МАЈКА - ЗАДУЖБИНА

Новица Ђурић, КОСОВО МАЈКО / Партенон/,Београд 2015. година

Косово је једна од најважнијих тема српских песника. Косово је део бића српског човека - сложени систем доживљаја и унутрашњег живота у широком распону осећања: од колективно-несвесног у дубини култа предака, преко културно-историјског и морално-психолошког, све до личног и појединачног.
Код различитих песника преовлађује различита интелектуална меморија, која утиче на различите изразе Косова.

Свој израз Косова и косовског света Новица Ђурић проналази у личном доживљају. Доживљај почиње од једне изреке-заклетве песникове мајке: Рана ми косовских, па се одатле продужује у све шири комплекс косовских појмова, међу којима доминирају белези трајања српских средњовековних задужбина, који су оријентири живота и памћења. Где су манастири, ту су остали косовски међаши и симболи: божурови, Симонида, круна, крст... Посебну димензију овом наслеђу даје призвук косовског епа – најдрагоценија реч и мисао српске усмене књижевности.

Новица Ђурић, међутим, не наглашава сјај симбола и појединости косовског света и завета. Његов доживљај Косова је лирски – пре свега зато што се остварује напоредо и преплетено са доживљајем мајке. Суочен са једном врстом губитка мајке (из овоземаљског живота) и с једном врстом губитка Косова (у историјско-политичком тренутку свога доба) – два упоришта, лична и национална, песник бележи лирска сновиђења којима дочарава сложеност и искреност доживљаја та два спојена мотива.

Новица Ђурић то остварује у форми седмоделне поеме, сачињене од микро-слика – из психо-емотивног и језичког корпуса. Реторским средствима, којима доминира управни говор, једна врста дијалога између мајке и сина, песник сенчи лице и наличје косовског света у нама – светлу страну поседовања једног огромног побожног и витешког наслеђа, а с друге стране библијско страдање свог народа на светој земљи предака, коју отимају, погане и тлаче зле силе и слуге најгорих војски: „прогледаше тек кад видјеше / како гробове руше, /  пале цркве и манастире, / како у огањ дјецу бацају, / житнице пале“.

Испод витешког ореола Косова чује се глас тужбалице – још једне мајке Југовића.

Мајка и син, у два гласа које поезија уплиће у венац, туже спрам Косова. Песник тужи за мајком, тако мајка поново постаје песничка задужбина.

Драган Лакићевић

ДАН КАО МИТ - ВЕРА КАО ЗАВИЧАЈ

Новица Ђурић, БОС ПО РЕЧИМА / Матица српска - Друштво чланова у Црној Гори/, 2014. година

Новица Ђурић мисли у стиховима. Његове нове песме исписане су на полеђини живота-књиге. Сваки дан песнику је по један мит и по један лист у тој књизи. Листу живота одговара-припада лист поезије.

Ђурићеве песме су емпиријски тренуци. Оно што је доживео, схватио, закључио, помислио - наш песник бележи у форми лирске песме - непосредно, нађено, препознато у свом унутрашњем свету.

Исказ унутрашњег света у поезији постаје лирски солилоквијум. То се десило и Новици. Уместо наглас, он говори песмом, оно што је у њему - у духу или на уму. Чим је у песнику, песма је довољно тајанствена да је не треба ни украшавати (усложавати), нити експлицирати (поједностављивати).

Ђурићева лирска материја садржи три области: религијску, породичну, љубавну. На емотивном плану, ове области се не могу раздвојити.

Песникова обраћања Богу су лична, непосредна, "домаћа". Бог је, исто, род, близак као остале песничке иконе - светитеља и родитеља, владика и историјских фигура из вере као врсте завичаја. Интонација Ђурићевих песама благо је осенчена мислима нашег савременика патријарха Павла, у којима бруји благослов претходника и потомака.

Каогод молитве Грачаници и Светој Гори, лично звуче и песникова обраћања срцу (ево асоцијација на Ђурићеву књижевну саговорницу Десанку Максимовић, односно душу српске поезије). Срце је, исто, храм - мали, велики, појединачни, општи. С реторским ефектима, међу песмама о срцу, издваја се "Издржи, срце".

Лирском сентенцом "Љубав је једини / бесмртни певач" започињу песме љубавних тема. Љубавни и породични мотиви имају исти емотивни капацитет, а у изразу преовлађује управни говор, обојен драмским (дијалошким-монолошким) сентиментом. Љубав интонира низ лирских реминисценција на "породично време", емотивност и дух ("Опет тихи и малени") - свет који је Новица Ђурић на прозни начин артикулисао у књизи Роман ти причам.

Конкретни свет има своје наличје у унутрашњем животу. Осетљивост на свет који га окружује, лирски субјекат црпе из свог унутрашњег сензибилитета. Загледа се у стварност, а тежи надстварности - тајни стварности. Индикативна је песма "Очима по речима". Са поетичком нијансом, она се односи на шире схваћени поступак. У микро-простору, "у крајичку собице", песник сучељава светлост и реч. Антиципирањем оксиморона сугерише се емотивни однос према речи као таквој, према говору и песништву као особини живота. Тако се приближавамо иронији идиома у наслову Бос по речима.

И кад пева о личном и кад се односи према општем, Новица Ђурић ставља српски печат срца на реч, у којој је суштинско постојање песника.

Драган Лакићевић