник се не мири с ограниченом слободом, он је хоће апсолутну, неокрњену, зато и кућу своју види и осјећа као „замку слободи". Међутим, мало затим тај исти заговорник „слободног летења” стрепи над сном којег је свио у врх крова, огрћући га и покривајући лишћем. Пјесник као да се колеба: без куће или у кућу. Јер, кућа можда и јесте на неки начин „замка слободи” али кућа је и „кошуља” па добро дође кад нас студен обузме, кад нам буде хладно. И без обзира што је пјесник стално у недоумици - кућа или небо („кућа је небо”, „небо је кућа”), односно -замка слободи или слобода, морао би схватити да му је ако већ „студени једино дозвољава да сврати” и ако су „уосталом они одувијек заједно” - ипак неопходна кошуља.

Али, пјесник као да се не боји студени. Он осјећа жал за оним облаком, за небом, он би да се врати. „Вратио бих и моју птицу из непознатих предјела". Вратио бих се - вапије пјесник, али као да се плаши нечега. Можда сличности. Он вјечно тежи новоме, оригиналном, непознатом, не жели повратак у слично, у исто, јер „прећуткује оно што сви знају (покушава) да докаже остало”.

            Пјесник се ужасава пролазности. Зато он хоће да се врати. Чини му се, можда, да је прилично закорачио, да исувише брзо живи овај живот, да ће исувише брзо тај исти живот и њега испити. За то би он да се врати, да би имао времена, да би имао нову шансу. Вратио би се „ал прошлост”, али прошлост га гледа. Управо због те бојазни од  пролазности   и  варљивости свога људског, он хоће све да иживи у једном тренутку, управо због тога је он у сталном грчу и страху да неће стићи. Отуда, за њега и постоје само тренуци: „све ми се дешава /укратко/ у трен- у кап”. Он страхује да неће имати времена, да му вријеме измиче, он би да „промијени сат” зато се грчевито као утопљеник хвата за тренутке и сам признајући: „тренутак је болест /којој/ ни жив ни мртав/ не одолијевам".

Можда је то та бољка којој пјесник безуспјешно поријекло тражи. Тражи га и копа кроз своју „ноћ која је ничија пећина”, он зна да тамо негдје је излаз али свуд су страже, „тама је” а треба знати/ прави час”.

            И опет пјесник „главу наслања на минулу ноћ”, и поново у јастук „као перје скупља несаницу”. И опет се свашта преврће у пјесниковом „поноћном дану”. Уморен тешким несном, љут на непослушне снове, пјесник се безнадежно пита: „шта је то што ме (разапиње) шта ме то буди/ гдје ли је мјесто / које ме чека да заспим”. Очито још увијек пјесник није спознао поријекло свог бола, мада је свјестан да „ово је бол / ја га храним гајим”.

            Пјесник је стално оптерећен временом, он стално има осјећај да касни и да је закаснио „не стигох да свратим моју пти-цу”. Пјесник је увијек у некој журби од које често ни себе не види, ни себе не осјећа („има ли чега / у моме тијелу / што није иза сјене”), увијек у грчевитом настојању да откине по који тренутак од вјечности.

            Ево га, хита, мора да напише пјесму, да спаси пријатеље. То је та велика молитва пјесникова. 

              Он „тражи помиловање” за будући народ, за људе и нељуде, за овај свијетли мрак, за обољеле пјеснике, за сваку добру ријеч, за сваку велику мисао. Да пјесма помилује, да пјесма буде исцјелител., да пјесма обећа, подари, нахрани, да унесе мало љепоте у пјесни-ке који су „ружни чак и у сну”, иако су „најљепша пјесма”.

            И тако, пожеље пјесник пјесмом својом да нас помилује. За тренутак само. Или можда све док не спознамо поријекло бола.

Ревија “ОВДЈЕ”, децембар, 1986. године

Зорица Радуловић

КОСОВСКО СТРАДАЊЕ – ГОРКЕ ИСПОВИЈЕСТИ

Новица ЂУРИЋ , /МОЈ РАЗГОВОР С ЊИМА/, НИП Универзитетска ријеч, Никшић,  1991.год.

Књига интервјуа Новице Ђурића    несумњиво представља један интересантан    и не баш уобичајен вид књижевног жара. Књига је то у којој  се разговара, пита и одговара, дијалози су то што се  спонтано и живо пред  читаоцем одвијају.Тематски књигу карактерише  јасно уочљива разнообразност и хетерогеност. Писац је, међутим, ипак успио да нам сву ту комплексну материју једном успјешном и правом и правом диференцијацијом представи преко шест хомогених цјелина. У том смислу књига је подијељена композиционо на шест темата од којих  сваки  понаособ  садржи текстове куји му и мотивски припадају.

         Тако темат насловљен са  :  Пјесма је путујући глумац  представља  разговоре вођене  са књижевним посленицима, пјесницима и писцима као што су :  Десанка Максимовић, Матија Бећковић, Чедо Вуковић,   Илија Лакушић и др Новак Килибарда. У  другом дијелу своје књиге под називом   :  Слике!   Само оне!     аутор разговара са сликаром Војом Станићем .Морал и  судбина науке     је  темат у којем су представљени академици и научни радници   : др Јован Ђорђевић, др Мијат Шуковић и др Бранко Хорват.

Уочљиво је да четврта цјелина запрема највећи дио књиге и укључује највећи "број саговорника. Али, ако се има у виду да је књига и настала у вријеме разних превирања , националних трвења и једног свеопштег политичког хаоса - онда то и није тако чудно, штавише чак је и нормално и оправдано. Јер, на жалост, то је та наша сурова ствар којој неминовно припадамо и  од које не можемо  побјећи. Отуда је  политика на неки начин   добила посебан          третман у Ђурићевој  књизи. Са симпатичним насловом: „Политика у земљи чудеса“     овај  дио садржи разговоре  са револуционарима и политичким
радницима као што су  :  Светозер Вукмановић Темпо,  Милија    Станишић,
Батрић Јовановић, Ненад Бућин,  Светозар Маровић,   Драган  Вукчевић,
Зоран Милићевић „Од главе до пете    је  цјелина у којој  се разговара
са   :  Петром Бошковићем,  Милованом  Илићем Минимаксом         и Батом Живојиновићем и која макар донекле резбија озбиљност претходног и  суморност  темата који  слиједи насловљеног са:  Косовска страдања. У овом посљедњем дијелу дате  су тужне и горке исповијести:  Плане Ковачевић  Самарџић,  Кајтаз  Загоре  и Гојка Јакшића.

Управо  је ова хетерогеност књиге на неки начин и одредила природу нашег просуђивања о истој. Наиме, ми нијесмо ни приступили њеном приказивању с аспирацијама да дамо неку праву и пуну критичку оцјену. Наш суд о књизи поприма у ствари одлике  само једног најелементарнијег упознавања читалачке  јавности са њеним садржајем.

Ипак, и поред све те комплексности грађе постоји нешто чиме  су сви текстови повезани у једну чврсту симбиозу, у неки јединствени организам. И то  је, прије  свега, свјесно ауторово настојање и несумњиво успјех у том настојању да сачува вјеродостојност саговорникова причања и израза, његову оригиналност. Наравно, није занемарљив ни несумњиво срећан одбир  саговорника који ни намање није био произвољан већ најчешће условљен одређеним актуелностима и увијек с настојањем да то буду репрезентативне личности.

Али уочљива је и још  једна нит што се провлачи кроз све текстове или пак већину њих.То је  једно истинско и искрено саучествовање аутора са саговорником. У уводном дијелу књиге сам аутор каже: „Нијесу ми сви саговорници излазили у сусрет  само из пристојности и разумијевања новинарског позива као  што ни ја са свима нијесам разговарао увијек из професионалне обавезе и знатижеље. Било је, истина разговора који  су имали и такав повод и тон али много више  оних у којима смо  заједно  саосјећали, туговали, патили,  ослобађали  се онога што нас је као мора притискало и дух нам спутавало“.

         Та свеприсутност  аутора  се, заиста,  и  осјећа у многим разговорима гдје се губе дистанце : питања - одговор,  гдје у ствари и нема питања и нема одговора него постоји  само причање и надовезивање на причу.Ваљда из тог разлога књига није ни могла бити насловљена са  :  Књига интервјуа или нешто  слично гдје су јасно диференцирана питања и  одговори јер ово  су заиста бар у већем дијелу прави разговори - често оплемењени, високоинтелектуални, конструктивни, духовити каткад  и дирљиви. А причања и разговори су одвајкада и  одлика али и насушна потреба људи на  овим просторима. „ Без хљеба ме оставите  само не без разговора“, каже  један  од  јунака  писаца и академика Чеда Вуковића.

         Отуда дружење са Ђурићевом књигом и његовим саговорницима представља, у ствари, велики изазов за читаоца али и празник за његову душу.

                                                                                           Зорица РАДУЛОВИЋ