“Дани Митрополита Амфилохија”, све што је казивао везивао је за небо

 

Високопреосвећени Митрополите црногорско-приморске митрополије Српске православне цркве, господине Јоаникије,

часно свештенство,

даме и господо,

помаже Бог!

                                                                 Новица Ђурић

То што вечерас, мален и недостојан, бесједим о нашем блаженопочившем, свијетлом владици Амфилохију, Ђеду сваког вјерника од крштења до упокојења, „кривац” је десница почившег Митрополита, високопреосвећени Митрополит Јоаникије.

            Не припадам људима који својим владикама кажу „не”, али нијесам ни од оних који им љепорјече, већ увијек пред њима стојим поносан што ми вјерују као човјеку који љуби руке светачке, а испружене братске грли.

            Чини ми се да га виђам подно Морачког манастира како с бременом брига и каменовања одлази пут Бара Радовића, а навече се враћа до Цетиња и Острошког манастира. Гази стопама Светог Симеона и Саве. Ено га и онај прах што истаче из одежди Светог Василија Острошког када се из шетње враћа у своју келију да тако обасјан Божјим сјајем дочека и обасја нашег Ђеда. Љепотом тог праха митрополит Амфилохије одјенуо је свој народ, златорјечио га у најљепшим и најискренијим молитвама Господу.

            У Христовом луку, с најсјајнијим ореолом јесте онај „босоноги дјечак из Мораче”, заштитник пјесника и поезије за коју је знао да је вјечна те је њоме и даривао Господа. Стога се и поезија митрополита Амфилохија очитује као богомнадахнута пјесничка ријеч.

            Истина је да је мало оних који га доласком у Црну Гору не каменоваше. Он, Христов сљедбеник, благосиљаше их сакупљајући на свом рамену све немаштине, пакости, измишљотине, неистине, предрасуде, све те ситне људске грјехове, ходећи са теретом тог и таквог завежљаја Црном Гором, не дозвољавајући да трунка сјене падне на нејака плећа његовог поносног народа. Праштајући свима, спашавао је наше душе.

            Попут владике Николаја Велимировића, све што је казивао везивао је за небо. Под тим чудесним сводом запјевао је са својим народом бранећи светиње од репресије једног однарођеног режима чија је намјера била да одузимање душе, а самим тим и имовине МЦП СПЦ. Чистота светиња, у том случају, била би упрљана инсталирањем некакве „партијске црквице”.

            Када би га неко љутнуо око скидања духовне главе Црне Горе с Ловћена, а тога је било скоро свакодневно од оне комунистичке и ове посткомунистичке, криминогене власти, и то не само у Црној Гори, наш митрополит Амфилохије, онај тврди орах из Мораче, одговорио би да само испуњава свету обавезу према Његошу и Господу, те да несретници заборављају да је он архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски, зетско-брдски и скендеријски и егзарх свештеног трона пећког.

            Говорио је то не да би себе уздигао, јер је био међу највећима, већ како би подсјетио, а већину, бога ми, и подучио, да су митрополити црногорски стварали, обједињавали и мирили располућену и завађену браћу, али да су ти витезови, велики црногорски владари, били и заштитници свете земље косовске. И оно што су вјековима бранили и одбранили у Црној Гори и на Косову наш блаженопочивши Митрополит до посљедњег трена бранио је молитвама, одлучним порукма и животом, вјерујући како Косово није само „најскупља српска ријеч”, већ једина кап крви која њиме свијетли, ДНК који нас у свакој ситуацији чини племенитим и бесмртним, јер нас наша Вјера учи љубави не смо према ближњима, већ и према туђинцима који воле и поштују човјека, његову вјеру, језик и писмо. Знао је наш свијетли владика да баш њега, егзарха свештеног трона пећког, чекају косовски страдалници, њихове откинуте и у јаруге откотрљане главе, да их миропомази, опоје и положи у темеље свете и мученичке косовске одбране.

            Када је бануо у Црну Гору, бијаше то тешко доба... Опустјела и запуштена имовина након дуге комунистичке власти, погдјекоји свештеник… Мало гдје звона звоњаху. Славски се колачи резаху у ријетким кућама, свештници ни ноћу не долазаху, а у новинама и у емисијама електронских медија Митрополија црногорско-приморска бијаше под ембаргом комунистичке власти. Неријетко, бројни житељи Његошеве Црне Горе бијаху приморани на самокритику па се чуло како више и нијесу то што бијаху њихови очеви и преци. И након те и такве неуморне и надасве неразумне самокритике, када више никоме не бијаху потребни, као спас им, на крају, једино осташе Крст и Вјера Божја.

            Згодно је да се подсјетимо како је митрополит Амфилохије, за вријеме док бјеше на трону Светог Петра Цетињског, гдје је сада достојни витез вјере православне митополит Јоаникје, обновио преко 600 манастира и цркава, саградио два величанствена храма у Бару и Подгорици, изградио двадесет Његошевих капелица у Црној Гори, на Косову и Метохији, Републици Српској. Знао је да молитве и глас Цркве треба да се чују и ван манастирских порти па је, сада већ давне 1992. године покренуо чувено гласило Црногорско-приморске митрополије – „Светигора”, али и истоимену издавачку дјелатност, а затим и Радио 1998. године.

            Сада, након свега, чини ми се да су све његове молитве и сва неимарства уствари била једна велика и усрдна Молитва и прегршт надљудских прегнућа за повратак Његошеве завјетне капеле на Ловћену. У једном од бројних разговора са њим за београдску „Политику”, средином септембра 2020. Године, каже ми: „Нећу умријети, а да на врх Ловћена не вратим Цркву Светог Петра Цетињског и као народ испунимо завјет Његошев. Немој да мислиш да сам стар за то. Не, Господ ће је, за мога живота, вратити тамо гдје је и била...” Говори ми да би се повратком на Ловћен скинуло проклетство са цијелог народа, уз обавезно подсјећање да је управо Његош „дао обијелити (цркву) и сваке се године по његовој заповиједи литургија служила у њој за душу неумрлих црногорских јунака”.

            Историја свједочи да је то било вријеме када је цио народ био јуначки, гинуо за крст часни и слободу златну.

            И ми који смо имали благослов нашег митрополита Амфилохија не смијемо да сваку његову ријеч не обасјамо истином и мјером, јер свијетли Владика слуша нас. Треба истаћи и да је 2013. године, када се навршило двеста година од рођења Петра Другог Петровића Његоша, затражио званично од тадашњег предсједника Владе Црне Горе, обнову Цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену.

И, наравно, није било никаквог одговора, али се наш Владика није ућутао већ је непрестано испод Орлова крша поручивао да ће испунити завјет великана Петровић Његоша и „тако спрати љагу и скинути проклетство с недужног народа” коме је комунистичка власт оскрнавила гроб владике и господара најсвјетлије Црне Горе.

            „Добро запамти, каже ми једне прилике Митропилит, обавеза је моја и оних који ће доћи послије мене да изградимо цркве Свете Тројице на простору између Биљарде и Владиног дома за коју је аманет дао краља Никола. Ту је и камен темељац. Када то звршимо, а нијесам заборавио ни Твоју идеју да као стари митрополит с Матијом подигнемо Цркве Светог Саве на Савином језеру, оној нашој предивној планини Сињајевини...”

            Намјеравао је да у Цркви Свете Тројице похрани три највеће хришћанске светиње: Икону Филермосу, Честицу Часног Крста и Руку која је крстила Христа Господа. Само који мјесец касније, у манистиру Морачи, када је уручивао награде „Трга од ћирилице”, Митрополит ми каже да наредног дана идемо у морачко село Врујца гдје подиже први храм посвећен Патријарху Српском Гаврилу Дожићу.

С радошћу додаје „биће то двадесета црква која је слећела с' Ловћена”.

            Његов вапај с Ловћена допро је на све стране свијета, па су тако по први пут у историји његове Митрополије, 1993. године, митрополију посјетила два најистакнутија патријарха - цариградски и руски. Те године је по први пут Свети архијерејски сабор Српске православне цркве одржан управо у Митрополији црногорско-приморској.

            Био је и замјеник српског патријарха Павла за вријеме његове болести, а након упокојења господина Павла, за кога се чуло да је био „живи светац који хода”, наш Амфилохије је на ванредној сједници Светог архијерејског Синода СПЦ изабран за мјесто - бљуститеља патријарашког трона. Ово је била прилика и да се присјетимо нашег светог Павла који је постопао сваки педаљ косовске земље којима је ходио и његив сљедбеник Амфилохије.

            Митрополит из Бара Радовића стекао је бројна звања, међу њима и почасни докторат Института Светог Сергија у Паризу, али некако му је с радошћу сијало то што је био други по рангу међу епископима у хијерархији Српске православне цркви, одмах након патријарха српског.

            Када је, ношен Божјом љубављу и снагом, кренуо у свете литије за одбрану цркве и њене имовине у Црној Гори, посебно се представио као онај који носи вјеру, дијели љубав, с радошћу носи туђе бреме, дарује снагу и кријепи дух, благосиља и позива на разум народ свој. Био је то онај Ђед који је окрепљујуће и благотоворно понављао: „Ајде, благо мени”. Сада знамо какво је то било благо Црној Гори, народу, Цркви, вјери, свакој травчици и птици у гори и пчелици у пољу...

 

А, пјесник у јуну 2020. године, записа дарје митроолиту Амфилохију Радовићу: „Благо мени”: „Иде Бог/ Црном Гором/ и народ./ За њим Митрополит/ и вели му:/ 'Ајде, благо мени'!”

            Ноћ која је скоро унесрећила његов, Његошев народ у Црној Гори, и не само у њој, је тренутак када се Митрополит опростио од овоземаљског живота и подарио га Господу на радост.

Тог дана, као и данас, говорио је снажније и јаче него сви ови који галаме, а нигдје се не чују. Митрополит је мудре ријечи тихо изговарао, посебно их адресирајући на невјере или слаобвјере, не би ли га чули и разумјели.

            Овдје, у крипти овог величанственог здања, вјечној кући сваког вјерника и привременој митроплита Амфилохија који сада апостоле води кроз наше Божје куће, посебно је волио да слуша поезију. Његове пјесме похрањене су у књизи „Трептаји неизрецивог”. Амфилохије је био монах са душом дјетета који је истине у стиховима исписивао на папирићима и касније похрањивао у књиге. Овдје, намерно говоримо о поезији, а не о његовим недавно објављеним дјелима од преко 40 књига чија се коначна допуна као Сабраних дјела очекује са још њих десетак.

Управо овдје, Он нас слуша - писац, теолог, монах и неимар.

            Пјесник у мантији градио је храм у Подгорици и своје вјечно почивалиште.

Да ће овдје почивати ода једне књижевне вечери када је слушао поезију писаца, Удружења књижевника Црне Горе, чији је био најугледнији члан. Каза: „Ово је право мјесто за поезију, промоције књига… Мислио је о свему Твој митрополит. Видиш тамо, десно почиваћу и слушати поезију. Поезија је живот и након смрти…”

            И да је поезија заиста онај, трећи вјечни живот, тјера ме да изговорим пјесму „НАШ ЂЕД”, посвећену Блажено почившем Митрополиту Амфилохију, забиљежену на Цетињу, иза поноћи, 30.10.2020. године. /

 

Покрај Светог Петра Цетињског

бијаше заспао

огрнут Његошевим покровом,

сада и Он Петар.

 

Злати се

као восак хилендарских воштаница

као анђео,

наш Ђед

скрио поглед.

 

Помеђу обрва

запис љутње

за све који нијесу љубили брата свога.

 

У десној руци крст

стиснуо снажно

свој једини иметак

дар Господа.

 

Љубим крст,  десницу

и шапућем:

„Боже, лијеп ли си владико“.

 

Плачем а нијесам тужан

чује се народ:

„Он се спасио а шта ћемо ми?”

 

Све преобразио,

убрадио се у вечност

и обрео покрај

Светог Петра Цетињског.

 

Ено га са Светим Петром

и Ловћенским тајновидцом

саслужују Господа,

приносе му дарове.

 

            Када већ спомињем пјесму, морам предочити и један невјероватан тренутак који се одиграо управо у овој крипти. Наиме, док онај божји дар од Данице Никић Црногорчевић пјеваше пјесму „Говори Господе”, задњи стих из рефрена пјевах: „Хвала Оцу, Сину и Светоме Духу...” Он пјеваше ту, покрај мене, и у сред пјесме ми се обрати: „Ти пјеваш, хвала Ти, је ли то намјерно?”. Рекох: „Да, Владико”, а Он ће: „Нека, и треба и једно и другу – слава ти и хвала ти...”

Хвала Теби, Ђеде наш. Реци нам сада Јасновидче, хоће ли доћи и тај дан који ће личити слободном и достојанственом Човјеку?

 Хвала!

 НОВИЦА ЂУРИЋ

/ “Дани Митрополита Амфилохија”, 31. октобар (недјеља) —Св. Петра Цетињског.Бесједник: Новица Ђурић, предсједник УКЦГ, Подгорица. 31. октобар (недјеља) — Лучиндан, Крипта Саборног Храма Христовог Васкрсења, Подгорица /

https://www.youtube.com/watch?v=PPoARl3t_oY 

 

 

           

 

 

Миодраг Ћупић – као Пјесник и Човјек

Поштоване колеге писци,

цијењени жири,

родбино и поштоваоци имена и дјела Миодрага Мија Ћупића

Вијест о награди “Миодраг Ћупић”, скоро ме самљела у прах. Кажем ово како бих наискреније изнио пред вама и лицем јавности осјећај како су двије људске громаде Марко Миљанов и Миодраг Мијо Ћупић, уствари одржали нашу људску, стваралачку и духовну вертикалу и као такви свијетле из најумнијих редова као људско и стваралачко јеванђеље.

            С тога је ова награда не само књижевно већ високоморално признање које вјерујем да би ми и Мијо додијелио, знајући да је увијек у једној руци држао перо, а у другој муње с којима је притицао у помоћ сваком човјеку који се затекао у немилости. Зато је ова награда немерљива, траје и далеко се чује.

            Шта да каже писац који добије награду са именом писца који је животом исписао своје дјело, осим да вјерује како је можда етика Миодрага Ћупића максима коју ваља прихватити - никада се не склањати с пута силницима и умјесто мачем узврати им књигом.

            На знам шта је већа част, примити награду с Мијовим именом, или бити у колони оних на чијем је челу забрањени писац, трагичан јунак једног репресивног времена које још увијек траје у различитим облицима. Зато смо ми јунаци оног новог Мијовог романа који постхумно настаје као сабирна књига ( можда Бијела књига) – “Јади писаца Његошеве Црне Горе”.

Пјесници: Новица Ђурић и Зоран Пешић Сигма

Нема писаца који се могу похвалити како су заболи сламку у срце једне морално, традиционално и вјерски посрнуле државе, како је то Миодраг урадио романом “Јади Горчина Петровића”. И данас је много јада, разноразних, а још се не појави онај двојник Ћупићевог Горчина.

            И сада се сјећам Миодрага како је био срећан када је објавио и прву књигу поезије и онако као да га је мало било стид каже ми: “Ево и ја пропјевао”.

            Та његова скромност с’којом се многи не могу похвалити, била је корица с којом су укоричена сва његова доброчинства, храброст, истрајност, одлучност, скромност, приврженост језику и ћириличном писму, прецизност и строгост према сопственом рукопису што се лако уочава из његовог богатог књижевног опуса.

            На разне начине, свако из свог угла говори о Миодрагу и ономе што је он написао. Ја само записујем дјелиће онога што препознам у његовим књигама и биљежим то како бих обогатио себе и понудио то другима на разматрање. Судове о његовом, као и о књижевним дјелима уопште, најбоље даје вријеме - "мајсторско решето".

            Миодраг Ћупић се једино исповиједао слову, а књиге су биле његова исповиједаоница,  најинтимније мјесташце на свијету. Ту је једино мирно почивао давајући души одушка и на тај начин скривао се од режимске “слободе”.

            Иако је био окривљен од терора тадашњих професионалних комуниста и најљућих писаца-аматера, али професионалних комуниста, Миодраг Ћупић је један од јунака Марка Миљанова који као “сирак тужни без иђе икога”, као у забрањеном роману “Јади Горчина Петровића” брани слободу не само стваралачку за сваког човјека, већ покушава уплашеном народу повратити дух пркоса и побуне.

           

Писац, бунтовник, књижевни разбојник омиљен међу истинским ствараоцима, човјек од части и морала - Миодраг Ћупић сјаји и у данима када му роман “Јади Горчина Петровића” забрањују, а потом јавно спаљују. И замислите молим вас како гори писац, све његове стрепње, тајне, дилеме, на хиљаде пута измијени ријечи, реченице, цијеле странице док је не подари читаоцу, а у његовом случају живој врати. Огњу који је угасио све ватре тадашњих комунистичких пиромана. Јер, од те ватре је светлост која је пламтила испред сваког истинског писца и слободара.

            Око тог огња и у десетом кругу нијесу су се могле примаћи ондашње идеолошке вјештице чија дјеца и данас умјесто огња на озбиљне писце, писце који се не одричу воље Његошеве, Марка Миљанова па и Миодрага Ћупића, бацају камење и покушавају затријети сваки драг њиховом писму и језику.

            Миодраг се поносио тиме да је по отмености, господству, истинитој ријечи, бистроћи... припадао црногорству, а по спознаји језика, писма, вјере, традиције српском роду који је с Петровићима устоличио Црну Гору и њену духовну и стваралачку слободу. Црну Гору у којој је било јада - сваколиких, али оно због чега је испаштао Горчин, е тога не би ни у тај земан.

            Ако би се завирило у тајну његовог стваралачког креда онда би можда могли казати да је скоро немогуће расплести његово стваралачко тројство - веру, мудрост и музикалност. О овој трећој, такође,  златној нити мало се говори када се бесједи о дјелу овог, неспорно, писца из најужег круга великана антологијских прича, односно романа. Док се читају његове књиге, чак и код прелиставања, хватате у низу поједине ријечи, реченице, с почетка или краја осјећате да је Миодраг Ћупић уствари књигама компоновао једну јединствену језичку симфонију, попут Моцартове“Мале ноћне музике”, односно опере “Чаробна фрула”. Да нијесу одзвањали ти непревазиђени тонови из Мијових књига, зар би они који су били у колони спаљивача његовог дјела, полицијски и партијски аналитичари, Бога ми међу њима и понеки пјевуни, његов култни и забрањивани роман „Јади Горчина Петровића”, био уврштен у престижну едицију Роман у Црној Гори. Само због ове чињенице Удружење књижевника Црне Горе, у ком је Миодраг имао часно мјесто, утиснуо је име ове организације у вјечност на чему му и није у мјери у којој заслужује ни поклоњена дужна пажња. Но, вјерујем биће.

Награђена књига Новица Ђурића

Сада је на књижевној критици ред да изнова почне са озбиљним читањем књига Миодрага Ћупића и бар да у једном слоју да свој суд, мада је књижевна критика у Црној Гори на издисају, јер она живи узгредним забиљешкама писаца о књигама колега, појединих универзитетских професора и најмасовнија је у усмењаћењу оних који саопштавају површне судове о појединим књигама, неријетко и о непрочитаним. Једне прилике Миодраг ми је рекао: “Јади су то”.

            Као што ни Ћупић није имао намјеру да мијења стање критике, није мијењао ни свијет у ком је живио. Жигосао га је као пјесник. Човјек. Као Пјесник и Човјек. Знао је да књиге у неком добу немају снагу, али да ће доћи и то доба у ком ће се свако вријеме по књигама казивати. Можда и по њиховим ауторима. Чинио је све да књигом оплемени човјека. Зато је тако и поступао - књигом за човјека како би свијет учинио човјечнијим. Ако неко од читалаца или критичара у његовим дјелима пронађе пасус који није у тој намјери, односно функцији, нека га објави и ја ћу да се извиним за моје читалачко поимање, односно гријех.

            “Јади Горчина Петровића” су не само опредијелили његову људску судбину, већ га представили и као писца који међу првима уноси елементе модерног романа и гдје исказује своју зрелу аутентичност. У том завјетном послу потпомогла га је и она рука Господња која увијек придржи руку која добро дарује.

            Да буде тако, како не би трајали Јади наши свевремени.

/ Бесједа Новице Ђурић, након уручења награде “Миодраг Ћупић”, за књигу “Камени јахачи”, Подгорице, 2.јула 2019. године /

           

 

Књига осуђена на подаништво

Од када сам се уазбучио сазнао сам за КЊИГУ и од тада до данас, а ове сиједе власи свједоче да је то било поодавно, нијесам разјаснио себи шта је то КЊИГА. То је основни разлог због којег ни другима то не покушавам.

            Је ли књига Она с`којом похрањујемо и успављујемо дјецу пред спавање, да утону са љепотом у миран сан, или је можда она ђачка главобоља због које често не само да плачу већ и бјеже из школе.

            Не знам је ли то она словарица, биљежница стварних свјетова и личности.

            Да није то можда, измишљени свијет, људи и догађаја. Најприје ће бити да није ништа од тога.

            Можда је књига успаванка, сањалица, најњежнија пјесма или прича, симфонија одабраних ријечи које одзвањају у чулима њених конзумената.

            Помислим да је књига ругалица, исписница – њихових аутора пред одлазак на онај свијет и као таква покушај да буде потврда да су живјели неки беспосличари који нијесу имали паметнијег посла него писати књиге поезије, приповијетке, бајке, романе... Кажем, можда, јер не знам, заиста, шта је Она.

            Јесте неко без кога се не може. Ако се без нечега не може, онда то не смије нестати. То је вриједно и траје.

            Истина, многима књига и не треба. Неки би дали сво благо овога свијета када би се књига утрла. Да не свједочи о времену у ком су били безвриједне мрвице, одбачени мрави у туђинској колони против своје књижевности, народа и вјере.

Милица Краљ, Новица Ђурић и Милорад Дурутовић

Они трећи мудро ћуте, не знају да се и даље књиге пишу и читају. Њих то не занима, а и зашто би када их могу купити јефтиније од шољице чаја. Шта ће им књиге када оне немају своју валуту, односно банковну вриједност.

            Они бизнис читачи, мора се признати, да су ипак у значајној мјери задужили књижаре, односно продавце књига, а тиме и писце, јер у пар својих станова купују књиге на сантиметре и метре. Када већ у полицама не могу да им јавно буду изложене новчанице онда барем нек се виде књиге. Нека гости знају да и они "читају" и да је неистина да је врло мали број не само необразованих бизнисмена прочитало двије књиге, већ већина са факултетским дипломама са чувених мегамаркета универзитета прочитали су наслов свог дипломског рада и то им је највећи читалачки домет. Куд ће бољи доказ да су нешто прочитали, и не треба гријешити душу - прочитали су, не само сантиметар у књизи, већ неколико метара књига.

            Нека се више нико не усуди да каже на Свјетски дан књиге да тамо они нису ништа прочитали. Јесу, јавиле су књиге из њихових златних витрина.

            Књизи се смркло од када више нема друштвених, односно државних предузећа, доба када су директори писцима куповали књиге из туђе касе. Од када та предузећа, или како их сада називају компаније, претворише у приватна на њиховим улазним капијама освануо је натпис који обавјештава писце да је то сада приватна фирма, да се тешко одвајају од динара, да је стога књизи забрањен улаз. Осим ако је не шаље неко до газда Црне Горе.

            Тако је књига овдје осуђена на подаништво, јер ако се национално и партијски адекватно, односно прагматично не представи, неће видјети бијелог дана и џаба јој да јој је сваки дан - Свјетски дан књиге. Узалуд јој и да је са њом свијет почео као што и јесте.

            Тек у кавом су статусу аутори Оних Проказаних књига.

             Њима је поручено да се хране књигама, за почетак онако да се опијају духовним пићима све док их глад не прикује за писаћи сто, нека тада почну да једу књиге и рукописе.

            У упутству неподобним писцим и њиховим књигама назначено је да у јелу не пренагле, већ да једу лист по лист тек сваки други дан, како би им потрајало за живота. У пост-скриптуму им је наведено да се корице тек на крају једу. Корице као дезерт, парче по парче. И на овом рецепту ова групација самовољника, писаца који припадају српском језику и писму, Његошевског наума и мисли, морају бити захвални стражарима, кључаноша и позорницима најтежег затвора на свијету ухапшене књиге, а тиме и њихови аутори.

            Тако је овдје у поднатовској Црној Гори: књиге су прославиле свјетски дан и књизи је тек свануло када је иза ње стала војно поробљивачка громада НАТО, свјетски полицајац. Тако војно моћна Подобна књига у Црној Гори и њени потписници тек ће се свијету препознати и њихов допринос свјетској литератури тек ће се осјетити.

            Није свијет до сада знао како изгледа велика књига из продате душе њихових ствараоца.

            Четврта дружина љубитеља књиге припада посебном соју, соју прикивених шињелом војног терора и страха - ауторске књиге фалсификатора. У ствари није ријеч о ауторима таквих књига за једнократну политичку употребу, већ о позајмљивачима имена за туђе лажи. Ти и такви продавци душа, писма и језика добро се плаћају, награђују државним наградама, становима, функцијама, посланичким мандатима, директорским мјестима посебно културних институција. А, њихова та и таква "фалсификат изабрана дјела" одлазе у посебну библиотеку "лажи новог свјетског поретка". Наравно све то за рад Свјетског дана књиге.

            Књига је мајка свих знања. Умивено, тачно, течно и јасно казано свако слово. Вез реченица. Ризница људи и догађаја. Датума. Свјетова.

            И на крају, Господ ми је свједок, да је Књига увијек само једна - Библија и њој се поклонио Свјетски дан књиге. И моја Маленкост.

/ Трибина “Ријеч“ УКЦГ ,  вече поводом Светског дана књиге и ауторских права, 23.априла 2019. године, у Подгорици. Говорили су писци: Милица Краљ, Новица Ђурић и Милорад Дурутовић /

https://www.in4s.net/svjetski-dan-knjige-apostoli-rijeci/ 

https://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Kultura&clanak=693796&datum=2019-04-25

 

 

ЗЕМАЉСКО ЈЕ ЗА МАЛЕНА ЦАРСТВО...

Не осјећам се привилегованим, што се овде казујем да сам дошао из Подгорице, негдашње Рибнице, гдје су трајно уцртане стопе Светих - Симеона и Саве,

Тачно на мјесту на којем се Рибница предаје Морачи, данас актуелна власт настоји да сакрије Немањине трагове, трагове наше древности у коријену града, желећи да остатке тврђаве преиначи у османско наслеђе, а Немањину колијевку у туђинско огњиште.

То је онај задатак који данас тако ревносно испуњавају такозване „институције система“, смјештене тачно наспрам остатака рибничке тврђаве.

Немањина обала, како се звао Булевар између тврђаве и Скупштине, протјеран је са градске мапе. Веле да ће ускоро тако проћи и Карађорђева улица, јер се Влада осјећа нелагодно што јој пошта долази адресирана на Карађорђеву. Ни споменик Вожду у Карађорђевом парку, није више безбедан у слободној Црној Гори, таман онако како би му глава била сигурна у Анадолији.

И Немањи се спрема вео заборава. Као што су преко његовог родишта никли отомански слојеви, тако ће се већ и савремена просвета побринути да се преко његовог дјела превуче заборав.

У данашњој Подгорици, али и васколикој Црној Гори, влада зло које је опасније од азијатских хорди. Краду нам чак и памћење, затирући трагове нашег постојања, спремајући се за коначни обрачун са Свим Немањићима, Карађорђевићима, Обилићима, Хребељановићима, Караџићима, Петровићима...

Мисле ако заборавимо Немању, заборавићемо Косово, претке, Русију, Србију, Крајине, Скадар и тако редом.

У том циљу заратили су и са самим Богом, подмећући Црној Гори и њеном светитељском Трону лажне попове и лажне цркве, док праве настоје да уруше и затру. Да се наша заблудела браћа ичега сјећају, знали би да им је држава у коју се куну рођена у Олтару Српске православне цркве, исте оне које хоће да обурдају са Румије, коју су обурдали са Ловћена...

Али они не знају и тјерају и нас да заборавимо.

Немања је прва станица на том путу, наш дубоки споменик битисања, наш корен. Он је наша тапија, коју морамо дјеци да предамо, како би знали да су у Црној Гори своји на своме!

            Пошавши за сином на Атос, одрекавши се пуних ризница, заменивши свијет црном ризом, силни ратник скрушено је признао првенство синовог дјела, ударајаћи наук, путоказ и високу лествицу народне етике, која ће се касније на Косову потврдити избором Светог Кнеза Лазара – равнонемањићког

“Земаљско је за малена царство,

а Небеско увек и довека“

Као што је Свети Сава у Пантеону наших светитеља старији од Светог Симеона, тако је и наша духовност, вера и култура, увек била приоритетнија од свих земаљских блага и ризница.

Та порука је стигла и до ове генерације Срба и опредијелило како ћемо се понашати и на Косову Пољу, и на Мојковцу,  и на Крусима, и на Ножицама, на свим нашим Кајмакчаланима, Вртијељкама и Кошарама...

То је наш путоказ за сва мутна времена, па и за ово вријеме којем свједочимо. 

 

Новица Ђурић

Дошавши на Свету Гору, неуморни градитељ је избрусио последњи и најсјајнији драгуљ свог земаљског дјелатништва – манастир Хиландар, који је кроз векове био и остао једина истинска српска амбасада у свету.

Ту, на том мјесту, у име цијелог нашег рода, печатом Стефана Немање потврђен је и Нови и Стари Завет, у довечном загрљају Срба и православне цркве Христове.

Сврставајући коначно народни брод у православно море Источне цркве, он је српски народ спасио потопа јереси и одржао га у правом слављу Творца!

Као што је својом мисијом омеђио државу, тако је поставио и камен граничник нашег истрајног и постојаног завјета са Христом у православном загрљају, упркос свим трагедијама, пустошењима и жртвама које смо дали, како би сачували своју вјеру, културу и етику.

Његове свете мошти у пратњи Светог Саве дошле у Србију, у светитељеву задужбину Студеницу, где и данас тихују и мироточе.

Тада, над одром родитеља, помирила су се два његова закрвљена сина Стефан и Вукан и смириле се две зараћене Србије.

Зато непријатељи овог народа и затиру наше сјећање и сваку помисао да смо постојали у својим прецима и обрачунавају се са Немањиним наслеђем, међу којим стоји и та помиритељска, данас одсудна и насушна потреба свих нас овдје сабраних.

У “Житију Светога Симеона Немање” Свети Сава не биљежи како је хиландарска братија примила одлуку да се мошти Светог Симеона пренесу у Србију.

У Хиландару и даље монаси шапућу шта се тога дана збивало.            

Гроб Светог Симеона тијелима су покрили Хиландарци из чијих су очију лиле кише суза  данима, док им се старац свима не јави у сну.

А након тога из гробног зида провири ластар винове лозе. Ено чудотворне лозе Симеонове, и данас, још увијек рађа, помажући и бездјетнима да добију потомке.

            Господу је то дано да твори за добро човјека. Али и дух и дјело светог Симеона је неуништиво и на камену расцвета. А лоза Симеонова је олистала а са њом и наше Светосавље, наше родољубље, наше правдољубље и наше слободољубље.

Ено се примила и уз Храм Христовог Васкрсења у Подгорици, гдје је посадише достојне руке нашег Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија.

Света винова лозица се вратила свом завичају.

Владика Јоаникије

И Црна Горе ће се, Божјим допуштењем вратити себи.

То нам казује сазвежђе наших заступника пред Творцем у којем су Свети Симеон Мироточиви, Свети Сава, Свети Василије Острошки, Свети Петар Цетињски, Свети Јован Владимир, Свети Стефан Пиперски, Свети новомученик Станко, момишићки ђаци мученици и бројни други угодници, међу којима нам још срца надима никад актуелнији, онај што је златоустио светлошћу и извезао у најновијем завјету свете књиге Лучу Микрокозму и Горски Вијенац, Цетињски пустињак и Ловћенски Тајновидац, Свети Његош           

            Са таквом светом стражом, не треба да се бојимо у својој вјерности.

На крају вјерујем да свака прича, свако слово, говор, бесједа треба и да има јасну поруку, а моја би била дјеци.

 Дјеци нашој да памте претке, љубе вјеру своју православну, да знају да су Срби и да једино тако могу бити истински Црногорци, као што су им преци били и како нас уче Свети Симеон и Сава.

/ Бесједа на свечаној академији поводом празника Светог Симеона Мироточивог, Беране, 2019 а. љета Господњег /

link: http://www.eparhija.me/feb-2019-svetosimeonovska-akademija-u-beranama

link: http://www.srpskenovinecg.com/stav/226-stav02/68603-sveti-simeon-besjeda-868739083