У знак сјећања на данашњи дан 1934.г. када је у Марсеју убијен краљ Александар Карађорђевић

 

Светлост недогорелих свећа

Куда? Увек исто питање. Где друго но да на траг - трагом ударим.
Човеку је подарио Бог да има за киме и код кога. Да се присети. Да крене. А путовања увек имају укус среће и укус горчине.
Ту сам. Пред вратима манастира Савина, код Херцег Новог. Столетни хлад. Савински борови у септембарској благодати, већ седамдесет година чувају успомену на последњи причест великог краља Александра Првог Ујединитеља.
Ништа није случајно. Би суђено да пред врата светиње банем баш на дан када је пре седамдесет година у манастир закорачио краљ Александар, краљица Марија, кнез Павле са кнегињом.
Трагови бележе оно што се догоди њима. Догоди ли се и нама - опет траг.
Столица у Великој цркви сведочи да је на њој седео краљ, када је узимао благослов, последњи у овоземаљском животу, пред свој жртвени пут у Марсеј. Како је он сео, до данашњег дана, нико у тој столици није, у знак поштовања и оданости, више седео.
Одмах поред ње, на зиду светле четири свеће, које су пред пут запалили краљ и краљевска породица. Брижљиви монах, по изласку краљевске породице, обележи свеће. Склони их за успомену и не слутећи велику несрећу. Она коју запали Александар, увијена је у црну машну.
Сваки каменчић, травка, данашњи спокој, подсећа и прича приче о људима и времену у ком су баш овим стазама прошли…У Божјој кући предах или животу загубљену нит поново пронашли.
Овде је 1813. године митрополит Петар Први Петровић Његош освештао заставе Црногорцима и Бокељима који су заједно са руском флотом ратовали против Француза.
„Прије него вам предам ове освештане заставе, положите заклетву да исте браните до последње снаге“, рекао је Свети.
Његов синовац, млади Раде Томов одавде је црпео прва надахнућа. Послао га мудри свети Петар код свог пријатеља Јосифа Троповића како би млади Петровић „научио књигу и слово“. Негде у близини столетних борова, или на некој оближњој хриди настала је „Ноћ скупља вијека“, још увек најлепше штиво српске љубавне поезије.
Шетајући по порти подсећате се многих знаменитих људи који су овде, у Савини пронашли свој небески мир. Епископ Герасим Петрановић, владика Исајло Лакетић, књижевник Марко Цар...
Нобеловац Иво Андрић, као и да данас сатима шета око манастира. Причају да је под зидинама манастирским, себи у брк, много тога говорио и прсте бројао. Куда ће поћи, знао је одавно. У нове књиге. У нови живот. Само да предахне, да се Божјој примакне, надахне и растумачи знакове поред пута.
Пред ретким староставним књигама и ризницом Савине, човек занеми. Да не поверује. Пред нама је крст Светог Саве, израђен од кристалног стакла, опточен позлаћеним сребром са четири рубина.
Милошћу и светлошћу чудотворне иконе Мајке Божје Савинске, оковане у сребро, бранио се и пре, а брани и данас верни народ.
Би то у доба млетачко. Верни Бокељи измолише острашћене Млечиће да саграде Велику цркву. Добише дозволу, али кад угледаше лепоту од великог манастира, послаше два ратна брода у заливске воде да топовима поруше саграђену светињу. Пођоше на зли пут. Заборавише за благослов Мајке Божије и њену чудотворну савинску слику.
Кад за то чу архимандрит савински Дабовић, пусти глас и позва сву Боку. Сјати се народ са свију страна да телима брани светињу. Ноћ дуга као век. До зоре молебан. Морем светлуцају две млетачке галије. На њима заповедник, капетан Ћерман. Једна се смести таман на поглед манастиру, не би ли га боље топовима сравнио са земљом. Но Божја би јача. Деси се чудо. Наоблачи се за трен, иако пре тога би ведро. Почеше да севају муње. Гром удари посред барутане Ћерманове галије, са које се нико жив не извуче. Друга се врати одакле је и дошла, да прича дужду о чуду. Да посведоче како се кажњава, када се цркве руше. А Мајка Савинска, чудотворна икона испраћа векове и бди над манастиром.
А Божјој се хтело у Савини и око ње.
Кад у Жупи Драчевици не би воде, кукаху и народ и калуђери, бану Свети Сава. Штапом о камен удари и ждрело се провали. И данас се Савиним именом зову. А одмах ту, на узвишици изнад Велике и Мале цркве је црква Светог Саве. Ове су светиње савинске у своја недра похраниле све реликвије и светиње спаљеног тврдошког манастира. А у Тврдош су пре тога стигле из царске Милешеве, пред збегом кад Србија поклекну пред најездом азијатског завојевача.
Списи говоре да је манастир Савина саграђен између 1777. и 1799. године. А Мала црква одмах покрај ње, саграђена је на размеђу два миленијума и тако судбински Савинску лепотицу одредила да увек стоји на размеђу. Доказ томе је натпис на западној страни, који говори о 1030. години, години у којој је Хришћанство још било јединствено. Само 24 године касније размеђи се на Источно и Западно.
А она горчина о причи са путовања је увек присутна, када лепоту остављате и враћате се одакле сте кренули. У неко доба, кад се звона огласе, у подне или предвечерје је јединствен доживљај пред олтарима српских цркава.
Легенда каже да хармонија потиче од прегнућа игумана манастира, који је покупио таваљу сребрног новца, а затим отпутовао у Венецију, у ливницу где су звона ливена. Тамо је кришом, од мајстора и шпија, у казане са смесом за ливење, убацивао сребрне дукате пазећи да у сваки казан подједнако убаци новца. Да само она тако звоне.
Да се и по звуку звона препознајемо. Одазовемо и саберемо. Јер како би се у свет препознавали да не миришемо на мошти наших светаца.
То је извор. То је врело у које је перо умочио и написао јединствену, духовно-лирску песму Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Папиру је подари у манастиру Савина 1992. године.
ЗАВЈЕТ ПРЕЧИСТОЈ
ДЈЕВИ САВИНСКОЈ
Пречиста Дјево Савинска
Милолика
Чистота Твога ока
И цијеломудрије лика
Души ми враћа вид
И обнавља стид
Пред Сином Твојим
Јединородним
Предвјечно од Оца
Дјевствено рођеним
Од Тебе, Неневјесне,
Изњедреним
У времену
Да нам Сунце
Вјечног дјевичанства
Бљесне
Јављањем и зовом
Тајне небесне.
Свезлатне дубине
Твоје
У мени покајну
Тугу роје
Што се претаче
У сузу и крик:
Пред Тобом клечим
Покајник
Обнављам завјет
Да неће више авет
Лицемјерја и лажи
Одводити ме
У мрак небитија.
Избриши, Непорочна,
У мени
Сјећање на трен и прах
И даруј
Да дјевичанске Свељубави
Дах Христа Спаса
Сагори у срцу мом
Коров
Гњилог привида
Да се душа извида
Цјеломудријем
И окрилати
Попут Гаврила
Благовјесника Твога
Огњем Духа Светога
Небеском росом
Купине Неопаливе.

Новица Ђурић, „Светлост и сенке под Ловћеном“, Удружење књижевника Црне Горе, 2008.

(У знак сјећања на данашњи дан 1934.г. када је у Марсеју убијен краљ Александар Карађорђевић)

петак, 10 октобар 2014 10:05

Би и Биће

Казивање - 78

Сиједим у честицама што око мене сливају омот. Лебде док говорим. Застиру постељу у коју легнем и тако студеним. Студен је у сваком погледу који допире до мојих тамновања. Ињем одјевен, студеном покривен зрим. Студен је у мојој уџарици. У ваздуху.

            Студен се тек тако не дâ. Можда ми нико неће вјеровати како је све студеније што је сунце ближе. Једино као да студена прашина наоколо предаје се сунчевим зрацима. Греде, таванице, зидови... све се уледило и тек као да роси. Бар да негдје окапи. Бар да се негдје друго на трен пресели како би могли оно мало крпица, завежљај, оно што цијелог живота гучимо, да пригријемо, осјетимо како је топлина још једина нада наших руку.

            Онако стијешњен, као сламка подно ледника, покушавам распретети сметове што у мени путеве завијаше, па све на ледени бескрај личи. И небо као савршено ледено пространство. Па ако овдје измилим испод овог ледника, гдје да изнова живот удахнем? Гдје?

              Шта је то што међу кристалима студени може бити уметнуто, што би их натјерало пропадању, што би их навело на судбину оних којима није студ суђена, већ подметнута, да би у том доживљају живјели туђу судбину?

              Помеђу камених ледника као да се види светлуцави бескрај, непрегледна површина по којој лишће савршено плеше, као да је мелодија коју моја душа компонова док би на изворишту снова и љепоте. Док би. Док сам се надахњивао радостима цвркута птица и зујања пчела, раздраганошћу лептира, мајчиним зовом... Би то.

            То што лелуја, или ми се чини да је тако, само је наш дах изнемогле топлине. Једва да се примјећује. Тек када се издахне бива као савршена паукова мрежа извезена издисајима наше душе. Како дишемо тако и смрзавамо. Каменимо.

            Можда би се студен и дао избјећи, али када човјек свикне на њега тешко да новој студени може бити близак. Неријетко ми и студен би милија од оне топлине која допираше од људске присутности. Шта је човјек ако је само стијена, ледена громада, санта леда, ледник, глечер... тек понека капљица након што га на трен сунце помилује. Сунце топлине и таме. Као и човјек. Ипак треба удахнути студен као претходницу топлине. Као нешто што увијек везиваше сваки камен, као и онај што се непомично једном сурва над нашим животом и ту остане занавијек. Да сведочи. Снима. Прича. Путоказује. Леди – једнако ту као и у мојој уџарици.

            Да се нико и не запита, би ли то, гдје и када, зло вријеме што вука натјера да зимује међу људима. Кажем себи – ово је то вријеме. Ово је та студен. Ако не би тако, онда је било. И поновиће се, као увијек, што би некад – Би и Биће.

Казивање педесет осмо

Ово је наш крај. Ово је крај овом и оном. Ово је крај крајева. Да ли заиста све има свој крај, када провирим на крају овог чињења гледам са зебњом да не нагазим на крај, да не угледам крај. Да се сам не помоли. Да се не огласи. Да ме не снађе, да не знам шта ћу – назад у сопствену тајну или да учиним крај свему.

            Можда се крају може стати на крај ако се одјенемо неким новим почецима и не прелистамо странице у журби, тек да се броја не зна, већ да се броји како смо ишчитали све странице живота не схватајући какав је гријех претрчати живот.

            Није живот да би се раскрилио у једном трену, већ дужина која се прелази стопу по стопу како би се што касније крају примакли, како не би премучени остатак пута крајевали.

            Још увијек вјерујем како је крај негатор свега што је за живота имало смисла, како је то немир који уништи у нама све радости и надања. Како је груб према свему што је живо. Како је он свршетак свега. Како се уздиже и слави да је он наш крај. Да је његова последња. Како је дојакао и људима и звијерима. Чак се радује што је и цвијет и пчелу предао тами.

             Можда би могли, ако не утећи, оно бар одложити крај и приморати га на одложену предају. Можда вриједи ризиковати, јер у свакој бици има наде да можда неким чудом и ми једном побиједимо. Макар привидно. Можда наш убица одложи мач судбине, поклони се животу и одлучи да нас поново врати почецима.

            Опет на почетку! Да ли то може да се догоди за живота човјеку? Да поново изникне из свога срца и провјери да ли је граница таме увијек на крају живота? Да ли се наставља оно што лебди као велика непознаница у нашим мислима и гдје је томе крај? Да ли је судбина притајила крај и чека да нас последњи пут изненади? Изненади како више не би ишчекивали, стрепјели да у сваком наредном кораку не дотакнемо крај. Зато се кораци и броје унапријед. Коме ноге одређују пут тај је у прилици да најбрже стигне у загрљај крају. Крају пута, крају пјесме, крају приче, крају радовања, крају свих крајева осим умирању које траје на постељи између неба и тла. Само оно што издахнемо одлазећи Богу на дар никада неће имати крај. Дух наш. Он траје. Он је једини прескочио ону границу коју човјек у земаљском животу није успио да покори и тако продужи трајање.

            Можда човјек и не траје за живота. Можда је крај тога доба његово спасење, његов пут до васкрснућа. Ето, разумијем како је крај уствари васкрснуо човјека да вјечно траје. Да шапатом говори и светлошћу зрачи. Крај наш васкрснући.

Казивање стото

...Знам да ће сваком добру, па и овом мом, у зубе гледати. Не само гледати, већ ће му бити и замјерено. Узалуд ће бити свједоци, узалуд... Памтишама ће рећи да су излапљели, а словима да су погрешно записивала. У чуду ће се наћи истина. Биће на муке од невјера.

Лако је злу.

Зато и похрањујем кофер за човјека да има у шта руком захватити, да се може на сигурно слово загнати. Да нађе чему је на трагу. Да осване оно што до тада изговори.

Неко је чудно вријеме у Црној Гори, дуже се ћути но што се памти. Као да су догађаји, вријеме, датуми, актери умотани у неки непрозирни ћилим и похрањени на сигурно мјесто. Нешто сигурније но ово моје, Скровито.

Једино се повремено чује јаук и шкрипа зуба. Можда то само она ријеч затечена у грлу пјева тугу.

Одазива се, Тугу пјевајући.

Ријеч је била моја, а туга само њена.

Не дам јој да из грла излети. Нека остане она, једина ничим постиђена.

И на крају чамовања у мојој уџарици, присјећам се, и молим да се обистине ријечи нобеловца Ива Андрића:

„Када бих могао да нађем некога ко ће живјети умјесто мене“.

Ех, када би!...