Светски дан мира за писца или Светски дан писаца

Пише: Новица ЂУРИЋ

У демократским земљама, бар овог 3. марта, писци свијета позивају властодршце да дају бар мало наде за бољи живот и право на слободно стваралаштво писцима, позивајући их да цијене и награђују добра дјела, а не фалсификате и кич само зато што је писац миљеник власти од које само он и власт имају користи.

            У срећним, слободарским, односно демократским земљама овај дан се користи да би се одало посебно поштовање и признање истакнутом књижевном ствараоцу и његовом дјелу.

            Данас би требало да славе и српски писци у Црној Гори. Данас славе сви они који, док је писма и памети, неће мијењати ону Вукову “пиши као што говориш, читај како је написано”. Не, бар ми, писци, Његошеви Црногорци који образују из књига староставних.

            Данас у Црној Гори Монтенегрини пишу “богатије” за два нова слова, хрватски речник и нову ријеч “збориш” која је хируршким захватом уклонила ријеч “говориш”. Тако то “страно тијело” опредијелио је Монтенегрине да не говоре, већ зборе. Да ли читају како је написано, на то питање једино може дати одговор неуниверзитетска јединица која се ипак финансира из џепова грађана – Факултет за Црногорски језик. Ми, писци, Његошеви Црногорци, учимо из књига староставних.

Новица Ђурић

             Ето и ја се сјетих да је данас, наводно, како читам у новинама, светски дан писаца, али не знам да ли се односи и на писце који пишу ћирилицом и говоре српским језиком.

            Вјерујем да се то не односи на нас, јер пуни назив нашег слављеничког дана је Свјетски дан мира за писца и то је за поштовање, јер се ту помиње ријеч “мира”, али није нигдје објашњено зашто је та ријеч прогнана из пуног назива и сада се јавља као Свјетски дан писаца. Слажем се са онима што је остранише, јер шта ће писцу мир?! Писцу треба немаштина, тутор, батине, суднице и тамнице.

             Данас би писци требало да славе. Добро сте прочитали – да славе, али шта српски писац има да слави у Црној Гори?

            Незапосленост – нема плату.

            Одлучност – није промијенио националну припадност.

            Писменост – има свој језик, азбуку, најбогатији рјечник....

            Поштује писмо – ћирилица као светковина.

            Вјерује – припада православној, прађедовској вјери.

            Талентован – потврђен дјелом кроз вјекове

            Национално свјестан – брани непоколебљиво национални идентитет

            Пише –  слаже књиге поезије, прозе, есејистике...

            Најдаровитији писац – узалуд му даровитост када му за три деценије није додијељена ни једна награда, јер институције из културе не финансирају писце који нијесу Монтенегрини и не усвајају хрватски рјечник и ново азбучење.

            (Не)пензионисан – нико од српских писаца у Монтенегру није добио статус Заслужног ствараоца (писца) осим писци Монтенегрини, а добили су тај статус и они неталенти за двије књиге и најбољи писмени рад у средњој школи.

            Незапослен – вјерски, политички није подобан.

            Сумњиво лице – дружи се са добрим људима, образованим, патриотима и недопустиво иде у цркву, налаже бадњаке, слави славу и пости.

            Нада се – већ 30 година чека да му нека издавачка кућа из Црне Горе објави рукопис.

            Чека – чека и разумије како данас ни Његоша не би објавили све док не би јавно признао да није знао којим језиком говори, којим писмом пише, да није Србин и да је био у вјерској заблуди.

            Ето, то данас, на Свјетски дан мира за писца, у Црној Гори српски писци једино могу имају разлога да славе. Да славе што су изопштени из свих културних догађаја, институција и што се налазе на рубу егзистенције.

            Срећан вам Свјетски дан обесправљености, српски писци у Црној Гори.

/ Аутор је предсједник Удружења књижевника Црне Горе, 2018./

Линкови

http://iskra.co/reagovanja/svetski-dan-mira-za-pisca-ili-svetski-dan-pisaca/

srna@srna.rs

https://www.in4s.net/svetski-dan-mira-pisca-svetski-dan-pisaca/

 

http://www.srpskenovinecg.com/kultura/kultura/63013-svetski-dan-mira-za-pisca-ili-svetski-dan-pisaca

http://www.sedmica.me/djuric-srecan-vam-svjetski-dan-obespravljenosti-srpski-pisci/

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Kultura&clanak=637338&datum=2018-03-04

 

 

ПРОТЈЕРИВАЊЕ ЋИРИЛИЦЕ ИЗ НОВИНСКЕ И ИЗДАВАЧКЕ ДЈЕЛАТНОСТИ У ЦРНОЈ ГОРИ У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ 19. ВИЈЕКА.

Новица Ђурић на требињском научном скупу

НОВИЦА ЂУРИЋ, књижевник

Предсједник Удружења књижевника Црне Горе

Још за вријеме комунизма, у Црној Гори је почело осмишљавање и тиха замјена ћириличног са латиничним писмом. Био је то период "велике љубави" братских народа у брозоморној Југославији па се та "искрена и неодољива љубав" пренијела на писмо у вријеме када је Црна Гора била најћириличнија република у тадашњој Југославији. А како љубав не зна за границе, а неријетко се и одриче било какве одговорности за учињено, тако је латиница полагано, пољубац по пољубац, инфицирала вирусом нестанка ћирилицу, све док је није протјерала у Његошевој Црној Гори, земљи у којој је штампана прва ћирилична књига код Јужних Словена, и гдје су се вјекови поносили Мирослављевим јеванђељем а данас њима ките истребљивачи чириличног писма и српског језика у Црној Гори.

            Мирослављево јеванђеље, намјерно подсјећам, Унеско је 2005. године уврстио у своју библиотеку „Памћење свијета“ чиме је постао део 120 највреднијих добара које је створила људска цивилизација. И да се не заборави, Унеско није Мирослављево јеванђеље уврстио у свјетску породицу најзначајнијих остварења цивилизације као латинични већ ћирилични вез. Златовез, за сваку цивилизацију која разумије и чува трајне и непроцјењиве вриједности.

            И као такво писмо, рукопис који се до 1896. налазио у Хиландару, када је поклоњен краљу Александру Обреновићу приликом његове посјете Атосу, лично га је уручио чешки монах и један од тада најученијих људи у манастиру Сава Хиландарац. Данас се чува у Народном музеју у Београду, а један лист у народној библиотеци у Санкт Петербургу.

             И, гле чуда, нико у Црној Гори дуже од пет деценија не помиње да су у Мирослављевом јеванђељу упоредо заступљена два правописа: зетско-хумски и рашки.

            Промотери и устоличитељи дукљанске, односно монтенегријске културе у држави Монтенегро најрадије би из свих архива избрисали да је Зета прва српска држава али и чињенице, да је Мирослављево јеванђеље настао по наруџбини захумског кнеза Мирослава, брата рашког великог жупана Стефана Немање, највјероватније у Котору, око 1185. године, а за потребе цркве Светог Петра и Павла у Бијелом Пољу на Лиму, и саме задужбине кнеза Мирослава, која је касније постала епископско сједиште Хумске епархије Српске православне цркве.

            Како би најћириличнија обиљежја, непроцјењива и у свјетској културној баштини, Мирослављево јеванђеље и “Октоих”, законодавно поробила нова државна-монтенегријска власт је након закона из 2007. године, 21. децембра 2010. године донијела нови Закон о Државним наградама који је објављен у “Сл. листу РЦГ”, бр. 38 од 22. јуна 2007, и  “Сл. листу Црне Горе”, бр. 75 од 21. децембра 2010. године.

            Овим законом државним награда су проглашене: Тринаестојулска награда, Његошева награда, Награда Петар Лубарда, Награда Мирослављево јеванђеље и Награда Октоих.
              Награда Мирослављево јеванђеље додјељује се сваке друге године аутору из Црне Горе за књижевно, историографско, етнографско или публицистичко дјело објављено у Црној Гори у претходне три године.

            Оно што сада наводим најрадије бих прећутао, али морам казати да се државна награда Мирослављево јеванђеље додјељује само политички подобним, чак и осредње талентованим, “пјевунима и прозунима” како је то говорио пјесник Момир Војводић. Но, и то би било лакше прогутати да се овим великим бисером ћириличне писмености не награђују књижице штампане ћирилицом чији су аутори противници свега српског у Црној Гори.

            И она друга светиња, прва штампана књига “Октоих” првогласник штампана је на Цетињу и била је то уједно прва српска штампарија на Цетињу која је штампала прву књигу на српском језику – „Октоих првогласник“ Ђурђа Црнојевића и штампара Макарија. Штампарија је позната као Штампарија Црнојевића, прва јужнословенска ћирилична штампарија и прва државна штампарија у свету.   

            И данас та, једна од највише коришћених богослужних књига у Српској православној цркви, у Црној Гори се додјељује као државна Награда Октоих. Законом је прецизирано да се додјељује “грађанину Црне Горе или правном лицу које има сједиште на територији Црне Горе, за остварене изузетне резултате у области васпитања и образовања, као и ученичког и студентског стандарда...”.

            Бисер штампарства, чије је штампање и украшавање извело седам монаха под будним оком јеромонаха додјељује преко двије деценије учитељском и наставно-професорском кадру који су своја знања стекли на српском језику и ћириличном писму и који су се у новонасталој држави Монтенегро одрекли свега онога што су стекли на српском језику и ћириличним писмом, а недавно и азбуке – уводећи у школске дневнике абецеду.

            Та света професија учитеља и професора пристала је да буде марионета у полугама једне националистичке образовно-културне политике у Црној Гори учећи своје ђаке свему ономе што њих нијесу учили њихови учитељи, наставници и професори. Октоих се додјељује васпитачима и свима који учествују у образовању онима који стварају, како је то власт у више наврата јавно саопштила, новог човјека, хоће рећи ђака и њихових васпитача. А тај нови Монтенегрин, одшколован по новој црногорској азбуци, односно писму, који је стицао знања на црногорском језику за чије је насилно устоличење, разумије се квази научно, узета као основа језика подгоричких муслимана, мора бити промотер дукљанско-монтенегријске и националистичке образовно-културне политике.

            Уосталом, протеривањем ћирилице из школа, ђачких књижица и осталих докумената, црногорска власт жели да има образоване Монтенегрине и квазиобразоване грађанине, хоће рећи Србе које немају свој језик, писмо, вјеру, ништа што би их означило као, не дај Боже, светосавски народ. Таквим обученим ђутурумима издата је наредба о обавезном и једино дозвољеном коришћењу црногорског рјечника за који стручњаци кажу да је фалсификат фалсификованих рјечника, хрватског, односно српског.

            О Његошевој награди нећу рећи ни једну ријеч. Али ни о Награди Петар Лубарда. Надам се да вам је познато да су и оне у протеклој деценији додијељене писцима грађанске, проевропске провијенције. Свима, само да немају ништа са Српством.

            И прва дневна новина у Црној Гори, “Побједа”, након 50 година међу читаоцима се појавила на латиничном писму. Национална, државна новина, најупорнија у негирању српског националног идентитета у Црној Гори, промјеном писма промијенила је и концепцију. Прво је била револуционарна, па комунистички инструирана и пакосно погана, затим умировљена две до три године, да би данас била латинично опако против свега што је српки језик, ћирилично писмо и културна баштина српског народа у Црној Гори.

            Узгред, само да поменем да је овај режимски записничар протјерао српске писце и они се могу једино наћи на страницама означеним као помени и читуље.

            Поред “Побједе”, на ћириличном писму излазила је и градска новина “Титиградска трибина”, неколико радничких часописа, сви ликални – листови општина, лист Синдиката Црне Горе, лист универзитета “Универзитетска ријеч”, Омладински покрет”, затим прва ревија у колору “Покрет” да би сви они престали да излазе крајем деведесетих година прошлог вијека. Тада на читалачку сцену ступа недељник “Монитор” као и дневне новине “Вијести”, обоје штампани латиницом. Недавно, прије двије године, придружиле су им се и “Дневне новине” и заједно са порталом, званичним електронским медијом Скупштине Црне Горе који је први увео два новотворена знака црногорске абецеде, Црна Гора бива латинично информативно поробљена.

            Црна Гора била најћириличнија република у бившој Југославији, све до почетка 90-их година прошлог вијека. Сви листови и часописи који су излазили у Црној Гори до почетка 90-их година 20. вијека, штампани  су ћирилицом: “Побједа”, “Глас Црногорца”, “Стварање”, “Овдје”, “Историјски записи”, “Омладински покрет”, “Просвјетни рад”, “Васпитање и образовање”, “Универзитетска ријеч”, локалне новине: “Титоградска трибина”, “Никшићке новине”, “Приморске новине”, “Пљеваљске новине”, “Бјелопољске новине”, “Барске новине”; све новине радних организација и све новине организација друштвених дјелатности; сви годишњаци Црногорске академије наука и умјетности; сви уџбеници и ђачке лектире у издању Завода за издавање уџбеника. У то вријеме сва издања „Побједе“, међу њима и едиција „Луча“, и сва издања цетињског „Обода“ и „Универзитетске ријечи“, касније „Унирекса“, као главних издавача у тадашњој Црној Гори, такође су штампана ћирилицом.

            Латиницом су се у том времену штампали само “Гласник” лист Републичког завода за заштиту природе, “Служба божија”, лист Которске бискупије и лист РО “Агросазнање”.

            Оба писма била су присутна у часописима “Мостови”, “Одзиви” и “Споне” и листовима “Пољопривреда и шумарство”, “Бока” и  “Титов пионир”. Латиницом се штампало све што је излазило на албанском језику.

            О осмишљеном културоциду над обиљежјима српског идентитета од стране Монтенегрина у држави Монтенегро свједочи и чињеница да је и државни правни регистар именован као Службени лист Црне Горе осамостаљењем од ћириличне, Његошеве Црне Горе, и њеним проглашењем за државу Монтенегро дјелимично су укинули ћирилицу, управо оно писмо којим су исписани сви закони, правни прописи писмене и духовне Црне Горе, и као такви објављени ћириличним писмом. Сада се Службени лист штампа латиницом, али се поједини прописи и закони штампају и даље ћирилицом. Ова шароликост писама у Службеном листу свједочи да је некада у државним органима Црне Горе ћирилица била основно писмо. Нажалост, данас је протјерана из свих тих државних институција.

            Једини и храбри бранитељи ћирилице у Црној Гори су ћирилична новина дневник ДАН, магазин “Српске новине”, часопис Стварање”, “Слово”, као и “Октоих” – часопис Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори.

            А “Побједа” била је и издавачка кућа која је имала у онај земан занимљиве и вриједне едиције попут “Луче” које су штампане шездесетих, односно седамдесетих година прошлог вијека ћирилицом и, разумије се, на тада званичном и стандардизованом српско-хрватском језику, језику који је и тада био глогов колац у српску писменост и културу. Луча је у то вријеме поред Петра Другог Петровића Његоша, Михаила Лалића, Бране Шћепановића, штампала и књиге писаца српским језиком и ћирилицом да би се ти исти као неверне бебе комунизма престројили у антисрпску армаду за прогон и потирање свих постулата српског идентитета у Црној Гори. Управо они су се прво одрекли предака, ћириличних крстача, српског језика и ћириличног писма, цркве (мада им је то најлакше пало јер никада у цркву и нијесу улазили) и своје књиге изнова објавили на црногорском језику, разумије се, латиницом. Одрекли су се свега осим што се никада нијесу одрекли књига које су штампане на српском ћирилицом, српских издавача и понеких награда добијених у Србији.

            А у одрицању од српског језика и ћирилице у штампаним медијима и издавачкој дјелатности извршитељи тог културног геноцида имају подршку не малог броја писаца, новинара, сликара, једном ријечју образованог свијета из Србије. Таква подршка је најподлија и најопаснија по опстанак Српског народа у Црној Гори и њиховог образовања и културе.

НОВИЦА ЂУРИЋ, књижевник

Предсједник Удружења књижевника Црне Горе

Требиње, 4. март 2017.г.

Научни скуп “ГОВОРИ СРПСКИ - ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ”

Црна Гора не би изгубила ријеч, већ би умила образ

Новица ЂУРИЋ, предсједник Удружења књижевника Црне Горе.

„Много је домаћих и иностраних грдила покушало да упрља част и образ Његошеве Црне Горе. Данас укидање санкција Русији и повлачење црногорског признања Косова за државу траже Божји заклетници. Ко у овом вијеку остане вјеран Русији и Косову ето га и у наредном. И у сваком другом – у колијевци Божјих праведника.

Црна Гора не би повлачењем признања Косова за тзв. државу изгубила ријеч, већ би умила образ. А укидањем санкција мајчици Русији поново би признала да је тамо гдје јој и вјекови пређе бијаху. Све на шта чекамо дође – ако не данас, оно ће се само казати –када.“

/ Изјава за магазин Српске новине /

ДАН - ТРГ ОД ЋИРИЛИЦЕ: ВЕЧЕ УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА ЦРНЕ ГОРЕ

Мост од азбуке као загрљај

Јо­ван­ка Стој­чи­но­вић Ни­ко­ли, Ду­шан Ба­бић, Новица Ђурић, Митрополит Амфилохије, Ранко Јововић и
Но­ви­ца Со­вр­лић

Пре­ди­ван дан прет­хо­дио је пре­див­ној ве­че­ри 24. ав­гу­ста, гдје је на Бе­ла­ви­сти у бли­зи­ни цр­кве Све­тог Ахан­ге­ла Ми­ха­и­ла, а у пред­ве­чер­је пра­зни­ка Ве­ли­ка Го­спо­и­на, хр­мов­ској сла­ви слав­ног ма­на­сти­ра Са­ви­на, оџа­но је још јед­но ве­че тре­ћег „Тр­га од ћи­ри­ли­це”. Ово ве­че хро­ни­ча­ри 3. „Тр­га од ћи­ри­ли­це” пам­ти­ће по то­ме што је то­ком ње уру­че­на на­гра­да „Пе­чат Хер­це­га Шће­па­на”, ко­ју је из ру­ку ми­тро­по­ли­та Ам­фи­ло­хи­ја при­мио је­дан од на­ших нај­по­зна­ти­јих пје­сни­ка Ран­ко Јо­во­вић. Ово сла­вље је до­пу­ње­но и ис­пу­ње­но кул­тур­ним и књи­жев­ним про­гра­мом ко­јим су на­ши књи­жев­ни­ци оби­је­ље­жи­ли ју­би­леј - 70 го­ди­на, по­сто­ја­ња и ра­да Удру­же­ња књи­жев­ни­ка Цр­не Го­ре, ко­је већ се­дам де­це­ни­ја оку­ља пи­сце из ра­се­ја­ња и ма­ти­це.
Ма­ни­фе­ста­ци­ју је отво­рио до­ма­ћин ве­че­ри Но­ви­ца Ђу­рић, пред­сјед­ник Удру­же­ња књи­жев­ни­ка.
- Ов­дје, на овом све­том мје­сту ка­да су сти­гли по­што­ва­ни пи­сци из брат­ских удру­же­ња Ср­би­је, Ре­пу­бли­ке Срп­ске, Књи­жев­ног дру­штва Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, ко­ле­ге пи­сци из Цр­не Го­ре, „Трг од ћи­ри­ли­це” ни­је ко­ри­да у ко­јој се при­си­лом чо­вјек тје­ра у смрт или да усмр­ти дру­го­га за три­це, за сат ду­жи жи­вот, а ни­је, на сре­ћу, ни окру­гли сто, већ раз­го­вор нас, ко­ји ов­дје сти­же­мо са они­ма са не­бе­са и ови­ма у под­не­бе­сју, та­ко и ја го­во­рим, ср­цем, сна­гом јер овај тре­ну­так по­све­ћен је ве­ли­ким ју­би­ле­ји­ма, при­ли­ка за исти­ну ко­јом се мо­ра до­че­ки­ва­ти са­мо оно што је ври­јед­но, а ти­ме не­у­ни­шти­во. Вје­ру­јем да је трај­но не­у­ни­шти­во што до­че­ка­мо исти­ном у вре­ме­ну ка­да про­сла­вља­мо, об­на­вља­мо по­ру­ше­не те­ме­ље ћи­ри­лич­ном пи­сму и срп­ском је­зи­ку на ци­је­лој пла­не­ти. Јер ови ју­би­ле­ји ни­је­су за пу­ка на­бра­ја­ња ве­ли­ких дје­ла и име­на јер што се по­сли њих до­го­ди је­два да чо­вјек мо­же да из­го­во­ри, а не да сла­ви. Ни­је­су ли већ ис­пи­са­не мно­ге стра­ни­це књи­ге кул­тур­ног беш­ча­шћа у Цр­ној Го­ри на­кон што су пи­сце про­тје­ра­ли из њи­хо­ве ку­ће на Не­ма­њи­ном гра­ду, по­том је по­ру­ши­ли, про­да­ли при­ват­ни­ку – ка­зао је Ђу­рић.
Ско­ро ви­јек, тач­ни­је 70 го­ди­на, пи­сци, књи­жев­ни­ци УКЦГ, сва­ко ис­под сво­га кр­ста, сјен­чи­ли су трен по трен у про­те­клих се­дам де­це­ни­ја. За­пи­си­ва­ли и са­би­ра­ли у пр­ву књи­жев­ну све­ску кр­ште­ну као „Ства­ра­ње”. Упра­во том вр­шња­ку УКЦГ ко­ји је за се­дам де­це­ни­ја по­хра­њи­вао пје­снич­ке ру­ко­пи­се, не­дав­но је сти­гао глас да ће би­ти из­ба­чен из про­сто­ри­ја „Ства­ра­ња” за чи­ју адап­та­ци­ју при­ку­пља­мо при­ло­ге, на­вео је пред­сјед­ник УКЦГ.
- Да­нас „Ства­ра­ње”, тај ве­ли­кан, ти­ху­је, утам­ни­чен у су­луд­ном про­го­ну вла­сти ко­ја се гра­ни­чи са лу­ди­лом, да не ка­жем ко­лек­тив­ном мр­жњом мон­те­не­грин­ских спи­са­тељ­ских бо­јов­ни­ка, ко­ји за сва­ко про­тје­ри­ва­ње срп­ских књи­жев­ни­ка и њи­хо­вих дје­ла би­ва­ју по­себ­но на­гра­ђе­ни, чак са дви­је књи­жи­це, или ма­ги­стар­ским ра­дом, не­ки са пар­тиј­ском књи­жи­цом, а не­ки по­ста­ју ака­де­ми­ци. Тој бо­јов­нич­кој ,,ели­ти” још ма­ње тре­ба оства­ре­ња да до­би­ју ста­тус за­слу­жног ства­ра­о­ца, па ре­ци­мо је­дан је за нај­бо­љи рад у сред­њој шко­ли до­био то при­зна­ње, док је дру­ги био пло­до­твор­ни­ји па је од сил­них при­зна­ња ко­ми­си­ји пре­дао до­каз да је осво­јио дру­гу на­гра­ду на под­го­рич­ким Мај­ским ру­ко­ва­њи­ма - ка­зао је Ђу­рић.
Ђу­рић је ре­као да је на дје­лу про­гон дје­ла срп­ских пи­са­ца у Цр­ној Го­ри и ис­та­као да „про­зу­ни ре­жи­ма ко­ји на уте­ме­ље­њу исто­риј­ских ла­жи по­ку­ша­ва­ју Цр­ну Го­ру одво­ји­ти од Пе­тро­ви­ћа, све­тог Јо­ва­на Вла­ди­ми­ра и ко­ји се не ли­бе да и јав­но по­ни­зе сво­је прет­ке, ка­ко су Мој­ко­вач­ка бит­ка и Ду­бров­ник дви­је нај­ве­ће цр­но­гор­ске сра­мо­те”.
„Ства­ра­ње” је би­сер УКЦГ ко­ји се ни­је од­ре­као Мар­ка Ми­ља­но­ва, Ње­го­ша, Љу­би­ше, Ву­ка, Ла­ли­ћа, Бу­ла­то­ви­ћа, Бећ­ко­ви­ћа, Ба­ње­ви­ћа, Ле­са Ива­но­ви­ћа, Вој­во­ди­ћа, Ћу­ла­фи­ћа и број­них дру­гих див­них љу­ди и пи­са­ца, па чак ни оних ко­ји су ка­за­ли да пи­шу но­вим је­зи­ком са још два сло­ва „иако су све што ври­је­ди при­је то­га на­пи­са­ли на срп­ском, они ће чак те­шко при­зна­ти на срп­ско-хр­ват­ском је­зи­ку”.
- Све смо њих, и ове са 30 и ове са 32 сло­ва, јав­но, у не­ко­ли­ко на­вра­та, по­зи­ва­ли да про­сла­ви­мо се­дам де­це­ни­ја об­ја­вље­них књи­га под кро­вом УКЦГ и све­га ври­јед­ног што пр­во об­ја­ви­ше у „Ства­ра­њу”. Умје­сто то­га, уте­ко­ше у ју­че ка­ко би та­мо и оста­ли, а истин­ским ства­ра­о­ци­ма при­па­да ово да­нас и ово што сју­тра до­ла­зи, а они ће се опет, као уви­јек у жи­во­ту, сти­дје­ти ка­ко је би­ло не­ча­сно слу­жи­ти ло­шим иде­ја­ма и њи­хо­вим про­мо­те­ри­ма, ауто­ри­ма књи­га ла­жи и фал­си­фи­ка­та – на­вео је он по­здра­вљен бур­ним апла­у­зи­ма од при­сут­них пи­са­ца по­ли­ти­чара и цр­ве­них ве­ли­ко­дој­ни­ка ко­је су пред­во­ди­ли ми­тро­по­лит Ам­фи­ло­хи­је, члан Пре­сјед­ни­штва БиХ Мла­ден Ива­нић, ге­не­рал­ни кон­зул Ср­би­је у Хер­цег Но­вом Сло­бо­дан Ба­јић.
Ре­ђа­ли су се ре­дом сти­хо­ви ми­тро­по­ли­та Ам­фи­ло­хи­ја ко­ји је по­сје­тио на ју­би­ле­је ко­је оби­ље­жа­ва ово­го­ди­шњи „Трг од ћи­ри­ли­це” на­гла­сив­ши по­себ­но 1.100 го­ди­на од упо­ко­ље­ња Све­тог На­у­ма и 1.000 го­ди­на од упо­ко­ље­ња Вла­ди­ми­ра Јо­ва­на. Пје­сни­ци су ка­зи­ва­ли сво­је сти­хо­ве, а по­здра­вља­ју­ћи ко­ле­ге из Цр­не Го­ре Јо­ван­ка Стој­чи­но­вић Ни­ко­лић је у име Удру­же­ња књи­жев­ни­ка Ре­пу­бли­ке Срп­ске је по­ру­чи­ла да су пи­сци ту да на­пра­ве мост од ри­је­чи, „од ћи­ри­ли­це и да тим мо­стом пу­ту­ју и да бу­ду по­бјед­ни­ци”.
- До­ла­зим из отаџ­би­не гдје се срп­ски је­зик го­во­рио кад је ду­ши те­шко он­да је на­ла­ше го­во­ри­ти – по­ру­чио је Но­ви­ца Со­вр­лић, пред­сјед­ник Дру­штва књи­жев­ни­ка Ко­со­ва и Ме­то­хи­је.
Уче­сни­ке ове ве­че­ри по­здра­ви­ли су и др Ду­шан Ба­бић из Удру­же­ња књижвни­ка Ср­би­је, а за­тим су сво­је сти­хо­ве го­во­ри­ли Ви­шња Ко­со­вић, То­дор Жи­ва­ље­вић Ве­лич­ки, Ан­дри­ја Ра­ду­ло­вић, Ђор­ђе Бру­јић, по­себ­но бур­но по­здра­вљен Ве­се­лин Рак­че­вић, па Пе­ри­во­је По­по­вић, Сло­бо­дан Ву­чи­нић, Сло­бо­дан Чу­ро­вић, Ми­лу­тин Ми­ћо­вић. На­сту­па­ли су за­тим Рај­ко Пе­тров Но­го, Ми­ли­ца Ба­крач, Рад­ми­ла Кне­же­вић. Пје­сник Бе­ћир Ву­ко­вић је пре­ста­вио но­во из­да­ње ча­со­пи­са „Срп­ски југ”.
При­год­не по­кло­не из­ра­ђе­не у ра­ди­о­ни­ци „Мо­ја ћи­ри­ли­ца” ко­ја је ра­ди­ла у окви­ру ма­ни­фе­ста­ци­је ми­тро­по­ли­ту и ла­у­ре­а­ту Ран­ку Јо­во­ви­ћу. По­кло­не - је уру­чи­ла сли­кар­ка и гра­фич­ки ди­зај­нер Ол­ги­ца Сте­фа­но­вић, док су дје­ца по­ла­зни­ци ра­ди­о­ни­це иза­шли су на Трг са нат­пи­сом „Љу­бав” што је иза­зва­ло бур­не апла­у­зе.
Бе­сје­ду и обра­зло­же­ње на­гра­де „Пе­чат Хер­це­га Шће­па­на” Ран­ку Јо­во­ви­ћу из­го­во­рио књи­жев­ни кри­ти­чар Же­ли­драг Ник­че­вић.
-Ово ни­је по­е­зи­ја. Ово је глас са гра­ни­це. Са те гра­ни­це, са ла­ђе ко­ја то­не обра­ћа нам се Ран­ко Јо­во­вић ве­ли­ки мај­стор по­ли­тич­ког нео­ре­а­ли­зма, не­пот­ку­пљи­ви по­пи­си­вач чи­је ће анек­се на зби­љу мо­ра­ти да узме сва­ки бу­ду­ћи ана­ли­ти­чар. Јо­во­вић је је­дан од оних ри­јет­ких ди­јаг­но­сти­ча­ра ко­ји ниг­да се­бе не из­у­зи­ма­ју, не­го на­про­тив свје­до­чи сво­јим жи­во­том јед­на­ко као и сво­јим сти­хо­ви­ма. Иза Јо­во­ви­ће­вих же­сто­ких сти­хо­ва на­зи­ре се јед­на огром­на љу­бав пре­ма ско­ро оку­пи­ра­ном ско­ро из­гу­бље­ном за­ви­ча­ју. И огром­на ту­га. И вјеч­на ода­ност. Као уви­јек у на­шој исто­ри­ји као код по­нај­бо­љих на­ших ли­ча­ра, и ов­дје су ре­волт и по­ка­ја­ње, и там­ни при­зо­ри на­ци­о­нал­не дра­ме у пу­ном оби­му и пра­шта­ње, бес­крај­на ње­жност и вје­ра у по­нај­бо­ље што овај на­род има у ду­ши и чи­сте ри­је­чи пле­ме­на. Ма­ло је код нас пје­сни­ка ко­ји та­ко не­по­сред­но отва­ра­ју пје­сму за тзв. не­по­ет­ско гра­ди­во ко­ји су сто­вре­ме­но та­ко ро­ман­тич­ни. Ма­ло је срп­ских пје­сни­ка свој иде­а­ли­тет та­ко не­ми­ло­срд­но и пло­до­твор­но из­ло­жи­ли свом ре­а­ли­те­ту као штп је Јо­во­вић – на­вео је он. З. ША­КО­ТИЋ


Бож­ји дар и људ­ски за­гр­љај

- За Ср­бе се пи­ше и при­ча да су укле­ти на­род. Не­ка, не­ка су. Ни­је ри­јеч о то­ме већ о на­гра­ди „Пе­чат Хер­це­га Шће­па­на” ко­ја је, ево, при­па­ла ме­ни. Бож­јом во­љо, во­љом жи­ри­ја и во­љом по­е­зи­је. Ова­ко умо­ран и ма­хом за­гле­дан у не­бе­ском, о то­ме ни­је­сам са­њао. Ипак, ово при­зна­ње ме чи­ни ви­ше при­сут­ним на зе­мљи. Хер­цег Шће­пан је је­дан ви­тез ме­ђу ви­те­зо­ви­ма у оно до­ба, а ево да­нас је жив ме­ђу на­ма. Хер­цег Шће­па­н овај наш вој­во­да дао је име Но­вом Хер­цег Но­ви. А, овај Пе­чат ја при­мам као Бож­ји дар из ру­ке ми­тро­по­ли­та Ам­фи­ло­хи­ја. У овој и ова­квој Цр­ној Го­ри у ко­јој се до дна про­го­ни срп­ски на­род, да­кле и срп­ски пје­сни­ци. Ово ми при­зна­ње до­ђе као људ­ски за­гр­љај као кру­на Хер­це­га Шће­па­на – ре­као је Ран­ко Јо­во­вић за­хва­љу­ју­ћи на на­гра­ди „Пе­чат Хер­цег Шће­пан”. 

хттп://www.дан.цо.ме/?ниво=3&рубрика=Култура&датум=2016-08-26&цланак=561705&наслов=Мост%20од%20азбукекао%20загрљај

Родитељи – срам нас било

Пише: Новица Ђурић

Постидјела ме јуче учитељица Основне школе из Бара, Милена Зорановић. И то што ме постиђе можда би и било лакше да негдје дубоко у себи нисам чуо глас мојих васпитача из основне и средње школе којима је ћирилица била свето писмо.
Док родитељи ћуте, срам нас било, као да из сваког гроба израстају кости наших предака. Док родитељи ћуте, сијевају ћирилична имена са крстача њихових очева, ђедова... И та најтрајнија, након фрескописа, ћирилична читанка не да се уклонити нити избрисати из сјећања потомака. А записи на споменицима, културном наслеђу Црне Горе, поносно свједоче да је у Његошевој ћириличној Црној Гори на дјелу културни геноцид – протјеривања, параграфске и шаптачке забране ћирилице и забране употребе у текама образовних институција, прије свих дневницима и ђачким књижицама.
Прогон писма шта је друго ако не образовно-културолошки геноцид над језиком, писмом и народом који је његова храна, хљеб његов насушни. Писмо којим се од постојања православни народ у Црној Гори уписивао у књиге рођених. И они Срби од постанка, и ови Црногорци од нестанка ћириличне Црне Горе. А народ коме је ћирилица генетски код јесу и Црногорци и Срби у Црној Гори. Бар у години када славимо велики јубилеј – 1000 година од мученичке смрти св. Јована Владимира, прећутаног и заборављеног од званичне Подгорице до Цетиња подно порушеног споменика Његошу на Ловћену.
А ништа мање, ако не најзначајније у културној историји Црне Горе, јесу јубилеји – 70. година Удружења књижевника Црне Горе и његовог часописа „Стварање“ где нема писца, ни они који се упокојише протеклих деценија, до ових који печатају књиге, да нијесу прва књижевна остварења објавили у „Стварању“ а затим уписали себе у Удружење. Та чињеница се не да издићи на стакленим ногама протагониста геноцида над ћириличном у Црној Гори. Не да се, јер сваког трена љуби земљу покајницу и поново ураста у прошлост молећи за опрост Ободску штампарију и Мирослављево јеванђеље. Ето, нека ми опрости ова света књига, али је изложена светогрђу од када је унаприједише у одличје које се додјељује онима који су се одрекли српског језика, азбуке, ћириличног писма што је истинско одрицање јеванђеља.
Поодавно сам знао како се низ лице њиховог светогрђа сливају нове лавине преузетих обавеза авети с оне стране баре и планинског вијенца, али никада нијесам ни сањао да ће најљепши вез у Црној Гори у туђинца претворити интелектуалци за заслужне пензије, академска звања, министарска и посланичка мјеста и друге трице које и гладне грабљивице заобилазе.
Немали број пута бранио сам Црну Гору оним њеним истинским вриједностима које су одржале тај дијамант кроз вјекове разних бура и пакости туђинаца. Браним је и данас када је посрнула до те мјере и да јој нема повратка на темеље на којима је саграђена културна, световна, књижевна, сликарска и свака друга слава. Браним је стрицем Милијом, Вуком, Његошем, Љубишом, Лалићем, Булатовићем, Ивановићем... Лубардом, Ђурићем, Милуновићем, Почеком, Шобајићем, Мрдаком, Брауновићем, Павићевићем... Браним је срцем. Браним је, јер знам ко је.
Молим се за њу Острошком, Цетињском, Пиперском, и призивам хиљадугодишњу свјетлост и милост св. Јована Владимира да ваздигне крст поново над присиљеном браћом, и оном шачицом продатих иностраним поробљивачима који су уназадили и веће и моћније но што је то Црна Гора. Истина, многе од тих преваспитаних држава није било потребно злочиначки бомбардовати, као што су нас прије него су нам издиктирали нову азбуку, писмо, цркву и показали пут до сопственог културног суноврата.
Хвала учитељици Милени Зорановић што проговори онако како једино и мога – на српском језику и овјери ћириличним писмом.
Хвала учитељици и у име свих оних учитељица које немају храбрости ни шапатом јој рећи хвала.
Понајвише хвала онима који су се за један грош одрекли од својих очева и предака.
И на крају, родитељи, сјетите се својих учитељица.
Напишите им писмо – ћирилицом.
Обрадоваћете их.

(Аутор је предсједник Удружења књижевника Црне Горе и новинар Политике)

дан.цо.ме/?ниво=3&рубрика=Став&цланак=564909&датум=2016-09-18&наслов=Родитељи – срам нас било 

http://www.srpskenovinecg.com/stav/226-stav02/47125-roditelji-sram-nas-bilo 

Министре Горановићу, јавите се!

Ђурић и Горановић

У Духовном центру „Симеон Мироточиви“ на Немањиној обали у Подгорици разговарало се о савременој српској прози у Црној Гори. 

            Гдjе се данас налази савремена српска проза у Црној Гори, дијели ли  идеолошку судбину маргинализоване српске књижевности, са којим се  проблемима суочава српски прозаиста; чиме је све условљена и каква је њена улога у ширем значењском литерарном оквиру – на Трибини “Ријеч“ Удружења књижевника Црне Горе говорили су најистакнутији савремени прозаисти: Радован М. Караџић, Илија Лакушић, Новица Ђурић, Будимир Дубак, Тодор Живаљевић Велички, Перивоје Поповић, Милица Краљ и Слободан Милић.

            Предсједник Удружења књижевника Црне Горе Новица Ђурић је, између осталог, рекао:

            “Проза као и поезија оних писаца који нијесу казали да су се одрекли Његошеве Црне Горе и Петровића је стваралаштво, односно литература, у егзилу. Томе су допринијели и писци као и један број оних који су менаџерија, они који су уновчили све и кога су год могли, па им и није до тога да добар роман прескочи границе Црне Горе. Јесте ако им то обезбјеђује добру зараду. Писци у Црној Гори више наводно знају о писцима из окружења него о писцима с којима су свакодневно на књижевним вечерима.

            Удружење књижевника Црне Горе нема свој часопис, просторије, ни макар један компјутер, а ове године слави 70 година постојања заједно са часописом ‘Стварање’. То најбоље говори о односу власти према једној великој културној тековини и министра за културу који се појави на тв-у када су у питању општа мјеста у култури. За очекивати је да министар културе, уз то писац, зна шта су и од каквог значаја ова два велика јубилеја. Хтјели смо да му то предочимо, али се не јавља. Ево пригодне прилике – јавно и транспарентно – Министре Павле Горановићу, јавите се, одговорите на позиве или нам кажите како да успоставимо контакт са Вама.

            Ви сте министар културе не само оних који кажу да су Црногорци, већ и оних који су потомци Срба, Албанаца, Муслимана, Бошњака, Хрвата... Кажем свих, мада ови остали, како сам разумио, са Вама су у сталном контакту. Будимо у културном контакту, министре културе. Поздравите писца Павла Горановића. О њему све најбоље”. 

http://www.srpskenovinecg.com/kultura/kultura/39301-ministre-goranovicu-javite-se
http://www.in4s.net/index.php/goranovicu-budimo-u-kulturnom-kontaktu/ 

           

Књижевник Новица Ђурић о несхватљивом односу власти према Марку Миљанову

Књижевник Новица Ђурић о несхватљивом односу власти према Марку Миљанову.
Прилог је емитован 11. фебруара 2015. године у оквиру емисије Културна сцена коју уређује и води Ивана Крушчић на Српској ТВ.

У памет се коме је до памети

Црна Гора мора да призна да ово није њен обрачун са исламом, да се не одриче Христа и не негира Мухамеда, да се захвали Америци на позивима против било кога као недавно против

Русије... 

Пи­ше: НО­ВИ­ЦА ЂУ­РИЋ

Ра­ди­кал­ни ислам нијесам из­ми­слио ја, а ни Ни­ко Ра­до­јев. Зна то Цр­на Го­ра, а ва­ла зна и ци­је­ла Евро­па, да не ка­жем пла­не­та. Исто та­ко, зна ва­се­ље­на да је ја­ча­ње ра­ди­кал­ног исла­ма аме­рич­ки про­је­кат и да је кра­јем се­дам­де­се­тих го­ди­на про­шлог ви­је­ка Би­је­ла ку­ћа при­ку­пља­ла до­бро­вољ­це ко­ји ће ра­то­ва­ти про­тив со­вјет­ских тру­па у Ав­га­ни­ста­ну. Ри­јеч је о ор­га­ни­за­ци­ји Ал Ка­и­да.
И шта са­да?!
Ро­ђе­но ди­је­те уз­ра­сло, са­зре­ло, ра­зу­мје­ло ка­ко ни­је би­ло ча­сно би­ти сит­ни ка­ли­бар у оруж­ју САД, па се ус­про­ти­ви­ло, осна­жи­ло и по­ста­ло про­блем. Као сва­ко ди­је­те ко­је се сту­ца од не­ми­ла до не­дра­га. Упра­во та „дје­ца за јед­но­крат­ну упо­тре­бу” освједочила су на­мје­ре њи­хо­вих ста­ра­те­ља и фи­нан­си­је­ра у Егип­ту, Си­ри­ји, Ира­ку, Ира­ну, па све до Укра­ји­не.
Не­ма ри­је­чи ко­ји­ма се мо­же из­ло­жи­ти онај ма­са­кр на Бо­жић у Па­ри­зу, ка­да су те­ро­ри­сти упа­ли у ре­дак­ци­ју ча­со­пи­са „Шар­ли ебдо” и уби­ја­ли чла­но­ве ре­дак­ци­је. Зло­чин су по­чи­ни­ла бра­ћа Са­ид и Ше­риф Ку­а­ши, по­врат­ни­ци из Си­ри­је. Том зло­чи­ну не­ма ни оправ­да­ња. Те­ро­ри­зму је­ди­но и при­ли­чи да се та­ко и кр­сти. Сву­гдје и у сва­кој при­ли­ци. Али, мо­жда у све­му тре­ба тра­жи­ти и оно дру­го – из че­га су из­ра­сли та­кви мо­ти­ви и да ли је то од­бра­на про­ро­ка Му­ха­ме­да или је по сри­је­ди вјер­ски–ислам­ски фа­на­ти­зам по­је­ди­них ор­га­ни­за­ци­ја ко­је су се уда­љи­ле од из­вор­них при­по­ви­је­ди Му­ха­ме­да, од­но­сно Ку­ра­на.
Ни­је за­хвал­но „чач­ка­ти” у ову те­му ко­ја са­да као ба­ук исла­ма кру­жи Евро­пом. Ма ка­кав ба­ук, ка­кав ђа­во, ми смо (Цр­на Го­ра) са­мо на­љеп­ни­ца на ре­ве­ри­ма САД, Ње­мач­ке, Фран­цу­ске, Ен­гле­ске.., свих оних ко­ји су осје­ти­ли би­јес, гњев „дје­це за јед­но­крат­ну упо­тре­бу”. Ипак, тре­ба из­ни­је­ти на увид и став нас ко­ји ни­гдје и ни о че­му не од­лу­чу­је­мо. Као у сва­кој јед­но­пар­тиј­ској др­жа­ви, од­но­сно Евро­пи.
Кр­ва­ви пир ра­ди­кал­них исла­ми­ста је­сте „ку­ка­вич­ки чин” и „пу­цањ у по­сла­ни­ка Му­ха­ме­да”, ка­ко је то ре­као ре­ис Ислам­ске за­јед­ни­це Цр­не Го­ре Ри­фат Феј­зић, као и да то што се де­си­ло не­ма ве­зе са из­вор­ним прин­ци­пи­ма исла­ма, ни­ти ће на би­ло ко­ји на­чин по­мо­ћи му­сли­ман­ској по­пу­ла­ци­ји. Ово је оцје­на с ко­јом ће се сло­жи­ти сва­ко ра­зу­ман.
Но, да ли је у овом тре­нут­ку до­вољ­но ра­зу­ма код оних ко­ји на­ја­вљу­ју кр­ва­ву осве­ту по­пут на­ја­ва Мар­ти­на Шул­ца и Фран­соа Олан­да, ко­ји су по­ру­чи­ли да пред­сто­ји „оштра бор­ба про­тив те­ро­ри­зма”. Да ли и ко­га за­бри­ња­ва ова на­ја­ва ми­мо оних ко­ји ни­је­су му­ха­ме­дан­ске вје­ре, од­но­сно ра­ди­кал­ног екс­тре­ми­стич­ког кри­ла исла­ма.
Пре­ма до­са­да­шњим ре­ак­ци­ја­ма у Цр­ној Го­ри, и не са­мо њој већ и окру­же­њу, је­ди­но су би­ли за­бри­ну­ти да ли ће им се ли­де­ри, од­но­сно ше­фо­ви ди­пло­ма­ти­ја, по­пут на­шег Иго­ра Лук­ши­ћа вра­ти­ти са Мар­ша со­ли­дар­но­сти у Па­ри­зу.
Не ми­је­ша­ћи се у спољ­ну по­ли­ти­ку Цр­не Го­ре ко­ју за­сту­па ми­ни­стар Лук­шић, са­вјест ме при­си­ли­ла да по­ди­је­лим са не­ким осје­ћај да ме тај оправ­да­ни марш про­те­ста под­сје­ћао на ан­ти­му­сли­ман­ску хи­сте­ри­ју на­лик на ону с кра­ја про­шлог ви­је­ка – све­оп­шту ан­ти­срп­ску хи­сте­ри­ју. Исти­на без мар­ша, али здру­же­ну у еска­дри­ла­ма смр­ти ко­је су та­да не­ма­ло шти­ти­ле и оне му­џе­ха­дин­це ко­ји су се на­сред Са­ра­је­ва игра­ли фуд­ба­ла са од­сје­че­ним срп­ским гла­ва­ма.
Зар је то био ма­њи по­вод за све­оп­шти марш ми­ра и по­ми­ре­ња?! Ни­је, али то ни­је­су би­ла дје­ца ко­ја су иза­шла из ма­ши­не­ри­је ко­ја си­је смрт гдје год про­ци­је­ни да су угро­же­на људ­ска пра­ва и пра­ва ЛГБТ.
И та­да, и са­да у нај­но­ви­јем Са­до­е­вроп­ском за­стра­ши­ва­њу сви­је­та, сум­њам, ма­да је сум­њу Евро­па про­гла­си­ла је­ре­сом, да је то још је­дан али­би за оно што сли­је­ди. А шта је то, то ће се уско­ро ви­дје­ти, ма­да ти­ме ни­шта не­ће би­ти ри­је­ше­но.
А ка­да јед­на мје­ра не­ма свој по­зи­ти­ван ис­ход он­да се по­ста­вља пи­та­ње – ко је тај ко је по­гре­шно сло­жио мо­за­ик, од­но­сно да ли је то ура­дио с на­мје­ром и оства­рио свој циљ. Би­ло ка­ко би­ло, САД је са­да Евро­пу ста­вио под кри­ла сво­јих моћ­них бом­бар­де­ра, баш као што је то ура­ди­ла у ври­је­ме бом­бар­до­ва­ња Ср­би­је и Цр­не Го­ре.
Оно што се за­бо­ра­вља, а што ни­ка­да не би тре­ба­ло да за­не­ма­ри цр­но­гор­ска ди­пло­ма­ти­ја, је­сте са­зна­ње да бом­бе бр­зо екс­пло­ди­ра­ју, од­но­се хи­ља­де жи­во­та, али од­бра­на вје­ре је атом­ска бом­ба ко­ја је нај­по­кре­тљи­ви­ја од свих до­сад про­из­ве­де­них. Та­ква тра­је, пре­но­си се с ко­ље­на на ко­ље­но, и не тре­ба је жи­го­са­ти. На­про­тив, то је ду­хов­на ба­сти­ља јед­не ци­ви­ли­за­ци­је и тре­ба до­бро чи­ни­ти ка­ко би се дви­је ци­ви­ли­за­ци­је, оне ко­ја при­па­да хри­шћа­ни­ма и она дру­га ко­ја сто­лу­је у исла­му, у до­бру су­сре­ле и из бо­гат­ства њи­хо­вих кул­ту­ра јед­ни дру­ге да­ри­ва­ли до­брим дје­ли­ма, без утје­ри­ва­ња стра­ха, ди­је­ље­на ре­це­па­та о сло­бо­ди го­во­ра, из­ра­жа­ва­ња, од­но­сно шта су то људ­ска пра­ва...
Цр­на Го­ра мо­ра да схва­ти, на то је оба­ве­зу­ју исто­риј­ске исти­не, да ни­је зе­мља у ко­јој су му­сли­ма­ни стран­ци, већ да је то на­род ко­ји је, не та­ко дав­но, про­ми­је­нио вје­ру, и да не тре­ба због до­па­дљи­во­сти За­па­ду на­ру­ша­ва­ти ста­ре до­бре од­но­се из­ме­ђу ве­ћин­ског пра­во­слав­ног на­ро­да и му­сли­ман­ске ма­њи­не. Уко­ли­ко се то на ври­је­ме не схва­ти, оно­га ко бу­де са за­ка­шње­њем го­во­рио о де­ста­би­ли­за­ци­ји Цр­не Го­ре тре­ба­ло би про­гла­си­ти ре­ме­ти­лач­ком ис­по­ста­вом САД и по­је­ди­них зе­ма­ља За­па­да.
Цр­на Го­ра мо­ра да на­ста­ви да гра­ди сво­је чој­ство, стр­пљи­во и без ами­но­ва­ња сва­ке глу­по­сти ко­ја јој се ста­ви на пут европ­ског и НА­ТО мо­ља­ка­ња.
Цр­на Го­ра мо­ра да при­зна да ово ни­је њен об­ра­чун са исла­мом, да се не од­ри­че Хри­ста и не не­ги­ра Му­ха­ме­да, да се за­хва­ли Аме­ри­ци на по­зи­ви­ма про­тив би­ло ко­га као не­дав­но про­тив Ру­си­је...
Цр­на Го­ра не сми­је ле­тје­ти на ту­ђе ису­ка­не са­бље јер ће нај­при­је она од ње про­кр­ва­ри­ти, тим при­је што ће се тек на­ред­них го­ди­на ја­сни­је ви­дје­ти шта се кри­ло иза док­три­не „бор­ба про­тив те­ро­ри­зма”, од­но­сно од­бра­не Са­до­е­вроп­ских ври­јед­но­сти.
И не без раз­ло­га, по­на­вљам да они ко­ји су Цр­ну Го­ру при­сво­ји­ли као сво­је не­до­но­шче, па с њо­ме ма­шу по сви­је­ту, са­ми од­лу­чу­ју, јер су уз њу, од ју­че, би­ли са­мо Они и ни­ко дру­ги, а упра­во Они мо­ра­ју да зна­ју да о Оној ста­рој Цр­ној Го­ри од при­је њих мо­ра да од­лу­чу­је на­род, ду­ша на­ро­да, њи­хо­ва па­мет, а не ни­ка­ко ша­чи­ца узур­па­то­ра др­жа­ве. Јер, у па­мет се ко­ме је до па­ме­ти, ми са­да отва­ра­мо но­ви пут за су­срет на­ше дје­це и ци­ви­ли­за­ци­ја, ни­ка­да не за­бо­ра­вља­ју­ћи да му­сли­ма­ни у Цр­ној Го­ри ни­је­су до­шља­ци са дру­ге пла­не­те већ је­дан од на­ших ко­ри­је­на ко­ји је при­мио ислам. Ко­ли­ко ме па­мет слу­жи, го­во­ри­мо истим је­зи­ком, пи­ше­мо истим пи­смом(има) итд.
Цр­на Го­ра мо­ра да раз­го­ва­ра пр­во са сво­јим су­на­род­ни­ци­ма, па тек он­да са дик­та­то­ри­ма из сви­је­та. За­рад то­га – у па­мет се, Цр­на Го­ро.

(Аутор је књи­жев­ник и но­ви­нар)

ДАН, 15.01.2015.

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Stav&clanak=471482&datum=2015-01-15&naslov=%A9arli

http://www.in4s.net/index.php/u-pamet-se-kome-je-pameti/
http://srpskenovinecg.com/stav/31176-novica-djuric

Црна година клеветања

Живот је у Црној години, као и новинарство у Црној Гори политичко-интересна перверза, мафијашко-болеснички обрачун са неоствареним ликовима и личностима, покорници и покајници пред разним газдама, продавци душе и покушај да се на продаји душе једног поносног народа обезбеди добар бизнис а све да буду оно што нису и да буду тамо где им није место.

            Када ово кажем, можда неко помисли да је по среди клевета. Не, није – реч је о истини која се у Црној Гори најчешће проглашава клеветом. Како коме одговара.

            Као да се не зна шта је клевета. Па то су знали и наши преци, али је било веома мало, јер су они имали ефикасни начин одбране. Нешто се решавало дијалогом, на гувну, око огњишта, на братственичком скупу, а када то не би зауставило даље клеветање мегданом би се све поравњало.

            Но, налетом еврослугерајства Црногорцима су обријали бркове, офарбали седе косе, скинули каишеве и одузели револвере, понос сваког Црногорца, па када би тако кренуо нови начин паљбе – пљуцкање из уста. Свугде по свакоме и на сваком месту. Но, демократе из баруштина са локвањског полетишта оценише да наши преци нису знали шта раде, нису поштовали родну равноправност, љубав истополних бракова, били су преки, необразовани и уз то су још на километар мирисали на кајмак и сир из мешине са зубима ко од угарка јер су тако, наводно, примитивни уместо воде пили овчије варенике и црног вина.

            Када је током протекле деценије клеветом проглашавана истина а она најчешће дрмала касе, тајне рачуне, структуру државе, кланове, владајуће породичне пирамиде, породичне масовне приватизације и куповину великих гиганата за „породиљски доручак“ онда је неко из врха власти крикнуо: Доста, враћај клевету на оптуженичку клупу!

            И треба, ако су новинари на те теме износили лажи. Али то што се затиру сви постулати постојања, индентитета појединих народа у Црној Гори, пре свега Срба, када се брише уставно писмо ћирилица и српски језик, када се кривотвори њихова култура, напада имовина и свештенство Српске цркве, односно Митрополије црногорско-приморске онда је то европски демократски искорак, посебно онај када је без питања и једног грађанина Црна Гора, Зека Малога, увела санкције братском руском народу, а у току је и последње метлање власти да без гласа народа Црну Гору свеже међу НАТО јасле. Е, када је ова друга прича на дневном реду, ту нема клевете. На те теме може да се пуца из сваког оружја, скоро до нивоа мржње. И то не смета ни онима који су клеветали, ни онима који сада кажу да су оклеветани. Јер потирање једног народа је ситница у односу на куповину гласова, мажење кучића и мачића, развој технике пред женским чарима и слично.

            А новинари морају истини да погледају у очи, а не милионима евра или лидерима појединих политичких партија. Јер, колико до јуче, без изузетка, кесаџије међу политичарима, бизнисменима, били су перачи прозора, багеристи, механичари, штанц мајстори, помоћници носача камермана и ТВ расвете... Изникли из таквог културног и духовног миљеа и не чуди што хоће да су узданице рода свога и њиховог иметка.

            Е, када је већ тако, а јесте, онда клевету треба поново вратити. Нека јој се суди. Јер на делу је лавеж а не говор.

            Послужићу се и оном Бећковићевом, знам да ће ми замереном бити замерено: „Нека је проклета земља у којој су пашчад пуштена а камење свезано...“.

Новица ЂУРИЋ

/Вечерње новости, 1.новембар 2014.године/

Руски хуманитарни центар у срцу Европе плаши Америку и ЕУ

Пише: Новица ЂУРИЋ

Овај септембар 2014. године уписао је у своју биљежницу још један безразложни скандал: Сједињене Америчке државе (САД) и Европска Унија (ЕУ) су потражили од Србије да хитно затвори Руски хуманитарни центар МЧС, који постоји у Нишу већ двије године.

Онај мјесец прије – август још се скрива у стиду што је Црна Гора први пут у историји постојања увела санкције братској Русији. Русија ћутала све док челници државе нијесу почели да објашњавају како нијесу увели санкције Москви, већ само слиједили васпитни штап ЕУ. Како је то било храбро, достојанствено, одважно, чојски – него што!

Но, Црна Гора је бранила себе од других па није била у духовној кондицији и да друге одбрани од себе, јер од поодавно нема те моралне громаде која би се бранила чојством, љубећи ближњег свог – Русију.

Сада најрођенија породица црногорске власти је свакако Америка, НАТО и оронуле бакице из појединих европских земаља испољавају страх од добрих односа било које земље са Русијом, понајприје Србије. Црна Гора их не забрињава јер су њене газде одавно спаковали у похабане такулине.

Ако је тако, а јесте, чега се онда плаше прекоокеански борци за демократију и људска права у цијелом свијету и њихови „европски партнери“?

Украјинска криза је поново изнијела на површину многе проблеме компликованих односа Русије и Србије, Србије и Европске Уније, Европске Уније и САД.

Да би просјечно обавијештени читалац разумио те односе помоћи ће му ријечи професора Београдског универзитета Милана Миљаковског:

„И раније смо чули сличне захтјеве да се затвори руски хуманитарни центар у Нишу. То би било у најмању руку чудно, јер центар није, на примјер, страна војна база на територији Србије. Постоји само један закључак: САД и ЕУ поново покушавају да на било који начин смање руски утицај на Балкану. Садашња ситуација у Украјини и њени одјеци на Балкану подсјећају на атмосферу „хладног рата“, због чега ће се политички сукоби САД, ЕУ и Русије испољавати све јасније, а притисак на Србију ће се повећавати“.

Јасно. Прецизно. Тачно. Сва остала „тумачења“, гледања у НАТО шољу и Обамин длан су маске за репресију Новог свјетског поретка. Неки кажу Четвртог рајха. Не вјерујем да је шлему до безглавља.

Ево и званичних података који говоре да је рад руско-српског хуманитарног центра у Нишу почео 25. априла 2012. године. Главни задаци центра су ликвидација мина у хуманитарне сврхе, реаговање на природне пожаре и друге природне катастрофе, обука специјалиста. Ватрогасна авијација МЧС Русије дежура у центру, и њен задатак је да оперативно реагује на крупне природне пожаре у Европи уколико је то потребно.

Подсјетимо се да је још почетком 2009. године америчка Агенција за стратешку анализу (СТРАТФОР) објавила истраживање, које наводи да руски центар у Нишу може током времена постати први центар за логистику са потенцијалним војним садржајем ван бившег Совјетског Савеза. Али, за разлику од савремене Русије чији војни потенцијал није присутан на Балкану, САД су од 2000. године на Косову раширили базу брзог реаговања НАТО „Камп Бондстил“. Украјинска криза је послужила као одличан разлог за НАТО да рашири зону свог војног утицаја у земљама Источне Европе. На тај начин ће се притисак на Србију само повећавати. Покушаће да из суве дреновине исциједе и последњу кап. Кап по кап се циједи већ од поодавно и низ образе званичника Србије.

Војни аналитичар Александар Радић сматра да ће притисак на Србију са стране ЕУ и САД бити најјачи крајем септембра – почетком октобра ове године, када у Србији почињу заједничке руско-српске војне вјежбе.

„Влада Србије је на раскрсници. С једне стране је жеља Србије да уђе у Европску Унију, с друге стране су добри односи са Москвом. Упркос томе ће војне вежбе српске војске и руских војних падобранаца изазвати 'оштру' реакцију САД“, оцијенио је Радић. 

Ако се занемари потрага за непријатељима и потенцијалним агентима војног утицаја на Балкану и прецизно оцијени ситуација, постаје јасно да је управо руски хуманитарни центар МЧС, а не митске „кредитне организације ЕУ и САД“ притекао у помоћ настрадалима од страшних поплава у Србији, Босни и Херцеговини и у неколико других земаља бивше Југославије ове године.

Могуће је да је право вријеме да влада мале, али историјски поносне Србије, престане да посматра прекоокеанске „управнике глобалних процеса“ и да размисли ко је данас друг, а ко непријатељ. Одговор на ово питање може да уздигне (не на папиру, а у стварности) руско-српски хуманитарни центар у Нишу на највиши статус. На његовој бази би у будућности могли да се одржавају преговори на различитом нивоу. Тај центар би могао да заштити самосталну Србију и од природних катаклизми, и од могућих пријетњи током изградње „Јужног тока“. Под таквим руским штитом питање о уласку Србије у Европску Унију постаје све више реторичко.

Ко још није схватио политику Америке и њених сателита нека поново прочита књигу најчувенијег светског антиглобалисте, американца Ноама Чомског, „Шта то хоће  Америка?

Портал, Српске новине ЦГ, 24.09.2014.године